Вести

Donosimo Božićnu poslanicu Njegovog Preosveštenstva Episkopa raško-prizrenskog dr Artemija.

sreda, 05 januar 2011 23:36 Eparhija raškoprizrenska

+++

A R T E M I J E

PO MILOSTI BOŽIJOJ PRAVOSLAVNI EPISKOP
EPARHIJE RAŠKO-PRIZRENSKE I KOSOVSKO-METOHIJSKE
U EGZILU

SVEMU SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I SVIMA VERNIM
SINOVIMA I KĆERIMA DUHOVNIM
BLAGODAT, RADOST I MIR UZ SVERADOSNI POZDRAV

MIR BOŽJI! HRISTOS SE RODI!

„Otac blagoizvoli, Logos telo postade,
i Djeva rodi Boga ovaploćenog.
Zvezda objavljuje, mudraci se klanjaju,
pastiri se čude, i tvar sva se raduje“!

Radost je, braćo i sestre, i draga deco, znak Božića, znak Praznika Rođenja Bogomladenca Hrista u Vitlejemu judejskom. Radost beše prisutna i one prve noći pre više od dve hiljade godina kada Bog posla Sina Svoga da pohodi one koje seđahu u tami i senci smrtnoj. S one strane Jordana, u Galileji neznabožačkoj javi se Svetlost nebeska i obasja vasceli svet. Rodi se sunce Pravde Hristos Bog naš od Prečiste Djeve Bogorodice. Rodi se Sin Božji tajno u pećini, ali ga nebo svima objavi, poslavši zvezdu kao gromoglasna usta. Ta zvezda, čudesna zvezda vitlejemska, privede Mu mudrace istočne koji mu se prvi sa verom pokloniše i Bogorodici dare prinesoše.

Gledajući sva ta neobična zbivanja duhovnim očima, crkveni pesnik se obraća Bogomladencu pitanjem: „Šta da Ti prinesemo, Hriste, Tebi koji si se nas radi na zemlji javio kao čovek? Jer svaka tvar, Tobom sazdana, blagodarnost Ti prinosi: Anđeli – pesmu; nebo – zvezdu; mudraci – darove; pastiri – divljenje; zemlja – pećinu; pustinja – jasle; a mi – Mater Djevu“. Kličući na kraju: „Prevečni Bože, pomiluj nas“!

I mi danas, deco Naša duhovna, u ovu roždenstvensku noć, obasjani tom iskonskom svetlošću bogopoznanja, sabrali smo se ovde u ovoj ljuljačkoj pustinji, oko ovog malenoga hrama, oko skromnih naloženih badnjaka, daleko od velegradske buke i meteža, daleko od velelepnih hramova i prekrasnih nemanjićskih zadužbina, da u miru i čistoti srca svoga dočekamo i sretnemo Novorođenoga. Danas su ovde prigodne reči slepog igumana Stefana iz Njegoševog „Gorskog vijenca“, koji se priseća gde je sve svečano dočekivao i proslavljao Božić, počevši od Vitlejema, preko Atonske Gore pa do svetoga Kijeva, da bi na kraju, u lomnoj Gori Crnoj, zaključio: „Al’ je ova slava odvojila, sa prostotom i sa veselošću“.

I mi bi se mogli zapitati: otkud danas ovde ovoliki svet sabran iz svih krajeva naše otadžbine? Šta nas je pokrenulo na toliki put, po ovom snegu i ledu? Koja je to zvezda koja nas je vodila i pored mnogih hramova provodila, da bi nas ovde dovela? Odgovori na sva ta, i mnoga druga pitanja, jasna su za svakoga od nas ko se noćas ovde našao. Ljuta nas je nevolja nagnala, s jedne strane, jer je po mnogim mestima, pa i po hramovima, pored blještave fizičke svetlosti, polijeleja i reflektora, zavladala duhovna tama, umesto duhovne radosti zavladala je apatija; umesto evanđelske Istine – jeres ekumenizma, umesto duhovne topline – sibirska hladnoća od koje se duša ljudska mrzne i ledi. A duša ljudska je gladna i žedna Boga Živoga, i kao žedna košuta hita bistrim planinskim izvorima. U božićnim porukama i besedama većine naših Arhijereja, nažalost, nema ni jednog pomena o duhovnoj pošasti i svejeresi ekumenizma koja je poodavno na široka vrata ušetala u našu Svetosavsku Crkvu. Kako bi, uostalom, oni i mogli da o tome govore i da osude nešto sa čim su se poistovetili?

