logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    604 пута прочитано    Датум: 9.11.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

На многаја љета Владико!ОДГОВОР ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА, ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ, НА САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА СПЦ ОД 18. СЕПТЕМБРА 2010. ГОДИНЕ.

преузето са портала Пастир Добри, 03.11.2010

+++

“ПОСТОЈИ СЛОГА НА ШТЕТУ, А ПОСТОЈИ И РАЗДОР НА КОРИСТ”

АРТЕМИЈЕ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Епископ Рашко-призренски СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
у егзилу БЕОГРАД
13.10.2010.године
Ман. Шишатовац

Ваша Светости,

У Христу браћо Архијереји,

После дужег разматрања Ваше одлуке, којом Нам изричете привремену забрану свих свештенодејстава, част Нам је обавестити Вас, да се са истом одлуком, као неканонском, не слажемо, да је не примамо, и да јој се не можемо повиновати.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Свети архијерејски синод Српске православне цркве донео је, и у оквиру Саопштења објавио (18. септембра 2010. г.) одлуку којом Нам се изриче казна привремене забране свих свештенодејстава до коначне одлуке Светог архијерејског сабора. Иста одлука се наводно базира на Чл. 70. тч. 20 и 35б Устава СПЦ, а у складу са 34, 74, 15. и 16. апостолским правилом, 4. каноном Антиохијског сабора, 13. каноном Сардичког сабора, и 5. каноном Првог васељенског сабора. Тако стоји у самој одлуци. Погледајмо их садржински.

Тачка 20. члана 70. Устава СПЦ одређује да Синод „води надзор над радом архијереја“. У Уставу не пише, али се подразумева да Синод води надзор над радом епархијских архијереја, који према чл. 108 тач. 29 Устава СПЦ, имају обавезу да „подносе Светом архијерејском синоду извештаје са својим предлозима о своме архипастирском раду и уопште о стању епархије“.

Како Нас Синод сматра умировљеним, тј. лишеним управе над Епархијом рашко-призренском, то тачка 20 члана 70. Устава СПЦ не може бити упориште односне одлуке. Дакле, Синод доносећи исту одлуку изашао је из своје надлежности и показао се недоследним.

Тачка 35б члана 70. Устава СПЦ одређује Синод као судски орган суди у првој инстанци „канонске кривице архијереја“. Позивајући се на ову тачку Устава СПЦ Синод у доношењу односне одлуке поступа као првостепени суд, а своју одлуку карактерише као канонску пресуду, донету у оквиру судског поступка по канонским правилима. И заиста, Синод наводи каноне у складу са којима је наводно судио и пресудио.

Читајући, пак, одлуку-пресуду Синода уочавамо нејасно и неистинито изнете оптужбе против Нас, јер се тамо каже: „С обзиром на то да Његово Преосвештенство Епископ умировљени рашко-призренски Г. Артемије – и поред свих одлука Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, као и писма Светог Архијерејског Синода бр. 924 од 26. августа 2010. године – у свом писменом обраћању Светом Архијерејском Синоду од 13. септембра ове године, недвосмислено изјављује да се више неће повиновати ранијим, али ни будућим одлукама највишег законодавног, односно извршног тела Српске Православне Цркве…“

Можда би неко хтео да закључи да је разлог доношењу и изрицању наведене казне Наше писмено обраћање Синоду од 13. септембра 2010. г. Међутим, Наша изјава је овде изокренута и наведена као недвосмислена „да се више нећемо повиновати ранијим, али ни будућим одлукама највишег законодавног, односно извршног тела Српске Православне Цркве“, иако она дословно гласи: „…У том својству, никаквој се, убудуће, Вашој неканонској одлуци нећемо повиновати…“

Дакле, не ради се о неповиновању свим будућим одлукама Сабора и Синода уопште, него о неповиновању евентуалним будућим неканонским одлукама Синода.

Према цитираном синодском акту испада да Синод све своје одлуке сматра неканонским када на такав начин интерпретира оно што је недвосмислено написано?

Уместо похвалом за очување канонског поретка, Синод је на Наш допис, у свом маниру одговорио пресудом, боље рећи казном. Да ли је при том спроведен судски поступак?

Истините оптужнице није било. Не види се ко је, и да ли је ико, пред Синодом заступао ову непостојећу (неистиниту) оптужницу. Не види се да ли је оптужница проверена (тј. доказивана и доказана) пре суђења.

Канони инсистирају на тужиоцу, на провери његове личности и на заснованости доказа и тврдњи које се наводе у оптужници.

У овоме Синод се огрешио о 6. канон Другог васељенског сабора.

„…Свети Сабор наређује, да такови (тужиоци) имају најприје пред епархијске епископе приказати тужбу, и пред њима доказати тужбе, у којим окривљују епископа…него ни ови неће прије моћи тужбу своју поднијети док писмено не изјаве да ће подлећи једнакој казни ако им се послије односне расправе докаже да су оклеветали епископа…“(6. канон II Васељенског сабора).

Синод је расправљајући о Нашој назови кривици био у обавези да Нас позове на седницу и суђење. Синод то није учинио. Судио је тајно. Тиме је Синод погазио Устав СПЦ који у своме 218. члану изричито одређује: „Нико се не може казнити ни једном црквеном казном без претходног саслушања“.

У овоме Синод се огрешио и о 74. канон Апостолски, на који се зачудо позива као на основу за своју одлуку-пресуду.

„Епископ који је у нечему оптужен од људи, који заслужују да им се верује, треба да од епископа буде позван; па ако се одазове и исповиједи, или буде изобличен, нека се одреди казна. Ако позван не послуша, нека се позове и други пут, пославши по њега два епископа. Ако ни тада не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет два епископа. А ако и то презрије и не одазове се, сабор нека изрече противу њега што нађе да заслужује, да не би помислио, да ће добити шта од тога , што се уклања од суда“ (74. канон Апостолски).

Дакле, несумњиви позив оптуженом епископу је услов за почетак судског поступка. А тога у Нашем случају није било иако Синод тврди да је одлуку-пресуду донео у складу са наведеним канонима. Очигледно у недостатку канонског утемељења, Синод се постарао да то надомести бројношћу цитираних канона. Али духа канона ту нема. Када би га било овакве одлуке-пресуде не би ни било.

Синод се позива на 34. канон Апостолски.

„Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају за главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних мјеста. Али ни онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух“ (34. канон Апостолски).

Наведени канон нема конекцију са оптужбама на Наш рачун. Он распоређује надлежности у црквеним пословима епархијског архијереја, Светог сабора и њиховог Поглавара. Тиме осликава јединство и саборност Цркве. Колико је пута баш Синод погазио упрво овај канон кршећи Наша архијерејска права да самостално предузимамо оно што се тиче Наше епархије и подручних Нам места?

Синод се позива на 15. и 16. канон Апостолски.

„Ако који презвитер , или ђакон, или који други из имена клирика, остави своју епархију и пође у другу, те преместивши се са свијем, настани се у другој епархији без знања свог епископа, заповиједамо, да такав не смије више обављати свету службу; нарочито пак ако буде позван од свог епископа да се поврати, и не послуша, него остане упоран у томе нереду, нека има тамо опћење само као световњак“ (15. канон Апостолски).

„Ако епископ, код кога се такови налазе, не узимљући у никакав обзир наложену на исте забрану свештенодејствовања, задржи их ипак као клирике, нека се одлучи, као учитељ нереда“ (16. канон Апостолски).

Наведени канони немају везе са наведеним оптужбама. Односе се на скитајуће презвитере, ђаконе и ниже клирике. Довођење Нас у везу са овим одредбама сматрамо увредом Нашег епископског достојанства. Ми нисмо оставили нашу Богом Нам дану епархију, него смо из ње прогнани Вашом вољом. Тек да приметимо, да нисмо ни једног скитајућег клирика осуђеног на забрану свештенодејства у општење примили.

Синод се позива на 5. канон Првог васељенског сабора.

„У погледу оних који су одлучени, били они из клира или редова световњака, нека важи пресуда дотичних епископа сваке епархије, сходно правилу које одређује, да који су од једних били искључени, не могу од других бити примљени. Али нека се испита, да нису такови били удаљени из опћења црквеног, или због свађе, или због какве зловоље епископове. Па да се све ово подвргне потребитоме испиту, нашло се за добро, да сваке године по два пута буду у свакој епархији сабори, како би кад се сви епископи епархије заједно у једно место сакупе, могле се испитати овакве распре, и тијем се утврдило да они, који су епископа увриједили, имају се од свију сматрати правилно одлученима, и то све дотле док се скупу епископа не свиди можда изрећи о њима неку блажију пресуду. А сабори ови нека бивају један пред четрдесетницом, како би, ослободивши се од сваке малодушности, могао се Богу прињети чист дар, а други у јесење доба“ (5. канон Првог васељенског сабора).

Наведени канон се не може применити на Синодом наведене оптужбе. Он се односи на одлучене клирике и световњаке, кажњене судом њиховог надлежног епископа. Довођење Нас као Епископа у везу са овим одредбама сматрамо недопустивим.

Синод се позива на 4. канон Антиохијског сабора.

„Ако неки епископ, свргнут од сабора, или презвитер или ђакон од свога епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе, по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другом сабору наде за васпостављање, нити може имати места одбрани, него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену против поменутих, дрзну се да с њима опште“ (4. канон Антиохијског сабора).

Наведени канон се не може применити на Наш случај, осим ако Синод наше безаконо умировљење не сматра свргнућем. Ми нисмо свргнути. Пак ни осуђени од Сабора. Биће да је избор овог канона наведен у циљу претње нама и другима који би можда имали општење с Нама након ове последње у низу неканонских одлука-пресуда Синода.

Синод се позива на 13. канон Сардичког сабора.

„Осија епископ рече: И ово нека је свима угодно: да, ако неки ђакон, или презвитер, или неко од клирика, буде одлучен да па прибегне другом епископу, који га познаје, а који зна да је од свога епископа одлучен од општења, не треба овај епископ да чини увреду епископу и брату своме, пружајући овоме општење. А ако се дрзне да то учини, нека зна да мора одговарати пред епископима када се саберу на сабор. Сви епископи рекоше: ова одлука ће и мир свагда очувати, и очуваће слогу свију“ (13. канон Сардичког сабора).

Наведени канон очигледно се односи на ситуацију на коју се односе и 15. и 16. Апостолски канони. Додатни коментар је непотребан.

Напред наведени од Синода свештени канони и Устав СПЦ, како показасмо, нису у складу са изреченим оптужбама, те нису и не могу бити аргументи за доношење онакве одлуке-пресуде. Наведене бројке канона као и 70. чл. тач. 4 Устава СПЦ, односе се, дакле, на друге случајеве, како по суштини и намени својој, тако и по неспроведеном канонском уставном судском поступку.

Зато се као појачање тој слабој страни одлуке јавила потреба за писањем писма које у својој завршници гласи:

“Вашег Преосвештенства у Христу брат. ПРЕДСЕДНИК СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА АЕМ и Патријарх српски, Г. Иринеј, с.р.“. Исти је, наравно, у својству и по истој схеми потписао и синодско писмо бр. 924 од 26. августа 2010. године.

Таква завршница писма је у дубоком нескладу са оним што у њему пише у виду оптужби упућених Нама:

* да наступамо „антисаборским, антицрквеним и антиканонским ставом“;
* да „разграђујемо Светосавску Српску Цркву и ступамо директно на пут раскола“;
* да „самовласно проглашавамо себе за ‘доживотног канонског архијереја Епархије рашко-призренске’ “;
* да се „одричемо своје верности и послушности сабору архијереја…“;
* да смо „заборавили да је ван тога Сабора…незамислив епископски чин и епископско служење“;
* да „својим нецрквеним и неправославним тврдњама да Нам је (додали: „непосредно“) Богом даровано архијерејско право и власт у Епархији рашко-призренској“, и „да Нам је она, од Бога дата, да смо одговорни (додали: „једино“) пред Христом Спаситељем и доживотно обавезни (додали: „само“), пред Свевишњим Богом, на потпуно гуруистичко-солипсистички начин, испод нивоа лутеранско-протестантске еклисиологије радикално поричемо Цркву…“;
* да „одбацујемо одлуке управо свих архијереја Српске Православне Цркве“;
* да „блатимо Патријарха, Сабор и Синод… за „гурање“ Српске православне цркве, на пут богомрске уније, и за друга неканонска безакоња и непочинства…“;
* да „развијамо читав низ неправославних схватања која негирају саму природу Цркве…“;
* да са својом духовном децом, уносимо немир у црквени народ и, саблажњавајући јавно мњење,…дефинитивно их утврђујемо у расколничком духу, а себе проглашавамо за вођу раскола“.

И Нама таквом каквим сте Нас представили у том писму обраћате се као „брату у Христу“. Како је то могуће када сте Нас, с једне стране сврстали у расколнике и јеретике, а с друге стране Нас кажњавате без суда и осуде? Ако Нас, и поред тога, ради администрације и некаквог протокола, представљате још увек и по нужди, као „брата у Христу“, само сведочите своју недоследност уводећи софизам у Цркву Божију. Није ли тиме администрација, заоденута хипокризијом, издигнута изнад душе, Цркве, Бога?

Неканонски и неуставно, што ће рећи неправедно и неосновано, али зато и узалудно Нас оптужујете, присиљавајући Нас да већу важност придајемо људима а не Богу, од Кога Нас Ваше оптужбе не могу одвојити. Административно јесте Нас одвојили од Нашег епископског трона, али од Бога Нас не можете никако одвојити.

Дужни смо, међутим, да на неистини засноване Ваше оптужбе одговоримо у неколико тачака, уједно исповедајући јавно веру онако како смо је од правоверних црквених Отаца примили:

А) Оптужујете Нас за изјаву и веру да Нам је Епархија рашко-призренска „од Бога дана“. Ми то поновљено тврдимо. Зашто? Зато што је свима нама од богомудрих Отаца Шестог васељенског сабора, у 1. канону, пренета наука о томе да све што започињемо, треба „од Бога започети и с Богом завршити“, и „да се има чувати чиста од сваке новштине и неповријеђена вјера, коју су нам предали свједоци и слуге Слова, богоизабрани апостоли…“(Н. Милаш, Правила, I, Нови Сад 1895, стр. 427). Од богомудрих Отаца смо научили и то – да се епархија, односно епископија „од Бога даје“, како наводе Светогорци Агапије и Никодим у тумачењу 14. Апостолског канона (Пидалион, Атина, 1886, стр. 27, нап. 3).

Та вера у такво учење, дакле, постојала је у Православној цркви много пре појаве лутеранско-протестантске теологије. Хоћете ли, и смете ли, да, ради својих произвољних тумачења, и за наше учитеље кажете да „на потпуно гуруистичко-солипсистички начин, испод нивоа лутеранско-протестантске еклисиологије радикално поричу Цркву…“ како то Нама неосновано и злонамерно приписујете? Али Вама је могуће да кажете и по нешто што не стоји, јер наступате са позиције моћи, при чему свештене каноне извитоперено и селективно користите. Користите их не „ради терапије душе и исцељења од страсти“, по речима црквених Отаца Шестог васељенског сабора (2. канон), него убијања ради.

Дубоко свесни учења Светих Отаца, дакле, поново изјављујемо да је „доживотна Наша обавеза пред Свевишњим Богом да у складу са црквеним канонима и положеном архијерејском заклетвом непоколебиво стојимо на духовној стражи“, и „да смо Ми у Цркви и пред Богом доживотни канонски архипастир Епархије рашко-призренске“. У том својству, иако никога од свог духовног стада не позивамо да Нас у наметнутом изгнанству следи, многи су добровољно кренули путем голготе и добровољног изгнанства, а још више их због тог духовно пати и страда. Од такве појаве осећате страх, приписујући Нам да „уносимо немир у црквени народ и саблажњавамо јавно мњење“. Грехота је, браћо у Христу, што тако пишете, јер добро знате да је Богу познато чије су неканонске одлуке и радње зачеле и произвеле данашње тешко стање не само у Епархији рашко-призренској, него и много шире.

Б) У вези пак оптужбе да, наводно, наступамо „антисаборски, антицрквено, антиканонски“, да „разграђујемо Светосавску Српску Цркву“, да се „више нећемо повиновати ранијим, али ни будућим одлукама (изоставивши кључну реч: „неканонским“) највишег законодавног, односно извршног тела Српске православне цркве…“, одговорили бисмо следеће:

Православно поимање да се саборност у Цркви не мери једносмерно и већински, него двосмерно, што ће рећи у „сагласју сваког појединца и свих заједно“. О томе нам говоре Оци Картагинског сабора у 2. правилу: „Сав сабор рече: Као што Бог хоће, прије свега мора се једнодушним исповиједањем исповиједати црквена вјера, коју ми у овоме славноме збору признајемо, а за тијем сугласјем и свакога посебно и свију укупно мора се чувати црквени ријед… потребито је додати оно, што смо ми као непомичну наредбу од отаца примили, а то је, да ми у умовима нашим, свето чувамо јединство Тројице, то јест, Оца и Сина и Светога Духа, које не познаје у себи никаквога дијељења, и као што смо ми то научили, тако ћемо томе и учити народ Божији…“ (Н. Милаш, Правила, II, Нови Сад, 1896, стр. 132-133).

Кад „сагласја свакога појединца и свих заједно“ нема, тада се треба присетити мудре поуке Светог Јована Златоустог: „Постоји слога на штету, а постоји и раздор на корист“. Шта у Нашем случају сматрамо да је „на корист“? То – да се не повинујемо неканонским и неуставним одлукама, јер се помоћу њих разбија сагласје, односно саборност у Цркви. Ко може порећи да се није управо таквим неканонским одлукама зачео лош почетак, а „чега је почетак неваљао, и све остало мора се одвргнути“, учи нас Свети Василије Велики, као што засведочише и Оци Седмог васељенског сабора, у 19. канону (Н. Милаш, Правила, I, стр. 626)?

В) Оптужујете Нас да „блатимо Патријарха, Сабор и Синод… за „гурање“ Српске Православне Цркве „на пут богомрске уније…“, предвиђајући уставне обавезе Светог архијерејског синода да је дужан да се стара о јединству свих хришћана (Устав СПЦ, чл. 70. тач. 4: „Стара се о зближавању и јединству хришћанских Цркава)“.

Питамо: Колико то цркава има? И откада је престала да важи она потврђена истина у Символу вере о томе да верујемо у Једну,Свету, Саборну и Апостолску Цркву? И ко су хришћани?

Хришћанима или „крстјанима“ се, нарочито од XII века, у Православној цркви називају и представљају само они који нису отпали од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Правоверни су наглашено истицали тај назив приписујући га себи да би указали да нису исти са онима који су од ње отпали. Зато се и Свети Сава у потпису представљао као „крстјанин“. Он Латине римокатолике сврстава у јеретике. Цар Душан у свом Законику о њиховој вери говори као „о јереси латинској“, а под „хришћанима“ и „хришћанством“ подразумева веру православних чланова Цркве Христове (чл. 6-8). Свети Симеон Солунски пише да су Латини „безбожни Богомили које уопште не треба звати хришћанима“ (Migne PG 155, col 89). Римокатолике као „јеретике духоборце“ (због додатка FILOQUE у Символу вере) виде у средњем веку, и све до данас, сви истински православни хришћани, међу којима се у Српској православној цркви и писаном речју посебно истичу: Владислав Граматик, Никодим Химнограф, Константин Философ Костенечки, Николај Жички, Јустин Ћелијски.

Следствено томе, под „хришћанским цркавама“ у наведеном 70. чл. тач. 4. Устава СПЦ подразумевају се помесне православне цркве као аутокефалне, а не Римокатоличка, Лутеранска, Протестантска или која друга, јер ван Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве незамисливо је говорити о другим црквама… У служби склапања некакве црквене уније су и недавно изнете у Бечу изјаве Патријарха српског Иринеја. И док је овај боравио тамо, у Нишу је београдски надбискуп Хочевар благосиљао припреме за долазак папе римског 2013. године. Можда имате нека обећања и сазнања за која Ми не знамо, да ће се до те године, Боже дај, римокатолици одрећи својих јеретичких учења, покајати се за многобројна злодела према православнима (Јасеновац, Јадовно, Олуја…), и вратити се у крило Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Пошто су се кроз векове, дакле, под хришћанским црквама подразумевале само помесне православне цркве, а не јеретичке, онда је оно у наведеном чл. 70. тач. 4. Устава СПЦ логично речено, тј. да се Свети архијерејски синод „стара о зближењу (уместо „зближавању“, како стоји у Патријарховом писму) и уједињењу хришћанских цркава“. Јер, међу помесним православним црквама је, како нас учи историја, долазило до разилажења па и раскола као на пример: између Цариградске и Охридске; између Охридске и Српске; између Бугарске и Цариградске; између Грчке и Цариградске; између Московске и Цариградске патријаршије. А све оне, иако „помесне“ и „аутокефалне“ чине Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, ради чега је плурал „Цркава“ у Уставу СПЦ написан иницијалом (великим словом „Ц“).

Само у тако наслеђеном поимању речи: „хришћани“, „хришћанство“, “хришћанске цркве“ и међу њима „зближење“, има смисла свакодневно мољење свих нас „за јединство вере“ како би правоверни хришћани постали једно као што су једно Отац и Син (Јн.17,11), у складу и са оним саборним јединством што су савршено засведочили Оци Картагинског сабора у напред наведеном 2. канону. Патријархово писмо, међутим има другачији приступ, насупрот утврђеној православној еклисиологији, подређујући све богомрској унији са римокатолицима и другима, са којима и заједничко молитвено општење имају неки од нас, противно свештеним канонима Православне Цркве.

Ето Нашег образложења и потврде за раније изнето мишљење о томе да, „остављајући Свештене каноне и Свето предање, целу Српску првославну цркву гурате на пут богомрске уније“.

Нека се напред изложено схвати Нашим ИСПОВЕДАЊЕМ ВЕРЕ и поимањем православне еклисиологије, што за Вас може бити додатни разлог да убрзате са казном коју сте наумили да Нам као завршни чин наложите. Ипак, једно је извесно: Одлуке које противрече Духу Светоме бивају саме по себи анемичне и мртве још у повоју свом. Али оне, будући да нису плод Духа Светога, као карцином, нажалост, разарају Цркву што се показује и у немилим догађајима у вези са Нама и Епархијом рашко-призренском.

Али неканонске одлуке и немили догађаји у вези са Нама као канонским архијерејом Епархије рашко-призренске не почињу од 2004. или 2006.године.

Све то има много дубљу прошлост, нарочито од времена кад смо сви ми, браћо у Христу, дозволили да појединци или појединац међу нама узурпира власт Светог архијерејског сабора, Светог архијерејског синода и целе Српске православне цркве. За то Вам и достављамо фотокопију текста („Дуга“ бр. 1638 од 30. марта-12. априла 1996. стр. 47) да видите ко је и када изјавио, али и предводио у „ломљењу кичме владици Артемију“. Питамо: Ко је овластио Нашег брата Иринеја бачког да се тако понаша у Српској православној цркви? Од када? И – за чији рачун? Куда нас то води?

И нама таквом каквим Нас представљате у својим одлукама, писмима и јавним гласилима, убеђени да Нам је „кичма поломљена“, упутисте позив да присуствујемо на устоличењу Патријарха у Пећкој патријаршији а не позвасте Нас на свечани пријем, одржан сутрадан (04. октобра) у Патријаршији у Београду, где је ближе од Пећке Патријаршије.

Колико искрености може бити у таквом (накнадно и на брзину сачињеном тек 01. октобра 2010.) Вашем позиву с обзиром да Нам званичним, премда неканонским, одлукама забранисте свако свештенодејство; забранисте да обитавамо у неком од манастира Наше рашко-призренске Епархије; одузесте канонску управу над том Епархијом; ускратисте духовну везу са Нашом духовном децом; преко водитељке забранисте Нам да говоримо на конференцији за штампу, чиме показасте ко је коме ближи; забрањујете Нам чак и то да се одазовемо на позив браће Руса да учествујемо на научном скупу у Петрограду?

У дубоком раскораку са тако упућеним Нам позивом да присуствујемо на устоличењу у Пећкој патријаршији јесте и интервју Патријархов за „Политику“, објављен баш на сам дан устоличења. Наравно, не случајно.

У том интервјуу изнето је Патријархово мишљење у вези Нас – „да другог пута и начина мимо оног за који се Синод определио, није било… он је Синоду узвратио писмом које практично представља раскол…То је допринело да Синод донесе одлуку којом се владици Артемију привремено забрањује чинодејствовање до одлуке Сабора који ће бити одржан у новембру“, истовремено сасвим опречно изјављујући – „да друга права епископа Артемија нису доведена у питање, али да, природно, није могао да остане на Косову…“ (Због чега ли је то – природно?). Уз све то додаје да „владика Артемије има своје место у Цркви, а његово архијерејство није доведено у питање“ („Политика“, 3. октобар 2010. стр. 5).

Такве и толике противречности у поменутом интервјуу на особен начин говоре о неканоничности досадашњих одлука, донетих против Нас, али и о правдању наумљеног завршног казненог чина који треба, да се одигра на Сабору у новембру. Али то Нас, понављамо, неће одвојити од Бога, нити удаљити од Светоотачког учења и предања, па ни од обавезе коју имамо у складу са положеном архијерејском заклетвом управо и само зато што се неканонским одлукама нећемо повиновати.

До доношења коначне одлуке на следећем заседању Светог архијерејског сабора заказаног, како се да предпоставити превремено због Нас, Светом архијерејском синоду и свима Архијерејима Српске православне цркве остајемо одани у Господу

Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+АРТЕМИЈЕ

Извор: Часопис “СВЕДОК”, број 745-746, 2. новембар 2010. стр. 6-8.

 

Формат текста, подебљања и фото -новинар.де

 

Чему опањкавање Миодрага M. Петровића
Чему опањкавање Миодрага M. Петровића
Posted 15 сати ago

Поводом неких написа о нашем најбољем познаваоцу живота и дела Светога Саве и канонологу на порталу новинар.де. Портал новинар.де објавио је недавно више написа (25, 26. и 27. 04. и…

Чему опањкавање Миодрага M. Петровића
Тајно расписани избори за Савете месних заједница?
Свилајнац: Тајно расписани и одржани избори з…
Posted 3 дана ago

Како новинар.де из поузданих извора сазнаје, у околним селима општине Свилајнац су на веома чудан начин организовани и одржани избори за Савете месних заједница. По досадашњој пракси Зборови се по…

Свилајнац: Тајно расписани и одржани избори з…
Међународни протест “Марш против Монсанта 2017″ – СРБИЈA БЕЗ ГМО
Међународни протест “Марш против Монсанта 201…
Posted 3 дана ago

Јавни скуп и покрету СРБИЈА БЕЗ ГМО, у организацији Друштва српских домаћина, Удружења „Ко нам трује децу“, Хуманитарне организације „Здрава Србија“ као и других нестранчких и невладиних организација, одржан је на…

Међународни протест “Марш против Монсанта 201…
Питање је да ли је ова коалициона влада способна и спремна да очува Србију
Питање је да ли је ова коалициона влада спосо…
Posted 4 дана ago

Чак, није питање, већ очигледно – није! Јер, Вучића интересује само одржавање његове апсолутне власти, и ништа друго. Meђутим, иако се на све стране говори о његовој диктатури, толики примери његовог понашања…

Питање је да ли је ова коалициона влада спосо…
Рвање др. Миодрага Петровића са самим собом
Рвање др. Миодрага Петровића са самим собом
Posted 5 дана ago

Свој не баш академски текст „Професори Грешни Милоје и Славко Радовановић“, објављен на сајту Новинар. де 8.5.2017, др Миордраг Петровић завршава лепом народном изреком: „Што се дуже рвеш са свињом, све…

Рвање др. Миодрага Петровића са самим собом
Јавни апел неких професора ПБФ-а
Јавни апел неких професора ПБФ-а
Posted 5 дана ago

Поводом иницијативе групе грађана да се изврши „ревизија изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“ осећамо обавезу и потребу да јавности и надлежним институцијама представимо следеће ставове:

***

Подсећамо да ниједна…

Јавни апел неких професора ПБФ-а
Папа у Србији? Можда да — можда не!
Папа у Србији? Можда да — можда не!
Posted 6 дана ago

Изјава патријарха српског Иринеја, а која се тиче доласка „епископа Рима, намесника Исуса Христа, кнеза апостола, намесника Светога Петра, врховног свештеника свеопште Цркве, примуса Италије, архиепископа и митрополита Римске покрајине,…

Папа у Србији? Можда да — можда не!
О томе како владика Максим брани Дарвинову теорију о еволуцији
О томе како владика Максим брани Дарвинову те…
Posted 1 week ago

У неколико протеклих дана (као блага увертира у овогодишњи рад Сабора СПЦ) могли смо прочитати више вести о томе како се појавила иницијатива (или боље рећи петиција) групе грађана за…

О томе како владика Максим брани Дарвинову те…
Србска Црква у загрљаху јереси
Србска Црква у загрљају јереси
Posted 1 week ago

"Тешко ми је да напишем, а још теже да прећуткујем нешто о чему не сме да се ћути. Чини ми се, требаће ми небројено много страна да искажем истину. У питању…

Србска Црква у загрљају јереси
Игре престола — сезона 2017.
Игре престола — сезона 2017.
Posted 1 week ago

Данас је са радом (радни део) почео Сабор СПЦ који за ниже свештенство и вернике и даље остаје мистериозан и надасве затворен. Као и до сада, његов рад ће пратити…

Игре престола — сезона 2017.
PreviousNext



3 коментара у вези “Одговор Владике Артемија на саопштење Синода од 18. септембра 2010”
  1. Niko nije kriv dok mu se krivica ne dokaze, pa tako isti i Njegovo Preosvestenstvo G. G. Artemije, koji je “kriv” Arhoijerejskom Sinodu SPC samo zbog toga sto je imao smjelosti da odlucno ukaze na sadasnje zablude i jeresi “crkvene vlade” koja sve vise radi po principu bivseg SKJ kojem mnogi od sadasnjih Episkopa duguju zahvalnost sto su uspjeli uz pomoc vjerske komisije na sadasnje vladicanske polozaje u Crkvi da dodju.

    Nekadasnji jugoslavenski komunisticki rezim trazio je politicke podobne slebdenike, a sadasnji Arhijerejski Sinod SPC trazi vjerski poslusne vernike, odnosno i jedni i drugi trazili su i traze one koji ce da cute i svojim cutanjem da ubijaju u narodu istinu i Boga. Komunistiki rezim zbog toga je propao i otisao na djubriste istorije, gde ce uskoro da mu se pridruze i svi oni iz Crkve koji prizeljkuju da vide rimskog papu u Srbiji, jednoj od zemalja Svetog Save, jer Srbstvo nase jos nije mrtvo, ono zivi u dusama nasim!

  2. Masonska politika ima svoj pravac i jedini cilj a to je njihovo materijalno dobro, vladavina svetom i na kraju dovodjenje antihrista kao vrhovnog poglavara celog sveta…
    I sta tu imamo da dodamo – samo se sve kaze!

    Masonerija Srpske Pravoslavne Crkve takodje, zdusno gura ka tom cilju, jer cim si mason onda sledis masonsku politiku a ne srpsku.
    Znaci, oni su poglavari Srpske Pravoslavne Crkve, ali (veliko ali), ONI SU MASONI, i oni vode antihristovsku MASONSKU politiku.
    I tu vise nema “cile-mile” niti govora o nekom nesporazumu i mogucnosti pokajanja…Boze sacuvaj! I te kako su oni svesni sta rade i za koga rade, nego se sluze lukavoscu i podmukloscu tako da pod prividom “poziva” na ljubav i jedinstvo oni zarivaju otrovni zalac smrti u dusu svakog koji poveruje…
    I, naravno, love u mutnom jer su svesni sludjenosti naseg naroda koji je ispranog mozga i koji je tek poceo da se budi, pa racunaju- narod ce nama vise da veruje jer smo zvanicna “crkva”.
    Hoce, ali samo na kratko!
    Vraca mu se pamcenje a i imunitet koji se zove HULIGANOTET. Pa kad im zvekne kamenica u glavu onda ce da svate da vise zablude kod Srba NEMA!
    TEK CE ONI DA VIDE KAKO SE VERA ZIVA U GOSPODA ISUSA HRISTA BRANI!
    I TEK CE DA VIDE KAKO SE GINE I ZIVOT POLAZE ZA ISTINU…NEGO!
    STA SU MISLILI, DA CE TAKO LAKO DA SE PROFUNJAJU…

    VELIKA JE OMRAZA DJAVOLJA NA SRBIJI – ALI SRBIN CE MU KOLAC ZARITI I U AD GA SATERATI UZ POMOC GOSPODNJU, I TAKO DUSU SVOJU OPRATI I OKAJATI ZA VEKI VJEKOV.

  3. “JUSTINIJANA PRIMA”, DRAGI MOJI SRBI I SRBKINJE JE VELIKO, VELIKO IZNENADJENJE I VELIKA NEPOZNANICA MEDJU NAMA SMRTNICIMA, ALI, (VELIKO ALI), TO JE RAZLOG ZBOG CEGA papa JURDISE NA SRBE DO ISTREBLJENJA kroz vekove.
    JUSTINIJANU PRIMU (i molim ucene ljude da se zainteresuju oko ovog pitanja), je izdao i svojim svetim ustima izrekao car Justinijan u srpskom gradu Nisu (onda bio srpski i bice do veka!).
    Zasto!?
    Zato da bi se na tome episkopu i narodu kome je predata (a srpski narod je postojao i tada a ne kako je papa prekrajao istoriju), ostavilo pravo prvenstva medju jednakima NA OCUVANJE CISTOTE VERE predate preko Gospoda nasega Isusa Hrista pa preko Apostola i Svetih Otaca do tih dana, da ostane cista i netaknuta dok je veka.
    Zasto!?
    Zato sto se jos u ono vreme mutila jeres po gradu Rimu i dovodila u pitanje opstanak vere.
    Tu “povelju”, “deklaraciju”, nazovimo kako bilo, nas Sv.Sava je zadobio od carigradskog patrijarha na svom poslednjem putovanju, ponovo, jer su je kroz vekove razna papska lukavstva razvlacila tamo-vamo.
    Na srpski narod su napujdavani turci od strane pape i evrope kako bi se zatrli a sa njima i tragovi i secanje o PRAVU PRVENSTVA” o “JUSTINIJANI PRIMI”.

    I, RADI SE O TOME- DA NASI MASONSKI NEZNAVENI-STO NISU SVESNI I NE ZNAJU-STO HOCE DA OBRLATE I PRIKRIJU, POKUSAVAJU DA OSTVARE VEKOVNU PAPINU ZELJU NAD ZELJAMA DA ZAAADOOOBIIIJE “JUUUSTINIIIIJANU PRIIIMU”, PRAVO PRVENSTVA NAD SVIM HRISCANIMA, TAKO STO CE DA GA DOVEDU U NIS-NA SVETO MESTO, MESTO NAD MESTIMA, I DA MU NA MALA VRATA PROKRIJUMCARE I TAJNO UTURE “SVETINJU” – KADA CE BITI KASNO ZA SVAKO REAGOVANJE.
    ETO ZASTO SE SATIRU SRBI, ETO ZASTO SE PALI I UNISTAVA I SATIRE NJIHOVA ISTORIJA – DA SE NE BI ZNALO KO SU I STA SU I KAKVO LICE ODGOVORNOSTI IMAJU PRED GOSPODOM, A TO JE “OCUVANJE CISTOTE VERE”.

    NE IGRAJTE SE LJUDI-OZBILJNO SE POZABAVITE OVIM PITANJEM, NEMOJMO DOZVOLITI DA NAS GUJA PECI, DA SRAMOTU I PROKLETSVO NASLEDIMO I GNEV GOSPODNJI DO VEKA!!!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo