Вести

S obzirom na neistine koje se plasiraju u javnost od nesrećnih raskolničkih grupacija okupljenih oko duhovnog preljubočinca i oceubice Teodosija,

+++

dužan sam da, kao učesnik u proteklim nemilim događajima, obavestim srpsku javnost šta se zaista dešavalo u manastiru Duboki Potok, tj. kako su protekli drugi po redu progon Vladike Artemija i izbacivanje monaha i monahinja iz manastira od zakonitog im Episkopa određenog za monahovanje.

Hronologija događaja i laži raskolnika

Vladika Artemije je sa nekoliko svojih monaha pristigao u manastir Duboki Potok, u četvrtak 18. novembra uveče. Tom prilikom Vladiku je dočekao iguman Romilo. Prema ocu Romilu su se svi odnosili korektno. Vladika ga je, kao Episkop Eparhije, obavestio da bi sutra služio Svetu Liturgiju i uputio mu poziv da saslužuje. To je otac Romilo odbio. Nadalje, slobodu kretanja oca Romila niko nije ograničavao. Prema tome najbezočnija je laž bezakonika i raskolnika, iznesena na njihovom sajtu, da je iguman Romilo bio u „svojevrsnom statusu taoca u manastiru“.

U ostalim izveštajima bezakonika stvarana je slika da je verni narod bio „spreman da odbrani svetinje od pokušaja nasilnog provaljivanja“. Istina je da je verni narod oduševljeno dočekao svoje monahe iz egzila i u velikom broju došao na Svetu Liturgiju.

Takođe je laž da se niko od monaha koji su ostali u Eparhiji nije priključio monaštvu uz Vladiku Artemija. Istina je da je jerođakon Martinijan iz manastira Zočište sasluživao na Liturgiji i da se priključio monaštvu uz Vladiku Artemija.

Istina je da niko od nas nije bio naoružan i da niko nije primenjivao silu.

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=nF1demKDB2U]

U jednom trenutku jedan od monaha se drsko poneo prema igumanu Dubokog Potoka i oteo mu ključeve. Međutim, i on se kasnije pokajao za svoj prestup i zatražio oproštaj od igumana Romila.

Nekoliko sati po dolasku Vladike Artemija, u manastir su počeli da pristižu i ostali monasi i monahinje u egzilu. Posle Svete Liturgije Vladika Artemije je manastirima i crkvama uputio akt kojim se poništavaju sve ranije odluke oba administratora. Deo monahinja je istog dana upućen u manastir Devine Vode. Ulazak u manastir je protekao bez bilo kakve primene sile. Posle nekoliko sati pristigao je duhovni preljubočinac Teodosije sa sveštenicima-izbacivačima i bukvalno izgurao igumaniju Saru iz manastira. Ovaj duhovni oceubica je, na zaprepašćenje monahinja, govorio: „Ovo nije javna kuća, ovo je moja kuća“. I ostale monahinje su bile „izgurane“ ili „izvučene“ iz manastira od strane sveštenika pristiglih sa Teodosijem. Sestre, njih dvadeset i dve, su se posle toga ponovo vratile u manastir Duboki Potok.

Monasi iz Crne Reke su takođe u toku dana, po blagoslovu Vladike Artemija, krenuli prema svom manastiru. Nažalost tamo im je srpska žandarmerija sprečila ulazak. Otac Kiprijan i otac Martinijan su se ipak nekako iskrali i uspeli da uđu u manastirski konak. Nešto kasnije su bili izbačeni iz konaka i pritvoreni u policijsku stanicu u Tutinu. Nemamo informaciju da li su trenutno na slobodi. Po svedočenju crnorečana ulazak u manastir je sprečavalo pedesetak policajaca.

U Dubokom Potoku je Teodosije je sa svojom svešeničkom svitom stigao oko sedam sati uveče. U manastiru je tada bilo desetak monaha koje je Vladika Artemije zadržao u manastiru i 22 monahinja i iskušenica pristiglih iz Devinih Voda. Teodosijev poziv, upućen preko trećeg lica, da dođe u gostoprimnicu na razgovor, Vladika Artemije je odbio. U međuvremenu je u manastir pridošlo tridesetak vernika u nameri da spreči izbacivanje monaha. S obzirom na brojnost monaštva i civila okupljenih oko Vladike Artemija, posao sličan onom u Devinim Vodama je propao. Zato je ubrzo pristigla kosovska policija, specijalna jedinica euleks policije i NATO trupe. Ispred manastirske kapije mogla su se videti brojna vozila: pet blindiranih džipova marke „Landrover“, nekoliko euleksovih džipova, jedan oklopni transporter, i nešto dalje od manastira (200 – 300 m), četiri hamera i dva oklopna transportera NATO – a. Po slobodnoj proceni broj ljudi zadužen za izbacivanje Vladike Artemija i njegovih monaha bio je oko 100.

Pošto Vladika i monasi nisu ni pomislili da svojevoljno napuste manastir, policija KPS-a je pristupila iznošenju monaha i monahinja izvan manastirske kapije i to u gluvo doba (oko pola dva posle ponoći). Pri tome su ugasili pojedina svetla u hodniku gde su bili skoncentrisani monasi. Ovo zbog onih koji su snimali telefonima. Pred sam pristup KPS policije monasi su posedali na pod. Svo vreme su pevali pesme o Kosovu i tropare Časnom Krstu, Svetom Justinu ćelijskom, Svetom Nikolaju žičkom… Krenula je neslavna „čistka“ po nalogu Teodosija. Pri tome neke monahe i monahinje policija je morala da nosi do kapije manastira a neke samo da privede. Niko od monaha nije primenjivao silu prema policiji. Uskoro, u konaku je ostao samo Vladika Artemije i dva monaha koji su kod njega bili u keliji. Kelija je bila zaključana a Vladika nije samovoljno hteo da napusti svoj manastir. Policija KPS-a je ubrzo na zahtev igumana Romilo razvalila vrata. Pri ulasku vrata su silom zatvarali monasi koji su bili sa vladikom. Ubrzo je i ta prepreka savladana i policija se sada našla u vladikinoj keliji. Posle dužeg ubeđivanja da od predpostavljenih dobijeni nalog o deportovanju moraju da izvrše, Vladika je bez prisile sam krenuo ka svom autu ispred konaka. Tu je dao svoj blagoslov već izbačenim monasima i u pratnji policije krenuo prema graničnom prelazu. Na samom prelazu je obavljena redovna kontrola posle čega je Vladika pod pratnjom dva policijska automobila iz MUP –a Srbije krenuo prema Kraljevu. Ova pratnja je kod Vladike izazvala čuđenje. Ostali monasi i monahinje su krenuli za Vladikom svojim automobilima bez pratnje i ograničavanja kretanja od strane policije.

Tako je protekao najnoviji progon Vladike Artemija iz Bogom mu dane eparhije, progon darovan mu od „duhovnog sina“ za pedesetogodišnjicu nošenja časnog monaškog lika (pre 50 godina, na Aranđelovdan, Vladika Artemije je zamonašen od strane svog duhovnog oca Avve Justina ćelijskog).

Treba naglasiti bolnu činjenicu da su specijalne jedinice euleksa i NATO snage u svakom trenutku bile spremne da intervenišu, naročito u slušaju ozbiljnijeg otpora. Vladika Artemije je, po svedočenju policajaca iz KPS-a, po svaku cenu morao biti izbačen van granica Kosova. Monasi su pri tome morali biti izbačeni samo iz manastira. Potpuna ratna sprema i transporteri koji su bili spremni za akcijui o tome najbolje svedoče. Prema tome bezakonici i raskolnici opet lažu kada skrivaju ključnu ulogu EULEKS-a i NATO snaga u operaciji izbacivanja Vladike Artemija iz svoje Eparhije. Ovaj okupacioni faktor je ustvari bio i nalogodavac i kontrolor svega što se dešavalo u manastiru Duboki Potok. Ovo je kristalno jasno onome ko zna krajnji cilj globalista. Da je ruka KPS-a bila nemoćna, nije teško predpostaviti, ishod bi bio tragičan. Vladika Artemije, je jednostavno morao biti izbačen sa Kosova živ ili mrtav. On je bio i ostao smetnja ostvarivanju krajnjeg cilja bezakonika i okupatora – odvajanje Kosova kao nezavisne države i stvaranje Kosovske pravoslavne crkve tj. uništenje srpskog pravoslavnog bića. Sve ovo ipak, uz Božiju pomoć, neće biti ostvarljivo dok je zakoniti Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Vladika Artemije. To što je sada, slično Svetom Jovanu Zlatoustom, po drugi put u progonu, daleko od svoje Eparhije, nije, niti može biti smetnja u Njegovoj daljoj borbi. Kada je Gospod sa Njim, ko će protiv Njega?

nedelja, 21 novembar 2010 14:35

izvor: http://www.mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/178-2010-11-21-14-37-17.html