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=ClqutEwrtxs]
Tražiće i ove godine Pravedni zaručnik Josif sa Djevom Marijom „pogodno mesto“ za prenoćište. Koliko li će oni, međutim, sabornih pravoslavnih hramova proći, u kojima neće biti dobro došli, jer će u njima biti samo verbalizam ljubavi i ekumenistička „istina“. Na kraju će se zaustaviti opet, posle 2010. godina, u nekoj pećini, u nekim jaslama. Sirotinjske jasle nekoga hrama, poput ovoga našega ovde u Ljuljacima, bez pozlaćenih polijeleja, možda i bez ukrasa, bez zlatotkanih odeždi i dijamantima ukrašenih mitri, bez bučnih orkestara i zanosnih melodija, biće za Nebeskog Gosta mesto mira i pokoja.

Zaustaviće se sveti putnici i zanoćiti u nekim jaslama, u kojima će naići na duše srodne vitlejemskim pastirima, u kojima će zajedno sa duhovnom pripremom, sa pokajanjem i očekivanjem Emanuila, biti udruženi i ispovedanje Jedne nedeljive i ne podeljene Crkve, radi koje se i ovaplotio „Velikago Sovjeta Angel“. „Crkva“, pak, ekumenista, sa dva ili mnogim plućnim krilima, i onih koji je prihvataju i zajedno sa njom putešestvuju, nema nikakav dodir sa Njegovom Crkvom, sa Njegovom Ljubavlju, sa Njegovom Istinom. Jer, Ekumenizam sačinjava prorokovanu „cerkov lukavnujuščih“, koja nema ništa zajedničko sa Crkvom Simvola Vere u kome pravoslavno ispovedamo veru samo „u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu“. U toj veri i u toj Crkvi živeli su i spasavali se svi naši Sveti Preci, od Svetoga Save i pre Svetoga Save, pa sve do Svetog Vladike Nikolaja i Prepodobnog Justina Ćelijskog. Tu veru i tu Crkvu oni nam ostaviše u amanet da je čuvamo i sačuvamo, i da je kao jedinu sigurnu lađu spasenja ostavimo našim potomcima, našoj deci i omladini.

Obasjani tom istinskom Svetlošću duhovnom, kao nekada pastiri u noći vitlejemskoj, mi smo se posle mnogih stradanja i progona okupili ovde da u radosti duhovnoj dočekamo i proslavimo prvi naš Božić u egzilu. Sva stradanja i nevolje kroz koje smo prolazili punih deset godina na Kosovu i Metohiji, i ova kroz koja sada prolazimo kao izgnanici sa Kosova i Metohije, nisu i ne mogu da pomute radost praznika Božića.

Mi znamo i pamtimo da je Gospod Isus Hristos, iako Sin Božji, na zemlji bio najveći stradalnik. On je progonjen od Vitlejemske pećine, od jednoga zloga cara Iroda, pa do Golgote na kojoj je raspet za vreme drugoga Iroda. Zato je Gospod kasnije i propovedao i govorio da su „blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko“. Praznujući dan Njegovog rođenja, mi se radujemo što je i nas pribrojao u te blažene, jer nas je udostojio i darovao nam ne samo da Ga verujemo, nego i da stradamo za Njega. Rođenje Bogomladenca Hrista unosi radost u svaki dom, u svaku dušu Bogu predanu, a naročito u čiste i bezazlene duše nevine dece.

