logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија, Вреди прочитати    Аутор: новинарство    832 пута прочитано    Датум: 25.02.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Архимандрит СимеонUVOD – Još je u svežem i živom sećanju proces obnove srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji po odrednicama tzv. Memoranduma,

Aутор текста Архимандрит Симеон; уторак, 22 фебруар 2011 14:38

+++

koji su izvodili Šiptari, bez ikakvog znanja, iskustva i stručne osposobljenosti za takve poslove, uz budni nadzor Sinodalaca da se taj „model obnove“ slučajno ne ospori i ne obustavi, i uz podsticanje tzv. međunarodne zajednice (pre svega Vašingtona i Brisela, ne zapostavljajući nikada ni Vatikan), koja je zapravo kreator, inspirator i finansijer tih tokova, dok se svi ostali javljaju samo u ulozi prostih izvršilaca.

Tokom godina boravka Episkopa Artemija u svojoj Eparhiji organi Eparhije su neprekidno, iscrpno i budno izveštavali javnost i nadležne činioce o pogubnosti procesa obnove, o dugoročnim katastrofalnim posledicama po srpsko duhovno i kulturno nasleđe, a time i po srpski duhovni i nacionalni identitet, o neprihvatljivosti principa na kojima se obnova sprovodi, o izuzetno lošem kvalitetu izvedenih radova, o izrugivanju sa srpskim svetinjama, pa samim tim i sa Verom Pravoslavnom od strane muslimana (UČK) „restauratora“, o nepopravljivom često ugrožavanju vitalnih srpskih interesa…; najmanje je u tim izveštavajima bilo reči o finansijama, svesno je prenebregavana ta strana procesa „obnove“, premda su finansijski tokovi toga procesa (u kome su aktivnu ulogu imali dobro poznati srpski činioci, predstavnici i Srpske Crkve i Države) takođe veoma zanimljivi, podložni analizi i puni iznenađenja.

Nakon proterivanja Episkopa Artemija iz Eparhije raško-prizrenske ti procesi nastavili su se, nažalost, i dalje, sada neometano, i daleko od očiju javnosti, koja nema uvid ni u izvedene radove, ni u (sporne) finansijske tokove, lišena objektivnih i iscrpnih izveštaja i analiza, koji su svedeni na štura saopštenja sa konvencionalnim izrazima (samo)pohvale i tobožnjih uspeha.

Na neistinite i lažne izveštaje o tobožnjoj uspešnosti tobožnje obnove srpskih svetinja po Memorandumu navikli smo prethodnih godina; bilo je poznato da glavna „kuhinja“ u kojoj su se pripremali bila je manastir Visoki Dečani, tj. njegova uprava – iguman Teodosije i njegov zamenik Sava Janjić (uz neizbežnu naravno saradnju sa tzv. Komisijom za sprovođenje obnove – koja je bila pod upravom SE, tj. britanskog službenika, kao i sa predstavnicima Kancelarije Ministarstva kulture iz Beograda u Leposaviću, na čijem čelu je arh. Zoran Garić, poznat po svojim „uspesima“ u oblasti Zaštite kulturne baštine još iz vremena obnove manastira Svetih Arhangela kod Prizrena).

Iz manastira Dečani vršena je strahovita propaganda u prilog pogubne obnove, i oni su zaista u vrhu odgovornih za sve katastrofalne stručne, političke i crkvene posledice koje iz nje proizilaze.

Sve to silovito je podržavano iz Sinoda SPC, sa poznatim protagonistima, još u vreme, ne treba to zanemariti, dok je na čelu Sinoda bio Njegova Svetost Patrijarh Pavle. Pod njegovom upravom su, zapravo, načinjeni glavni koraci u pokretanju i ustanovljavanju takve, naopake, neprihvatljive i pogubne po Srpsku Crkvu i srpski narod, obnove srpske duhovne i kulturne baštine na Kosovu i Metohiji.

S obzirom na sve pogubne posledice koje su proizašle iz takvog procesa obnove prethodnih godina, kao i zbog činjenice da se taj proces, nažalost i na srpsku nesreću, i dalje (sada neometano) produžava, imajući pritom u vidu da su glavni akteri nametanja i sprovođenja toga procesa isti oni koji su zatim bili i protagonisti surovog i bezakonog progona Episkopa Artemija iz svoje Eparhije (slučajno li? ili, naprotiv, ta činjenica mnogo govori i otkriva svakom pažljivom posmatraču), kao i raspuđivanja monaštva sa tog sudbinski važnog za srpski narod prostora – teritorije Eparhije raško-prizrenske, prilažemo tekst „Kome služi Sinod“, nastao avgusta 2008. i objavljen tada na sajtu Eparhije raško-prizrenske.

Tekstu je prethodilo objavljivanje 15. avgusta 2008. na sajtu www.spc.rs vesti o sprovođenju obnove putem Memoranduma (uz mnogobrojne priloge), tj. o njenoj uspešnosti, sa poznatim manipulacijama i iskrivljavanjem činjenica (http://www.spc.rs/sr/o_obnovi_porusenih_svetinja_na_kosovu_i_metohiji_17_marta_2004_godine). Nije teško prozreti ni ko je pisac pomenutog teksta-pamfleta, kao i ostalih sličnih tekstova – varijacija na istu temu, koji su uglavnom dolazili iz već (ne po dobru) poznatog manastira Visoki Dečani.

Neposredni povod, dakle, za pisanje teksta „Kome služi Sinod“ bila je pomenuta vest na sajtu www.spc.rs, dok su pravi uzroci bili mnogo dublji, i mogu se delimično nazreti iz ovoga Uvoda.Ubrzo nakon objavljivanja teksta „Kome služi Sinod“ (22. avgusta 2008), usledio je odgovor na sajtu www.spc.rs.

Već sutradan 23. avgusta objavljeno je Saopštenje Sinoda koje je u sebi sadržalo i prilog – skeniranu Odluku Svetog Arhijerejskog Sabora iz 2006. godine.

Saopštenje Sinoda izdato je povodom odluke Episkopa Artemija o smeni igumana Teodosija i Save Janjića, i datog im otpusta za bilo koju drugu Eparhiju. Postavlja se, međutim, pitanje – zašto je uz Saopštenje Sinoda priložena i odluka Sabora iz 2006. godine? I zašto je toj Odluci dat naziv, uz to i vrlo tendenciozan – „Odluka Svetog Arhijerejskog Sabora o Protosinđelu Simeonu Vilovskom“!?

Otkuda to da se uz kratko Saopštenje Sinoda iz avgusta 2008. (povodom Odluke Episkopa Artemija o smeni uprave manastira Dečani) (http://www.spc.rs/sr/saopstenje_svetog_arhijerejskog_sinoda_srpske_pravoslavne_crkve) prilaže i Odluka Sabora iz 2006!

I uz to – Odluka se titluje određenim nazivom (što inače ne postoji kao praksa), u kome se apostrofira ličnost Simeona Vilovskog!

Ko je bio čuveni „mozak“ te „akcije“? I da li podsećaju ti metodi na već svima dobro poznate „gebelsovske“ metode propagandnog rata?

Uostalom, Odluka Sabora iz 2006. nije bila „Odluka o Simeonu Vilovskom“. Od šest stavki te tendenciozne, zlonamerne, perfidno i lukavo isposlovane i isfabrikovane Odluke (na kojoj se, inače, nalazi potpis Patrijarha Pavla), na Simeona odnosi se samo jedna stavka! Odluka je zapravo bila uperena protiv Episkopa Artemija. (utoliko bi nekoga moglo da čudi slepo sledovanje dela monaštva Eparhije raško-prizrenske za „autoritetima“ pomenute Trojke, kako prethodnih godina, tako i prošle 2010. godine; kao što bi nekoga još više moglo da čudi današnje verno sledovanje dela monaštva i sveštenstva onome ko je beskrupulozno proterao zakonitog Episkopa sa svoga trona, ko se do sada mnogo puta oprobao u širenju laži i kleveta, i potvrdio sebe u tome, ko već godinama otvoreno i bezazorno sarađuje sa šiptarskim bezakonim institucijama na Kosovu i Metohiji, u kojima sede i najveći zločinci i krvoloci srpskog naroda, ko se uključio u talas liturgijskih reformatora, ne znajući verovatno ni sam šta čini i o čemu se tu zapravo radi, ko se otkriveno upustio u međukonfesionalna i međureligijska opštenja, prihvatajući i zastupajući načela nove jeresi ekumenizma, ko se nije libio da se zaodene epitetima preljubnika i vuka u ovčijoj koži…; kao što je, takođe, nesumnjivo da ima ne mali broj onih koje to i ne čudi)

Zašto se onda stavlja toliki akcenat na Simeona, od strane Sinoda, i pokreće takva propagandna kampanja protiv njega?

Da li je Simeon toliko smetao i bio tolika prepreka sprovođenju programa i planova koje je izvršavao (ne ulazimo ovde u to ko ih je i gde pravio) dobro poznati Trijumvirat u SPC?

Zašto se protiv Simeona godinama unazad vodi besomučna kampanja, u kojoj su najglasniji bili g-n Jevtić, uprava Dečana itd?

Navedena Odluka Sabora iz 2006. tada je čak tri puta postavljena na sajt www.spc.rs

* jednom je priložena u pdf formatu uz već pomenuto Saopštenje Sinoda (postavljeno na sajtu 23. avgusta u 15:15)

* zatim je postavljena kao poseban prilog, istoga dana u 15:39 http://www.spc.rs/sr/odluka_svetog_arhijerejskog_sabora_asbroj_65zap113_od_196_maja_2006

* uz nju je opet priložena i skenirana verzija u pdf formatu http://www.spc.rs/files/u5/saborska-odluka-vezana-za-simeona-vilovskog.pdf

Dakle, ostrašćenost i nenavist protiv Simeona u jednoj furioznoj kampanji bili su više nego čitljivi na sajtu www.spc.rs

Neka vrsta prelaznog epiloga usledila je novim Saopštenjem Sinoda 26. avgusta na istom sajtu, u kome se, gle čuda, Episkopu Artemiju daje podrška „u svedočenju Hristove ljubavi, istine, mira, pravde i svakog dobra“
(http://www.spc.rs/sr/saopstenje_svetog_arhijerejskog_sinoda_povodom_desavanja_u_eparhiji_raskoprizrenskoj).

Otkuda tolike podrške Episkopu Artemiju od strane Sinoda (i to nije jedina u proteklim godinama), kada, kako smo to 23. novembra 2010. čuli iz poznatih Visokopreosvećenih usta, progon, kampanja i nastojanje za uklanjanjem Episkopa Artemija sa trona traje već punih 10 godina („pa, Sinod na tu odluku čeka punih deset godina! To je samo ono poslednje što je u tom procesu urađeno“; vidi dnevni list Kurir)?

Ko je to ko se poistovećuje sa Sinodom, ili je čak uzurpirao Sinod, i kojima Sinod (pa i Sabor) često služi kao paravan za pokrivanje sprovođenja, uglavnom bezakonih, štetnih i pogubnih, odluka, procesa, planova i programa, nad srpskim narodom, u (bezbednom) okrilju Srpske Crkve?

Februar 2011.
Arhim. Simeon

+++

+++

+++

KOME SLUŽI SINOD?

Zašto sveti Sinod stvara lažnu sliku u javnosti o uspešnosti obnove?
Sprega svetog Sinoda i manastira Dečani na istom poslu
Bratstvo i jedinstvo iz Dečana – stara ideologija u novom ruhu!

Sa neočekivanom odlučnošću sveti Arhijerejski Sinod iskazao je ponovo spremnost da uloži sve svoje moći i založi sav svoj autoritet u pravcu promovisanja Memoranduma – u cilju, zapravo, stvaranja lažne slike o uspešnosti i nameni Memoranduma tj. obnove porušenih hramova na Kosovu i Metohiji, koja se prema njemu vrši.

Radi se zapravo o tekstu objavljenom na sajtu Sinoda 15. avgusta 2008, (čime li izazvanom?) sa dosta pratećeg materijala u prilogu. I mada tekst u svom uvodnom delu navodi da će izneti samo „nepobitne činjenice“, one su ostale „nepobitne“ samo u željama njegovih autora. Ostaje nejasno zbog čega pojedini srpski Arhijereji, koristeći sajt Sinoda kao sredstvo, imaju potrebu da se pravdaju zbog sprovođenja Memoranduma (ako su već uvereni u ispravnost svojih postupaka), ne iznoseći pritom nijedan validan argument.

Tako je počev od izjave da je vikarni Episkop Teodosije Šibalić „savesno obavljao“ svoju ulogu u ovom procesu izuzimanja srpskog nasleđa iz domena nadležnosti srpskih institucija, preko groteskne (i bezočne) tvrdnje da su u tom procesu „identitet objekata i imovinska prava SPC u potpunosti zaštićeni“, do stava da je nastavkom sprovođenja Memoranduma i nakon proglašenja nezavisnosti, i to u saradnji sa šiptarskim lažnim i bezakonim institucijama, „u potpunosti zaštićena Rezolucija SB UN 1244“, da bi na kraju bilo začinjeno zaključkom da se ovako obnovljene porušene crkve „osveštaju“, i pozivom Preosvećenom Episkopu Artemiju da „ohrabri srpski pravoslavni narod“ svojim povratkom u „obnovljenu“ episkopsku rezidenciju u Prizrenu.

Nijedna od prethodno navedenih činjenica publikovanih od strane Sinoda nije, nažalost, nepobitna, nego je pobijena već mnogo puta!

Zašto je Sinod na sebe ponovo preuzeo ulogu promovisanja i legalizovanja bezakonih šiptarskih institucija (istrajavanjem na sprovođenju Memoranduma i odbacivanjem svih dosadašnjih upozorenja o karakteru onoga što se dešava na terenu Eparhije raško-prizrenske), kao što je nešto slično učinio i 2005, kada je podrškom potpisivanju Memoranduma legalizovao šiptarske institucije samouprave, do tada nepriznate od strane srpske države i srpske Crkve, na čijem čelu su se nalazili i još uvek se nalaze osvedočeni ratni zločinci i realizatori genocida nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji?

Nije teško uvideti ko stoji u pozadini kao organizator ovakvog delovanja svetog Sinoda – to je manastir Visoki Dečani, odnosno vikarni Episkop Teodosije Šibalić i dečanski monah Sava Janjić, kao glavni izvršioci sprovođenja obnove putem Memoranduma, i glavni operativci u domenu promovisanja Memoranduma, radi stvaranja lažne slike o uspešnosti ove obnove.

Kao što nije teško uvideti da je Mitropolit Amfilohije glavni izvršilac u domenu favorizovanja i nametanja Memoranduma, u okvirima delovanja svetog Sinoda SPC.

Ovaj mehanizam je, nažalost, do sada već mnogo puta i na razne načine potvrđen.

Eparhija je do sada više puta upozoravala da su informacije i izveštaji koji dolaze iz Dečana o uspešnosti i napretku obnove ulepšavani, netačni, te da stvaraju lažnu sliku o uspešnosti obnove. Ova upozorenja upućivana su u više navrata, zvaničnim putem, i svetom Sinodu.

Stoga je jasno da su ovim netačnim izveštajima obmanjivani kako Sinod, tako i javnost. Sveti Sinod, međutim, jeste obmanjivan po ovom pitanju, ali nije i obmanut. Jer su do svetog Sinoda više puta, od strane raznih lica i institucija, stizala jasna i alarmantna upozorenja, ne samo o neprihvatljivim propustima u procesu obnove, nego i o pogubnim političkim posledicama, koje ovakav način sprovođenja obnove donosi interesima srpskog naroda i srpske baštine.

Sveti Sinod je, dakle, bio u posedu svih relevantnih informacija vezanih za proces sprovođenja Memoranduma. Ali, ipak, uvek je birao da promoviše i favorizuje lažnu sliku plasiranu iz Dečana, a svesno je zanemarivao poruke koje su ukazivale na rapidno urušavanje korpusa srpske baštine na Kosovu i Metohiji i ugrožavanje srpskih interesa.

Pri svemu tome, sveti Sinod je u proteklih nekoliko godina (odnosno nekolicina Arhijereja SPC pod okriljem Sinoda) svojim autoritetom i svojim zauzimanjem kod državnih vlasti, bitno uticao na opredeljivanje državnih institucija po ovom pitanju.

Još su u svežem sećanju samouverene i (ne)uverljive tvrdnje Mitropolita Amfilohija iz 2005. godine:

«Po Memorandumu samo ono preduzeće koje ima iskustva gradnje i obnove pravoslavnih hramova može konkurisati. Ono preduzeće koje da najpovoljnije uslove, a već ima iskustva u obavljanju ovakvih radova dobiće posao. To može biti preduzeće iz Grčke, Italije, Srbije…, ali na Kosovu i Metohiji nema takvih preduzeća. Znači, iza tvrdnji da su Sinod i Patrijarh potpisivanjem Memoranduma posao obnove svetinja poverili onima koji su ih uništili, stoje ili neobavešteni ili zlonamerni».

Ove tvrdnje Mitropolita Amfilohija stvarnost je nemilosrdno demantovala. Ali…?

Jasno je, nažalost, da se Mitropolit Amfilohije još 2005. upustio u svesno obmanjivanje javnosti po ovom pitanju. Potpuno istu ulogu vršio je i pomoćni Episkop Teodosije Šibalić još 2005, kada je uoči prvog kruga tendera izjavljivao da šiptarske firme neće obnavljati porušene svetinje. Kada su na prvom krugu tendera, ipak, izabrane uglavnom šiptarske firme (po odluci, naravno, Ep. Teodosija Šibalića i blagoslovu Sinoda), Episkop Teodosije nije žalio truda da sve uveri kako se to neće ponoviti u drugom krugu. Nakon što se isto ponovilo i u drugom krugu tendera (opet po odluci onoga ko je pružao lažna uveravanja da se to neće dogoditi), ta tema je skinuta sa dnevnog reda.

Slično je i sa sledećom izjavom Mitropolita Amfilohija, takođe iz 2005. godine:

„Memorandum … nije nešto što se iznenada pojavilo. To je akt koji je dugo pripreman. Na njemu su radili naši stručnjaci i predstavnici međunarodne zajednice. Sveti Arhijerejski Sinod se sa tekstom Memoranduma saglasio posle dugog usaglašavanja, na tri uzastopne sednice…, na dve je prisustvovao i Vladika Artemije“.

Niti se, međutim, sveti Sinod saglasio sa tekstom Memoranduma „posle dugog usaglašavanja“, niti je o njemu bilo uopšte reči na sednicama, niti je „dugo pripreman“, niti su na njemu radili „naši stručnjaci“.

Zbog čega, pitanje je, Visokopreosvećeni Amfilohije nije prezao od ovakvih poteza, koji nikako ne priliče mitropolitskom dostojanstvu?

Da li su ga na to „nagonile“ obaveze preuzete članstvom u Evropskoj Ekspertskoj Grupi, kada se obavezao da će „uložiti sve svoje profesionalne i lične potencijale“ radi „učlanjenja Srbije u evropske i evro-atlantske integracije“?

Ali, članstvo u jednoj organizaciji kao što je Evropska Ekspertska Grupa još manje priliči dostojanstvu Mitropolita i Arhijereja Crkve Božije!

Jer, svaki član Evropske Ekspertske Grupe, između ostalog, „ima sledeće obaveze:

1. da sprovodi programske aktivnosti Organizacije;
2. da svojim radom učestvuje u realizaciji osnovnih zadataka i ciljeva Organizacije“.

Kako tek shvatiti činjenicu da je uputstvo za potpisivanje Memoranduma, Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi stiglo od američke administracije iz Vašingtona 2005. godine, i da je Sinod tada postupio po tom uputstvu?

Kao i da je nakon povlačenja potpisa sa Memoranduma 26. marta 2005. od strane Patrijarha Pavla, od delegacije Srpske Crkve iz Vašingtona poslata panična poruka da im se sva vrata zbog povlačenja potpisa zatvaraju, te je Sinod hitno, na pučistički način, morao izdejstvovati osnaženje potpisa na Memorandumu, 27. marta?

I pored toga Mitropolit Amfilohije nije se libio da 29. marta u beogradskoj dnevnoj štampi izjavi da „potpisivanje Memoranduma niko nije postavljao kao uslov za susret delegacije SPC sa Bušom“!

Da li je ovakvo delovanje izraz istinske unutrašnje brige za Kosovo i Metohiju, ili je to manifestacija nekih drugih težnji? Može li se na ovakav način sačuvati Kosovo i Metohija? Sigurno ne! Jer, dobra može doneti samo ono što je učinjeno na dobar način. Ovakvi postupci, međutim, motivisani su i služe drugim interesima.

Jasno je da je Sinod odigrao odlučujuću ulogu u stvaranju lažne slike o uspešnosti obnove, kao i u prikrivanju svih rizika, propusta, promašaja, pogubnih posledica, ali i u promovisanju onih koji su, sa srpske strane, najodgovorniji za fijasko obnove i urušavanje srpskih interesa.

Nije, međutim, jasno plasiranje iz manastira Visoki Dečani ideje „multietničnosti“ tj. ideje „bratstva i jedinstva“, kao ideala obnove kojem srpski narod treba da teži („samo se u stručnoj saradnji na multietničkoj osnovi mogu postići najbolji rezultati“). Zašto se ova stara (crvena) ideologija plasira u novom ruhu, ovoga puta sa mesta crkvenih velikodostojnika, koji imaju autoritet borbe za srpske interese i (pričinu) branitelja srpstva?

Da li zato da bi se time potpomogla amnezija i aboliranje šiptarskih zločina nad Srbima počinjenih (a nekažnjenih) ne samo od 1999. godine, nego i onih pod režimom komunističke tiranije, tokom perioda Drugog svetskog rata…? Tu istu ulogu imalo je i nametanje ideje bratstva i jedinstva nakon Drugog svetskog rata, kada je trebalo dodatno kazniti Srbe, iako žrtve masovnih zločina ustaša i muslimana u NDH i Šiptara na Kosovu, a nagraditi zločince dobrima o kojima nikada nisu ni sanjali.

Zar se srpske crkve mogu najbolje obnoviti samo „na multietničkoj osnovi“, tj. saradnjom dželata i žrtve? Zašto Srbi danas ne mogu da podižu i obnavljaju svoje hramove bez islamskog elementa? Zašto uključivati u obnovu one, koji nemaju nikakvo znanje ni iskustvo u predmetnom poslu? Zašto prepuštati satrapima ono najvrednije što smo kao narod kroz vekove stvorili? Zašto…?

Treba li odgovore na postavljena pitanja očekivati iz Visokih Dečana? Svakako ne!

Avgust 2008.
Protosinđel Simeon





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo