Вести

Savremenici smo, zaista poražavajućih događaja, kako za naciju kojoj pripadamo, tako i po državu u kojoj živimo, kojoj težimo, a koju nemamo!

Piše: Marina Raguš

+++

Ako neko može, osim, podrazumeva se, kontrolisanih medija, racionalno da objasni poslednje događaje vezane za Rezoluciju o Kosovu, onda tog valja kandidovati za Nobelovu nagradu.

Taj bi, sasvim smo sigurni, nadmašio sve svojom prozorljivošću…jer, samo oni, obdareni ovim Božijim darom mogu pronaći dublji smisao, ipak, pravog fijaska srpske diplomatije!

Ili će se sve svesti, na ono naše: tresla se gora rodilo se Kosovo!?
Ili, svi krivi su nevini, samo Vuk dlaku mora da menja…?

Uz to, neki hoće „odlazak“ Vuka Jeremića, ali da pritom i Boris Tadić dobije „po ušima“, drugi neće Vukovu glavu, ali hoće izbore, a treći, pa oni ne znaju ni gde su sada, ni gde će biti sutra… Jer, eto, desilko se, u Raškoj, slavila se pobeda Turske!

Nad Srbijom!

O, nebo, otvori se…

A glavni zagovornik saradnje sa Evropom i SAD, ko bi drugi, no onaj koji je svojevremeno zapretio da će „svima onima koji turskim barjakom viju po zemlji Srbiji, saseći i ruku i barjak“, Vuk Drašković.

Ali, da o’ladimo malo…Utakmica, istina nameštena, i dalje traje…

Pokušaćemo, da amputiramo onaj emotivni deo koji je vrisnuo iz glasa gledajući kako šiptarska delegacija likuje nad !na kolena bačenom Srbijom“, i da , krajnje racionalno, „odmotamo klupko“, postavimo javno neka pitanja, pokušamo da damo odgovore i, „pod obavezno“ smislimo dobre izgovore, jer nas na sve ovo obavezuju buduće generacije!

Mi smo ispisani iz svetske statistike! Ne postojimo! Tu smo samo da poslužimo nekrofilima da završe posao koji su počeli odavno…ali to ne znači da treba da se radujemo toj činjenici i ne činimo ništa u susret budućnosti.

S obzirom da je to tako…pošto su nas preveli u „otpisane“ onda, dakle ne postoji nijedan razlog da ne damo sve od sebe da „zamutimo“ i dobrano pokvarimo posao onima koji su već knjigovodstveno proknjižili profit!

Ne kaže naš narod uzalud: Kraj će reći sve!

Premda i ostali narodi imaju nešto slično…ali nije kraj dok nije sve gotovo!

Zvuči paradoksalno?!

Još će puno vode proteći ovim prostorima…ovo je tek jedna od rundi koja nas je „sačekala“…biće tu, rekli bismo, makar prema poslednjoj raspravi devetog septembra u Njujorku, još mnogo zanimljivih rundi…

U čemu se očitava naš fijasko?

U tome da uopšte nije trebalo da pitamo.

Koga? Međunarodni sud pravde! Zašto?

Pa na mestu gde sila caruje, pravo i pravda su prognani!

Ili ovo nije jasno našoj „predškolskoj političkoj eliti“… Ili je neko „pozvonio na uzbunu“ i naložio da pitamo, praveći tako niskobudžetni scenario filma pod naslovom A posle toga novi pregovori i podela Kosova!…

Vreme će svakako pokazati (jer to mu je posao) da li smo svi bili žrtve ipak, dobro osmišljene kampanje spin doktora i agresivnih protagonista epizodnih uloga u ovom dugom metru…ili se radi o nečem drugom.

Neki se sećaju, a mnogi i ne znaju da je davno napisana knjiga Arogancija moći Vilijama Fulbrajta u kojoj između ostalog nekadašnji šef uticajnog spoljnopolitičkog komiteta SAD rekao:

„Prirodno je da neka nacija, kao i pojedinac, pusti nekog drugog da završi neki težak posao i da snosi neprijatne troškove. Ono što nije sasvim prirodno – to je zaista zbunjujuće pitanje – zašto je druga strana voljna da to učini.“

Nama nije jasno, kako je Fulbrajtovcima (a ima ih u Vladi) promakla ova lekcija?!

Odmeravanje mišića velikih redovna je disciplina i ništa tu nije čudno i nepoznato…ono što je bilo frapantno jeste naše nameštanje na autogol! S obzirom da ne verujemo u slučajnosti i u to da je bilo ko naivan, pitamo se – ko je „namestio ovu utakmicu?“

Javna je tajna, da su oni koji su pravi sponzori partija na vlasti na nekim dipl prijemima otvoreno govorili o tome da ako odemo na sud – brutalno ćemo izgubiti!?

Šta je, onda, nateralo nas, tako slabe i male da uđemo u samoubilačku akciju?

Godinu dana mi slušamo i gledamo neverovatne, bajkovite izlive optimizma putnika „šatl diplomatije“ tipa: „pobedićemo ih sve! Diplomatija pobeđuje!“

Sada pitamo – da li je i diplomatkim putem promenjena sadašnja etnička struktuka Kim. Koliko je Srba živelo na otetom petnaestoprocentnom delu naše teritorije pre i posle 99-te?!

A, onda se brže-bolje nameće pitanje da li bi diplomatija vratila Srbe na vekovna ognjišta na kojima žive oni koji se umotavaju u zastave SAD i EU?!

Sećamo se da je neko pitao ministra Jeremića nekad…sve i da bude povoljan odgovor po nas pred MSP – šta s tim posle?!

Ne sećamo se odgovora…verovatno ga i nije bilo!

Dakle, mi smo, iako znajući da će nas topuzina sačekati, išli po nokaut!

Zašto?

Sada bi neki rekli, da treba biti „optimista…boriti se“… Ako je to – odgovor, ovde je neko onda, u ozbiljnom problemu…

Kakobilo, ova vlast potpisala je (između ostalih) i ozbiljan diplomatski debakl kada je reč o proceni spoljnopolitičke kampanje za Kosovo. Jasno je da su SAD htele da pošalju (preko nas, jer smo im se baš namestili) vrlo jasnu poruku: kako izgleda „kačiti se s njima“ pa su, po ko zna koji put, poništili srpski ponos, kreativnost, identitet…pa tako i jednu od najznačajnih demokratskih institucija srpski Parlament preinačujući volju izrečenu kroz Rezoluciju koja je tada izgledala ovako:

„Generalna skupština, rukovođena principima sadržanim u Povelji Ujedinjenih nacija, imajući u vidu svoje funkcije i ovlašćenja na osnovu Povelje ujedinjenih nacija, podsećajući na svoju Rezoluciju 63/3 od 8. oktobra 2008. godine svesna da nije postignut dogovor između strana o posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije, vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja.

1. Prima na znanje savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde doneto 22. jula 2010. godine o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu s Međunarodnim pravom,

2. Poziva strane da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga, u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu,

3. Odlučuje da uključi u privremeni dnevni red 66. zasedanja tačku pod nazivom „Da li je aktivnost posle donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom.“ (Ministarstvo spoljnih poslova Srbije)

Ovako sročena Rezolucija izazvala je pravu uzbunu u redovima koji gravitiraju američkom magnetnom polju?

Procenjeno je da bi ovako napisana i mogla da prođe pred Generalnom Skupštinom Ujedinjenih nacija. Prve znake pritiska koji je terala nervoza pred već mogućim porazom pokazala je, u ime planetarne sile, Velika Britanija.

Britanci su tražili da Srbija povuče ovu Rezoluciju, preinači tekst koji bi usaglasila s EU (čitaj: SAD) i tako ode u Njujork. Podsećajući pritom na mantru:I EU i Kosovo! Tih dana bila nam je uzgred, rešena dilema šta se krije iza ove fraze. Kosovo ne može da bude rešeno bez EU (opet čitaj: SAD).

Ovde se opet, postavlja pitanje a s kim se to zvanična Srbija savetovala ako nije s SAD I EU?!

Da li je ovo „zamešateljstvo“ zamirisalo Zapadu na Istok..ili postoje ozbiljna razilaženja u EU, pa joj je Rezolucija bila potrebnija nego Beogradu, da pokaže jedinstvo i tako maskira sve očiglednije pukotine?!

Uglavnom, arogantna kako samo sili priliči, Amerika je preko svojih evropskih partnera krenula da zavrće ruku Srbiji i konačno, smo imali prilike da gledamo otužnu sliku direktnog prenosa 66. zasedanja Generalne Skupštine koje je kasnilo dva sata zato što je bilo teško naći rešenje kako za uvođenje na galeriju šiptarske delegacije tako i za samo glasanje.

Delegacija tzv. Kosovske vlasti u sastavu Hašim Tači, Skender Hiseni i Fatmir Sejdiju prisustvovala je zasedanju kao prijatelj SAD, Velike Britanije, Nemačke, Italije i Francuske. Slika za istorijsko pamćenje! I naravno, prostor za izgovor…nije tada samo Srbija bačena u prašinu svetskog Koloseuma, sa njom su pale Ujedinjene nacije, i celokupan Istok koji očito nije imao snage da poentira…ovaj put.

Liči na opipavanje pulsa pred veliki prasak! Ovo naravno, ne abolira naš nepromišljeni potez. Možda je mnogo mudrije bilo ići preko neke druge države ili „stvar“ ne dirati uopšte.

Zašto? Pa, evo tome nas uči real politika. U inicijative se kreće tek kad su šanse u kakav-takav uspeh izvesne! Ili se one ne pokreću. Makar, ne na ovakav način!

Tako smo došli do „batinama iznuđenog“ teksta konačne Rezolucije koju su pozdravile tzv. Kosovo i SAD (premda je suvišno pominjati ove prve. Drugi su sasvim dovoljni). Beograd je bio na kolenima, zemlje koje su ga podržale ostale su dosledne svom, nažalost, manjinskom stavu.

Da li će svoju podršku (Srbiji!?) dati i sledeći put?

Pa, mora se priznati da su i ovaj put štitile svoju silu zaštitnicu i sopstveni interes. Legitimno! Uostalom, tako izgleda svet odraslih!

Bez glasanja, aklamacijom usvojena je Rezolucija:

„Generalna Skupština,

A) svesna ciljeva i principa Ujedinjenih nacija;

B) uzimajući u obzir njene funkcije I ovlašćenja na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija;

C) podsećajući na njenu Rezoluciju 63/3 od 8. oktobra 2008. godine kojom se traži od Međunarodnog suda pravde da da svoje savetodavno mišljenje u vezi sa sledećim pitanjem: „Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu s međunarodnim pravom?“

D) Primajući s uvažavanjem savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde od 22. jula 2010. o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu s međunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo I nakon pažljivijeg razmatranja istog uključujući I pitanja o kojima je dato mišljenje;

E) Prima k znanju sadržaj savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu s međunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo, ako odgovor na zahtev Generalne skupštine;

F) Pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša process dijaloga između strana.

Proces dijaloga bi sam po sebi bio factor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog imao bi za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljša život ljudi.“ (www.politika.rs)

SAD i Ruska federacija kao ponovono uspostavljena dva pola sveta kakvog znamo, iznele su svoje stavove tokom zasedanja: Predstavnica SAD izrazila je punu podršku usvojenoj rezoluciji, ponovila stav Vašingtona da je Kosovo jedinstven slučaj i nikako presedan:

„Ova rezolucija u skladu je sa snažnom podrškom koju Sjedinjene Države pružaju nezavisnosti Kosova i njegovom teritorijalnom integritetu i suverenitetu. Sada je došlo vreme da ceo region krene napred a Srbija i Kosovo da pokrenu novu fazu u međusobnim odnosima, usmerenu na zajedničku budućnost unutar Evropske unije“.

Predstavnik Rusije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija naglasio je da načelni stav njegove zemlje po pitanju Kosova ostaje nepromenjen:

„Rusija je čvrsto uverena da rezolucija 1244 u potpunosti važi i dalje i da je još uvek obavezujuća za sve kao međunarodnopravna osnova za rešavanje probelma Kosova. A Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i dalje pripada vodeća uloga u nalaženju rešenja za kosovski problem“, rekao je ruski diplomata. (BBCSerbian.com)

Očekivane reakcije koje reflektuju političke stavove nepomirljivih oponenata.
Ali to smo znali, zar ne?

Iako, sponzorisana od 27 zemalja članica EU, Rezolucija koja u suštini i ne mora da znači ništa, imajući na pameti toliko pregaženih deklarativnih principa UN, jedno je svakako uradila, utemeljila dva je koloseka, dva različita pogleda na svet, dva bloka koja se spremaju da podignu zavesu!

To su svakako i pokazale rekcije stranih sadašnjih i bivših diplomata, analitičara, medija…

(Autor je Narodni poslanik Srpske radikalne stranke)

Nedeljnik „Svedok“ (broj: 738)