Вести

Иступ Биљане Мраовић на округлом столу „Десет година (не)успеха у борби против корупције“, 6. октобра у Удружењу новинара Србије:

Пише: Биљана Мраовић

+++

Овде сам дошла као грађанка којој су повређена права. Ја нисам реизабрана за судију и то је био повод да се револтирана таквом одлуком између осталог обратим и председнику државе. У том писму сам у првој реченици написала да знам ко решава проблеме правосуђа али да имајући у виду арогантни став Високог савета судства тражим заштиту ауторитета председника државе како би предузео мере и решио случај у интересу правосуђа у овој земљи. Једини циљ мог писма био је да разложно објасним зашто сумњам у законитост и правичност одлуке Високог савета судства. У прилог тој мојој сумњи доставила сам доказе.

Писмо председнику државе доставила сам преко Народне канцеларије као што чине сви грађани сматрајући да не вршим повреду прописа. Писмо сам однела лично, службеник је ударио заводни печат, број и датум под којим је писмо примљено. После тога 5. фебруара у 17 и 15 часова уследио је телефонски позив на мој мобилни телефон (осим што сам оставила личне податке у писму председнику оставила сам бројеве фиксног и мобилног телефона). Човек који се јавио почео је да ме испитује зашто сам навела име свог колеге судије (назвао га је по надимку) кога сам прозвала у писму. Када сам га замолила да се представи он је рекао да зове из кабинета Повереника за доступност информација од јавног значаја Родољуба Шабића и да не жели да каже своје име. Саопштио ми је, да ми се добронамерно јавља, како би ме припремио да ћу због тог поднеска председнику бити тужена. То је био шок, иако сам 24 године радила као судија кривичар, нисам била спремна на овако нешто.

Два дана сам била у страху очекујући, кад год зашкрипи капија, да неко долази по мене да ме ухапси. Покушала сам да откријем ко стоји иза фебруарског телефонског позива јер није била реч о скривеном броју. Случај сам пријавила МУП-у и они су уз сагласност тужилаштва извршили проверу и неоспорно утврдили да број припада неком од службеника у Генералном секретаријату Председника Србије.

После свега моје писмо Председнику је како ми је и најављено постало предмет тужбе. Тужена сам за кривично дело клевете од колеге чије сам име у писму поменула. С обзиром да се хвалишемо степеном демократије која је код нас успостављена постављам питање где су моја права као грађанке када је реч о праву на приватност, на слободу мисли, на слободу преписке. У члану 41. Устава пише да је тајност писама и других средстава комуникације неповредива. Под неповредивошћу и тајношћу писма подразумева се право грађана да слободно и несметано комуницирају путем преписке те да о томе не могу бити обавештена трећа лица – то је једно, а друго, каже да пошиљка мора бити уручена ономе коме је послата.

Подразумева се да знам да писма упућена председнику отвара одређена служба и да постоји одређена процедура. Али, процедура не би требало да подразумева злоупотребу. После свега поставља се питање ко је себи дао за право да писмо упућено председнику државе прогласи за информацију од јавног значаја. Иначе, под писмом се подразумева свако писмено саопштење које једна особа упућује другој. Сматрам да је повређено моје основно уставно право – право на приватност, право на слободу комуникације, право на тајност писма. Европском конвенцијом о заштити људских права у члановима 8, 9 и 10 су сва та права загарантована. А ми наводно желимо да наше законодавство прилагодимо европском док допуштамо да нам важећи закони остају само мртво слово на папиру.

Када је реч о мени штета је већ учињена. Дошла сам овде да јавно поставим питање у име свих других грађана: да ли је мој случај изузетак или је правило. Шта је информација од јавног значаја и шта може да се презентира као информација од јавног значаја. Неоспорно је да је неко запослен у Генералном секретеријату Председника Србије обавестио колегу поменутог у писму а онда на његов захтев и доставио комплетно писмо на основу чега ме он сада тужи за кривично дело клевете. Дакле, комплетно писмо којим тренутно у Шапцу, који је мали град, једно педесетак људи маше.

Немојте ме погрешно разумети ја се не стидим писма и стојим иза свега што је у њему написано. Да ли писмо које је добијено на овај начин може бити средство за кривично дело клевете? Ако је ово што ми се десило правило поставља се питање да ли после свега грађани смеју да пријаве неправилности, злоупотребе или малверзације толико присутне у нашем свакодневном окружењу. Надам се да сте ме разумели да овде наступам као грађанка а не као бивши судија.

Ја сам се обратила Поверенику за доступност информација од јавног значаја али су ми у његовој канцеларији објаснили да се оваквим случајевима не баве и Заштитнику грађана Саши Јанковићу али ми је његов заменик објаснио да немају ингеренције да решавају овакве случајеве.

На крају могу да закључим да заиста није чудо што нам је убијен премијер када се информације могу добијати на овакав незаконит и противуставан начин. Не искључујем могућност да ћу после овог свог јавног иступа имати проблеме али не желим да ћутим. Не припадам људима који беже од проблема. Напротив, ја им идем у сусрет. Мислим да о њима треба јавно да говоримо и да нико нема право да нам то забрани. Уосталом, слобода мишљења је загаранована и нашим Уставом.

Извор: www.pistaljka.rs