logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно    Аутор: Mladen Oluic    829 пута прочитано    Датум: 21.12.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Шта радите бре?Прошло је десет месеци од када је 13 фебруара 2010 године Синод СПЦ-е донео дуго припреману одлуку о

за новинар.де из Москве, Младен Олујић, 18.12.2010

+++

удаљавању са Епархије рашко-призренске владике Артемија. После овог, у правом смислу речи аутогола, поставља се питање мотива који су руководили црквену владу да на тако примитиван и провидан нацин, без прикупљања било каквих доказа, напарави такву пометњу и потпуно уруши поверење у једину преосталу институцију у држави, поверење које је тешком муком грађено протеклих деценија.
Са ове временске дистанце, може се са сигурношћу тврдити да је прогон епископа Артемија верске и политицке природе, знаци прогонитељи владикини из Цркве, којима се не допада начин на који је владика Артемије успостављао Епархију рашко-призренску у протеклих 20 година, нашли су се на истом задатку са прогонитељима из редова државних структура, који су само пуки извршиоци налога страних амбасада, а којима је сметао чврст став владике Артемија по питању признања Косова и Метохије.

Верски прогонитељи (савремени инквизитори), дуго су чекали овај момент. Док је био жив Патријарх Павле нису се усуђивали да оду толико далеко. Полако, са латинском препреденосцу, припремали су терен за будуђе догађаје. Пажљиво су одабирали кога ће хиротонисати за будуће епископе и на тај начин временом себи обезбедили САБОРСКУ већину. И данас Срби више не треба да гледају преносе народне скупштине, могу до миле воље да се смеју одлукама Сабора СПЦ-е. Постоје формалне и неформалне групе, лобији, зна се тачно ко је гласачка машинерија (21 глас за, а ако затреба ту је још неколико у резерви). Ту су и измишљени верски аналитичари, спин мајстори црквеног мњења и остали циркузанти разних фела. А читаву представу пажљиво режира велечасни, који је такав капацитет, да боље говори старогрчки од самих грка и латински од латина.

Прогонитељи, који су све до пре неколико година добро глумили велике патриоте и национални трудбенике, благосиљали су оснивање многих патриотских организација (“Српски народни покрет Светозар Милетић”, “Двери”, “Образ” …). На крилима националног поноса Срба градили су свој углед, гуслали са Радованом, пили кафу са Миром, дружили се на трибанама са покојним Небојшом Крстићем (оснивач “Образ”-а), преводили светотачку литературу, величали предањски црквени поредак и учили нас како да чувамо веру Светог Саве. И сви Срби и верни и неверни, временом су дошли до сазнања да српска Црква има три веома обдарена архијереја, уз то и духовна чеда аве Јустина Поповића. Изгубили су из вида да чим медији некога непрестано промовишу, то није пука случајност, већ плод нечијег интереса.

И њих троица (епископи Иринеј, Атанасије и Амфилохије) заузимају већ тада најистакнутије положаје у Цркви (епископска достојанства, професорске катедре, углед у друству),једном речју узимају српску Цркву под своје. Иако имају своје епархије далеко од Београда, Патријаршија је постала њихово место боравка. У исто време јеромонах Артемије се одриче професорког позива у богословији у Призрену и настањује се у напуштеном и опустелом манастиру Црна Река код Тутина. Ту он, у безмоловју и великом духовним и физичком труду, окупља око себе будућу монашку матицу. Јеромонах Артемије је у то време био познат само малом броју верника, јер се он одлучио за живот у пустињи Црне Реке, градећи старчество, слично оном које је руска Црква неговала у деветнаестом веку у Оптинској и Глинској пустињи.

А када је 1986 године Душан Чкребић, тадашњи Председник Скупштине Србије, предао дозволу за наставак градње храма Светог Саве на Врачару, у неформалном разговору скренуо је Патријарху Герману пажњу на тројицу јеромонаха. Његове су речи биле да ће они урушити углед српске Цркве. Патријарх се само насмејао и није поверовао речима искусног обавештајца.

Године 1991 за новог српског патријарха изабран Епископ рашко-призренски Павле, тада је на његов предлог за новог епископа постављен владика Артемије. Утврђен у светотачком предању, са чврстом вером у Христов пут, а свестан чињенице да је српског народа на тим просторима био из дана у дан све мање, он је кренуо да духовно подиже напуштена и опустела огњишта. Тамо где више није било народа, на темељима некадашњих светиња ницале су нове цркве и манастири. Једни Срби су одлазили, други су долазили, облачили црне монашке ризе свесни тежине Крста који ће понети.

Године 2001 монаштво Епархије рашко-призренске упућује Сопоћански апел Сабору СПЦ-е, у коме тражи да Сабор спроведе у дело своју одлуку из 1997 године о иступању из Светског свеза цркава као јеретичке организације, затим да СПЦ-а престане са својом екуменистичком делатношћу, и на крају да се престане са гласинама о позиву папи да посети Србију. Борба против свејереси екуменизма постала је један од главних праваца духовног рада владике Артемија и вернога монаштва. То је био трн у оку гордим преставницима српске црквене дипломатије, који већ тада увелико делују на плану стварања једне светске религије. Полако уводе новотарије, одбацују светотачку догматику а појединци отворено пропагирају јерес. Под плаштом братске подршке, увелико вршљају по Епархији рашко-призренској тражећи пукотине и подршку од појединих старешина у манастирима епархије.

После прогрома 2004 године и одбијања владике Артемија да потпише Меморандум о обнови светиња од стране шиптаских власти, било је јасно да је црквена власт решила да прекрши каноне Цркве и да је узела себи нецрквено и некакнонско право да се меша у живот епархије. Било је гласина да су фалсификовали потпис Патријарха Павла на документу који им је послужио да пониште одлуку легитимног Епископа раско-призренског. А када је владика Артемије тужио четири европске државе, које су требале да штите народ и светиње у погрому марта 2004 године, тада су западне земље извршиле притисак на српску владу, а ова на црквену бирократију, и владика је на жалост био принуђен да поново повуче своју одлуку. Његов останак на епископској катедри је био питање времена. Тога је био свестан и владика и монаство и његови непријатељи у Цркви.

После пузећег признања Косова и Метохије, од стране српских власти, на терену је остало мало осиромашеног народа и владика са својим монаштвом. Владика је успео да за непуних двадесет година сакупи скоро половину монаства читаве српске Цркве. А Косово треба да буде независна и самостална држава, оно мора да има своју културну баштину, своје манастире и своје монахе. Како се решити српских монаха и владике које неће ни да чује за институције нове “државе?. У помоћ прискачу осведоточени “пријатељи” – американци. После одбијања владике Артемија да да благослов америчком подпредседнику Бајдену да посети манастире на Косову и Метохији, одлука о прогону владике Атемија више није могла да се одлаже. Већ су били усаглашени ставови између црквених и државних органа и владика је оптужен за смешну цифру од 300.000 евра, коју је “проневерио” његов секретар. Истрагу су спровели троица “финансиских експерата”, од којих је један лични секретар владике бачког Иринеја Буловића – Владан Симић. Протосинђел Симеон, главни оптужени, човек са дипломом економског факултета, оптужен је од стране синодалних експерата за крађу века. У земљи у којој појединци дневно краду милионе евра, земљи у којој је све покрадено и упропаштено што се могло уновчити, држава одлучује да подигне ничим подкрепљену оптужницу за проневеру новца који није њен. То је новац народни, новац од добровољних прилога народа, Црква и држава су одвојени и Црква има своје судове под којима би требало да поведе и оконча поступак по канонским и црквеним законима. Било би боље црквеним бирократама да провере пословање манастира Високи Дечани, где се већ годинама обрће огроман новац, у чије токове није имао увид ни надлежни епископ, а када је покушао да изврши контролу, отац Симеон је завршио у болници са поломљеном ногом. Постоје монаси из Високих Децана који данас ћуте, али ће једном проговорити.

И данас када је владика, као канонски и доживотни епископ Епархије рашко-призренске, одшкринуо врата свима онима који су се годинама бусали у прса да су истински исповедници вере православне, они којима су уста била пуна критике екуменистичког пута СПЦ-е, данас су се ућутали и побојали да не изгубе угрејане епископске и професорске катедре. Ко ће све то да напусти и да оде Богу да се моли у неку пустињу?. Има ли данас таквих у Срба?. Има, владика Артемије и монаси Епархије рашко-призренске су нам улили наду да таквих духовних дивова јос увек има у земљи србиновој. Све ово се односи и сваког истинског православног хришћанина, следбеника светосавског пута СПЦ-е, на сваког од нас, који смо својим речима, усменим и писаним, за све ове године давали подршку владики и монаству да нису сами, да истрајемо на путу исповедниства праве вере,. Не смемо да се уплашимо и одступимо из овог духовног рата, већ да истрајемо на том путу, јер по рецима аве Јустина “то није наш пут, то је пут Христов, Он је тим путем ишао и победио”.

А за наше прогонитеље шта још рећи?. Они данас прогоне владику Артемија, монахе, сутра ће нас обичне вернике. Биће још рашчињавања, биће још смењивања са истакнутих положаја у Цркви, а биће и прогона до анатемисања. То је тај инквизитоирски дух и све би то могли по људској слабости и разумети, али откуд толика количина острашћености код прогонитеља?. Откуд такви духовни суноврати код људи који се свакога дана моле Богу ујутро и увече, свих ових година?. И какав ће они бити путоказ својој “духовној деци”, негујући истовремено поданички однос према јеретицима – својој “возљубљеној браћи”?. Све ово делује разарајуће по српско национално биће, али пошто батина има два краја ускоро ће и прогонитељи да осете њене последице. Један од могућих начина биће да Срби из дијаспоре заврну новчане прилоге па нека се обрате онда папи и нека им Рим попуњава испразњене црквене касе. Од новотараца никако не узимати благослове, већ их братски молити да се врате на исправни пут исповедања православља.

А данас српски Патријарх Иринеј, у кога смо полагали велике наде да ће се окренути истинским црквеним проблемима, има друга посла. Држи две огромне епархије, а и пола треће. Није се лако снаћи у свим тим играма и бројкама, поготову у деветој деценији живота. Сву енергију је уложио у припрему дочека папе 2013 године у Нишу. Нема слуха да чује мишљење Срба о тој “посети”. Уз пут даје изјаве типа “што виси нека и отпадне”, и “ја сам екумениста и пацифиста”. Такве изјаве не приличе истинском хришћанину, а патријарху поготово. То нису речи човека који је испуњен Духом Светим. Знамо из Јеванђеља причу о једној изгубљеној овци. Пастир оставља стадо и иде да тражи ту овцу. Само што су данас прогонитељи владике Артемија у улози оне изгубљене овце и нама једино остаје да се молимо за њих да их Господ помилује и врати на пут покајања, истине и правде.

На крају само да истакнем, истина своје лични став, да ово [то се дешава са прогоном владике Артемија, већ се протеклих година десило у Руској Православној Цркви. Наиме, ослањајући се већ у дужем периоду на државну власт, и следећи њену политику на глобалном плану, РПЦ-а се последњих година обрачунала на неканонски и антицрквени начин са догматским противницима у својим редовима. Да подсетим само да се ни данас тачно не зна шта се десило са Епископом Диомидом (предпоставља се да су га руске тајне службе отеле и да је касније по њиховом диктату писао сва она саопштења), Епископа Иполита су пензионисали и довели на његову епархију другог, а њега (под претњом рашчињења) ставили у неку врсту добровољног притвора. Недавно је Синод РПЦ-е пензионисао највећег живог руског старца, архимандрита Богољубског манастира Петра Кучеру, главног противника екуменистичке јереси на простору данашње руске државе. Истовремено се врши медиска припрема острела старца Рафаила Берестова, као будуће колатералне штете на путу РПЦ-е у загрљај папистима и осталим јеретица.

Данас је у РПЦ-и више скоро да и нема отпора екуменизму и глобализму, односно по подрумима се прича, али у јавности, после онога шта се десило са набројаним духовницима, као да је отпор потпуно угашен. Данас је остало само мало православних, који се усуђују да се супроставе клерикалној власти. Отпор се пружа у Грчкој, у Грузији и у Бугарској, као и у неким манастирима на Светој Гори, Синају …

Моје мишљење је, да после доласка Патријарха Кирила на чело РПЦ-е, (човека по свом менталном склопу најсличнијег Иринеју Буловићу), улазак РПЦ-е у екуменистичке воде иде веома глатко, а све остало што се пише по неким новинама и форумима је плод чисте неинформисаности или у најбољем случају резултат лепих жеља.

Младен Олуић из Москве





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo