Православни српски народ све више кроз светосавску душу упознаје личност епископа Иринеја Буловића.
за новинар.де Ленка Летић, 20.12.2010
+++
Дуго скривана тајна његовог бића данас се чита са мало труда као и када се чита сликовница неписменом детету. Сада се може рећи да се о њему много зна, да су његове намере и његови путеви јасни свима. Толико тога што разочарење носи „украшава“ његово биће, да негде у нечијој души постоји питање да ли у том епископу има и једна честица истине…има. Истина постоји у њему. То је истина његове посрнуле душе и она много тежа, одговорност према свим посрнулим душама које је он без људскости, без помисли на Христа, повукао у понор обмане или у прах саблазни.
Има још једна истина, а она је у томе да тај човек није сам одговоран за јачање својих нељудских дела. Ту величину и незаштићен простор по ком је он слободно мешетарио дали су му обучени у ризе и обучени у цивилна одела.
Иринеј Буловић, или поглавар расула у српској православној вери, није био епископ, већ цар, није био Божији слуга, већ „Месија“ који доноси науку да је човек бог, а Бог религија која ће се десити тамо негде и у неком периоду када се богови на земљи наживе и науживају. Он сам од себе није направио ни цара, ни „Месију“. Направили су они који су се вером скупили под мантију, или неку цивилну шарену крпицу.
Машта и пут некадашњег гимназијалца засигурно је била планирана, али и за њега самог, планови су се испуњавали без његовог великог залагања. Великом брзином је добио оно што можда ни он сам, као смелост жеља, није носио у себи. Ко му је „чаробним штапићем“ остварио све то?, опет они скупљени неком вером под мантијом, и они који напустише униформисаност једне владавине и одлучише да се сада испробају и у хришћанству.
Верски неписмен народ, Богом необдарен, постао је дуга колона „хришћанства“. Динар по динар из те колоне, девиза по девиза из центра сатанизма, направило је банку свих ћелија за верско владање и верско уживање. Тако је постало уносно бити свештеник, бити заветник. Без жуљева, одрицања и мукотрпне штедње, добијао си име, скупе плахте, удобне домове, келије, брза „магарад“ која ће те превозити од „јерусалима“ до „јерусалима“, и оно што је најважније, добијаш реку поданика (читај верујући народ) где на свако пуцкање прстију падају пред твоје ноге, испуњавају твоје жеље, пуне твоје касе. Одједном пред тобом се отварају сва врата…где год да крочиш сви ти чине и нигде не мораш да платиш или да се задужиш. И ко онда не би пожелео тај свет царства и владавине?, само онај ко је искрено себе Богу заветовао, само онај ко се искрено одрекао и власти и сласти, и дипломе и еминенције, само онај ко је пристао на јуродивост, на бунт, на просјачење, на „каприц“…само онај ко је пристао да данас буде на коленима, сутра поносно на ногама…само онај ко „намазан медом“ улази међу мраве (читај хришћане) и стојички проматра како се заборављају и како љутом киселином нападају…
Тако…пре него што „печатом“ оверимо грехе епископа Иринеја Буловића, окренимо се према онима који су верски необдарен народ учили „не осуђуј свештено лице“, „не осуђуј епископа“, „не осуђуј њихова дела, јер кад обуку одежду и када уђу у олтар њима су греси опроштени“, „ћут…како смеш тако да причаш о Божијем заветнику…то ниси могао видети…на њима је благодат Божија…грех је тако говорити о Божијим пастирима“…и, док се народу „чупао“ језик због истине, док се народу „копало“ око због виђеног, док се народ застрашивао причама да је грех видети грехе оних који су се скупили под ризом, да је грех о том греху проговорити и на време то зауставити, на време страдалном паћенику под ризом помоћи…те мале душе са проданим умовима јачали су свој телесни апетит под мантијом…затезала се мантија, попуштали су конци, пуцало је по свим шавовима…светост ризе се распала и на поду светосавља сада палацају змијске неистине…говорници „ћут…како смеш тако да причаш…то је грех“…су се ућутали, пре него што су заћутали себе су материјално опскрбили и сада стоје по страни…испале по коју реч рафалном паљбом и ућуте се…народ ко народ, остављен опет на цедилу, препуштен својој муци, остављен на ветрометини…од њега ће велики број наставити по инерцији путем хришћанства, други број ће се престројити тамо где је интерес већи, трећи број ће одмахнути руком и вратити се пролазном животу, а само мали број ће спустити руку на груди и рећи „Слава теби Господе, све ово ће проћи и Ти ћеш доћи“.
И када дође поновиће речи „Много званих, мало изабраних“…и зато, сва срца која се боре са прљавштином у себи и прљавштином око себе, све душе које се стиде својих падова и кају због својих издаја, свог дволичења, обмана над мањима, сви умови који се хране Христовом истином, неће се спотаћи ни од Иринеја, ни од све друге издаје које су сузама изнели, већ ће се сачувати за Његов долазак и за истину да за веру у Њега није требало богатство, није требала ни част, нису требали ни поданици, ни моћ, ни вештина…требало је само смирење које ће изнети све оно што је око парало, душу кидало, све оно чиме су Истину сабијали у пукотину земље и преко тог постјања прелазили својим ђоновима да би своје лицемерство склонили…све можемо склонити једни пред другима ако смо вешти, ако имамо масу поданика око себе који ће што шта за нас учинити, али пред Богом смо онакви како су нас нечије руке узеле када смо у живот ушли.
Ленка Летић
Cudni su putevi Gospodnji…
Poci na put Bogoslovlja, svestenstva ili monastva mogu mnogi ali nemaju svi cistu i istinitu nameru u srcu!
„Ako i vojuju, ne dobijaju venca ako pravo ne vojuju“. Jer zaista, u zavisnosti od namere srca taj put u mnogome biva opasan a ishod ponekad fatalan…Od sluge Gospodnjeg postanes Njegov neprijatelj! Spasi Gospode od takve strahote!
„A zli ljudi i varalice napredovace na gore, varajuci i varajuci se.“
Sta je mislio bogohulnik i kakva svetla „veleslave su ga zanela“ na njegovim pocetcima, mi ne znamo. Vidimo samo zalosni epilog.
Jednu sramotnu sudbinu coveka koju ni najobicniji nepismeni seljak ne bi sebi dozvolio.
Tu sramotu da stoji barabar sa grbavim papom i da pali svece po jevrejskim sinagogama??? To samo, zaista moze covek koji je sisao s uma…Kako neko moze toliko duhovno da oslepi da ne vidi da papa ne samo sto predstavlja strasilo duhovno vec je i strasilo telesno???
Uzrastanje u Blagodati Bozjoj ide uporedo sa smirenjem, tako da steceno znanje pomaze omeksavanju srca, a poznanje svetootackih pouka i spisa uvecavaju postojecu veru u jos vecu i uveravaju da je ljubav Gospodnja tu uz nas onog momenta kada se nase srce gane mislju i secanjem na Vladiku – na zrtvu njegovu, na ljubav i milost njegovu… Pa onda raste pouzdanje u njegovu reziju naseg dana kada postepeno pocinjemo da otpustamo „dizgine“ zivota iz nasih ruku i sputavajuci nasu volju dajemo prednost Njegovoj, vidimo i osecamo kako nam teret silazi sa ramena i cvor u stomaku od neizvesnosti popusta, i da sve ide dobro…i vidimo da je Gospod preuzeo nasu brigu jer smo padali nicice i molili u suzama i polagali nase zivote u njegove ruke i govorili „neka vude tvoja a ne moja volja“…I uverili smo se, osvedoceni, mi HRISCANI PRAVOSLAVNI, veliko ime, seme Gospodnje, da nismo sami, da je Gospod tu sa nama u svakom trenu jer je Veran recima „i Ja sam s vama do kraja veka.“ tako pocinjemo noseni Desnicom njegovom da istrajavamo u stvarnosti…
Sta je on radio svih ovih godina i cime se bavio kad je „obeleo a pamet nije dobio“ vec poludeo???
Velika je to tajna i gledajmo primer braco i sestre i bojmo se…Cuvajmo se gordosti i umovanja koje vode u prelest i ludilo, da sram cinimo a nevidimo.
Velika je zamka za goredeljivce da se muvaju tamo gde im nije mesto, oko istina Bozijih i velikih svetinja, a da vere i molitve i krotosti nemaju…sluziti liturgiju a baviti se lazima, prevarama, hulom, znaci sa necistim i nepokajanim srcem samo moze da odvede u ludu pamet.
I treba se opet podsetiti na veliku istinu koju su nam veti oci mnogo puta predocavali a to je da su mnogi svetitelji ponikli u veoma skromnim sredinama i u siromastvu i neukosti ali su krotoscu duha Boga videli.
Sta je ovaj mislio, da ce posedujuci malo bolje pamcenje a samim tim znacajniju moc reprodukcije stecenog znanja zaseniti ne samo ljude oko sebe nego i samog Boga! Eeee, gorko se prevario! Samo sto tu njegovu prevaru vidimo mi a ne i on…On ce je videti u Onaj dan, u Dan nad Danima kada ce svi biti postavljeni gde im je mesto i kada nece ostati nista tajno sto nece biti javno…
Blagodat Gospoda Isusa Hrista s nama. Amin.
Lenka, Sestro, Bog te poživeo!
Ako si ponekad, možda, malodušna zbog ovog šta nam se Srbstvu i Srbiji zbiva – NEMOJ tom nevernom da se prepustiš i NE odustaj s Pravog Puta kojim si se zaputila… jasno je nekima: Duhom Svetim vodjena.
Nastavi da doprinosiš zdiranju maski s demonskih Spavača i slepih Krtica koji, s zadnjim namerama Ovosvetovnim Knezovima danas probudjeni, uprkos svemu – neće da progledaju, Greh svoj priznaju, pokaju se – i tako izbegnu svoju pogubnu Konačnu Sudbinu, sobstvenim Zlodelima samoizabranu. Nego se, čak – o, drskosti! – i u SASinod SPCrkve, Pastirima dobrim namenjen Dvor, uvukoše, demonokratski ga uzurpirajući. Vuci u Jagnjecu kožu zaogrnuti i Krtice koje ne vidimo, ali – kao što Sveti Nikolaj srbski, otvarajući nam oči, mudro reče – o čije se vidljive Krtičnjake uneredjenog nam najvišeg, tj. najdubljeg polja Pravoslavnog, Duhovnog – stalno SAD zloduhovno saplićemo i padamo: i na najnižem, tj. najplićem polju Telesnom, Materijalnom… i na malo višem, tj. malo dubljem polju Duševnom, Ostrašćenom.
Jer, SVE MORAMO da iztrpimo! Sve šta Hristu najmiliji apostol Jovan Bogoslov svojim Slovom u Apokalipsi opisa, opasujući nas tako spasonosnim borbenim remenom za ono vreme kad će to da se zbude, dok sav ovaj SAD košmar prodje i dok nam On dodje.
MORA to tako da bude, zato što na ovim, ovakvim i sličnim Izkušenjima – kališe se svi Sveti Oci naši – i to od kad je Veka i Sveta.
Inače, da to ne bude tako – čime smo SVI mi, tj. svako Ovim Svetom ubokoreno, pa pokoreno, pokoljeno srBsko pokoljenje, svako potonje gore od goreg – do ovog današnjeg, izopačeno srPskog, do SAD najgoreg, zaslužili? – pa da nam se da da budemo u nekom izuzetnom položaju, različitom od ovog, SAD Dnog.
Ni sa čim, no na protiv – svim i svačim: skoro svim svojim Mislima, svojim Rečima, svojim Delima… Bogu Ocu našem protivnim.
Zato: iztraj u svemu ovom, Sestro… Jer, drugima, mnogima pomažeš, daješ im dobre, čvrste, odlične razloge da – makar iz čuvenog Srbskog inata! – svim demonima i demonskim izkušenjima odole i odlučno im se suprotstave.
Eda bi i oni na taj način, bez poderotina na sobstvenoj Duši, u ovom – telesnim očima i materijalnim spravama nevidljivom, a BEZ izuzetka spasonosnom Isusa tkanju – iztrajali.
I SAMO tako ovde Dozvolu za boravak izmolili odande odakle smo SVI, opet BEZ izuzetka – izbačeni.
SrbIN-007-
Istorija se ponavlja
Ima li jos koga da se prikljuci prognaniku i muceniku vladiki Artemiju, ili je jeres uhvatila u svoje kandze celu Crkvu, ako uopste i ovo sto preti i vrsi premetacine po zemlji Srbiji moze da se nazove crkva. Kakav sunovrat, srebroljublje i vlastoljublje, sta je ovo narode.
Ja bih sestru Lenku i komentatore upitala,a kakva je uloga Patrijarha SPC u svemu sto se desava u nasoj crkvi?Stice se utisak da se Patrijarh SPC licno ne poznaje i ne srece sa vladikama i svestenstvom SPC.Od kada je „izvucen iz sesira“jurca za V.Artemijem,a sve ostalo i svi ostali u SPC su mu savrseno po njegovoj zamisli.Neka sidje konacno medj“svoj srpski narod,neka se sa svojim narodom barem upozna ako ne zna ko su mu i kavo mu je svestenstvo.Izgleda da nasoj SPC dobro pristaje narodna izreka-Da tamo gde macke nema, misevi kolo vode-.
Neka mi se nasmeju mnogi ali cu reci da, da sam „ja“ bila patrijarh srpski meni nebi vrsljali jeretici u patrijarsiji…Po kratkom postupku bi leteli napolje – ili ja ili oni! A kako je razmisljao patrijarh Pavle, Bog da mu dusu prosti – ne znam! Samo da su se nakotili jeretici JESU i tu nema dileme.
Moramo traziti istinu i samo istinu….mozemo mi da mislimo sta hocemo i da bivamo bolecivi ali! Dela su tu.
… [Trackback]
[…] Read More on on that Topic: novinar.de/2010/12/21/istina-njegove-posrnule-duse.html […]