Вести

Петак, 8. октобар 2010. Погледао сам две куће. Једна је на Ибарској магистрали, неких двадесетак километара удаљена од Београда, одмах после Барајева,

Пише: Никола Живковић; 12.10.2010

+++

а друга недалеко Гроцке. У среду идем да погледам трећу и то на северу Србије, у Бачкој, недалеко Суботице. Приметио са, да овиме излуђујем малобројне али гласне србомрзитеље, који од мене очекују да кажем «Војводина». Србија се, ето, брани и језиком, а не само пушком. Дакле, ваља избегавати реч «Војводина», а говорити искључиво о северним српким крајевима, или просто о Срему, Бачкој и Банату, као што говоримо о осталим српским крајевима: Шумадија, Поморавље или Тимочка крајина.

Ова код Барајева ми се више свиђа. Иначе, сада је по мени време да се купи имање у Србији. Цене су, чини се, веома повољне. Народ је, очевидно, толико осиромашио, да све продаје испод цене, па и своју дедовину. Чујем, да странци навелико купују земљу у Србију. У томе, наводно, нарочито предњаче богати Хрвати, који су, колико чујем, издашно подржани од хрватске државе, нарочито много купили у Срему и Бачкој.

субота, 9. октобар 2010.

Сунчано, свеже јутро, плус четири степена. Присуствовао протестном скупу против сутрашњег скупа хомосексуалаца кога – како се многима чини – заправо организују америчке, британска и немачка амбасаде, уз помоћ српских „невладиних“ организација и српске владе. По рекацијијама самих провладиних медија, «геј парада» настала је, очевидно, пре свега под притиском службеног Вашингтона и Европске Уније.

Данашњи скуп на Платоу био је одлично посећен, а највише је било студената, али и старијих људи, пензионера са унуцима. Мене је просто одушевила атмосфера скупа. Видео сам велили број младих, који су на рукама држали своју децу. Мој утисак је био, да су људи свих генерација и друштвених слојева дошли овде, на Плато, да изразе своје огорчење због безнадежне ситуације у којој се налази Србија и српски народ, а одговаран је за то режим који влада овом земљом, ево, пуних двадесет година. «Парада поноса» била је заправо само повод, да се изрази опште народно незадовољство. Многи верују да се у Србији никада није живело горе него данас. Стиче се утисак да се Србија систематски уништава и то на привредном, политичком, војном и културном плану. Чуо сам узвике очајника из публике: «Моја деца гладују. То је главни проблем Србије, а не педерска парада»; «Већ пола године нисам примио плату. Тадићу и Динкићу, и ја имам право да живим»; «Жена ми је болесна, а ја немам пара да јој купим лек. Такву лоповску власт Србија још никада пре није доживела»; «Хоћемо Путина за председника Србије, а не педера Тадића».

На данашњем протесту породичних људи у организацији Српског сабора Двери сабрало се, према процени организатора, преко десет хиљада људи из целе Србије. Проамеричка агенција «Бета» тврди, да их је било свега две и по хиљаде. Немам искуства о оваквим проценама, но бројка од две и по хиљаде изгледа ми заиста претерано ниска.

Окупљање на Платоу испред Философског факултета почело је око подне. После обраћања представника Српског сабора Двери, окупљени су кренули у Породичну шетњу. Прошетали су се централним београдским улицама. Све је протекло мирно, без неке посебне контроле од стране организатора, спонтано. Са скупа је поручено да држава мора да се определи између геј параде и породице, као и да је једино решење отказивање геј параде и помоћ породици и другим истински угроженим социјалним категоријама становништва: породиљама, гладнима, бескућницима, студентима, пензионерима, српским избеглицама из Хрватске и Босне, ратним војним инвалидима, незапосленима…

Вечерас, на београдским телевизијама гледао извештаје са «окупљања на Платоу». Посветили су мало времена, две или три минуте. Али су зато три пута више говорили о сутрашњој «паради поноса». Сем тога, извештавање са Платоа било је некоректно приказано, јер у први план нису дошли «обични грађани», које сам данас после подне видео својим очима, а нису се чуле ни њихове поруке, већ особе које никако не одговарају карактеру протеста. У том је нарочито предњачила телевизија «студио Б» и «Б92». Све те трикове и манипулације са сликама, као да су учили код «Сиенена» (CNN) или «Бибисија» (BBC).

Недеља, 10. октобар 2010.

Стигао и дан када „Србија полаже испит зрелости“, како већ данима провладини медији настоје да увере јавност. Поставља се природно питање: пред киме то Србија полаже испит? Одговор власти гласи: под будном контролом бирократа из Европске уније и Сједињених Држава.

И најзад су улицама Београда могли да се прошећу хомосексуалци, или како је у српском народу уобичајан израз, „педери“. По мојој процени, није их било више од две стотине. Најважније питање које се намеће само од себе гласи: Чему уопште та „парада поноса“? Срби су познати, уз Русе, као једна од најтолерантнијих нација света. Дакле, због чега је онда Брисел и Вашингтон требало да организују овај спектакл? Јер су домаћи организатори те параде, те њихови инострани спонзори веома добро знали како ће да се одвија цела ствар. Убеђен сам, да огромна већина нема ништа против хомосексуалаца. Ако два мушкарца желе да заједно проведу вече у својим приватном становима, догодиће им се оно, што и њиховим истомишљеницима у Берлину, Лондону или Њујорку, дакле – ништа. Оно што је разбеснело српску јавност нису педери, него наметања тема. Зар Србија нема у овом тренутку већи проблем од „равноправности хомосексуалаца“? Од непостојећих проблема – уз помоћ владајућих, некритичких, неслободних медија – српској јавности намећу се као „кључна, државна“ питања, ево, спектакли као овај данашњи. Зашто? Да би још једном публици Запада доказали да су Срби дивљаци, те да војна организација НАТО, која броји преко четири стотине милиона људи, стекне морално право да бомбарује „некултуран“ народ од осам милиона становника?

Телевизијски коментари нарочито са „Б92“ и „Студија Б“ као да су се трудили да што више провоцирају бес народа. Протест грађана назвали су „групицом хулигана, неофашиста“. Говори учесника из земаља „културне Европе“ само су долили уље на ватру. Причали су, како „парада поноса“ представља „важан корак Србије ка Европи“. Којој Европи? Шта је Србија до сада добила од Запада? У Хагу су Срби до сада осуђени на затворске временске казне од преко хиљаду година, Хрвати на педесетак, а босански муслимани на тридесетак година. Како је то могуће? Срби чине у последњем грађанском рату једну трећину свих жртава, а судије из Хага су Србе прогласиле да су криви 98 одсто. Где је ту правда? А шта је тек са Јадовном, Јасеновцем? Реч је о једном од највећих злочина у историји Европе и света. Према немачким изворима од 1941 до 1945 Хрвати су убили око 750 000 Срба, углавном цивила, укључујући жене, децу и старце. О томе до данас ћути не само Запад и Хрватска, него и службени Београд. Уместо тога, Србима се намеће кривица због „осам хиљада убијених муслимана“ у Сребреници. Србима је дозвољено да говоре о Сребреници, али никако о Јасеновцу.

Прорежимски медији у Србији, од ТВ-Б92 до листа „Данас“ захтевају драстичне казне за „хулигане“. А не прети се казнама за издају земље, лоповлук, корупцију, за уништавање српксе војске, за лагање о ЕУ будућности, шетње педофила, исмејавање Народне скупштине мењањем текста Резолуције о Косову и Метохији коју је она усвојила, за Србе студенте, политичаре, филмске режисере, менаџере, писце, који примају стипендије на универзитетима Америке, Енглеске, Немачке, како би се касније вратили у Србију и радили у корист Запада, а против своје сопствене земље.

У «паради поноса» шетало је стотињак грађана Србије, стипендисти Запада, те амбасадори оних држава које су бомбардовале нашу земљу, признале независност Космета. Прво, веома је необично да странци, амбасадори, учествују у јавним политичким манифестацијама једне земље. Ако се то ради, онда је знак, да су изгубили сваки обзир према земљи домаћина и да Србију посматрају као своју колонију. Дипломатама Запада је просто у Србији све дозвољено, јер је службени Београд изгубио и минимум самопоштовања. Када власт не цени сопствени народ, што би то онда радили туђинци? Вашингтон и Брисел нас позивају да прихватимо њихове вредности. Зар су њихове вредности да осамдесет дана бомбардују један беспомоћни, осиромашени народ? Зар је суштина Запада да се од краја марта па до почетка јуна перверзно иживљава над противником, који не поседује ништа сем воље да одбрани своју земљу? Уместо да поставе питање сопствене одговорности, Сједињене Државе, Енглеска и Немачка нас убеђују да Срби треба да се диче «парадом поноса». Србе само тако и такве, без памћења и традиције могу да прихвате у ЕУ.

На јучерашњем протесту у суботу, на Платоу нисам успео да видим ниједог неонацисту и хулигана. Видео сам баке и деке са својим унуцима, студенте са и без деце. Из разговора са људима чуо сам да нико нема ништа лично против хомосексуалаца. Оно што сам осетио, био је бес народа против постојеће власти. У Србији има 1 200 000 гладних, према подацима једносг незавинсог синдиката, кога пре неколико дана прочитао на сајту „Новости“. Њих нема на телевизији „Б92“ или „Студију Б“. Амбасадори из држава Европске уније и Сједињених Држава нису се понудили да стану на чело поворке стотине хиљде гладних Срба, али су зато појачали редове стотињак хомосексуалаца. Хиљаде полицајаца морало је да обезбеђује „параду поноса“. Београд је био у опсадном стању. Зашто српска држава понижава српски народ тиме што дозвољава да се понижава српска полиција у Новом Пазару, где демонстранти отворено и гласно урлају „Турска, Турска!“ За српску власт, изгледа, не представљају проблем мађарски сепаратисти из Суботице или Кањиже, који отворено призивају ревизију граница, а чију преци су у Бачкој године 1942. бацали Србе и Јевреје под лед, о чему је писао и српски Јеврејин Ерих Кош. Такође постојећа власт очевидно се много не брине због антисрпског дивљања муслимана у Рашкој. Уместо тога, желе да убеде Србе како је најважнији државни проблем Србије да две стотине људи могу да промарширају центром Београда.

Оно што забрињава, јесте и чундо понашање врха СПЦ. Српске власти, без имало отпора црквених великодостојника, 10. октобра су „забраниле литургију” у Вазнесењској цркви у Београду, како би учесници «параде поноса» могли несметано да се прошетају улицама српске престонице. Где је реакција патријарха и владика због забрањене литургије? Врх СПЦ се ограђује од појединих свештеника који су стали на чело народа и тиме се успротивили «паради поноса». А шта је тек са «афером владике Артемија»? Но, то је већ друга тема, која свакако завређује да јој се посвети један подробнији есеј.

http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/3085-pismo-prijatelju-u-australiju уторак, 12 октобар 2010 Писмо пријатељу у Аустралији.