Вести

Нису ово размишљања о паради… нису ни о поносу… нити о сраму… Ово су помало размишљања о парадирању… а понајвише…

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 13.10.2010

+++

ово су размишљања о нама… јер где беше Вера – ту беше мир… размишљања о томе да ли то схватамо?

Оданост Заклетви…

Негде почетком октобра у једној краткој вести речено је да ће Израел од странаца који живе на његовој територији захтевати заклетву на оданост Израелу. Иако је вест била кратка, ипак, садржала је и обавијест да је широм света изражено чуџење, па чак и протести против оваквог захтева!

Тај “додатак“ вести о чуџењу и протестима је наравно уобичајено унапред планирано лагање службених средстава такозваног обавештавања каквом смо сведоци и у данашњем Београду већ сутрадан након такозване “Параде Поноса“ – када смо преплављени извештајима контролисаних медија о “хулиганима“, “повређеним милицонерима“ и “масовним оштећењима“ – иако је већ тог истог сутрадана Београд био опран и очишћен… а заштитне налепнице могле су се видети само на једном једином излогу – на једном једином излогу једне једине радње којој су јединој требали стаклорезци, а “доказ за то да је лаж да је град потпуно демолиран“ јесте – “како и сами кажу“ – “да је за неколико сати доведен у нормалу“ – и то по речима најкомпетентнијег очевица – монаха Антонија – најкомпетентнијег зато јер је усред метежа “планског произвођења насиља као повода за завођење диктатуре“(2) – он једини покушавао да Вером и Веровањем спречи посртање у “наменско“ насиље.

Зато међутим, оно што заиста јесте чудно – то је да у данашње време наметнутог систематског цивилизацијског моралног расула – Израел ставља на коцку своју безбедност – на моралну вредноту оданости датој заклетви!
Упркос чињеници да оданост заклетви може доиста бити свакојака – али пошто се ради о заклетви верности држави и нацији која је заснована на старозаветним моралним вреднотама – закључци су управо парадоксални – један је, камо среће да данас свет живи таквом верношћу оданости моралности… а други, да се службена информатика ишчуђава, па чак и пропагира протесте против верне оданости моралности… јер… да је у данашњој наметнутој извитоперености цивилизованости заиста дозвољена верна оданост моралности… од Веровања у Бога па све до здравог породичног живота, и све до суштинског оптимизма и суштинске вредноте цивилизације – човеков живот био би бољи и радоснији.

Полача и њен поп…(3)

Одрастао у Београду у којем сам провео живот све до бега у Америку, у младалачко доба, једрио сам у малецкој савској једрилици, од Задра, око стењака испред Бенковаца све до у Велебитски канал, и онда попреко преко канала, па прво у такозвано Новиградско море, па онда правац у литице Велебита у којима срећом погодисмо ушће реке Зрмање, којом онда некако узмогосмо узводу све до неке мале бране…

…ту нас сретоше и братски погостише… Срби.
Стварни… искрени Срби!
Беше то тада чудан доживљај за мене… Београђанина.

А данас… иако појма немам да ли су ти Срби на Зрмањи у близини ових о којима вам причам – читам о селу Полача… и сеоској цркви у Полачи… и Србима из Полаче… и о њиховом попу.

“Полача је насељено мјесто 7км. југоисточно од Книна, у Далмацији, у подножју Динаре. Дијелови села су Мала Полача, Велика Полача и Подинарје.“
Спис који читам написан је 1939. године.

“Поп Михаило (Мијо) из православне цркве Св. Апостола Петра и Павла, направљене још 1458. године, а обновљене 1939. године, изведен је на Спасовдан 1941. године из Полачке цркве, одведен у усташки затвор у Книну, а затим заклан и бачен у јаму “Голубача“ у Промини.“

“Аутор списа објављеног давно у “Политици“, српски књижевник Григорије Божовић, крајем 1944. године ухапшен је од партизанских власти, затворен, и Пресудом Војног суда Команде града Београда, од 4. јануара 1945. године, проглашен је ратним злочинцем и осуђен на казну смрти стрељањем.“

Оба податка наводи у “примеру“ Јован Радуловић.
Овај спис прочитао сам у избегличком српском листу “Србија“, у рубрици “Из славне прошлости“.

Спис се мора прочитати да би се заиста схватила лепота Срба о којима Божовић пише, и лепота славе којом живе. Њихов скроман и једноставан живот, њихова скромна, поштена и једноставна Чистота Вере, њихово достојанствено поштовање Цркве, попа и владике… и скромност и достојанство њиховог поштовања Нације којој припадају и поштовања побожности Нације, и њихово узвинуће те побожности Нације њиховим моралом, обичајима, одевањем… достојанством њиховог целокупног живота… које… за мене бар – досеже врхунац једном од њихових успомена:

“Пролазио Сињанин с вечери покрај једнога њихова тора и знајући за слабости полачке запевао:
“Вино пије краљевић Антоне…“
“А дечак чобанин скочио из кућерице и погнао му прсима:
“Е, не дирај барем у Краљевића Марка, пост ти липи твој…“(4)

“Пост ти липи твој…“

Пост ти липи твој… питам се данас… схватам ли?
Схватам ли… пост ти липи твој?

Не схватам наравно…
…као што ни онда давно не схватих када ме испуни поштовањем достојанство гостопримства Српства Срба тамо на камењарима Зрмање… и не схватам ни данас када читам о Полачи и њеном попу… иако… јесте да покушавам да схватам славну прошлост, јесте да схватам њене душевне дамаре… да, али… али чак ни данас не схватам… јер колико год да се упињем да схватим и да живим те душевне дамаре – те откуцаје срца Духа Господњег у Духу Српства… ипак… не схватам их јер ево баш данас, наилазим на јавно изречену врло поштену изјаву усред окупираног Београда – “ми нисмо партија – ми смо породица…“ – зато не схватам… зато се питам…
…а зашто, пост ти липи твој, зашто нико не каже “ми нисмо партија – ми смо Нација“ – зашто… кад су и Живот Нације и Слава Прошлости – била Снага Породице?

Зашто… кад је Живот Нације била Снага оданости моралној вредноти?
Зашто… кад је Живот Нације био Снага Божије Породице?
Зашто онда, пост ти липи твој, нико не каже:
Срби су Нација?
Зашто онда, пост ти липи твој, нико не каже:
Срби су Божија Породица?

Зашто, пост ти липи твој, то не рече? Да ли зато што те је срам да постиш? Или те је срам да постиш зато што није срам шићарити? И најзад… зашто не рече “Ми Срби“ – него некакви… “ми“?

Питање није само шићарима који се преусукали у грађане… питање је и онима који се претварају да су поп из Полаче… од којих Вером мудрији испаде онај дечак чобанин што скочи из кућерице полачке… и зато је одговор и једнима и другима:

Србија, она стварна Србија – мора се ослободити!

“…и баш јуче смо заборавили
да је Господ трговце истерао из храма“,
јер “ми нисмо били у стању
да содомију истерамо из града
где је горело тело Светога нам Саве…“(5)

Речи су то Српкиње која можда и није свесна тога – али њене речи су мудре речи оне стварне Србије – оне Србије која је у Другом светском рату заиста ратовала против Нацизма и коју су због тога Западни савезници издали и после огња усташтва гурнули је у огањ комунизма…

…то је та Србија која се мора ослободити – зато јер је та Србија – Србија која је Божија Породица… “а криви смо сви, јер смо препустили децу да их уче у школама по Сорошевом плану и програму, који је у директној супротностима са нашим традиционалним вредностима“(6) – е… од те Сорошеве Србије мора се ослободити Србија која је Божија Породица!

А та Србија која јесте Божија Породица – а не грађани покорни и гуланфери шићарџијски – него она – та Србија Божија Породица показала је сраму да је жива и да траје:

“Нас стотинак са песмом Св. мученику Харитону стижемо кроз улицу Кнез Михаилову до Теразија и гле чуда – тог момента сукоб жандармерије и насиљем опијене омладине – одједном престаје… омладина задивљена призором, где види неке људе са иконома и малим крстовима како певају молитвену песму… баца мотке, каменице и после аплауза… придружује се молитвеном ходу.“

“Одједном… збуњена жандармерија које је стајала у кордону… пушта нас да прођемо.“
“Сви присутни су тога момента осетили присуство велике благодати“, и “како је молитвена поворка ишла, омладина је престајала са насиљем (уништавањем имовине) и придруживала нам се.“(7)

Догодило се то на дан срама… а монах Антоније каже о томе исто што и оно српско чобанче из Полаче:
“Имамо “име да смо живи“, само услед благослова Христа Спаса, јер преци наши више волеше да страдају за Христа и за правду, него да срамно служе разнородним антихристима чије су жеље вазда завидиле и завиривале у српску православну срећу.“(8)

“НАТО ратовао за муслимане“(9)

И гле чуда… истог тог дана срама окупаторских власти у Београду, тек после 16 година јавно је објављено да је НАТО ратовао за Муслимане!

Изјавио је то генерал Мајкл Роуз који је најкомпетентнија личност да о наметнутом крвопролићу против Срба у Босни каже Истину.

Генерал Роус је то изјавио у Хагу – на такозваном суђењу Радовану Караџићу! Али… није уопште важно што ни ова Истина – неће ући у оптицај – нити то што се ми претварамо да не схватамо да је и суђење Радовану Караџићу, исто као и суђење владики Артемију – заиста суђење нама… не – важно је што и безброј других Истина нити ушао нити ће ући у оптицај…
Споменућу само неке:

Када ћемо схватити да Хилари Клинтон ратује за Параду Поноса не зато што јесте или није за “поноснике“ – него их бескрупулозно искоришћава зато да би са усташким садизмом понизила Српство?

Када ћемо схватити да су Западни савезници на тлу Југославије ратовали за маршала Тита и да су зато издали Равну Гору?
Када ћемо схватити да су усташе убијале за Ватикан?
Када ћемо да су владика Артемија и Православље прогнани по декрету истог тог Ватикана?
Када ћемо схватити да је Крсташки поход – од наводно верског похода – Ватикан искористио за рушење Православне Цркве?
Када ћемо схватити да је НАТО од наводно некаквог антикомунистичког одбранбеног бедема – као и Крсташки поход од наводно некаквог верског бедема – истоветно искоришћен за антиверски поход против Срба?
Када ћемо схватити да је Ватикан исто тако искористио Нацизам – за садистички антиверски покољ Срба?
Када ћемо схватити да узурпатори Синода зато покушавају да нашу Цркву одведу у раскол од Вере?
Када ћемо… има још помного ћаскања о нама… али:

Покорни вазали, сарадници са окупатором,
пост вам липи ваш,
да ли сте се зато одрекли
Божије Породице – Српства и Српске Нације?
А Равна Гора и Равногорска Србија
живели су и жртвовали се
за Право Славље те Божије Породице!
Зато ту Равногорску Србију морамо ослободити!
Јер… где је Крст… ту је мир.
А срам је то што се неки кинђуре као да то не схватају.

И зато питање нашег парадирања – јесте:

“Важи ли пацифизам Његове Светости и у Цркви?“

“Патријарх Иринеј је 30. септембра текуће године дао изјаву агенцији Танјуг у којој је за себе рекао да је екумениста и пацифиста.“

Тај “свој пацифизам Патријарх је потврдио јуче, 10. октобра, упутивши преко свог викара, еп. Атанасија Раките, апел свима “да се уздрже од насиља и да завлада мир на улицама Београда“!

Наводдно je “по коментарима у медијима, апел Његове Светости, допринео је… смиривању ситуације“(10) – међутим, пошто се “коментарима у медијима“ може веровати баш онолико колико се не верује администратору Атанасију, “Патријарх и чланови Синода уместо вербалног апела требали су изаћи из Патријаршије на улице Београда, у време нереда, како би својим присуством (снагом сопствених ауторитета), утицали да се ситуација смири у што краћем року. Тим својим чином и на делу би показали оно за шта се речима залажу“(11) – или оно за шта се речима претварају да се залажу… јер:

Где је био крст – ту је био мир!(12)

Овако… у наметнутом животу без моралних вреднота… па још и злобније и злије – са мораланим вреднотама стављеним на оптуженичку клупу – што значи у наметнутом животу против моралних вреднота – чак и апел патријарха, поготово прочитан од бившег озлоглашеног администратора, свакако да није – није уопште допринео смиривању ситуације – већ је најбезобразнија политичко-пропагандистичка ујдурма која нема никакве везе ни са Вером, нити са оданошћу Вери, нити са оданошћу заклетви Божијем – коју на себе преузимају послужитељи Цркве – већ је доказ саучесништва са оним злочинцима који сопствену измучену омладину маркирају у некакве “хулигане“ и “навијаче“, маркирају их да су “у алкохолисаном стању“ – а уствари… заменили су тим маркирањем “народне масе“ и употребу “ватреног оружја“ против “породица“ – лажући ту измучену српску омладину да ће “сада НАТО да их брани“ – и зато њихов “тв лаже да је било пар стотина“ – и лаже број “повређених милицонера“ – јер док су саучеснички узурпатори Цркве обзнањивали свој преварантски апел…

“Каменице су престале да лете…“(13)

Каменице зауставише “Крст и блага реч“!
“…а онда су умирени демонстранти пришли и питали:
“Оче, стали смо. А шта даље?“

“Није могао да им одговори“ – јер “он ипак не одлучује већ, још увек, они који су Београду ово приредили.“
“А то нису они који су демонстрирали.“(14)
А то нису они који су демонстрирали… па ко су доиста?

То су они који одлучују… они злочинци који су одлучили да искористе “поноснике“ не зато да би одбранили њихова права – него зато да би навукли поштење озлојеђене српске омладине да – помоћу убачених најамника који ће направити неред који је за Приштину и Вашингтон поручила Хилари а наредио Ватикан:

“Из обавештених кругова блиских врху власти, сазнаје се да је пре неки дан у амбасади једне моћне западне силе одржан састанак“ на којем је “предочено“ да је “парада поноса“ “погодна прилика да се“ власт “обрачуна са припадницима патриотских организација“, и да тако створи “предуслове за несметано одвијање процеса модернизације Србије“ – једном речју да “Геј парада“ организује зато да буде “увод у ванредно стање“!(15)

Овај обрачун је против свију нас…
У том обрачуну – нема места за Крст!
Али… у том обрачуну…
као и увек и од свагда
има места – за издајнике Крста!

А Зрмања…

“Хвала Богу на свему“

Србе и Српство срео сам поново много доцније од Зрмање:
Тек у избеглиштву…
Тек у Америци…
Тек када сам срео Равну Гору…
…зато се успомена на Зрмању исплила тек данас када се овоземаљски живот ближи спокоју.
…тек данас… када сам срећан…
…не зато што се љигаво кочоперим пред собом да сам открио оно што не схватих…
…већ зато што сам већину живота посветио покушају да схватим.
И зато…
…како би Немањиним речима рекли српски верници Братства Светог краља Милутина:

“Хвала Богу на свему“

И камо среће када би узурпатори наше Цркве и државе могли да схвате просту реч “пост ти липи твој“.
И камо среће када би у размишљању о нама… ето… могли да схватимо лепоту те исте просте чобанинове речи “пост ти липи твој“.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

___________________

(1) “У првим редовима протестне литије“, Александар Павић, Борба за Веру/Православље, 11/10/10
(2) “Монах Антоније: Захтев позицији и опозицији у Србији“, Новинар.де, 12/10/10
(3) “Полача и њен поп“, Григорије Божовић, Политика, 1939, “Србија“, октобар 2010, Страница 9
(4) Исто
(5) “Содомија српске политичке олигархије“, Ленка Летић, Новинар.де, 11/10/10
(6) Исто
(7) “Светосавље или “Парада поноса“, Братство Светог краља Милутина, Новинар.де, 11/10/10
(8) “Монах Антоније: Захтев позицији и опозицији у Србији“, Новинар.де, 12/10/10
(9) “НАТО ратовао за муслимане“, Новинар.де, 10/10/10, 00:00
(10) “Важи ли пацифизам Његове Светости и у Цркви?“, Уредништво, Борба за Веру, 11/10/10
(11) Исто
(12) “У првим редовима протестне литије“, Александар Павић, Борба за Веру/Православље, 11/10/10
(13) Исто
(14) Исто
(15) “Геј парада: увод у ванредно стање?“, Василије Мишковић, Видовдан, fondsk.ru/news orgsrb 08/10/10, 12:29)

www.ravnogorskivenac.com