logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    655 пута прочитано    Датум: 4.01.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

I posle Tita...JA! (izvor: fejsbuk)Kada Boris Tadić, govoreći na Skupštini Demokratske stranke,18. decembra 2010, ni jednom rečju nije pomenuo Kosovo[1], to u Srbiji više niko nije primetio.

Slobodan Antonić; petak, 31. decembar 2010.

+++

To nisu primetili ni tribalni nacionalisti, okupljeni po svojim batinaško-autističkim sajtovima – jer, za njih je Tadić „oduvek bio ustaša“. To nije primetio ni drugosrbijanski bašibozuk, koncentrisan po jednako neinteligentnim i agresivnim internet-portalima – jer, za njih se Tadić i dalje „udvarao nacionalistima“ (pošto nije priznavao „Kosovo“). To nije primetio ni medijski mejnstrim, sa svojim novinama i TV kanalima – jer su njemu daleko zanimljivije teme bili Tadićeva tetiva ili Jeremićev izborni nesupeh. Konačno, to nije primetila ni zvanična, parlamentarna opozicija – jer se ona ili nadmeće s Tadićem u evropejstvu, ili se emocionalno prazni na pomenutim tribalističkim sajtovima (naravno, pod pseudonimom), ili prosto uvređeno ćuti…

Ali, ovakva neosetljivost srpske javnosti za simbolički važna pitanja nije posledica samo ograničene inteligencije, zle namere, nezainteresovanosti ili prosto pohlepe mnogih od ovdašnjih „stvaraoca javnog mnenja“. To odsustvo reakcije je zapravo najbolji pokazatelj da je kosovska politika mrtva. Ona je izdahnula 9. septembra 2010. godine – mada tog mrtvaca u kući još niko ne želi da primeti. Jer, vlast tvrdi da je mrtvac živ, pošto „Srbija i dalje sledi politiku `i Kosovo, i EU`“. Tribalisti pak tvrde da mrtvac nikad nije ni bio živ, jer „Tadić nikad nije branio Kosovo“ (a „sve to s Jeremićem je bila samo predstava za narod“). No mrtvac je tu, njegova trupina već zaudara i uskoro ćemo ga, hteli ili ne hteli, morati priznati za mrtvaca i izneti iz kuće.

O istoriji te kosovske politike, njenom nastanku, razvoju i slomu, biće reči u ovom tekstu. Videće se da ako je u Srbiji, u deceniji koja se upravo završava, i bilo nekakve samostalne, autentične politike, politike koju nije određivala Imperija, onda je to bila baš kosovska politika. I videće se da ako će po nečemu ova, 2010. godina biti zapamćena, onda će to biti baš po 9. septembru, danu kada je ta poslednja srpska autentičnost u evropskoj i globalnoj politici doživela neslavan kraj.
Đinđićeva „kosmetska inicijativa“

Treba krenuti od Đinđića i njegove, kako ju je sam zvao, „kosmetske inicijative“[2]. Đinđić je, svojevremno, bio meta mnogih kritika, pa i sa nacionalno-demokratske strane (i sam sam davao puni doprinos tome[3]). Ali, kada danas čitamo šta je sve Đinđić govorio, i kada se setimo kako se držao prema Imperiji, možemo samo da mu skinemo kapu.

Jer, koji bi se današnji srpski političar usudio da kaže da je „to da vi sada strance uključujete kao deo unutrašnje politike (Srbije – A. S), to je bolesno. Mi tu bolest još imamo u Beogradu. Imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima. Oni pozivaju ministre, pozivaju moj kabinet, i čude se što neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to neka šala, da je skrivena kamera“[4]. Takođe, za kog srpskog premijera, ili predsednika, današnji američki ambasador može da zapiše ono što je Montgomeri u svojim memoarima napisao (sa neodobravanjem) za Đinđića: „Mnoge zbnačajne odluke doneo je a da se nije prethodno konsultovao sa mnom, niti me obavestio“[5]. Koji bi se političar u Srbiji danas usudio da upotrebi Đinđićeve reči – koje je on izgovorio samo u jednom intervjuu – kao što su „strašno bombardovanje 1999“, „maćehinski tretman“ (Srbije od strane Zapada), „maltretiranje“ (takođe Srbije od strane Zapada), „magareća klupa“ (u kojoj nas drže Brisel i Vašington), itd.[6] Koji bi srpski političar danas za neku odluku Evropske komisije smeo da kaže da je „skandal“ i „jeftini trik“[7]? Od Đinđićevog ubistva je prošlo samo šest, sedam godina, a današnji nosioci vlasti u Srbiji mogu samo da sanjaju ovakvu Đinđićevu nezavisnost, pa i, ako hoćete, hrabrost.

U tom svetlu treba posmatrati i Đinđićevu „kosmetsku inicijativu“. Đinđić je, naime, na samom početku 2003. godine, kako sam kaže, „odlučio da progovori“[8], „da otvori karte“[9], i da javno upozori da, kao deo „prećutnog plana“[10] „na Kosovu i Metohiji nastaje nezavisna država“[11]. „Žele da naprave potpuno dva nezavisna pravna i politička sistema i da ih onda mi harmonizujemo. Ako ne možemo, reći će, evo vam pet godina pa se dogovarajte, ali ste za to vreme izvan evropskih integracija“, upozoravao je on[12]. „Najgore je da Kosovo bude faktički nezavisno, a da nam ga onda kao mlinski kamen, kao takvo nezavisno albansko Kosovo, prikače za nogu i kažu: vi ste odgovorni za njega i dok ne harmonizujete odnose vi ne možete da idete dalje“[13]. Zbog toga, Đinđić, u ime Srbije, zahteva da odmah „počne da se raspravlja o finalnom statusu Kosova“[14]. U tom smislu, on upućuje pisma u Vašington, London, Berlin, Brisel…, tražeći da odmah otpočnu pregovori. Čak je javno zapretio da će, ako se nastavi sa „dvosmislenim potezima“[15], Srbija predložiti „novi Dejton“, na kome bi „granice u ovom regionu morale da budu iznova određene“[16].

Vašington je Đinđićevu „kosmetsku inicijativu“ oštro odbio, saopštenjem u kome se izražava „zabrinutost razvojem događaja u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu“, i u kome se kaže da bi „svaki pokušaj da se tempo promena isforsira mogao dovesti do nestabilnosti“[17]. Tajms je, 22. februara 2003, napisao da je Đinđićeva incijativa „uznemirila zapadne diplomate“[18], a Đinđić je sam rekao da su „neki od njih, ovo za šta se zalažem, shvatili kao guranje prsta u oko“[19]. „Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozne“, kaže na drugom mestu Đinđić[20], a na trećem da je njegov „vrlo konstruktivan pristup“ izazvao „nervozne reakcije“ u Vašingtonu, a da „i u Briselu nije bio dobro primljen“[21]. “Imam utisak da sam nekoga uhvatio usled nekih `radnji`“, govorio je on[22] i vajkao se da ga politika Vašingtona prema Beogradu podseća na titoističku parolu „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“[23].

Danas mnogi ovdašnji „zaverolozi“ misle da je Đinđić ubijen baš zbog svoje „kosmetske inicijative“ i zbog sukoba sa Vašingtonom i Briselom. To je svakako preterano i slabo potkrepljeno mišljenje. Ipak, možda bi se moglo reći da je Imperija, na neki način, prosto digla ruke od njega i povukla uobičajenu obaveštajno-bezbednosnu zaštitnu podršku koju daje političrima iz savezničkih zemalja. Time je Đinđić jednostavno prepušten mecima podzemlja. (Teško je, naime, verovati da se ubistvo srpskog premijera moglo dogoditi a da velike obaveštajne agencije iz SAD i EU, koje imaju tako razgranatu mrežu u Beogradu, nisu bar nešto saznale o zaveri koja je protiv Đinđića skovana. To ubistvo se nije moglo dogoditi makar bez pilatskog pranja ruku nekih od najvažnijih stranih obaveštajnih struktura). Bilo kako bilo, Đinđićeva „kosmetska inicijativa“ ugušena je u samom početku[24]. Trebalo je da prođe još godinu dana, pa da Srbija ponovo počne da stvara državnu „kosovsku politiku“

Koštuničino uobličenje „kosovske politike“

Koštunica je naglasak u politici svog prvog kabineta (mart 2004. – maj 2007) vratio upravo na onu tačku u kojoj se nalazio Đinđić neposredno pre no što je ubijen – na pitanje Kosova. To pitanje se i inače više nije moglo ignorisati nakon nereda na Kosmetu od 17. i 18. marta 2004.[25] Koštuničin lični i istorijski značaj jeste da je upravo on, narednih meseci, formulisao kosovsku politiku, koja je, praktično, bila na snazi sve do 9. septembra 2010.

