logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Аустралија, Актуелно, Америка, Друштво, Европа    Аутор: Srebrenica Historical Project    796 пута прочитано    Датум: 27.01.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Историјски пројекат Сребреница

Историјски пројекат Сребреница

Пре неколико дана, наша невладина организација добила је извештај о гледаности наше интернет презентације, која се налази на овој адреси, www.srebrenica-project.com .

27.01.2011

***

Резултати су били више него задовољавајући. Нема буквално ни једне значајне земље у свету где се наш рад не прати.

Из тога би се могло извући бар два главна закључка. Прво, званична прича о Сребреници, са стандардним рефренима о „геноциду“ и „осам хиљада мушкараца и дечака“ убрзано бледи. Са обелодањивањем нових података она постаје све неубедљивија и све шири слојеви јавности увиђају да је некада наизглед вешто упакована верзија сребреничких догађаја у ствари пуна рупа, као швајцарски сир. Друго, наш успех је доказ да истина јесте довољно јака да се сама избори за место које јој на трпези идеја припада. Коров безобзирне пропаганде може да је потисне привремено, али не и да је трајно угуши. То је утешна мисао у свету где, наизглед, лажи и дезинформације суверено царују.

Мада смо задовољни напретком који остварујемо, ми не потцењујемо противника. Удружене снаге које на домаћем и међународном плану пропагирају фиктивну верзију сребреничких догађаја мотивисане су јаким политичким и материјалним интересима и без огорчене борбе оне неће устукнути. То је један агресиван и безобзиран лоби коме појам истине не значи апсолутно ништа.

Када се пре скоро три године наша невладина организација појавила, они су мислили да смо ми из истог круга неразумних „оспораватеља“ сребреничког култа где се налазе и неки други који су се до тада бавили том темом. До наше појаве, српска реаговања на сребреничку причу била су углавном фолклорног карактера, без научног приступа нити довољне критичке дистанце. Самим тим, била су врло ограниченог домета не само (што је разумљиво) на међународном, него подједнако и на домаћем плану. Ствар се сада променила из основа. Уместо уобичајеног трапавог противника, који се лако могао дискредитовати и карикирати, сребренички лоби сада се суочава са много озбиљнијим супарником.

Нама је од самог почетка било јасно да се појавом једне организације више која би се бавила Сребреницом неће постићи много осим ако она не би увела сасвим нов приступ и начин рада. Први, и основни, закључак који смо у склопу те анализе извели било је да у погледу квантитета ми нећемо моћи да конкуришемо супротној страни, и да не вреди ни покушавати. Зато смо донели једну врло практичну и – како се показало – исправну одлуку: сав наш труд уложили смо у квалитет. Пренели смо тежиште расправе на онај терен где су наши супарници ти који нису способни да конкуришу. То је разлог зашто данас на тему Сребренице имамо велики број озбиљних и тражених вишејезичних издања, и што једно наше издање вреди више од сто њихових пашквила.

У односу на наше деловање, опције супротне стране тиме су биле сужене на најмању могућу меру. Они сада имају избор или да се са нама упусте у интелектуално озбиљан дијалог, ако сматрају да су томе дорасли, или им не преостаје ништа друго осим да ћуте као заливени. За сада они (можда мудро) бирају ову другу опцију.

Они се надају да ће, поступајући тако, бити поштеђени рискантне полемике и да ће на скроз инфантилан начин успети да избегну јавно суочавање са непријатним чињеницама, правећи се као да те чињенице не постоје. То је њихов покушај бежања од одговорности за вишегодишње систематско обмањивање светске и домаће јавности. Њихова плиткоумна тактика своди се на настојање да једнократно искористе тренутне медијске предности, заборављајући притом да то стање није вечно већ да је, напротив, само одраз пролазне светске политичке конјуктуре. Као што смо у вези са тиме истакли у нашој монографији Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида:

«Подршка која се [бошњачкој страни] привидно нуди, али из тренутних геополитичких интереса, може бити повучена у сваком тренутку, ако би се ситуација која је условљава променила. Светска медијска машинерија, која је мобилизована за одржавање мита о једном геноциду који се није догодио, такође може бити демобилисана у сваком тренутку ако би се проценило да ефекти тога мита више нису корисни или неопходни. Подразумева се да без те глобалне пропагандне логистике, коју босанскохерцеговачки Муслимани уопште не контролишу, нити могу на њу да утичу, а која привидно држи њихову страну само због тренутног преклапања стратешких интереса и која и њих користи само у улози статиста, од сребреничке приче не би било ништа. Нико не би обраћао ни најмању пажњу на тугу муслиманских мајки Сребренице, као што апсолутно нико не обраћа пажњу ни на тугу српских. Или ирачких, или афганистанских.»