Mi hrišćani, verujemo i znamo: Dolazak Hrista Spasitelja u svet u korenu je izmenio ljudski život i samu našu prirodu. Mi više nismo robovi grehu, no slobodne sluge Božije. Mi se ne plašimo burnih stihija ovoga sveta, jer imamo tiho pristanište u Carstvu Hristovom. Mi Više nismo sami u ovom svetu, jer je „S nama Bog“, Koji nam u svakoj nevolji i svakoj muci pruža ruku pomoći. I mi noćas čujemo glas nebeskog vesnika koji nam govori: „Ne bojte se, jer gle, javljam vam veliku radost… Jer vam se danas rodi Spas Hristos Gospod“ (Lk. 2, 10-11). Te reči su one prve blagoslovene noći upućene vitlejemskim pastirima, a preko njih – celom rodu ljudskom, svim narodima i plemenima i svakoj duši ljudskoj.

Na Božić, „Bog se javi u telu“, i sa Njim se javi sve što je božansko, sveto i savršeno, „sva punoća Božanstva telesno“. Sve je to dato i predato nama ljudima, dato svakome od nas, dato Crkvi Hristovoj da u njoj i kroz nju svaki od nas stekne večnu Istinu, večnu Pravdu, večnu Ljubav, večno Dobro, večni Život. Otuda mi, pravoslavni hrišćani, ne prestajemo radosno klicati i slaviti Gospoda Hrista, kroz bezbroj molitava, i pesama, i uzdaha, eda bi On i nas blagodaću svojom rodio i preporodio, učinivši nas svojim pravim sledbenicima, kako bismo živeli Njegovim Božanskim zapovestima, Njegovim svetim vrlinama, da u ovom životu „hodimo kao što je On hodio“ (I Jn. 2, 6), da idemo tragom Njegovim i da živimo u Njegovom Bogočovečanskom telu – Crkvi Pravoslavnoj, koju je On osnovao na zemlji, kao „stub i tvrđavu Istine“ (Tim. I 3, 15).

Sav smisao Božića, deco naša duhovna, izražen je u programskoj pesmi Anđela nad pećinom Vitlejemskom: „Slava Bogu na visini, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja“ (Lk. 2, 14). Uvek i svuda na prvo mesto dolazi proslavljanje Boga na visini, ne nekog i bilo kakvog „boga“ i idola, kojih je danas prepun svet, nego onog Boga, koji je tako zavoleo svet da je i Sina Svoga Jedinorodnog dao za spasenje sveta. Proslavljanje Boga bio je i ostao jedini uzrok i uslov mira na zemlji, toliko potrebnog svim ljudima i svima narodima. A to dvoje – dovodi do dobre volje među ljudima, koja opet omogućava i mir na zemlji i proslavljanje Boga. Sve je bogomudro međusobno povezano i protkano. Zato je Božić nepresušni izvor neiscrpne večne radosti za svako ljudsko biće, za svakog čoveka. Zato se mi hrišćani radosno i veselo pozdravljamo o Božiću, i posle Božića – do Bogojavljenja, čudesnim sveradosnim pozdravom: „Hristos se rodi“, i otpozdravljamo sa „vaistinu se Hristos rodi“. Kroz taj pozdrav i otpozdrav mi vršimo misiju Angela, vesnika i glasnika Božjih, koji donosi dobru i blagu vest ljudima.

U toj duhovnoj radosti, Mi želimo da i Vama, braćo i sestre, čestitamo i srećnu nastupajuću 2011. godinu, sa verom i nadom da nam ona bude blagoslovena, da donese više mira, slobode i pravde među ljude na zemlji. Sa takvim molitvenim željama, prizivajući blagoslov Božji na sve Vas, Mi vas još jednom pozdravljamo pozdravom večnog mira i radosti

MIR BOŽJI! HRISTOS SE RODI!
SREĆNA NOVA 2011. GODINA!

Vaš molitvenik pred Vitlejemskim Bogomladencem

+Episkop ARTEMIJE

O BOŽIĆU
2010. g.

http://www.eparhija-prizren.org/sr/episkop/4-besede/121-episkop-artemije-bozicna-poslanica.html