Вести

Реч санџак је турска окупаторска реч, а значи појам адмнинистртивне јединице мање од пашалука, а већи од нахије. У току

Удружење грађана Рас; 28-2/11; Нови Пазар

+++

турске окупације српских земаља било их је на стотине, и стално се мењало њихово подручје, обухварајући разне територије То никад није била особена именица, већ заједничка, општа именица која се односила на све администратвне области ранга санџака. Сама Босна је имала неколико десетина санџака, а отцепљењем Рашке области од турске империје тај ираз се губи.

Стварањем СФНРЈ у Бихаћу ишло се на руку свима да се задовоље сујете, па је формиран и такозвани Новопарски санџак, не знам му тачан назив. То је трајало пар година и донета је одлука да се тај назив за Рашку област који је накарадан и ништа не говори. Укин. И више никада није коришћен.

Временом се мењала чврстина власти. Кад год је власт била чврста она се и поштовала, а када је била слабија онда су се потурале жеље и задовољавала сујета. Тако су муслимани, који су 9 пута мењали национални идентитет, будући да нису Турци ни Шиптари, а Босанци нису имали националност у пуном појму те речи, а нису никада хтели да признају да су потомци исламизираних Срба, били су на сталној жеравици тражећи себе а да буду што даље од своје браће Срба. Стално су се неосновано, осећали угрожени од Срба само зато што су малобројни, па и данас их има мање од 2% у Србији, осећајући психички притисак и тескобу сујете, хтели су да буду нешто посебно. Ми Срби никад их нисмо ни мрзели ни презирали, само нисмо дозвољавали да нама праве штету. Сасвим људски. У том настојању у посебности су углавном копирали турску – турске изразе у поздрављању, у начину седења, начину пијења кафе, обедовању, кухињи и ихрани, азијскоевропској мешавини одевања (носили су некад фес или ћулаф, а пошто је то била сељачка капа муслимана, почели су да носе беретке, а отменији шешите). Својим радњама су одреда додавали реч санџак, са намером да се вежу за Турску и да истакну да су нешто посебно, другачије од Срба.

Никад се нису мирили чињењицом да су једнаки са Србима, којима су до јуче Турци били господари, а Срби турска раја. А они су ето некад били Турци, мада их Турци никада нису признавали себи равним и дали су им погрдно име бош-њак.

Ми Срби смо то тумачили ,,жал за пусто турско“.

Кад је потпуно ослабила комунистичка власт онда су и друштвеним – државним организацијама додавали реч санџак, па велико транпортно предузеће су звали ,,Санџактранс“, кафечајнице, трафике, трговачке радњице и све остало где год су могли у називу су додавали реч санџак. Запазила се општа поплава назива који садрже реч санџак. Обавезно се писала латиница, јер су веровали да је само ћирилица српко писмо, а не и латиница. Ваљда им је то била нека тактика ,,санџакизације“ Србије, расрбљивања Србије

Реч санџак би у конверзацији безброј пута употребили, лако се запажало да се намерно праве реченеичке конструкције да би се само употребила реч санџак, што је код саговорника изазивало безазлен подсмех. Било је и личних имена деце која су се тако звала.

Појавом такозване демократизације друштва, вишепартијског система, све муслимаске партије су у своме имену имале реч санџак- Касније у јанвним наступима на трибинама реч снаџак је безброј пута упортебљена и кад треба и не треба. То је јасно изражвало психичку тескобу саговорника и јасну опредељеност са намером да је таква особа далеко од Србије и да жели да се што више удаљи од Србије- једноставно невербална порука да он не припада држави Србији, да је ту неко привремено (Срби) и да жели да се одвоји од Србије. Ето они су ту само игром судбинских прилика.

Вршен је такав притисак на медије да су и медији и српски политичари све ређе користили назив Рашка област, а све више санџак. Никад нисте могли чути ни једног муслимана Србије да Рашку област, која представља назив за Немањићку Рашку, употреби, или да каже овде је формирана српска држава Рашка, а простирала се одател дотле, односно на простору Рашке области.

Јасно се може закључити да се турски окупаторски израз санџак користи као порука муслиманска држава, муслианска област, муслиманска својина, муслиманско првенство, предност у односу на Србе на овој територијији, поручујући Србима да су уљези и да им се тиме даје до знања да су ту само приовремено и чак се изражава чуђење шта се чека. Што се ви Срби не селите, обично кажу ,,у Србију“, дајући до знања да овај део Србије, Рашака област, није Србија, већ турска провинција.

Тако је реч санџак муслимаснски ратни поклич, ратна парола муслимана Србије којом се поручује да ту Србима нема места. Чак су почели да излажу и некакве теорије како су муслимани Србије богумиског порекла, илирског па чак римског порекла, износе чак генетску ДНК статистику! да су овде у Рашкој области били давно пре Срба. Опет то је порука Србима да у Рашкој области да Срби немају шта да траже, да ту нема ништа њихово, да су уљези, а уљезима нема ту места.

Нарочито опасну конотацију реч санџак има у последње време, која заиста значи позив на рат, јер позива муслимане у борбу за слободу, на ослобођење санџака од вековног окупатора – Србије! Ова реч се све чешће кориристи као појам поробљених и обесправљених муслимана у Србију, које њихове вође ,,с природним правом на људска и национална права“ позивају на борбу за слободу! Од кога, против кога, за која права, за коју слободу, кад доживљавају препород у сваком облику, имају сва права која нема ни једна нациоанална мањина на свету. Управо се ради о формирању исламске државе у Рашкој области и комплетирању зелене трансферзале и Исламске федерације на Балкану. То је прави истинити циљ који се остварује манипулацијом сопственог народа, међународне заједнице са неизбежним непредвидивим људским жртвама.

Давнашња је идеја Срба Рашке области је да би се заштитили од претеће пошасти и опстали на својим огњиштима да формирају српске општине Дежева, Рогозна, Штаваљ, Баре и Штавица, јер су Срби поседници 67% површине Рашке области. Додуше, Срби радо и у бесцење продају своју дедовину, али муслимани неће да је купе, чекајући време када ће је добити бесплатно.

Насупрот томе шта да кажемо за огромну српску историју на овом простору, Немањићку историју која је на овом тлу створила рашанску цивилизацију. Шта да кажемо о српској држави која је постојала пре Немањића ( кнез Мутимир каже да је 837. године у Расу постојала српска епархија), па Немања који је добио самосталност Србије, његов син Стефан Првовенчани који је примио краљевску круну од папе Хонорија, и још шест српских краљева који су рођени у Расу, о Светом Сави, првом архиепископу, о неколикоко патријарха који су рођени у Расу (Арсеније Јовановић Шакабента и други), жупанима, кнезовима, о многим рудницима, градовима, утврђењима, трговиштима, многим манастирима који имају статус светске кулртурне баштине, о фрескама, гробљима која су додуше уништена, о српском писму, српском језику, књижевности, Мирослављевом, Вукановом јеванђељу, повељава, хрисовуљама, уопште о рашанској цивилизацији; о Стефану Немањи који је још тада створио јасан српски идентитет и српску јасну националну свсет, јер све до тада српски народ није био нација са јасним идентитетом. А наша браћа муслимани још и данас лутају и траже себе одричући се и окривљујући своје претке који су их изгубили у времену, а идентификујући своје претке са нама савременим Србима и пројектујући њихову ,.кривицу“ на нас. Куцају на отворена врата, жмуре да не би гледали у истину која им је пред очима!

Неки народи сами стварају своју трагедију. Борити се против другог није тешко, али борити се против себе је најтеже, скоро немогуће. Победити себе је највеће људско јунаштво.

др Добросав Никодиновић