У социјалистичкој Југославији – познато је – Срби, Хрвати и Муслимани имали су заједнички језик, који се звао (као ни један други језик на свијету) овако
извор: ћирилица-београд.цом
+++
„српско – хрватски односно хрватскосрпски језик“ (чак је ријеч „односно“, дакле, била саставни дио тог језика! Оба његова изговора – екавски и ијекавски била су равноправна, нарочито код нас у Босни и Херцеговини, гдје су наставници екавци (који су, дакле, били поријеклом из Србије) добијали отказе ако у настави говоре својим матерњим изговором, „равноправним екавским“. Такође су равноправна била оба писма – латиница и ћирилица, али је у тој „равноправности“ ћирилица била потпуно запостављена и забораваљена!
Без намјере да негирам и постојање извјесних „антисрпских“ тенденција и креирања политике у СР БиХ (у самосталној радњи Бранка и Хамдије), али је несумњиво да су запостављању свог језика, а нарочито одрицању од свог писма, највише допринијели сами Срби, који се безрезервно и до краја предају једној (наметнутој или подметнутој) идеји, занемарујући највише националне вриједности.
Прво се Београд, прије најмање три – четири деценије, латинизовао (ради тобожње отворености југословенске престонице). За њим је предано кренула Србија, затим Босна и Херцеговина која је то вјешто искористила.
Рат у Босни и Херцеговини и стварање Републике Српске вратили су српском народу језик и српско писмо – ћирилицу. Дотле латинички натписи на предузећима и установама, називи улица, путокази и слично, на самом почетку рата замјењени су ћириличким, у складу са Уставом и Законом о службеној употреби језика и писма. Државни органи, установе и предузећа (мада не сви), прешли су на ћирилицу.
Истина, и у току рата, као и после њега, многи чиновници у установама, предузећима, па чак и у државним органима, ћириличке обрасце попуњавали су латиницом. Супротно Уставу и Закону. И супротно логици! Супротно српском интересу!
Али чим је рат завршен (чим је прошла опасност), Србе је одмах попустила национална свијест. Све радње (приватна предузећа, трговине, кафићи и сл.) отворене у последњих седам – осам година, имају, углавном, латиничке натписе. Супротно Уставу и Закону! Ко им је дао дозволу за рад с таквим натписом?! Огроман број ранијих ћириличких натписа такође је замијењен – латиничким. Преко ноћи – омркне ћирилица, а осване латиница!!! Зашто? Не знају ни сами они који то раде. Нико их на то не гони, напротив – они тиме крше Устав и Закон. Има се утисак да многи Срби живе у заблуди: да је ћирилица мање важно писмо које припада Србима, да је ћирилица сметња за улазак у Европу итд.
Ваља, међутим, знати да је ћирилица прво и основно писмо, и једино наше писмо све до појаве кобне идеје југословенства и њене реализације. Сва богата, скоро десетвјековна српска културна традиција заснована је углавном на ћирилици.
Ћирилица је симбол нашег културног и националног идентитета на културној мапи свијета. На унутрашњем плану, она је дијелила судбину са српским народом. Кад год је српском народу било најтеже (а таква времена су у историји била честа) ћирилица је била прва на удару.
Ћирилица је једно од најсавршенијих писама на свијету, у којој се неколико. У њој је досљедно спроведен фонетски принцип: сваки глас у говору има свој један знак (слово) у писању. Тиме се не може подичити ниједно друго писмо, чак ни српскохрватска латиница, у којој се неколико гласова биљежи са два слова (lj, nj, dž.).
Ћирилица је такође, свјетско писмо: њоме пишу не само Срби, већ пет-шест народа са неколико стотина милиона становника.
Ћирилица није сметња за наш улазак у Европу. Напротив, Срби су управо са ћирилицом ушли у културну Европу, чији су великани још прије готово два вијека, учили српски језик и ћирилицу да би могли у оригиналу читати српске народне пјесме ,којима се дивио свијет. (А из Европе смо изашли са латиницом поткрај минулог вијека).
За разлику од свих других народа на свијету, само Србе прати проблем двоазбучности. Ако смо са тим морали кубурити у језичком заједништву, не морамо сада. Након распада српскохрватског језичког заједништва, у свијету је формирана шема: хрватски језик и латиница, а српски језик и ћирилица. Не постоји, дакле,спој: српски језик и латиница. Зато, све што је штампано латиницом, па макар то била дјела српских аутора, и макар она била штампана у Бања Луци, Крагујевцу, Цетињу – у свјетским библиотечким каталозима, у енциклопедијама и сл., не сврстава се у српску културну баштину, већ у неку другу!!! Према томе, запостављање ћирилице угрожава српски национални идентитет и сувереност.
Зато, пишимо само ћирилицу, јер нема двоазбучних народа. Пишимо ћирилицом не само зато што је боље и љепше писмо, већ зато што је наша. (А знајмо читати и латиницу да би нам било доступно све оно наше што је читав један вијек – кобном грешком штампано латиницом).
Не одричимо се себе, пишимо само својим писмом (као што уосталом и сви други пишу својим): нека ћирилица буде и у нашем правопису и у гробном натпису.
Док буде ћирилице, биће и Срба!
Аутор, др Милорад Телебак из Бања Луке
http://www.cirilica-beograd.com
+++
+++
+++
недеља, 26. септембар 2010 17:22
О ЋИРИЛИЦИ НЕ БРИНУ НИ ЛИНГВИСТИ НИ ДРЖАВА
У „Политици“ од 20.септембра проф. др Милош Ковачевић и доц. др Михаило Шћепановић оспоравали су став ауторке уџбеника за осми разред Д. Кликовац о оправданости употребе термина „српскохрватски“ за српски језик, позивајући се и на Устав Србије, али прећуташе то да она пише и о постојању два писма у томе језику, констатујући да је ћирилице све мање. Испада да лингвисти тек у дуету смеју да проговоре о српскохрватском језику, а о ћирилици не смеју проговорити ни тако удруженим снагама.
Управо је лингвистичка струка охрабрила не само ауторку, него и Национални просветни савет да поступа на поменути начин. Она је 1954.г., окупљена око Матице српске, здушно прихватајући улазак у језичко заједништво са Хрватима, одустала од српског имена језика, а уз узимање новог српскохрватског имена прихватила је као равноправна писма латиницу и ћирилицу (тим редоследом). Много је доказа да је та „равноправност“ била маневар да би хрватска латиница заменила српску ћирилицу у српским земљама, а ми наводимо само један. Пре него што су Хрвати изашли из језичког заједништва већ 1967.г., Издавачко предузеће Матице српске и Накладни завод Матице Хрватске у међусобној преписци користили су искључиво латиницу. Српски лингвисти и књижевници нису намеравали да изађу из тог заједништва, јачајући југословенство на рачун српства, а није их отрезнио ни крвави распад Југославије. Они су и тада имали Друштво српскохрватског језика и поносно су истицали да им то име језика нико није наметнуо, него је оно резултат њиховог „научног уверења“. Под њиховим утицајем то име језика ушло је чак и у Устав из 1990.г. Тек је народ на референдуму за Устав 2006.г. разбио ту лингвистичку утопију, вративши српско име своме језику и ћирилицу као једино писмо, пa je и у назив тог Друштва морао ући српски језик.
О поразној српској лингвистичкој политици недвосмислено сведочи и Устав Републике Српске, у коме се изгубило српско име језика, јер пише: „У Републици Српској у службеној употреби су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“ Дакле, нема изричите одредбе као у Уставу Србије да је писмо српског језика ћирилица, иако је странац из ЕУ уверавао владику Јефрема да се Срби не требају плашити унитаризације јер имају свој кинески зид – ћирилицу.
После поменутог референдума остало је нетакнуто главно упориште србохрватства и латинице: темељна национална институција САНУ наставља са стварањем српскохрватског уместо српског речника. То онда храбри Матицу српску, која је задужена за правописе, да све до данас не усклади са Уставом нови ишчекујући правопис. У међувремену обнављају се стара издања правописа из којих српска деца и даље уче о постојању два писма у српском језику.
Само су двојица у јавности познатих лингвиста јавно рекла да је српском језику довољна само ћирилица – Драгољуб Петровић и Милорад Телебак. Доц. др Михаило Шћепановић написао је у једном чланку да се морамо жртвовати за ћирилицу. Међутим, није рекао да ли мисли на њену одбрану као јединог писма српског језика, а то је њена уставна позиција. Ако је мислио на њену одбрану у двоазбучју са овом латиницом која је идентична хрватској, онда је у заблуди јер осим светског искуства да два писма не могу опстати у једном језику, и овде то свакодневни живот потврђује. Наиме, и једва писмени људи чуде се нечијој бризи због нестајања ћирилице, „јер ће нам остати наша латиница коју је смислио Вук Караџић“.
Дакле, Ковачевић и Шчепановић се позивају на кршење Устава када је у питању само језик, али не и писмо. Не само они, него и читава језичка струка ћутали су када је прекршен тај исти Устав увођењем и латинице у српски језик Статутом Војводине и неким одредбама Закона о службеној употреби језика и писма. Њима уопште не смета што законом од 1991. до данас нису предвиђене никакве казне за некоришћење ћирилице, а јесу за некоришћење латинице.
Данас су на делу разни инжењеринзи којима се мења и сама душа народна, а замена ћирилице туђим писмом је исто што и одустајање од сопственог лица.
Ми високо ценимо напоре скоро самопроглашених народа да учвршћују свој национални идентитет, па чак и услугама страних лингвиста, и истовремено жалимо што ни српска држава ни српски лингвисти не чине готово ништа да се очува већ постојеће.
Латиничење је само један од видова расрбљивања, па улице наших градова, а да и не помињемо медије, свакодневно сведоче о дубини српског пораза. Можда је задњи час да се и у Србији ангажују страни лингвисти, јер домаћи не могу прихватити истину коју им је рекао Драгољуб Збиљић у неколико својих књига, а нарочито насловом оне капиталне: Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу.
Београд, 25.09.2010.
Удружење ЋИРИЛИЦА БЕОГРАД
Др Ивана Рибара 115 б
063 234 814
info@cirilica-beogrd.rs
+++
Припремио новинар.де
… [Trackback]
[…] There you will find 73726 more Info to that Topic: novinar.de/2010/11/08/srbi-protiv-cirilice.html […]