Treba se setiti da je u martu 2004. pitanje Kosova za veliki deo javnosti u Srbiji bilo „mrtvo“ pitanje. I inteligencija (tj. kreatori javnog mnenja), i šira javnost, bili su preokupirani reformom političkog i ekonomskog sistema, kao i unutrašnjim sukobima oko koncepcije daljih promena (legalisti protiv radikalnih reformista). Kosovo je bilo, u tematskom smislu, gotovo zaboravljeno. Njega je još pominjao pokoji pripadnik „starorežimskih snaga“, dok je matica javnosti i politike bila gotovo potpuno van „kosovskog diskursa“. U jednom istraživanju javnog mnenja Srbije, iz juna 2003. godine, utvrđeno je da se sa iskazom „Kosovo i Metohija su izgubljeni za Srbiju“ slaže čak 55 posto ispitanika, 23 posto nema stav, dok svega 22 posto ne misli tako[26]. Koštunica je to promenio. On je temu Kosova vratio u centar političkog života. Odlučio je da se suprotstavi Vašingtonu i njegovoj nameri da do kraja 2006. godine. od rukovodstva Srbije iznudi makar prećutno slaganje sa nezavisnošću albanizovanog Kosova.

Naime, još je Đinđić tvrdio da, u Vašingtonu i Briselu, „postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova“[27]. Takav plan se mogao nazreti i odmah po formalnom otpočinjanju pregovora Beograda i Prištine, uz posredništvo Vašingtona i Brisela, novembra 2005. Kao što svedoči Slobodan Samardžić, jedan od učesnika u tim pregovrima, od samog početka pregovora „najveći broj uticajnih zapadnih zemalja (…) čvrsto je držao da pokrajina treba da dobije status nezavisne države“[28]. Od Srbije se praktično očekivalo samo da se sa tim složi. Montgomeri, sa svoje strane, tvrdi da je odluka da je jedino rešenje za Kosovo njegova nezavisnost, i to u postojećim granicama, u Vašingtonu doneta još 1999. godine[29]. Koštunica je tome pružio aktivan otpor, i tako poremetio ove planove. Ili ih je makar odložio za par godina.

Koštunica je zaslužan što je, kao pravnik, upravo on odabrao legalističku borbu protiv secesije[30]. Ali, započevši otpor na čisto pravnom terenu, Koštunica je probudio i svest javnosti o značaju kosovskog pitanja. Kosovo je ponovo postalo tema debate političke i kulturne javnosti. Ojačala je svest o njegovom značaju za nacionalni identitet, unutrašnji i međunarodni pravni poredak, kao i za osećaj pravde i prihvaćenosti Srbije u porodici evropskih i demokratskih nacija. Bez Koštuničinog fokusiranja na kosovski problem i bez njegovog otpora Vašingtonu po tom pitanju, ili bi Kosovo, pod sponzorstvom svojih stranih zaštitnika, mnogo pre proglasilo secesiju, ili bi Srbija tu secesiju mnogo lakše prihvatila[31]. Koštunica je, na neki način, zaslužan da je Kosovo sve do 9. septembra 2010. bilo otvoreno političko pitanje za Srbiju, SAD i EU. Stoga ljutnja evroatlantskih snaga u Srbiji na Koštunicu zbog te činjenice nije bez ikakvog osnova.

No Koštunica svoju kosovsku politiku nije odvajao od politike priključenja EU. On je, sve do 2008, aktivno vodio Srbiju u EU. Pod njegovom prvom vladom Skupština Srbije je, 13. oktobra 2004, usvojila Rezoluciju o pridruživanju Evropskoj uniji (u kojoj je stajalo da Srbija „odlučno podržava stav da se sva lica osumnjičena za zločine počinjene tokom oružanih sukoba od 1991. do 2000. godine na teritoriji bivše SFRJ privedu pravdi, u skladu sa pozitivno-pravnim propisima i međunarodnim obavezama“). Koštunica je dobio i pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti (25. aprila 2005), od strane Saveta ministara Evropske unije). Zapravo, iako on to nije tako formulisao, Koštunicina politika 2004-2008. i jeste bila „i Kosovo, i EU“.
Kada je 17. februara 2008, pod patronatom Vašingtona i Brisela, proglašena secesija albanizovanog Kosova, Koštunica je zaključio da on više ne može da vodi politiku „i Kosovo, i EU“. On je, u proleće 2008, baš po tom pitanju oborio svoj drugi kabinet. Naime, izazvani izjavama nekih zapadnih zvaničnika – da Srbija ne može u EU dok se ne pomiri sa secesijom Kosova (recimo, državni sekretar MSP Nemačke, Gernot Erler[32]), radikali su, početom marta 2008, podneli skupštini Srbije rezoluciju u kojoj se kaže da će Beograd pregovarati o prijemu u članstvo EU samo ukoliko ova jasno i nedvosmisleno potvrdi celovitost državne teritorije Republike Srbije. Koštunica je želeo da tu rezoluciju vlada podrži. Ali, na sednici vlade, on je nadglasan od strane svojih koalicionih partnera – DS i G17.

Ovo je bila prelomna tačka u Koštuničinoj karijeri, ali i u srpskoj politici, za duži niz godina. Koštunica je, naime, tog 10. marta 2008. mogao da izbaci DS i G17 iz vlade, napravi manjinsku vladu i uz skupštinsku podršku SRS i SPS vlada još neko vreme. Mogao je da napravi i većinsku vladu, i da novi kabinet, možda, održi u sedlu sve do kraja skupštinskog saziva, 2011. godine. Ali, on je znao da bi vlada stvorena svega mesec ili dva nakon proglašenja „nezavisnosti“ Kosova, i to od stranaka koje nisu (još bile) u klijentelističkom odnosu sa Imperijom, od strane Vašingtona, pa i Brisela, bila doživljena kao nepijateljska vlada. On je znao da bi se takva vlada mogla ekonomski i politički održati samo ako bi se preorijentisala na nekog drugog spoljnopolitičkog partnera – recimo, na Moskvu. On je znao da bi čitava operacija bila vanredno rizična, ne samo za krhki građanski mir u Srbiji, već i za njega lično. Zato je više voleo da se obezbedi dodatnim legitimitetom preko izbora, nego da bez jasno iskazane narodne podrške uđe u tako opasan sukob.

Ali, čak i u svojoj blažoj varijanti, sukob sa SAD ga je, u konačnom skoru, ipak lišio ne samo vlasti, već i političke moći. Koštunica je, pruživši otpor sponzorisanoj nezavinosti Kosova, uspeo da donekle zaustavi moćnu diplomatsku mašineriju Vašingtona. Gledajući samo na osnovu priznanja kosovske nezavisnosti, možemo reći da je uz najveću i najbogatiju zemlju sveta tada bilo stalo svega 40 zemalja, a uz malu Srbiju čak 150. Simbolički čin tog Koštuničninog političkog revizionizma iz 2008, u odnosu na nekadašnje njegove pokrovitelje (2000), a onda i zaštinike (2003), simbolički čin tog njegovog pokušaja da se izvuče iz dotadašnjeg, blago klijentističkog položaja prema Vašingtonu, bilo je njegovo tolerisanje paljenja američke ambasade u Beogradu, 21. februara 2008.

To mu Vašington nikada nije mogao da oprosti. Protiv Koštunice je povedena odlučna medijsko-politička akcija. On je u medijima, koji su finansijski ili vlasnički zavisili od Vašingtona, Brisela ili njima bliskih transnacionalnih struktura, bio toliko napadan, ismejavan i omalovažavan, da se na kraju retko ko usuđivao da kaže bilo šta pozitivno za ma koji deo njegove politike. Od velikog demokrate, prevodioca «Federalističkih spisa», tumača Tokvila, pobednika nad Miloševićem, Koštunica je postao, za veći deo javnosti, samo sebični, mali političar iz Belanovice, obični vlastoljubac za koga niko ne sme da kaže lepu reč. Tako satanizovan, Koštunica je do 2010. pao ispod 10 posto glasova. I njegov uticaj na srpsku politiku istopio se do marginalnosti.

Ipak, Koštunica ostaje istorijska ličnost, ne samo zato što je pobedio Miloševića, već i zato što je, baš po pitanju Kosova, pružio tih, ali uporan otpor[33] Imperiji. Da je bio hrabriji i preduzetniji – da je, posle 17. februara 2008, bolje iskoristio probuđenu narodnu energiju, da se osmelio da napravi vladu sa radikalima (i socijalistima), da je rizikovao sukob sa Vašingtonom i Briselom (i ovdašnjom drugosrbijanskom „kvinta kolumnom“) – njegov istorijski značaj bi bio još veći. Ali, njegov miroljubiv i povučen karakter bio je njegova sudbina. Možemo samo da zamislimo šta bi jedan strasan i hazarderski političar – kakav je bio Đinđić, uradio da je bio na njegovom mestu.

Koštunica za tri meseca puni 67 godina. I premda njegova energija za borbu sa Imperijom svakako neće biti veća, on ipak, među srpskim političarima, i dalje ostaje najuporniji i najistaknutiji protivnik Imperije. To je, u istorijskoj perspektivi, pohvalno za Koštunicu. Ali, je žalosno i za ovu generaciju ovdašnjih političara, i za ovu generaciju Srba.
Tadićev nastavak „kosovske politike“ i zaokret 9. septembra.

U osnovi, Tadićev odnos prema pitanju Kosova se, sve do februara 2008, samo u izvesnim naglascima razlikovao od Koštuničinog. I Tadić je odlučno odbijao da prizna secesiju Kosova. Samo što je on, do tada, tvrdio da je najbolji put borbe za Kosovo upravo to da Srbija uđe u EU. „Siguran način da izgubimo Kosovo je da nikad ne uđemo u EU“, govorio je on uoči izbora 2007.[34] „Ako ne uđemo u EU mi ćemo dramatično smanjiti šanse da sačuvamo Kosovo kao deo Srbije»[35]. I pred naredne izbore Tadić je zadržao istu retoriku. Objašnjavajući meštanima Konareva, 1. maja 2008, važnost potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU, Tadić je rekao da je Srbija, „stvaranjem ugovornog odnosa sa EU, sebi otvorila prostor da vrši stalan pritisak na evropske države koje su priznale nezavisnost Kosova, ali i da pruži efikasnu podršku onim članicama koje to nisu učinile. (…)EU svakako nije mesto gde će se od Srbije zahtevati da se odrekne dela svoje teritorije. (…)Ne možemo da se borimo za uspeh u UN ako smo izvan UN, ne možemo da ubeđujemo evropske države da ne priznaju Kosovo ako smo izvan EU”, izjavio je tada Tadić.[36]

Tako je Tadićeva tadašnja, javno iznošena, politička strategija bila da Srbija treba da uđe što dublje u EU, kako bi, sa jedne strane, mogla da koristi EU fondove, a, sa druge strane, da se iznutra bori za Kosovo. Kao odgovarajući presedan je obično navođen primer Kipra, koji se upravo kao član EU borio za povratak Republike Severni Kipar pod državni suverenitet. Glavni problem ove Tadićeve strategije bila je, naravno, njena nedovoljna realističnost. Imajući u vidu stav većine najuticajnijih zemalja EU prema secesiji Kosova, već onda se moglo primetiti da je „ideja kako Srbija najbolje može da vrati Kosovo samo ako se priključi EU istovetna ideji da Čehoslovačka najbolje može da vrati Sudete samo ako se priključi Trećem Rajhu“[37]. Poređenje sa Kiprom je zaista bilo dosta naivno. Nijedna zemlja EU nije bila priznala Severni Kipar. Zato i nije bilo problema da Kipar postane član EU. U srpskom slučaju, međutim, najvažnije zemlje EU već su bile priznale secesiju Kosova. Zato je bilo naivno očekivati da se od Srbije neće tražiti «regulisanje odnosa sa susedima».

Posle izbora 2008. – i pored ishoda glasanja koji je dao većinu dotadašnjim suverenistima (SRS, DSS i SPS) – Tadić je ipak uspeo da napravi vladu i ne samo obori Koštunicu s vlasti, već i preuzme gotovo potpunu kontrolu nad srpskom politikom. On je 2008. godinu završio sa više moći nego što ju je verovatno iko imao u Srbiji u poslednjih 20 godina[38]. No, međunarodna realnost je, očigledno, bila drugačija od one kakvom ju je Tadić predstavljao. Zato se, nakon maja 2008, iz Tadićeve retorike izgubilo to da će ulazak u EU pomoći Srbiji da sačuva Kosovo. Sada je on pričao isto što i Koštunica pred izbore 2008. – da Srbija, zbog učlanjenja u EU, neće nikad priznati secesiju Kosova[39].

Ali Tadić nije ostajao samo na retorici. On je, sve do avgusta 2010, zaista pokušavao da vodi politiku „i EU, i Kosovo“ – baš onakvu kakvu je Koštunica vodio od 2004. do 2008. godine. U tom smislu se može reći da je Tadić, sve do septembra 2010, bio verni nastavljač Koštuničine kosovske politike 2004-2008. Međutim, kao što ćemo odmah videti, on je na tom, „Koštunicinom putu“, na kraju došao u sukob sa Vašingtonom i Briselom. I on je, kao Koštunica, imao da odluči da li će taj sukob eskalirati, da li će od Vašingtona i Brisela napraviti (polu)neprijatelje, da li će se morati spoljnopolitički preorijentisati, da li će morati napustiti ideju EU i svoju vlast možda ugroziti – ili će ustuknuti i povući se s crte. Ono što je za Koštunicu bio 10. mart 2008, to je za Tadića bio 9. septembar 2010. – preloman trenutak ne samo za njegovu političku karijeru, već i za dalji pravac srpske politike.

I Tadićeva noseća ideja, naime, bila je – kao kod Koštunice – da se za Kosovo bori pravnim sredstvima. Njegova ideja je bila da Srbija o secesiji Kosova zatraži zvanično mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP). Tadić je očekivao da će taj sud da potvrdi pravo Srbije na Kosovo i nelegalnost secesije ove srpske pokrajine. SAD su odmah shvatile opasnost ove ideje i odlučno su joj se suprotstavile. Srbija je protiv sebe imala diplomatiju najmoćnije zemlje, kojoj je aktivno pomagala britanska diplomatija[40]. U Srbiji, u evroatlantskom delu medija, pojavilo se dosta skeptika koji su izračunavali koliko nam sve zemalja nije naklonjeno, sumnjajući da ćemo skupiti većinu. Međutim, Tadićev šef diplomatije, Vuk Jeremić, rastrčao se po svetu, kako bi lobirao zemlju po zemlju. Tako je uspeo da obezbedi dovoljno glasova za podršku Srbiji u Generalnoj skupštini UN.

Da podsetim, na glasanju, 8. oktobra 2008, uz srpski predlog je stalo 77 zemalja, protiv je bilo šest (među njima i SAD), uz 74 uzdržane zemlje. Od 27 članica EU, 22 su bile uzdržane (među njima i Britanija i Francuska) dok su srpski predlog podržali Španija, Grčka, Kipar, Rumunija i Slovačka. „Današnji događaj Beograd sigurno smatra jednim od svojih najvećih diplomatskih uspeha novijeg vremena“, pisala je beogradska „Politika“[41].

Koliko je u pitanju bila ozbiljna pobeda Tadićeve diplomatije videlo se po reakciji SAD. One su već drugi dan nakon donošenja rezolucije u UN “ohrabrile” Crnu Goru i Makedoniju da priznaju secesiju Kosova. To je bila direktna diplomatska packa Srbiji zbog suprotstavljanja volji Vašingtona. Takođe, odmah je, u srpskim medijima bliskim Vašingtonu i Briselu, otpočeo lični napad na Jeremića i na Tadića[42]. Jeremić je postao “nacionalista” i “konfliktni diplomata”, a novine su preko noći počele da otvaraju teme poput „da li je Tadić sklon da izlazi izvan ustavnih ovlašćenja“[43].

Sa takvom kosovskom politikom Srbija je ušla i u 2010. godinu. Ova godina je bila odlučujuća, jer se u njoj očekivalo donošenje presude MSP povodom Kosova. Pitanje koje je Generalna skupština UN, na predlog Srbije, postavila Međunarodnom sudu pravde glasilo je „Da li je u skladu s međunarodnim pravom odluka privremenih institucija Kosova o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova”? Tako formulisano pitanje, međutim, ispostavilo se kao ne baš najsrećnije za Srbiju. MSP je, naime, 22. jula 2010, doneo odluku da„Deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom“[44].

Sud je stao na stanovište da kosovska „Deklaracija nezavisnosti“ od 17. februara 2008, „ne narušava opšte međunarodno pravo“ i „ne povređuje Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244 (1999) i Ustavni okvir koji je propisao specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN“. Ovo stanovište je obrazloženo pravim pravničkim vratolomom[45]. Naime, Sud je izričito priznao da su Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 potvrđena „načela suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije“, odnosno Srbije (sec. 95), i da po i UNMIK-ovom Ustavnom okviru „vršenje dužnosti privremenih institucija… neće zadirati u vlast DZ Srbije i Crne Gore niti je smanjivati“. Međutim, Sud je zaključio da donosioci Deklaracije o nezavisnosti Kosova od 17. februara 2008. godine nisu bili poslanici Skupštine Kosova kao privremene institucije Kosova, nego nekakvi apstraktni predstavnici političkog naroda koji ima pravo na samoopredeljenje.

„Oni koji su usvojili Deklaraciju o nezavisnosti“, kaže se u presudi, „nisu nameravali da ona deluje unutar pravnog poretka stvorenog za privremenu fazu niti je ona kadra da to učini. Nasuprot tome, Sud smatra da tvorci ove deklaracije nisu delovali niti nameravali da deluju u svojstvu institucije stvorene od strane tog poretka i ovlašćene da deluje unutar njega, nego su radije objavili da prihvataju meru čiji bi se značaj i dejstva nalazili izvan tog poretka“ (sec. 105). Tako je MSP, umesto da odgovori na pitanje o pravnoj zasnovanosti celokupnog procesa secesije Kosova od Srbije, odgovorio na pitanje legitimiteta jedne konkretne odluke, i to tako što je promenio svojstvo donosioca te odluke, od članova jedne institucije (od poslanika skupštine Kosova), u vanpravnu političku kategoriju (u predstavnike apstraktnog „kosovskog naroda“).[46]

Ovo je bio ozbiljan poraz Srbije, baš na pravnom terenu, koji je izabrao Koštunica za pružanje otpora Imperiji, i na kome je izgledalo da Srbija ne može da izgubi. Tadić i Jeremić se, međutim, nisu odmah predali. Oni su zaključili da neočekivano negativno Mišljenje MSP može da se neutrališe tako što će ga Generalna skupština UN primiti k znanju jednom rezolucijom kojom će zanemariti sve rđave strane Mišljenja, a naglasiti dobre. Zato je Vuk Jeremić, već 28. jula 2010, poslao u UN srpski predlog rezolucije. Prema tom tekstu, Generalna skupština UN je, još jednom afirmišući Rezoluciju SB 1244, trebalo da konstatuje da „jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja“, kao i da treba „uključiti u privremeni dnevni red 66. zasedanja tačku pod nazivom: ‘Dalje aktivnosti posle donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde”[47]. Ovo drugo je bilo važno zato što se time pitanje Kosova priznaje kao „repetitivna tačka“ dnevnog reda narednih zasedanja Generalne skupštine. Time bi se secesija Kosova legitimisala kao otvoreni i trajni diplomatski problem, o kome se i nadalje u UN mora razgovarati.

Ovim predlogom rezolucije SAD i njeni najbliži federati iz EU (pre svih Britanija, ali i Nemačka, Francuska i druge zemlje EU koje su priznale secesiju albanizovanog Kosmeta) stavljeni si u dosta nezgodan položaj. Naime, na dnevnom redu 64. zasedanja Generalne skupštine UN nalazio se i nacrt rezolucije koju je podneo američki srednjeazijski klijent Azerbejdžan, a koji se odnosio na otrgnutu i osamostaljenu azerbejdžansku pokrajinu Nagorno-Karabah[48]. Azerbejdžanska rezolucija je sadržavala iste elemente kao i srpski nacrt: pozivanje na rezolucije Saveta bezbednosti koje jamče teritorijalnu celovitost Azerbejdžana[49], kao i prihvatanje diplomatske repetitivnosti ovog pitanja[50]. Tako su SAD i njegovi saveznici došli u priliku da, 9. septembra 2010. u UN, moraju da glasaju različito o dve istovetne rezolucije i dva ista slučaja – o secesiji dela Srbije i o secesiji dela Azerbejdžana. Ali, pošto je secesiju od prijateljskog Azerbejdžana trebalo osuditi, istovetna srpska rezolucija se nije mogla tek tako odbaciti.

Zato su Vašington i Brisel snažno pritisnuli Tadića da izmeni predlog rezolucije. Najpre je u Beograd, 26. avgusta, doleteo Gvido Vestervele, ministar inostranih poslova Nemačke. On je javno upozorio Srbiju da svojom rezolucijom „ugrožava svoj put ka EU”[51]. “Onaj ko je za konfrontaciju, ko otvara statusna pitanja iako su međunarodne sudske instance upravo ocenile da to nije nužno, primereno, niti pravno opravdano, taj ima da uradi još dosta domaćih zadataka i to ću jasno reći mojim sagovornicima”, rekao je nemački šef diplomatije pred susret sa Tadićem (isto). Tadić je nakon sastanka sa Vesterveleom najavio spremnost Srbije da, u dogovoru sa prijateljima iz EU, radi na kompormisu. Ali, onda je, 31. avgusta, u Beograd doleteo ministar inostranih poslova Britanije, Vilijam Hejg. On je arogantno novinarima saopštio da je „najlakši način da Srbija napravi kompromis sa EU da povuče svoju rezoluciju o Kosovu“
[52].

Konačno „lomljenje“ Tadića obavila je Ketrin Ešton, šefica EU diplomatije, 7. septembra, dva dana pred zasedanje Generalne skupštine UN. Posle dvočasovnog razgovora „iza zatvorenih vrata“ i „prijateljske večere“[53], Tadić je doneo odluku da povuče rezoluciju. Umesto starog teksta sastavljen je novi. U tom novom tekstu nije bilo ni afirmacije Rezolucije SB 1244, ni osude jednostrane secesije, ni prihvatanja diplomatske repetitivnosti. Jedino što je u njemu stajalo, uz primanje k znanju odluke MSP, bila je rečenica da Generalna skupština UN „pozdravlja spremnost Evropske Unije da olakša proces dijaloga između strana“[54]. Kojih strana, kakvih strana, i o kakvom „procesu dijaloga“ je reč, to se iz ovog neobičnog teksta rezolucije nije moglo razaznati.

Značaj 9. septembra

To je bio prelomni momenat u srpskoj politici. Tadić je, naime, promenom rezolucije 9. septembra, simbolički uradio dve stvari. On je stavio tačku na pravnu borbu za teritorijalni integritet Srbije, odnosno za nepriznavanje secesije Kosova. Srbiji je, nakon toga, ostalo samo da nastavi da ponavlja kako ona sama „nikada neće priznati nezavisnost Kosova“. Ali, Srbija je, 9. septembra, odustala od borbe da se postojeća priznanja delegitimišu, a nova učine unapred nelegitimnim. To je bio kraj aktivne „kosovske politike“ Srbije. Od 9. septembra Srbija, po pitanju Kosova, više nema politiku – da čini to-i-to, u cilju tom-i-tom. Ona sada ima samo stav – da neće priznati to-i-to, i da neće uraditi ovo-ili-ono… To je zaista spuštanje sa političkog konja, na političkog magarca.

Druga simbolički važna posledica 9. septembra bila je odustajanje od lozinke „i EU, i Kosovo“. Videli smo da je Tadić, prethodne dve godine, neprestano ponavljao da Srbija zbog EU neće odustati od Kosova. Iz depeša američkih amabasada, objavljenih na Vikiliksu, docnije je srpska javnost saznala da je EU diplomatija Tadiću još u februaru 2010. jasno stavila do znanja da nema ulaska Srbije u EU bez formalnog ili neformalnog priznanja Kosova, odnosno bez pomirenja Srbije sa albanskom secesijom[55]. Ali, Tadiću je, tokom procesa diplomatskog „ubeđivanja“ uoči 9. septembra, javno, pred celom Srbijom, rečeno da mora da bira između EU i Kosova.

Zvaničnici EU diplomatije se oko toga nisu šalili. Naime, da je Srbija zadržala stari tekst rezolucije, on bi u UN najverovatnije bio usvojen. Time bi bila anulirana presuda MSP, a Srbija bi, i pored poraza pred MSP, iz ovog diplomatskog rata ipak izašla kao pobednik. Da jedna mala, siromašna i zavisna zemlja makar diplomatski pobedi najmoćnije i najbogatije – to je ipak vređalo sujetu velikih. Štaviše, to je potvrđivalo na Zapadu uobičajenu „perecepciju… (da) Srbija nije dovoljno pacifikovana, iznutra disciplinovana, već i dalje pruža otpor spoljnoj naddetereminaciji“[56]. Reč je o „strukturalnoj potrebi da se ona (Srbija – A. S) kao `remetilački` regionalni faktor do kraja pacifikuje“, kako bi „njena sudbina delovala disicplinujući i na druge“[57]. Zato je Tadiću, očigledno, jasno rečeno da više nema šale. Ako ne odstupi, ulazak Srbije u EU biće blokiran, a on će biti proglašen glavnim krivcem. Vašington i Brisel su kontrolisali dovoljno medija u Srbiji da se ova pretnja mogla obistiniti.

No, EU je bila ključna stavka Tadićevog političkog programa. Ulazak Srbije u EU je bila glavna tačka kojom je Tadić dobio izbore 2008. To je bila i glavna tačka kojom se Tadić nadao da će dobiti i naredne izbore. Tadić je, uoči 9. septembra, stvarno imao da odluči – ili nastavlja sa „EU naracijom“, ili nastavlja sa „kosovskom pričom“. I jedno i drugo više nije mogao da pripoveda. Tako je Tadić izabrao EU. Zato on, 18. decembra 2010, na Skupštini Demokratske stranke nije ni pomenuo Kosovo. Posle 9. septembra više ne postoji kosovska politika i kosovska priča. Postoji samo Brisel i EU naracija.
Može se reći da je 9. septembar – dan kada je Tadić umesto stare rezolucije predložio novu – bio možda i ključni datum u Tadićevoj vladavini (2008-). Kako su ocenili mnogi poznavaoci diplomatije, to je bio „istorijski zaokret“ (ovu sintagmu su upotrebili vodeći spoljnopolitički kolumnisti kako Danasa[58], tako i Politike[59]). Tadić je, kao i svaki od njegovih prethodnika – od Miloševića, do Koštunice, nastojao da pravi ravnotežu između popuštanja SAD i EU, i borbe za nacionalni interes. Sada je Tadić, u ovoj važnoj stvari, tačku tog popuštanja pomerio dublje u polje državnog suvereniteta Srbije. Srbija je, načinom na koji je promenjena rezolucija – tj. manje-više otvorenim diktatom iz Brisela (i Vašingtona), simbolički svedena na zemlju bez prava na samostalniju diplomatiju. I druge zemlje EU bile su spremne da neke diplomatske funkcije prenesu na Brisel. Ali ne i pitanja koja se tiču njihove teritorijalne celovitosti. Srbija je, 9. septembra, simbolički i pred sopstvenom javnošću, ostala bez diplomatske samostalnosti. To je bio težak udarac za Tadića i njegov imidž političara koji ne odustaje od Evrope, ali i od odbrane nacionalnog interesa.

Tadić je, naravno, prihvatajući diktat iz Brisela, uspeo da izbegne da se odmah suoči sa indukovanom političkom krizom – s napuštanjem vladajuće koalicije nekog od partnera (recimo, G17), s raspisivanjem novih izbora i sa stvaranjem vlade od, za Brisel i Vašington, „kooperativnijih“ političkih stranaka. Ali, sa druge strane, Tadić je velikim delom izgubio i legitimacijski oslonac za svoju glavnu ideološku i političku poruku – da se može istovremeno biti dobar „evropljanin“, i dobar „patriota“. Posle 9. septembra (kao i posle još dva sporna datuma koja su u ovoj, 2010. godini, usledila: 10. oktobar[60] i 9. decembar[61]) – za veliki deo običnih ljudi u Srbiji, Tadić više teško da je mogao biti „patriota“[62].

A kako je dalji put Srbije u EU – zbog ekonomske krize i zasićenja politikom proširenja u zemljama EU – objektivno neizvestan, Tadić je danas u riziku da je i „evropski“ deo njegove političke priče sve teže ostvariv i prihvatljiv. On je 2008. godinu, kao što smo već rekli, završio sa više moći nego što ju je iko imao u Srbiji u poslednjih 20 godina. Ali, 2010. godinu on završava kao upravljač čija je politička aura ozbiljno orkrnjena. On se sve manje u javnosti doživljava kao lider i predstavnik ovdašnjeg naroda, a sve više kao zastupnik stranih interesa. Njegov politički legitmitet je, u 2010. godini, krenuo da se urušava. A 9. septembar može biti jedan od presudnih datuma tog urušavanja.

Stisnut sa svih strana, Tadić je, dakle, u 2010. godini, konačno „legao“ na „evroatlatske šine“ i krenuo da se njima pomireno kotrlja. Od celokupne srpske kosovske politike, od svih probuđenih nada 2004-2008, na kraju je, na prelazu 2010. u 2011, ostao samo puki stav „nećemo priznati“. Taj slom kosovske politike jasno se osetio i u narodu – premda je bilo malo onih koji su u javnosti taj slom osvešćivali. Tribalisti su, naime, tvrdili da se ništa nije dogodilo, jer je Tadić oduvek bio izdajica. A drugosrbijanci su, pak, sa svoje strane tvrdili da se, takođe, ništa nije dogodilo, jer Tadić još uvek nije priznao „državu Kosovo“.

Ali, da se nešto ozbiljno dogodilo, i da je narod to osetio, videlo se i po malodušnosti koja je, nakon 9. septembra, kod većine građana nastupila, baš po pitanju Kosova. Na upit Strateškog marketinga „Šta je realno rešenje za Kosovo?“, u junu 2005, čak 30 posto ispitanika je odgovaralo da očekuje da će to biti vraćanje ove pokrajine u sastav Srbije, a čak 24 posto je očekivalo podelu teritorije Kosova. Nezavisnost je predviđalo samo 28 posto ispitanika[63]. Međutim, istraživanje Srećka Mihailovića, sprovedeno u septembru 2010. godine, pokazalo je da sada samo 11 posto ispitanika očekuje da će Kosovo biti vraćeno u sastav Srbije, a samo 10 posto njih predviđa podelu teritorije Kosova. Čak 38 posto ispitanika smatralo da će se Srbija ipak morati pomiriti sa nezavisnošću Kosova i sama ga priznati, a 31 posto ne zna da kaže šta bi se moglo desiti[64].

Jedna decenija i glavna simbolička borba srpske politike u toj deceniji, neslavno su okončani. Srbiji je danas potrebna nova politika, potrebni su joj novi ljudi koji se neće plašiti da samostalno misle i samostalno politički deluju. Srbiji je danas potrebna nova kosovska politika. U protekloj deceniji starukosovsku politiku formulisao je Koštunica, a nastavio Tadić. Posle sloma te politike, međutim, na te stare aktere se više, bar kako sada stvari stoje, ne može računati. Ko će od srpskih političara, u narednoj deceniji, usuditi da formuliše novu kosovsku politiku? I u čemu bi se ona tačno mogla sastojati?
Ostaje nam samo da sačekamo i da vidimo. Ili da pokušamo da i mi nešto na tom planu uradimo?

Slobodan Antonić
petak, 31. decembar 2010.

[1] http://www.ds.org.rs/index.php?option=com_skupstina2010&task=vest&id=10597&Itemid=681

[2] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi: autorski tekstovi i intervjui. Beograd (2003), Tanjug, str. 449.

[3] Vidi moje radove: “Politički sistem i elite u Srbiji pre i posle 5. oktobra”, u: Između autoritarizma i demokratije: Srbija, Crna Gora, Hrvatska. Knjiga 1: Institucionalni okvir, ur. Dragica Vujadinović, Lino Veljak, Vladimir Goati i Veselin Pavićević, str. 119-135. Beograd (2002), CEDET (http://www.starisajt.nspm.rs/Debate/debtekstslantsistemielite.htm#_ftn1); “Stanje demokratskog poretka u Srbiji”, u: Bilans promena: Srbija godinu dana posle, ur. Jovica Trkulja, str. 70-90. Zrenjanin (2002), Skupština opštine i Narodna biblioteka “Jovan Popović” (http://www.starisajt.nspm.rs/Debate/deb%20tekst%2010%20Sl%20Ant.htm), kao i tekstove objavljivane između 2001. i 2003. godine, a sabrane u knjizi Gutanje žaba, Beograd (2005), NSPM, posebno str. 7-37.

[4] Zoran Đinđić, intervju u emisiji „Raskršće“, TV Galaksija, Banjaluka, 21. februar 2003; video snimak: 1. deo http://www.youtube.com/watch?v=vntGWORoboA&feature=related, 2. deo http://www.youtube.com/watch?v=c-MkQpuinhk&feature=related, 3. deo http://www.youtube.com/watch?v=gfF1qxzzq-c&feature=related; 4. deo http://www.youtube.com/watch?v=U_UOfpjjrok (pristupljeno 20. decembra 2010); delimičan prepis u listu Pečat, br. 132, 17. septembar 2010, str. 8-11; http://www.pecat.co.rs/2010/09/dindic-o-kosmetu/.

[5] Vilijem Montgomeri [William Montgomery], Kad ovacije utihnu: borba s demokratskom tranzicijom (Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji) [Struggling with Democratic Transition: After the Cheering Stops]. Beograd (2010), Dan graf, str. 53.

[6] Đinđić, navedeni intervju od 21. februara 2003.

[7] Đinđić je, naime, pre 5. oktobra, bio objavio da mu je Romano Prodi, tadašnji predsednik Evropske komisije, lično zajamčio da je «EU obezbedila 2,5 milijardi evra kao pomoć srpskom narodu posle smene Miloševića» (Glas javnosti, 23. juni 2000, str. 3; takođe je i Mlađan Dinkić tada najavljivao da će, nakon obaranja Miloševića, samo iz Pakta za stabilnost, Srbija dobiti 8 milijardi dolara u prvih šest godina; Glas javnosti, 16-17. septembar 2000, str. 5). Pošto od toga ništa nije bilo, Đinđić se, kada je postao premijer, u intervjuu Špiglu (25. februara 2002), požalio da Brisel ne ispunjava ni elementarna obećanja. „Na mom pisaćem stoju leži nanovija odluka Evropske komisije. To je isti skanadal. Prošle godine su nam od obećanih 300 miliona evra odbili dve trećine za otplaćivanje dugova iz Miloševićevog perioda(…). Pa to su jeftini trikovi! Kako da od stanovništva tražim svest o odgovornosti, ako se EU ponaša kao da je učila školu kod Slobodana Miloševića“ (Đinđić, Srbija u Evropi , str. 335). Đinđić je i u drugim intervjuima pominjao šta mu je sve obećavano pre 5. oktobra („Tada nam je rečeno: sigurno dobijate milijardu dolara!“; Đinđić, isto, str. 406), da bi zatim obično gorko konstatovao da je od tolikih obećanja, posle 5. oktobra, malo šta bilo.

[8] Đinđić, Srbija u Evropi , str. 431.

[9] Đinđić, navedeni intervju od 21. februara 2003.

[10] Đinđić, Srbija u Evropi , str. 442.

[11] Isto, str. 431.

[12]Đinđić, intervju.

[13] Isto.

[14] Đinđić, Srbija u Evropi , str. 434.

[15] Isto, str. 432.

[16] Isto, str. 429.

[17] Navedeno u Đinđić, Srbija u Evropi , str. 436.

[18] Navedeno u Đinđić, Srbija u Evropi , str. 436.

[19] Đinđić, Srbija u Evropi, str. 442.

[20] Isto, str. 443.

[21] Đinđić, intervju.

[22] Đinđić, Srbija u Evropi, str. 443.

[23] Isto, str. 441.

[24] Posebno je pitanje motiva sa kojim je Đinđić odlučio da pokrene „kosmetsku inicijativu“. „Neko je rekao da su to marketinški motivi“, branio se on od napada da je reč o demagogiji kojom samo želi da popravi slab politički rejting. „Šta meni treba da imam taj marketing? Niti u Srbiji ima izbora, niti ja mogu za to da dobijem međunarodnu podršku. (…)Ja sam onaj svoj kredit koji imam za ovih poslednjih desetak godina, kao jedan demokratski političar na Balkanu, stavio na tas, za jednu stvar za koju mislim da je od državnog i nacionalnog interesa. Ako moji prijatelji u svetu kažu, e… sad si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji“ (Đinđić, intervju). Zato je Đinđić tvrdio da je on ovom inicijativom „mnogo više izgubio lično nego što sam dobio“ (isto). Naime, on je kod stranaca izgubio, a kod domaćih nacionalista ništa nije dobio (jer mu niko – izuzev možda Dobrice Ćosića – nije verovao). Kako god, bez obzira na motive, on je „kosmetsku incijativu“ pokrenuo u pravo vreme, i možemo samo da žalimo što je ubijen i tako sprečen da nešto ozbiljnij preduzme na tom planu.

[25] U dva dana nasilja ubijeno je 19 ljudi, a više od 900 osoba je povređeno. U neredima je uništeno ili oštećeno 35 pravoslavnih crkava i manastira srednjovekovne kulture, a nekoliko hiljada Srba je proterano iz svojih domova.

[26] O ovom istraživanju izveštava Jovan Komšić, u radu: „Istorijsko-etnički rascepi i politička pregupisavanja u Srbiji“, u Osnovne linije partijskih podela i mogući prvci političkog pregrupisavanja u Srbiji, str. 17-94. Beograd (2003): Institut društvenih nauka, str. 70.

[27]Đinđić, Srbija u Evropi, str. 443.

[28] Slobodan Samardžić, Gradnja i razgradnja države: Srbija u suočenju sa Evropom od 2000. Beograd (2008), Filip Višnjić, str. 415.

[29] Montgomeri, Kad ovacije utihnu , str. 152.

[30] „Sve rezolucije Saveta bezbednosti koje su se odnosila na krizu na Kosovu i Metohiji pre Rezolucije 1244“, govorio je on na sednici Saveta bezbednosti (24. oktobra 2005), „dakle, rezolucije br. 1160 (1998), 1199 (1998), 1203 (1998) i 1239 (1299), kao i sama Rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 1244, expressis verbis potvrđuju suverenost i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore. (…)Svaki pokušaj nametanja rešenja u vidu faktičkog legalizovanja podele Srbije otimanjem dela njene teoritorije, predstavljao bi ne samo pravno nasilje nad jednom demokratskom državom, već i nasilje nad samim međunarodnim pravom“ (Vojislav Koštunica, Odbrana Kosova. Beograd 2008, Filip Višnjić, str. 19; 20.

[31] Montgomeri objašnjava da su istraživači javnog mnenja iz Srbije zavarali Vašington i Brisel svojim (površnim) nalazima. „Zapad je stekao pogrešno mišljenje na osnovu anketa u kojima je postavljano pitanje: `Koja pitanja smatrate najvažnijima?`. Budući da se ništa značajno u to vreme nije dogašalo na Kosovu, odgovor je uvek glasio da je to posao i nedostatak novca. Ali, duboko u duši, Srbi osećaju da im Kosovo pripada i da im je oduzeto na nepošten i brutalan način. To osećanje bilo je – i ostalo – uporno potcenjivano i odbacivano. Zbog toga Zapad uporno očekuje od različitih saziva srpske vlade da `priznaju` Kosovo i nastave dalje. (…)Međunarodna zajednica sada počinje – počinje – da shvata koliko je Kosovo važno za srpski narod. Ali, uložila je toliko mnogo da proglasi i podrži nezavisno Kosovo da je nemoguće napraviti potpuni zaokret“ (Montgomeri, Kad ovacije utihnu , str. 153; 176).

[32] http://www.vreme.com/cms/view.php?id=600324

[33] „Tokom cele političke karijere i čak sve do sad“, piše za njega, sredinom 2010, Montgomeri (str. 57), uz jedan primetni prizvuk poštovanja, „nije menjao kurs, niti pristajao na kompromise kada je reč o pitanjima koja su mu bila značajna“.

[34] «Utisak nedelje», TV B92, 14. januar 2007. http://www.b92.net/info/emisije/utisak_nedelje.php?yyyy=2007&mm=01&nav_id=227853

[35] Isto.

[36] http://www.ds.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=5106:——&catid=16&Itemid=431

[37] Slobodan Antonić, Vajmarska Srbija. Beograd 2008, Čigoja štampa, str. 190; http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/tri-skrivene-istine.html

[38] I Milošević i Koštunica imali su protiv sebe znatno jaču opoziciju, kao što su protiv sebe imali i daleko više spoljnih protivnika, nego Tadić 2008. Milošević se od opozicionih demonstranata morao braniti tenkovima 1991, opozicija mu je iznudila vanredne izbore 1992. i 1993, a upravu nad gradovima preotela mu je 1997. godine. Miloševiću je inteligencija okrenula leđa već 1992, a od tada mu politički rade o glavi i SAD i EU. Opozicionih novina, radio stanica, pa i lokalnih televizija, koji su galamili protiv Miloševića, bilo je na stotine. Koštunica je, pak, već od 2001. imao protiv sebe i medije i Zapad, a od 2002. i jaku Demokratsku stranku, kao stožera tzv. evroreformskih snaga. Kada je bio predsednik, Koštunica je protiv sebe imao premijera, a kada je postao premijer, Koštunica je protiv sebe dobio predsednika. Gradove (i Vojvodinu) Koštunica nikada nije kontrolisao, a kulturna elita iz “kruga dvojke” već od 2001. ga je izbegavala. Tadić je, međutim, 2008. imao sve: i predsednika i premijera, i mnoge medije i kulturnu elitu, i gradove i Vojvodinu… Samo u jednom Tadićeva moć je bila manja nego Miloševićeva. Milošević ipak nije morao da svoju vlast toliko deli («koordinira») sa američkim i britanskim ambasadorom.

[39] “Ako neko misli da će ova proevropska vlada odustati od odbrane nacionalnih interesa zarad evropskih perspektiva, vara se”, rekao je, recimo, Tadić, 3. avgusta 2008. (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=08&dd=03&nav_id=311386). „Članstvo u Evropskoj uniji je vrhunski nacionalni interes, ali to ne znači da će Srbija prihvatiti ucene“ (isto). „Srbiji niko ne može postaviti uslov da prizna jednostrano i nelegalno proglašenu nezavisnost Kosova da bi bila primljena u EU, jer bi to bilo suprotno principima same EU i kopenhagenškim kriterijumima”, rekao je Tadić, 24. februara 2009. (http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Hristofijas-Kipar-nece-priznati-nezavisnost-Kosova.sr.html). „Srbija neće dočekati pozitivno bilo koji uslov koji bi se pred nju postavio da bira između članstva u Evropskoj uniji ili Kosova“, ponovio je on i 6. marta 2010. (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/Srbija/548021/I+Kosovo+i+EU.html). “Kada bi to nekom palo na pamet, a ne mogu da zamislim da se tako nešto desi i zbog činjenice da EU nije jedinstvena u pogledu nezavisnosti Kosova, Srbija takvu ucenu ne bi prihvatila”, upozorio je Tadić. „Srbija nema alternativu politici evropskih integracija, ali ni alternativu politici očuvanja vlastitih legitimnih interesa i integriteta na Kosovu“ (isto)

[40] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Uspeh-Srbije-u-UN.sr.html

[41] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Uspeh-Srbije-u-UN.sr.html

[42] Recimo, Jeremić je, 10. oktobra 2008, u “Peščaniku” doživeo pravu eksploziju vređanja. Nazvan je “malim, ekstremno zlim čovekom”, i za njega je čak korišćena zamenica “to” (kao da nije u pitanju čovek, već nekakvo nedefinisano biće). A za Tadića je rečeno ovo: „Predsednik je postao pravi šibicar koji donosi niz besmislenih i protivrečnih odluka koje treba da zasene prostotu i vrate virtuelno dostojanstvo poraženom narodu. Uostalom, Tadić može da radi šta hoće, ne smeta mu ni pamet, ni državnička mudrost“ (http://www.pescanik.net/content/view/2132/1309/),

[43] „Blic“ i „Politika“, novembar 2008-februar 2009; vidi i Ivan Torov, „Jak predsednik – slaba država“, Helsinška povelja, broj 125–126, novembar-decembar 2008, godina XIII, str. 17-18 (http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/povelja nov-dec 08.pdf).

[44] „Odlomci iz savetodavnog mišljenja MSP o Kosovu“, B92, 30. jul 2010. http://www.b92.net/info/dokumenti/index.php?nav_id=448912; potpuni tekst mišljenja MSP: http://www.unmikonline.org/UNMIKONLINE2009/misc/docs/ICJ/ICJ-deciosion-on-Kosovo-22-07-10.pdf

[45] Kosta Čavoški, „Sudska sofistika u MSP“, Pečat, broj 125, 20. juli 2010, http://www.pecat.co.rs/2010/07/kosta-cavoski-sudska-sofistika-u-msp/

[46] Do ovako nategnute i apsurdne odluke došlo se, kako se moglo čuti od najviših predstavnika naše diplomatije, posle snažnog pritiska SAD i njegovih saveznika na Sud. Navodno je na prvom, preliminarnom glasanju u MSP bilo 8:7 za prihvatanje stanovišta Srbije. Preliminarno glasanje se upriličuje da bi se izabralo troje sudija koji će napisati odluku. To se radi kako bi se videlo u kom pravcu obrazloženje treba da ide. Međutim, kada je odluka sastavljena i došla na glasanje, nije bilo većine. U međuvremenu je, naime, kineski sudija u MSP prihvatio ponudu da ode u penziju. Tako je ishod na glasanju bio 7:7. Onda je predsedavajući MSP, koji je bio među onom sedmoricom sudija koji su glasali protiv „prosrpske“ odluke, iskoristio svoje pravo „zlatnog glasa“ u slučaju neodlučnog rezultata. Tako je izabrana druga trojka, koja je napisala „zacrtanu“ odluku. Odluka je sastavljena tako da se obezbedi podrška još nekoliko sudija, a i lobisti su nastavili da rade svoje. Tako je na poslednjem glasanju bilo 10:4 za SAD protiv Srbije.

[47] http://www.nspm.rs/hronika/integralni-tekst-rezolucije-povodom-savetodavnog-misljenjamedjunarodnog-suda-pravde.html?alphabet=c

[48] „Poštovanje Međunarodnog humanitarnog prava i Međunarodnog prava o ljudskim pravima na okupiranim teritorijama Azerbejdžana“ i „Situacija na okupiranim teritorijama Azerbejdžana “ (The draft resolution A/64/L.57 “Observance of international humanitarian law and international human rights law in the occupied territories of Azerbaijan” and “Situation at the occupied territories of Azerbaijan”); delimičan prevod na srpski: http://www.nspm.rs/hronika/milorad-vucelic-dan-posle.html

[49] 822 (1993) od 30. aprila 1993, 853 (1993) od 29. jula 1993, 874 (1993) od 14. oktobra 1993. i 884 (1993) od 12. novembra 1993”

[50] „Generalna skupšptina(…) odlučuje da u provizorni dnevni red šezdeset i petog zasedanja uključi tačku pod naslovom `Situacija na okupiranim teritorijama Azerbejdžana`“.

[51] http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/vestervele-u-beogradu:-srbija-spremna-da-se-o-kosovu-konsultuje-sa-eu_208113.html

[52] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/205138/Hejg-Najlaksi-kompromis–da-Srbija-povuce-rezoluciju

[53] http://www.ds.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=9819&Itemid=431

[54] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/206558/Tekst-rezolucije-Srbije-i-EU-o-Kosovu

[55] Ambasada SAD u Parizu u depeši od 22. februara 2010. godine prenosi centrali obaveštenja dobijena od Rolanda Galaraga, šefa Odeljenja za Evropu u Ministarstvu spoljnih poslova Francuske. Galarag im je rekao da je Vlada Francuske, početkom februara, uputila Beogradu demarš. Sve dotle, „EU je zastupala stav da pitanje Kosova i ulaska Srbije u EU nisu formalno u vezi“, ali je ovim demaršom došlo do promene toga stava. „Srbi sada razumeju da bi, ako žele da postanu članica EU, morali da konačno priznaju Kosovo”, piše u depeši. „Rekli smo im da ne želimo još jedan Kipar”, pojasnio je pomenuti francuski zvaničnik. „Na kraju krajeva, ipak će Srbija morati da prizna Kosovo ukoliko želi da uđe u EU”, rekao je Galarag (http://www.nspm.rs/hronika/vikiliks-francuske-diplomate-zahtevale-da-srbija-mora-da-prizna-kosovo-ukoliko-zeli-da-udje-u-eu.html; vidi ihttp://www.politika.rs/rubrike/wikileaks/SAD-i-EU-ubedjivale-Beograd-da-se-odmakne-od-Kosova.sr.html).
[56] Radmila Nakarada, Raspad Jugoslavije: problemi tumačenja, suočavanja i tranzicije. Beograd (2008), Filip Višnjić, str. 135.

[57] Nakarada, isto.

[58] http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/nova_vlada_.46.html?news_id=202339

[59] http://www.glassrbije.org/C/index.php?option=com_content&task=view&id=63602&Itemid=69

[60] Reč je o sukobu nekoliko hiljada demonstranata s policijom, povodom održavanja gej parade. BIA je unapred upozorila šta će se dogoditi (http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/89143/BIA-Ukazali-smo-na-rizike-gej-parade; http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Odbor-za-bezbednost-ustavni-poredak-drzave-nije-narusen.sr.html), ali je vlast pre prihvatila da uđe u sukob sa mišljenjem većine građana i rizikuje fizički obračun sa hiljadama demonstarnata, nego da se odupre pritisku iz EU i SAD („U ovom slučaju mi nismo zabranili gej paradu“, kazao je Ivica Dačić, „zato što je stav Vlade i vrha države bio da se ona održi zbog Evropske unije“. Na pitanje novinara: „Ko je konkretno dozvolio da se parada održi bez obzira što je bezbednosna procena ukazivala da je moguće krvoproliće“, ministar Dačić je odgovorio: „Kako ko? Pa, sam vrh države“;http://pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/136498/Sve+je+ovo+zbog+Evrope!.html).

[61] Reč je promeni odluke Srbije da nema svog predstavnika na dodeli Nobelove nagrade za mir, posle velikog pritiska (vidi: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/srbija-i-servilnost.html#_ftn1). Iako je premijer Mirko Cvetković, još 9. decembra, u podne, tvrdio da je odluka o neodlasku predstavnika Srbije u Oslo konačna (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=09&nav_id=478089), uveče, istog dana, dakle posle samo nekoliko sati, odluka je promenjena (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/Srbija/808314/Srbija+na+dodeli+Nobela).

[62] Vidi komentare čitalaca na vest o promeni odluke o predstavniku Srbije na dodeli Nobelove nagrade za mir: http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/143608/OBRT+U+AFERI+”NOBEL”%3A+Ombudsman+putuje+u+Oslo!.html; http://www.blic.rs/Vesti/Politika/222645/Srbija-ipak-prisustvuje-dodeli-Nobelove-nagrade–za-mir/komentari; http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=10&nav_category=11&nav_id=478241; http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike∂=list_reviews&int_itemID=159437.

[63] http://www.b92.net/info/dokumenti/index.php?nav_id=207291&fs=1 Treba reći da je, na pitanje Politikuma „Ukoliko bi brzo pristupanje EU bilo uslovljeno priznanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, da li mislite da bi taj uslov trebalo prihvatiti?“, u četiri istraživanja, između oktobra 2007. i aprila 2008, odrečan odgovor je davalo preko 70 posto ispitanika (http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/kosovo-mediji-i-strateske-spoljnopolitike-integracije-april-2008.html). To takođe pokazuje čvrst tadašnji stav srpskog građanstva prema kosovskom pitanju.

[64] Navedeno u Miloš Mojsilović, „Percepcija problema Kosova i Metohije“, u Srećko Mihailović (ur), Kako građani Srbije vide tranziciju: istraživanje javnog mnenja tranzicije, str. 165-174. Beograd (2010), Friedrich Ebert Stiftung, str. 167

Tekst Slobodana Antonića koji je skinut sa sajta NSPM posle 2 sata. Tekst je preuzet sa portala

http://nevesnik.blogspot.com/2011/01/tekst-slobodana-antonica-koji-je-skinut.html




4 коментара у вези “Kraj kosovske politike”
  1. Остаје само једно нејасно – да ли се С.А. само шали или заиста верује у искреност Б.Т. коју нам је сузних очију овде презентовао. Или је само случајно заборавио улогу БТ као министра војног када је почело очигледно урушавање снаге србске војске. И ултиматум БТ да га на тој позицији наследи његов несрећни наследник.
    Ја себе не сматрам ‘трибалистом’, него СРБКИЊОМ, а ви се СА стидите што такве вулгарне квалификације користите. И немојте нам објашњавати како је то, ето, термин који се користи на вишим интелектуалним нивоима.
    А Борис Тадић је целу политику водио и УСПЕО у ономе што му је и био задатак (ово нисте поменули ни као далеку инсинуацију, а то је јасно и слепцу)вођен својом бескрајном сујетом, а никако националним интересом. Јер да му је национални интерес уопште био важан он би 10.септембра дао оставку! А не би его и лични интерес ставио испред нечега што је захтевало РЕФЕРЕНДУМ. Јер није му тата оставио Србију и Косово.
    И морам да напоменем да бедно делује покушај да се ореол патриоте насилно преноси са Коштунице на некога ко води ‘просрпску’ политику, а и то само на речима. Дозвољавам себи да верујем (да се заваравам?) да нема много политичара који би продали Косово за бедну победу на следећим изборима. Јер, пре или касније, ђаво ће доћи по своје. То неће избећи ни бедни Тадић.
    Ипак, јасно је речено да само ‘по делима ћете их познати’.

  2. Проблематично је да све ово горе наведено, уствари није објављено. Односно повучено је. Зашто?
    Прво зато што барата чињеницама и подсећа шта се у ствари издешавало, и то у задњих годину дана. А то је за велике у мутном ватаче магле, уосталом као што су били и родитељи им, велики грех.
    Друго, нико не жели да му се каже да је он тај који је продао Косово, јер увек има онај пре њега, који је продао Косово, и … тако редом.
    Један непрекидни ланац ПЕТЕ КОЛОНЕ.
    Треће, иду избори, па не треба таласати.

  3. Текст је објављен на Нова Српска Политичка Мисао сајту (чији је власник горе наведени аутор) и сада могу само да цитирам цитат:

    “ЈЕДАН ИНТЕРЕСАНТАН ТЕКСТ КОЈИ НАВОДИ ЧАК И НЕКЕ ЧИЊЕНИЦЕ А У ВЕЗИ КОСОВА У ЗАДЊИХ ГОДИНУ ДАНА. ПРАВО И НЕВЕРОВАТНО ОСВЕЖЕЊЕ, ВЕЛИКИ НАПРЕДАК – ПРОБОЈ, ИЗ ОТАЏБИНЕ. ЈЕР ДА НЕКО НАВОДИ ЧИЊЕНИЦЕ ТО СЕ ОДАВНО НИЈЕ ДЕСИЛО У ЗЕМЉИ СРБАДИЈЕ.“

    Ја само могу да додам на то да је тоталитарни комуњарско отворено лоповски режим, који се раније прикривао неким марксистичко-лењинистичким цитатима, довео медије, СРБСКУ РЕЧ и слободу мишљења у Србији на најнижи икада ниво. А доказ је овај полу-истинити полу-интелектуални текст који истина наводи неке чињенице и због тога га сви у србији сматрају за невероватно храбри и паметни иступ.

    Догодине у Слободној Србији!
    Догодине на Косову!

  4. Od Kostunice koji uvede “Bosanski” jezik u Raskoj, do Tadica koji prodate SRBsko Kosovo, uz cutanje Srba, koji su na taj nacin odobrili njegovo i svoje izdajstvo Boga i Srbstva, nista se u stvarnosti nije desilo, osim toga sto je sjaho Kurte, a uzjaho Murte!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo