Čestitka Njegove svetosti g. Irinej,patrijarha Srpske pravoslavne Crkve, beogradskom nadbiskupu Hočevaru
izvor: Beogradska nadbiskupija 23.12.2010
+++
http://www.kc.org.rs/index_more.php?recordID=73
+++
+++
+++
23.12.2010.
BOŽIĆNA PORUKA BEOGRADSKOG NADBISKUPA
»A stvarnost je – Telo Hristovo« (Kol 2, 17)
Braćo i sestre,
Svi vi, predragi, u novom čoveku, Bogo-Čoveku Isusu Hristu!
Sa vama se, u vama i za vas radujem proslavi Rođenja Isusa Hrista, Sina Božjeg, a po veličanstvenoj tajni Večne ljubavi, našeg Brata, našeg starijeg Brata. Njemu danas otvaramo svoje srce i razum, predajemo volju i celokupno svoje biće. U misteriji svakodnevnog života, snagom svog razuma naslućujemo, ali silom svoga srca verujemo da je u Njemu i samo po Njemu naš život pravi život. Zato vas u Njegovo ime sve pozdravljam i blagosiljam!
Posmatrajući, naime, tajnu Njegovog Rođenja, otkrivamo, zapravo tek naslućujemo beskrajne mogućnosti novog rođenja i nas samih, i naših porodica, zajednica, društva kojem pripadamo, celokupnog čovečanstva. Posle niza godina i desetleća dubokih promena i različitih iskustava, svi smo mi došli do saznanja šta znači biti samo zemaljski čovek, a šta znači biti čovek u Isusu Hristu, čovek vere, čedo Boga večnosti, Boga ljubavi, Boga istine. Lišen duhovnog sveta i duhovnog iskustva, zemaljski čovek nas je toliko puta prevario, zaratio, zarobio, osiromašio i iznutra otrovao. Čeznuli smo za slobodom, a rodili se kao robovi kratkotrajnog gutljaja samozadovoljstva. Često smo se opijali velikim obećanjima neograničene slobode, a ostali smo u pustoj zemlji beskrajne udaljenosti od sreće, mira i istinski trajnog zadovoljstva. Tako, u ovom tajanstvenom slavlju Isusovog Rođenja, sami sebi moramo priznati da najčešće živimo tragikomično: želimo da budemo slobodni, a ne znamo šta sloboda jeste; želimo da budemo beskrajno srećni, a duhovno se hranimo samo onim što je ograničeno.
Zato smo u ovoj, prvoj godini priprema za Jubilarnu godinu 2013, odlučni da, po rečima svetog apostola Pavla Kološanima (Kol 2, 17), u Novorođenčetu iz Vitlejema otkrijemo jedinu pravu »stvarnost života«: Bogočoveka Isusa Hrista, koji jeste ta jedina prava stvarnost života. Njegovo presveto Telo, očišćeno od svakog ropstva sebičnosti i grehu, neraskidivo spaja Boga i čoveka, Nebo i zemlju, Božju slobodu i ljubav, kao i čovekovu slobodu i ljubav. On, Novorođeni, dolazi među nas, sinove ljudske, govoreći: »Oče, evo dolazim da vršim Tvoju volju!« (up. Jev 10, 9) On vrši samo ono što je u planovima Oca Nebeskog, dakle, samo ono što je stvarno, jer samo Božja Reč ima stvaralačku snagu, pa je zato i On sam prava i neponovljiva stvarnost. On je čisto zlato čiste slobode i ljubavi. Samo On je Sjaj koji se ne gasi, večna »Svetlost sveta«.
Isto to, tek rođeno Telo Isusa Hrista kasnije će, u zrelosti svoga zemaljskog života, nositi Krst spasa i leći na to novo stablo života, govoreći: »Ne moja, nego Tvoja volja neka bude!« (up. Lk 22, 42) Ovo isto presveto Telo moglo je, dakle, i da umirući izgovori: »Dovršeno je!« (Jv 19, 30) Zapravo: Ispunio sam celokupan Očev naum spasenja. Tako je, po Njemu, u svet ušla nova stvarnost, i to – stvarnost spasenja. A to za sve nas znači da bez ličnog, svesnog, slobodnog sjedinjenja s tom »stvarnošću« Hristovog Tela nije moguće ni pojmiti ni prepoznati šta znači biti čovek. Čovekovo biće bez intimnog i svestranog sjedinjenja s jedinom pravom stvarnošću Isusa Hrista ne može da spozna svoj životni poziv, da shvati svoju ulogu u životu i istoriji, ili da razume svoje dužnosti i svoja prava. Bez te konkretne istorijske stvarnosti Isusa Hrista, koji je čista sloboda istine i ljubavi, niko ne može da razume šta je to sloboda, a kamoli da tu slobodu živi.
Crkva Hristova ne otkriva ljudima veru u tu stvarnost Bogočoveka Isusa Hrista iz želje da se »upliće u ovozemaljska zbivanja«, nego iz ljubavi prema čoveku i čovečanstvu. Bogočovek Isus Hrist nije, naime, samo nekakva emocija, nije puka ideja među tolikim idejama, niti tek jedna ponuda u moru ponuda, nego je prva i poslednja unutrašnja stvarnost svake druge stvarnosti. On je, još više, pravi »koren« života, jedini »ključ« za razumevanje čitavog svemira i svekolike istorije. Božić stoga nije tek jedan praznik među danima slavlja, nego je čvrsti temelj bilo kojeg drugog slavlja. Bez tog kamena temeljca ne može biti izgrađena niti jedna »sigurna kuća«. Upravo zato Crkva poziva svoje vernike da se utemelje na njemu, da se obnavljaju i hrane tom svetom tajnom jedine stvarnosti: euharistijskim Telom Hristovim u presvetoj Liturgiji.
S ovim mislima, ponizno i smerno pristupam svakoj osobi i svakoj porodici, svakoj zajednici i svakom narodu, želeći svima srećan Božić. Da: Neka se Isus rodi u meni, i među svima nama! Neka se rodi temelj prave nade kao temelj stvarnog mira i istinskog pomirenja.
Srećan Božić, dakle, predraga braćo i sestre moje drage Crkve! Srećna i blagoslovljena vam bila 2011. godina! Svima koji slave po Julijanskom kalendaru i u duhu istočnog obreda, kličem: Mir Božiji – Hristos se rodi! Neka naša, nova 2011. godina bude oslonjena na uvek novi i jedini pravi temelj života – Bogočoveka Isusa Hrista, »sjajnu zvezdu Danicu« (up. Otk 22, 16).
U toj nadi, na ovom vitlejemskom putu, neka vas sve blagoslovi Bog Otac i Sin i Sveti Duh!
† Stanislav Hočevar,
nadbiskup beogradski
Bozicne cestitke koje su medjusobno izmjenili „crkveni“ velikodostojnici u Beogradu najbolje bolje svedoce o tome, kolio su puno SRBi zajedno sa svojim ekumenskim patrijarhom Irinejem otpali od Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, i koliko su predstavnici rimokatolicke verese zajednice snishodljivi i slatkorecivi kada su u pitanju njihovi krajnji ciljevi – pokatolicvanje kroz unijacenje vjernog naroda Svetog Save, i tako njegovo duhovno i biolosko unistenje. Zar je moguce da Macva 1914 godine, i Jasenovac od 1941 do 1945 godine, kao i raspad Jugoslavije na poziv i sa blagoslovom Crnog Pape iz Vatikana, kao i mnogi drugi dogadjaji koji su u crno zavili SRBski narod, jos uvijek nisu opametili SRBe, da oni vec jednom shvate da sa djavolom tikve ne sade, jer ce im se od glave razbiti?!
Da li je „volja Oca naseg Nebeskog i stvarnost zivota“ bilo i ubijanje civila i silovanje zena od strane pripadnika vojske rimokatolicke Austro-ugarske Zute Monarhije, tokom vojnih osvajackih pohoda po Macvi 1914 godine, masovno ubijanje Srba tokom Drugog svetskog rata od 1941 do 1945 godine, ratne strahote tokom raspadfa Jugoslavije i mnogi drugi zlocini koji su nad Pravoslavnim SRBskim narodom javno i masovno pocinjeni sa blagoslovom Crnog Pape iz Rima, treba da „patrijarh srbski“ pita svoga kolegu beogradskog nadbiskupa, kao i sve ostale PRELATE RIMOKATOLICKE „CRKVE“ a ne ponizno da im ljubi skute i rukave prodajuci veru za veceru!
Jedno je postovati i voleti sve ljude bez obzira na veru i rasu,cemu nas uci Bozija rec,a drugo je prihvatiti tudju veru.Mnogi Hriscani se pozivaju na cinjenicu da svojim shvatanjem vere i postupcima ne ugrozavaju druge ljude ne obaziruci se da slede verski vrh koji je cinio i cini zlocine. Takvo ponasanje nije hriscanski,jer svojom odanoscu duhovnicima koji su skrenuli sa Bozijeg duhovnog puta,ipak ugrozavaju duse drugih ljudi i sami sebe.Po Svetom Pismu nije dovoljno da ne ugrozavamo druge,nego da se trudimo da budemo ispravni i da nam Isus Hristos bude put i istina.Kako je moguce da sledbenici raznih hriscanskih religija,sa uzvisenim Bozanskim zapovestima na ispitu vere u svojim medjusobnim susretima krse Bozija nacela i sopstvena i da to krsenje nazivaju Bozije i u ime Boga.Nije li to fanatizam pokrenut gordoscu,sujetom,interesom ili nekim drugim skrivenim motivima.Prava i zdrava religioznost je pokrenuta istinskom ljubavlju,pravednoscu, prema Bogu i bliznjem,uz uzajamno postovanje, i ujedinjenje koje bi nastalo uz Boziji blagoslov bi bilo pravo ujedinjenje,na Hristovom putu.