У својој острашћености и безидејности, на типично површан балкански начин, пропагатори неодрживог сребреничког култа не размишљају о томе шта ће радити онда када им међународна подршка буде ускраћена и они зато уопште немају План Б. Када наметање измишљеног „планетарног злочина“ страној јавности додија и када нестане медијске помпе на коју су навикли, њихова крхка прича урушиће се као кула од карата. А пошто ми градимо једну другу причу, која је истинита и утемељена на проверљивим чињеницама, па је самим тим одржива без икакве потпоре са стране, то је прича која ће на крају победити и опстати трајно.

То притом није прича која угрожава било чије моралне интересе зато што она не деградира ни једну истинску жртву, и то је разлог више што ће она победити. Супротна страна је несумњиво доживела једно огромно разочарење када смо се ми појавили зато што су од самог почетка наши ставови потпуно умерени, разумни и надасве морално одговорни. Ми им не идемо на руку причајући глупости [1] и не тврдимо, као што то чине неки сумњиви „стручњаци“ са српске стране, да се у јулу 1995. у Сребреници није догодило ништа што би представљало значајан прекршај закона и обичаја рата. Ми не оспоравамо чињеницу да се тада догодио масакр ратних заробљеника значајних размера, за шта починиоци треба кривично да одговарају. Али ми поричемо да је то дело институција Републике Српске и ми не располажемо доказима да је осам хиљада људи било поређано и пострељано. Ако неко такве доказе има, нека их покаже. Ми поричемо такође да тај злочин представља геноцид и слажемо се са професором Ноамом Чомским да ако неко ипак жели да за то користи реч „геноцид,“ он је слободан да то учини, али у том случају мора се измислити нека нова реч којом ћемо обележавати оно што се догодило Јеврејима током Другог светског рата и Јерменима током Првог. Том списку, наравно, можемо додати и искуство Срба у НДХ.

Проглашење Сребренице за геноцид, од стране купљених и политичких „судова,“ не представља озбиљну правну квалификацију. То је подла политичка и пропагандна парола која се безобзирно користи да би се читав један народ оклеветао и да би се све његове најважније тековине и установе компромитовале.

Најзад, још један разлог зашто смо са становишта сребреничке култне индустрије „опасни“ јесте и то, што инсистирамо на контекстуалном разматрању релевантних догађаја. Лажна прича може деловати наоко уверљиво само под условом да се временски контекст сузи на три дана у јулу 1995. На против, ми тражимо да се контекст прошири и то на целокупан трогодишњи период рата у сребреничком крају, од 1992. до 1995. да би се тачно видело ко је шта радио. Током тог периода, српска заједница сребреничког краја буквално је уништена. На десетине српских села било је спаљено и разорено; њихово становништво делимично је побијено а преостали део прогнан. Старосни распон жртава био је од 13 до преко 80 година. У том систематском погрому нису страдали само српски „мушкарци и дечаци“ већ и девојке, жене и старци, заправо сви који су се ту задесили а који су били Срби, без разлике. Не тврдимо (јер немамо дефинитивне доказе за то) да је погубљење бошњачких заробљеника у јулу 1995. било непосредна одмазда и наставак тог дијалектичког процеса, али смо убеђени да то представља неотуђиви део исте моралне и форензичке целине сребреничког краја.

Отуда наш став, који је свакако неприхватљив политичким профитерима Сребренице, да су све сребреничке жртве, без обзира на веру или националност, жртве првог реда.

Вреди подсетити се шта се догодило у Шпанији после огорченог грађанског рата, ни мало блажег од босанскохерцеговачког по страстима које је разуздао и злочинима које је изазвао. Генерал Франко је наредио да се у Ваље де лос каидос подигне спомен костурница – данас би се рекло Меморијални центар – где ће почивати погинули са обе стране у рату као гест националног помирења и у знак признања чињенице да су сви они припадали истом шпанском народу. Грађански рат на територији сребреничког краја завршиће се коначно тек онда када највиши морални и интелектуални ауторитети супротне стране у себи буду пронашли барем онолико људског формата колико је својим широким гестом показао један Франциско Франко.

Када ће најзад и ти високи ауторитети прикупити довољно моралне храбрости да јавно признају и уваже туђе невине жртве, и да сами учине оно што сваке године у јулу захтевају од других? Зашто је њима толико трауматично да јавно потврде чињеницу која више уопште није спорна, да су и на другој страни настрадали недужни људи који су до пред саму смрт били суседи њихових жртава?

 

[1]Наша одбојност на причање глупости очигледно „излуђује“ многе колеге на супротној страни. За то смо добили нехотично признање са једног од највиших места, од на комплиментима шкрте госпође Соње Бисерко, на сајту њеног српског Хелсиншког одбора. Тамо нам се индиректно одаје јединствена почаст да припадамо реду „најманипулативнијих порицатеља геноцида који су до сада били виђени“ (http://www.helsinki.org.rs/tjsrebrenica.html). Било би тешко у ово убедити госпођу Бисерко, али наше заузимање рационалних ставова није манипулативна тактика већ је одраз нашег стварног уверења.

 

 

извор: Историјски пројекат Сребреница




1 коментар у вези “Napredujemo…”
  1. prilog je odlican – tj. prica da dodje nekada u formi istine .


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo