logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Америка, Америка, Религија    Аутор: новинарство    1.554 пута прочитано    Датум: 20.09.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

О. Михаило МикићИз овог Пастирског писма својим бившим парохијанима, отац Михаило Микић као осведочени војник Христов, и доследни антикомунистички борац, и

О. Михаило Микић, 19.09.2010

+++

верни чувар Србства и Светосавља, говори о трашним заблудама и великим промашајима Срба у парохији Св. Арханћела Михаила из Канзас Сити у Канзасу. Проблеми са којима се он као свештеник на парохијској служби сусретао и носио у своме пастирском раду најбоље осликавају садашње духовно стање србског народа у туђини. Отац Михаило Микић, као србски православни свештеник за разлику од многих других писаца који се баве садашњом проблематиком у којој се налази србски народ, и његовог болесног и нездравог духовног стања јасно поставља проблеме и болест назива правим именом, дајући нам у исто време на основу Светосавске филозофије живота препоруке за решење и превазилажење садашњег зла у којем се налази Црква и народ.

Зато препоручујемо нашим читаоцима да пажљиво ради своје духовне користи до краја прочитају овај чланак, који говори о нашем садашњем времену апостасије у Цркви, и отпадништва србског народа од Бога и Србства!

+++

+++

+++

Парохијанима
Србске Православне Парохије
Светог Арханђела Михаила
3 1 0. N o r t h 72 nd S t r e e t
Kansas City, K S 66112 – 3135

Поштована и драга ми у Господу браћо и сестре,

Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа! Поводом мог одласка са дужности парохијског свештеника из цркве Св. Арханђела Михаила у Канзас Сити из Канзаса, многи наши парохијани незадовољни са тиме што одлазим тражили су од мене као свог свештеника објашњење за такву моју за многе болну одлуку. Да неби морао свима појединачно да објашњавам зашто сам решио као „пастир добри“ да напустим своје стадо које ми Господ преко надлежног Епископа повјери на чување, ја сам одлучио са овим мојим:

ПАСТИРСКИМ ПИСМОМ

Јавно да се обратим свима Вама, и тако да Вас потсетим на истину о времену у којем православни хришћани, и србски народ сада живи, и на поједине немиле догађаје у овој парохији, који су одраз духа новог доба и новог времена у којем ми сада живимо. Полазећи од чињенице да они догађаји који нису записани, да се они тада нису ни десили, решио сам зато да оставим писано сведочанство о нашем времену и људима који су себе „Србима“ звали, а који најчешће са Богом и Србством ништа заједничко нису имали. На основу тих писаних извора, неко ново наше младо србско поколење знаће праву истину о својим очевима, и тако ће на основу чињеница донети свој историјски суд о својим прецима „ни по баби ни по стричевима, већ по правди Бога Истинитог“. Поколења дјело суде, шта је чије дају сваком. Зато одмах на почетку ја морам као прво да Вас посјетим да смо ми као верници Цркве Божије, сведоци и учесници страшних збивања у Србској Православној Цркви и србском народу, у којем многи служе Антихристу, а не Богу и Србству. Црква Божија у србском народу Светог Саве поново се нашла подељена по новооснованим фантомским државама, и под политичком влашћу безбожника који су као такви противници Бога и Србства. Они иду путем својих очева, и као такви они годинама воде плански систематски рат на разне начине против Православља и Светосавља, са жељом и намјером да потпуно униште Цркву Божију и Србство у нашем народу, који се због тога поново нашао пред избором „коме ће се привољети царству, дал’ земаљском или небескоме“? Да ли ће Срби поново слепо да слушају и да следе непријатеље и Божије и своје, да следе оне који га воде у пакао, и смрт вечну, или ће до гроба да слушају и да следе Светог Саву и Господа Христа?!

У оваквом случају ја немогу ништа друго рећи, осим оно што су и ученици Христови казали: „већма се треба Богу покоравати, него људима“ (Д.Ап.5:29) Таква је истина Православне Цркве Христовесе од Светих Апостола до данас, такав је животни пут и став Срба Светосаваца и Србкиња Светосавки од памтивјека до данас, и од данас до свршетка света. На рачун Истине Божије, на рачун тога става, на рачун тога пута Срби зато као народ немогу и не смију правити ни кмпромисе, ни уступке ни отступања. Ни пред киме, па ни пред одлукама и захтјевима самог Великог или Осмог Васељенског Сабора, када се буде састао по дејству Сатане, да тако озакони његово безакоње које се сада спроводи у Православној Цркви Божијој.

Зато сваки Србин треба „до смрти да се бори за истину, и Господ ће се онда борити“ за Србе. (Сир.4:28) Због тога наша браћа Срби, и сестре Србкиње, не могу да се повињавају сваком вјетру и да иду сваким путем, као што то чине сада многи Ново компоновани Срби, грешни лицемери.

Шопенхауер је казао за живота свог једну велику истину „љекар види човјека у свој његовој слабости, адвокат у свој његовој злођи, а свештеник у свој његовој глупости“. Да би ја могао вас да видим у свим вашим слабостима, у свој вашој злођи, у свој вашој глупости, ја сам морао због тога да оставим своју породицу, што се домаћом црквом зове далеко од мене, и да дођем код вас са надом да све приче које около по србским колонијама у Америци о вама круже, да оне нису истините, да није истина да је „већина парохијана храма Светог Арханђела Михаила, из Канзас Сити у Канзасу – нецрквена, да је то народ без икакве црквене дициплине у себи који нема ништа заједничко ни са Богом ни са Србством: Православљем и Светосављем.

Гледајући наш многострадални србски народ и све његове муке и невоље очима идеаилисте, сматрао сам да није све тако црно као што народ прича. Веровао сам у немогуће, да ће наши Срби који у Отаџбини никада у цркву ишли нису, и који су због тога ЗАКОНОМ ЖИВОТА кажњени због грха свјих, и попут пљеве из златне пшенице развејани по цијеломе свијету, разумјети зато прави разлог страдања свога, и покајне душе уз Божију помоћ и са љубављу кренути у цркву своју Богу да се моле, и тако да се кају за почињене грехе своје, да ће Црква Господа нашег Исуса Христа постати Нојев ковчег србског духа и србског спасења, и да ћемо ми као вјерна дјеца Светог Саве кроз наша редовна богослужења, кроз пост и молитву, надокнадити све оно што је до сада годинама запостављано и неповратно изгубљено у овој парохији, а то је брига о спасењу наших људских душа. Сваки верник о својој вери сведочи својим животом. Кроз његова добра или лоша дела најбоље се види и његова вјера. Светосавска вера наша као прво треба зато да се огледа у нашој братској и сестринској међусобној љубави и слози, и она зато све нас Православне хришћане који се крсте са три прста, а поготово нас православне Србе само тако кроз покајање које се огледа у добрим дјелима кроз пост и молитву, и кроз Свете Тајне може да доведе у Цркву Христову, и да нас уведе у живот вечни, у Царство Небеско.

Без Православне вере коју свако може да види из наших добрих дјела, није могуће доћи и угодити Богу, није могуће спасење наше. Зато сам ја као парохијски свештеник приступио своме свештеничком пастирском раду у овој парохији са страхом Божијим у себи и љубављу према свима Вама и добрим и злим, знајући да ће Господ из руку мојих да тражи сваку душу која због моје немарности недај Боже, због тога настрада и погине. Учинио сам све што сам знао и умио да своје мало стадо напасам прије свега духовном храном Православне вере наше, и да га појим на непресушним изворима воде живе из Светог Јеванђеља. Користећи у своме пастирском раду искуство Светих Отаца наших и многе осведочене дарове Православне вере наше које нама Србима Господ остави преко Светог Саве кроз наше вољено и Богу драго Светосавље, на почетку је изгледало, да су многи Срби у овој парохији са правом прихватили познату чињеницу, да Србству спасења нема изван Светосавске Цркве наше, и да Србима као народу Светог Саве опстанка нема без нашег искреног свенародног покајања и нашег заједничког повратка Богу и својим Светим србским коренима. Међутим како је време пролазило, све су више код појединаца који су ускоро постали већина, до изражаја долазиле њихове праве људске црте и особине које заиста код многих немају ништа заједничко ни са Богом ни са Србством. Због тога сам решио да више не губим време са вама, и да се вратим својој домаћој цркви, јер Господ је рекао „пустите мртве нека сахрањују мртве, а ви идите за живима“. Свакако да мени као Србину и православном светосавском свештенику није било лако да донесем једну такву одлуку, али црквена Управа потрудила се својим радом да ми олакша да што прије решим ту своју дилему „коме ћу се привољети царству, дал’ земаљском или небескоме“! Црквена управа тако је мени помогла својим неправославним радом и несрбским ставом, да ја веома брзо и одлучно разрешим своју недоумицу из ове ситауацију у којој сам изненада био нашао. Ја сам морао да бирам и да се определити заједно са вама за једну од две ствари: коме ће ова парохија даље да служим: Богу или Сатани, Истине или лажи, Правди или неправди, Србству или глобализму, Православљу или унијатству, Светосављу или екуменизму, сваком добру које проистиче само Духом Светим у Цркви Божијој, или злу којег самог по себи носи и крије у себи овај свет „који сав у злу лежи“.

Ја сам добровољно и по савјести својој изабрао да останем веран својој свештеничкој заклетви коју сам положио на дан мога рукоположења, без обзира на цену коју ћу због тога као свештеник у овом свијету морати да платим. Јер ми свештеници ако Богу и свом србском роду неможемо да служимо духом и истином, онда је боље за све нас, да „бисер не стављамо пред свиње, да неби наситивши се вратиле се назад и растргле те“ као што су неке нажалост Бога се не бојећи а народа не стидећи и покушале то да ураде. Црквена Управа заједно са вама, мојим досадашњим парохијанима, по разуму овог свијета решила је и даље да иде као и до сада путем својим, који води у пропаст и смрт вечну. То моје запажање нови догађаји у овој парохији веома ће брзо потврдити. Ја сам због црквене Управе, чији чланови се понашају са вашим знањем и одобрењем као вукова у овчијој кожи, и поднео зато оставку на све моје пастирске дужности и обавезе као парохијског свештеника у овој цркви. Зато што сте ме питали зашто одлазим? Ја вам сада и одговарам кроз призму, и светлост божанске истине која ће вас зато пуно заболети. Сваки бол и туга заједнички се лакше подноси, и ја сам ријешио због тога свима вам да се обратим овим мојим пастирским писмом, и да вас тако подсјетим на неке срамне догађаје од судбоносног и преломног значаја за црквени живот у овој парохији. Ти ружни догађаји су мени као србског православног светосавског свештеника у једну руку пуно бола нанели и много ме повредили као човјека, а са друге стране сви ти немили догађаји пуно су ми помогли, да ја као Србин: Православац и Светосавац, очи своје отворим и реално сагледам нова поколења нашег србског народа у садашњем времену, онаквим каква она заиста јесу, и њихов прави однос према Богу и Србству!

Одмах на почетку желим да вам кажем, да ја као Србин, и православни светосавски свештеник, никада нисам могао и да никада нећу моћи да разумијем, и да прихватим и да одобрим било коме Србину његов нехришћански и не србски начин живота и рада, па тако исто и вама, и да је сада већ једном дошло време да се Срби међусобно преброје и погледају у очи своје и тако да видимо „ко је вера, ако је невера“ ко је Србин а ко потурица, ко родољуб а ко издајица. Снага Цркве није у броју, већ у вјери њезиних чланова. Зато је сада дошао и наступио последњи час, да се из овог хаоса који сада у нашој Цркви влада, уведе напокон црквени ред и поредак, и да се Црква Светог Саве као Истинита Црква Бога Живога, поврати својим освештаним светосавским коренима који се огледају у њезином православном учењу и богоугодном раду који никада није имао и неможе да има било шта заједничко са папизмом, екуменизмом, глобализмом, или било којим другим јересима и друштвеним покретима и филозофским погледима по разуму овог свијета, и да се тако у Цркви свако постави на оно мјесто које му припада по свим Божијим и људским законима, а не да анархија: неред, хаос и распуштеност буду основне особине и ознаке нашег времена. Православна Црква Христова као божанска установа на земљи има своје учење, своју организацију и свој поглед на живот и свет, и ту нема више у име било чега и било кога, ништа да се домеће или да се одузима, него само кроз црквену богослужбену праксу у свкодневном животу Црква треба непрестално да се обновља и потврђује богоугодним животом својих православних вјерника. Међутим, од свега тога у свакодневном животу цркве нема ништа, јер је одавно у свијету настпило време апостасије. Ово је сада време отпадништво од Бога, Цркве, и праве вјере Његове. Зато на идуђем „Великом или Осмом васељенском Сабору“ неће бити саборског гласања и одлучивања шта да се ради? Него ће само бити потврђена ТАЈНА БЕЗАКОЊА која се сада навелико спроводи у Цркви Божијој.

Ја вам сада као мојим бившим парохијанима, ову велику тајну откривам на време тако да знате када дођу ти црни дани отпадништва од Бога и Цркве Његове, да сте ви својим нехришћанским животом допринели томе, и да сте ви непостећи и Богу се немолећи на тај начин сами допринели злу које вас је снашло. Зато већ једном треба јасно и гласно рећи свима доста са издајом и Бога и Србства, и Православља и Светосавља. Овако се више неможе, и зато нико не смије више да ћути, и мирно да гледа како се руши и уништава Србство и Православље. Ћутање је знак одобравања садашњег зла које нас је снашло, и зато већ једном треба јавно да се каже болна истина да је Србство давно уништено, и да је пропаст Србског народа наступила и дошла од самих „Срба“ који су најкприје кроз југославенство одрекли се свога Светог србског имена, и тако се расрбили, а затим кроз комунизам одрекли Светосавља као „врхунца хришћанске националне идеологије“ и сада кроз глобализам постали сметлиште света по којем сви газе, налазећи се на путу прије него што нестану да постану римокатолички унијати. Пошто ја сам не могу да промјеним свијет у коме живим, али исто тако мене нико неможе да натјера да ја у име било чега и било кога, а понајмање у име папизма, глобализма и екуменизма, као србски православни светосавски свештеник од Цркве или дома Божијег правим „зборницу сотонску“ и тако да узимам учешћа у било чијим злим дјелима и великм гресима, за које ће свако од нас одговарати у дан Страшног Суда свог.

Ја сам решио зато због свега тога, да по вољи „ Бога и Оца нашег Небеског“ идем из ове парохије, и тако да побјегнем од зла овог свијета којег многи парохијани у себи кријући имају и носе, и тако да изађем из народа који устима својим Бога призива, а дјелима се Господа одриче. Боље је по примјеру Светог Апостола Павла, у зноју лица свог, са рукама својим зарађивати „хлеб наш надсушни“ него са Вама мојим досадашњим парохијанима чинити светогрђе, и тако Богу и Србству грешити и због тога завршити у паклу огњеноме.

Многи парохијани кажу да су они Срби: Православци и Светосавци, али то се код њих по ничему невиди. Цјелокупни црквени живот сведен је на верске обреде и обичаје за које ни многи свештеници више незнају да народу објасне шта они заиста значе. У богослужења се уводе у име некакве „црквене обнове“ или боље речено обмане многе новотарије које немају ништа заједничко са православним хришћанским учењем, нити са црквеном традицијом: веровањем и обичајима који су као историјске чињенице и правила понашања у цркви и на богослужењу преносена вековима са колено на колено. Тако на Светој Литургији, многи свештеници као најобичнији најамници а не као „пастир добри“ јер пастир своје овце познаје и оне познају њега, све оне „вернике“ који у цркви на позив свештеника „са страхом Божијим, вјером и љубављу приступе“ без провјере: исповјести, поста и молитве, нажалост пуштају да приме Свету Тајну Причести, и тако су наше цркве постале пећине хајдучке, у којима не влада црквени ред и поредак као последица благодат Духа Светог, већ неред и безпоредак као последица свенародног отпадништва од Бога и Србства.

Тако на примјер, за време Петровског или Апостолског поста, Управа Ц.Ш.О. Св. Арханћела Михаила из Канзас Сити у Канзасу, и поред мог писменог упозорења које сам Управи упутио са годишњег одмора са молбом да они прославу Видовдана, једног од највећих србских празника који нас потсећа на вијековну борбу србског народа „за Крст часни и Слободу златну“ немогу да прослављају у име цркве са мрсном храном уз јагњеће и прасеће печење, већ постом и молитвом како то и доликује потомцима Кнеза Лазара и косовских див јунака. Они су на жалост, и поред мојих писаних молби и преклињања да се не срамоте пред Богом и народом, да не руше оно што сам ја уз Божију помоћ уз велике муке и одрицања свију нас успио у цркви да уведем, да се у време поста у цркви – пости, да се као највећи безбожници не ругају Божијој заповјести о посту, да ту Свету заповјест не крше и тако да непљују по Цркви Божијој, Светим Апостолима и својим Славним прецима. Они су ипак и поред свега тога, у инат Богу направили мрсни пикник на срамоту своју и цркве којој припадају. Таквим својим дјелом они су само показали коме припадају и чији су потомци. Да они немају ништа заједничко ни са Богом, ни са Кнезом Лазаром и Видовданским див јунацима, нити са србским народом. Они су само показали таквим својим понашањем и радом да они не само што непоштују црквене законе и прописе, него да су они потомци оних безумника који су после Другог светског рата јавно говорили да Бога нема, а затим Господу нашем Исусу Христу по многим мјестима у Србији држали „опело“.

Такве глупости, безакоња и лудости која су радили комунисти србског порекла, као синови и кћери „просвећене“ Европе, ниси радили ни црначки комунисти у Африци. Тако се испунише ријечи Христове на Србима, да „лоше дрво неможе добар плод донети“ – односно да од комунистичких злотвора који су крвљу народа свог руке своје окрварили исто тако као и хрватске и црногорске усташе, да од зликовачких комуниста србског порекла ни њихово потомство, ни њихова дјеца нису пуно боља, јер неиде ивер далеко од кладе, а садашњи догадјаји у нашој парохији, и глобализмом, екуменизмом и лажном „демократијом“ Запада поробљеним србским земљама у Отаџбини, то потврђују понајбоље. Овакво безакоње у Цркви Божијој, у Цркви Светог Саве, и то од Савиних „потомака“ који са својим Славни прецима осим свог биолошког (физичког, телесног и земаљског) порекла немају ништа друго заједничко, могу зато да разумију, оправдавају и да трпе, допуштају, подносе и имају обзира само бездушници и лицемери, и они свештеници којима је сведно шта ће бити са њиховим стадом које њима Бог повјери на чување, заборављајући при томе да ће Господ сваку изгубљену душу која погине због њихове издаје Цркве Божије и Србства: Православља и Светосавља тражити из руку њихових. Зато садашње анархично стање у Србској Православној Цркви, и њезину садашњу „политику“ са којом се руши свесно од самих Срба: појединих владика, свештеника и народа Црква и Србство нико од истинских верника и православних Срба Светосаваца, такво ненормално стање у цркви и народу, и самоубилачко понашање и несавјесни рад свештенства и народа неможе се ничим другим разумјети и објаснити осим као одраз духа сатанског времена у којем живимо. Такво болесно стање у Цркви Христовој и србском народу, због тога се неможе са ничим правдати јер је супротан учењу Истине Божије, и због тога се неможе и несмије својим ћутањем на тај начин подржавати. Из овог се најбоље види да данашња србска поколења својим највећим дјелом, уопште нису духовна дјеца Светог Саве, него да су они потомци Сатаниста: Карла Маркса, Лењина, Стаљина, Тита, Ранковића, Ђиласа и осталих бјелосветских пробисвета који злочинама својим, човјечанство и србски народ у црно завише.

Ја не могу да схватим и да разумије како се нико од чланова Управе макар у себи није упитао, по чему су данашњи Срби и они као чланови црквене Управе, онда уопште хришћани ако у Бога Христа неверују, ако се Господа злим дјелима својим одричу? По чему су данашњи Срби уопште Православни верници, ако нашу Свету веру Православну својим животом не потврђују? По чему данашњи Срби себе уопште сматрају Црквом Бога Живога, ако црквене законе не поштују и редовно у цркву не долазе? По чему данашњи Срби уопште себе сматрају Светосавцима, ако њима у цркви сметају наша Света србска православна обиљежја? По чему су данашњи Срби уопште људи када такви Срби у дјелима својим ничега у себи људскога немају? Зато што неко иде на двије ноге, то неможе бити доказ ничије људскости, јер и сви мајмуни у Африци, од којих такви „Срби“ по Дарвиновој теорији постадоше, имају такође по двије ноге своје, па се опет по ничему немогу због тога сматрати да припадају роду људском. Због таквих почињених безакоња у Цркви и нашој парохији, многи су због тога пред Богом и историјом постали зато толико црни и грешни, да њих више све воде света немогу опрати због њиховог почињених греха и издајства Бога и Србства. Они су црњи од сваког угарка, и зато се такви „Срби“ само њиховим истинским покајањем кроз пост, сузе и молитве могу Богу и Србству: Православљу и Светосављу повратити, и тако грешне душе своје спасити.

После тога безакоња почињеног од стране црквене Управе, није дуго требало чекати да се на дјелу поново покаже дух Сатане. Дух безакоња: насиља и неправде навелико је проговорио 17. јула 1946 године, када је незаконитом комунистичком пресудом на пради Бога ни крив ни дужан, на судском намештеном процесу осућен и стрељан први антифашистички герилац у наци-фашизмом поробљеној Европи, Вожд Трећег србског Устанка, Генерал Драгољуб Дража Михаиловић – Чича. У знак сећања на све погинуле србске борце који током Другог светског рата животе своје изгубише на бранику Србства: Православља и Светосавља, широм свијета где Срби живе организују се помени за те великане и мученике Србства, па је тако био организован помен и у цркви Св. Арханђела Михаила на коме су учешће узели поједини парохијани, док је Управа у исто време у црквеној сали организовала игранку са пјесмом и музиком. Тако је црквена Управа страдање Новог србског мученика и његових сабораца прославила на срамоту своју уз музику, пјесму и игру, исто онако као што су то радили комунисти и сви други непријатељи Србства и Православља 1946 године када је Дража био стрељан.

Тако се још једном на дјелу показао и огласио дух нечастивог, дух кнеза овог свијета, а црквена Управа још једном осрамотила Србску Православну Цркву и верујући народ Светога Саве, стављајући себе и цркву којој престављају јавно у табор оних који се боре против Бога, Светог Саве и Србског Народа. Тврдња да четника више нема, и да због тога нетреба ни освежавати успомену на те догађаје из недавне наше прошлости, јесте заиста дјело Сатанско; јер ако четника више нема, остала је истина о тим великанима Србства, и њиховој славној борби током Другог светског рата „за Крст часни и Слободу златну“- а осим тога истина је сам једно, а то је Стари Србски Рођак, Господ наш Исус Христос. Само је Он у историји рода људског као истинити Бог и истинити човјека, као Богочовјек, рекао за себе: „Ја сам пут, истина и живот“. Зато србски народ нема другог пута осим пута Христовог, који само кроз истину води у живот вечни. Међутим и поред таквих недостојних дела црквене Управе, којих би се постидео сваки безбожник, иде време и већ је настало када ће Генерал Драгољуб Дража Михајловић Чича, заједно са својим саборцима који живот свој положише за Божију правду и истину, од стране Истинске Србске Православне Цркве Божије, бити ускоро проглашен за Свеца – Мученика; а убице који су њега у страху од Истине на смрт осудили и затим стрељали, историја као учитељица живота која пресуде побједника временски мења у духу Христове истине, бацила је зато на ђубриште историје Дражине убице. На ђубришту историје, они ће остати само у сећању код историчара по својим злим дјелима и безакоњу своме, а име Вожда Трећег Србског Устанка, Генерала Драгољуба Драше Михаиловића – Чиче, и његових сабораца у борби за Бога и правду Његову, у борби за Србство: Православље и Светосавље, биће записано златним словима у књизи Вечног живота, и календару Србске Православне Цркве, до краја овог света и времена људског!

Преко таквог нецрквеног и несрбског рада чланова Управе Ц.Ш.О. које се граничи са правим безумљем и лудошћу, ја као Србски православни светосавски свештеник нисам могао мирно и ћутке да пређем, као што би то вјероватно многи свештеници урадили „мудро“ широм овог земљиног шара, ради лажног „мира у кући“ и ја сам зато у знак неслагања са таквим радом црквене Управе, и садашњег стања у Цркви, у знак мога протеста због светогрђа које се непрестално чини по многим парохијама од стане таквих „вјерника“ који са вјером немају ништа заједничко, надлежним црквеним органима власти поднео оставку на све моје даљње свештеничке дужности у овој парохији, јер сматрам и вјерујем да ја са таквим „верницима и Србима“ у овој парохији и нашој Цркви, не могу ништа корисно да урадим у славу Божију, а на корист нашег многострадалног народа србског, и на спасењу душа њихових које су огрезле у греху југославенства, комунизма, папизма, екуменизма и свакојаког другог безбожништва. „Ко зна боље широко му поље“ и добровољни одлазак у пакао овог свијета, али ја немогу себи да дозволим да као србски православни светосавски свештеник и слуга Христов имам било каквог учешћа у таквим злим дјелима појединих „Срба“ који се Бога небојећи, а народа не стидећи од Цркве Христове напарвише кафану и „пећину хајдучку“!

Зато Србству: Православљу и Светосављу нема ни спаса ни опстанка, ни васкрсења ни повратка Богу и нашим Светим србским коренима, све док у потпуности не измру сва она поколења који се дјелима својим одрекоше Бога и нашег Светог Србског имена. Док не изумру и дјеца њихова на којима Бог походи грехе отачке на синовима и кћерима до трећег и четвртог кољена. Када изумру сатанисти који су тражили душу Србинову, као и дјеца њихова, онда постоји могућност србске обнове, ако Срба тад још увијек буде било. До тада, ја не могу и нећу себи да дозволим као Србин: Православац и Светосавац, и свештеник да будем на служби у парохији, у којој њезина садашња црквене Управа која не може да се замјени другим члановима јер њих једноставно нема, Бога се не бојећи а народа свога не стидећи, тако нељудски, нехришчански, неправославно и несрбски односи према својој Цркви Светог Саве. Кад они тако раде као „Срби“ са Црквом својом, шта би они мили Боше тада радили са другима само кад би могли? Незнање за њихово такво понашање није оправдање, јер онај ко незна он ће да научи, него разлог лежи у томе што такви „Срби“ немају ничега у себи ни Божијег ни Србског. А ја као ваш свештеник да се стидим и црвеним због таквог рушилачког и нецрквеног рада садашње Управе, пред историјом, пред Богом, пред Светим Савом, и пред свим верним синовима и кћерима Светог Православља, нашег милог и Богу драгог Светосавља, и да због таквог недициплинованог, несређеног, неорганизованог и хаотичног стања у Цркви сносим било каву одговорност пред Богом и историјом наших дана, једноставно по савјести својој нећу и не могу себи да дозволим. Господ је рекао, када дођете у једно мјесто и када вас народ не прими или не послуша савјет ваш, отресите тада прашину са обуће своје и кажите: „дјела ваша на вас и на дјецу вашу. Оставите мртве нека сахрањују мртве, а ви хајте за живима“. Не желећи тако да будем ничији гробар, јер гробара ћете увијек наћи, и њих увијек има доста, и да вас духовно живе сахрањујем у отворене гробове које сте сами себи рушећи црквени ред и поредак својим наопаким радом и животом сада ископали, ја због тога зато сада одлазим одавде, и остављам свакога од вас праведном суду Божијем. Немојте због тога да се бојите и да се плаше срца ваша.

Ако су ваша дјела била Богом благословена, благо вама тада. Она ће сведочити о вјери вашој. Али ако ваша дјела нису плод благодати Духа Светога, ако су она почињена под дејством Сатане и његових страшних и погубних сила подземља – тешко вама сада. Таквима би боље било да се нису никад ни родили. „Познаћете их по плодовима њиховим“ говори Господ Сведржитељ, и по дјелима својим бићете зато оправдани или осуђени, а не по речима мојим. Свако ће зато у животу своме пред Богом одговар дати за рад свој, и дјела своја. Сви они верници који буду животом својим Богу угодили, наследиће Царство Небеско, и тако осјетити благодати раја, којег Господ припреми за изабрани народ свој, јер Царство Небеско „није јело и пиће, већ радост и мир у Духу Светоме“. А они који не буду могли на праведном Суду Божијем, да се пред Господом оправдају својим добрим дјелима, још у животу своме на овој земљи осетиће муке пакла, а на дан Страшног Суда, биће бачени у таму крајњу „где је шкргут зуба и плач вечни“.

Зато ће сви они који не послушае глас Божији, који верним народу долази преко свештеника, и који су у незнању своме и безумљу своме отказали послушност Богу и Цркви његовој, од које Сатана преко слуга својих умјесто дома молитве прави пећину хајдучку, ако се на време не покају – завршити у паклу огњеноме. Кршећи црквену заповјест о посту црквена Управа је навелико Богу згрешили, и они су због тога таквим својим животом отпали од Цркве Христове, и вјере његове, а организовањем у име цркве забаве уз пјесму и музику на дан стрељања Генерала Драже Михајловића – Чиче, првог и највећег антифашистичког герилца у наци фашизмом поробљеној Европи за времена Другог светског рата, они су јавно свима показали, и својим таквим дјелом доказали, да они по ничему нису Срби и србски родољуби. Када сам пошао на своју пастирску службу у ову парохију, пошао сам са надом да ме Господ шаље „изгубљеним овцама“ дома Србинова, али нажалост то није било тако, јер у овој парохији од Србства и Православља нема ни трага ни гласа, или кратко и гласно речено, у цркви Св. Арханђела Михаила из Канзас Сити у Канзасу – нема Срба, Православаца и Светосаваца. Како је то могуће? Упитаће се неко. Могуће је зато, што они „верници“ који Цркву не слушају, нису хришћани нити православци а понамање Срби Светосавци. Они су звончићи који само звече: „ајде Алијо, да је више војске“. Као „верници“ са таквим својим нехришћанским и несрбским животом и радом они ризикују као чланови црквених општина да због тога од стране свештеника влашћу даном њима од Бога, буду јавно одлуче због греха њиховог од Свете Тајне Причести, на многаја љета за примјер другима, а то опет значи да такви „верници“ немогу да буду на било каквим црквеним дужностима и положајима у Управама Ц.Ш.О. или мисионарским парохијама.

Многи наши парохијани сматрају и верују да су они нису грешници, да су они „безгрешни“ само због тога што у животу своме никада нису никога убили, што у животу своме они никада нису никога јавно опљачкали, што у животу своме они никада нису никога физички силовали, али по цквеном учењу то није тако, и то је велика заблуда свих оних који тако верују, јер ако у животу своме нико од вас никада никога убио није, ако у животу своме нико од вас никога опљачкао и силовао није, то није доказ ничије „безгрешности“ већ само доказ да такви „верници“ нису убице, пљачкароши и силеџије, а грех је поред свих тих злих дјела нешто сасвим друго. Грех је преступање и кршење: ријечју, дјелом или мишљу, сваке Заповјести Божије. Зато, ако се ви као парохијани цркве Светог Арханђела Михаила из Канзас Сити у Канзасу, не покајете за почињене грехе своје, сви чете тада изгинити. (Лук. 13:3) Праведном Суду Божијем, нико никада утекао није, па тако исто и сада нико утећи Богу нећене „јер нама се свима треба појавити пред Судом Христовим, да свако прими што је заслужио: награду или казну, већ према томе шта је за земаљског живота чинио“. (2.Кор.5:10) Ако вас зло у овом свијету због ваших почињених греха одмах не снаће, немојте да се због тога пуно радујете и веселите, и да мислите да је Бог заборавио на грехе ваше, него пожурите што прије да се покајете за грехе своје, јер то може да значи да Вас Господ само чува као безбожнике „за дан Суида да Вас казни“! (2.Петр. 2:4-9) Зато не одуговлачите са покајањем својим, јер смрт долази изненада а после суд. „Сада је дан спасења“ са правом је рекао пророк Исаиа. Зар не чујете глас Светога Јована Крститеља, највећег човјека рођеног од жене како он снажно и громогласно одјекује по цијеломе свијету скоро пуних двије хиљаде година и смерно позива: „Покајте се, јер се приближава Царство небеско“! (Мат. 3:2)

Покајте се Срби моји, што се међусобом кољете и једете, гледајте само да тако један другог не истребите.(Гал.5:15) Покајте се Срби моји, што умјесто љубави у срцу своме носите срџбу на синове и кћери народа свога. (3.Мој.19:18) Покајте се Срби моји, што не опраштате дужницима својим дугове њихове, јер како Ви „опраштате људима грехе њихове, тако ће опростити и вама Отац ваш небески“. (Мат. 6:14-15)

Покајте се Срби моји, што хватате „вјеру“ и чините прељубу са боговима туђих народа који живе у другој земљи. (2.Мој. 34:12-15) Покајте се Срби моји, што радите недељом и празником, јер Господ је рекао „ шест дана ради, а седмог одмори“ и посвети Господу Богу својему. (2.Мој.34:21) Покајте се Срби моји, што вам жене и кћери носе мушка одјела, а синови женске хаљине, јер је „гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини“. (5.Мој.22:20) Покајте се Срби моји, што скрнавите кћери своје пуштајући је да се курва, јер због тога се земља Србија прокурва и напуни сваког безакоња. (3.Мој.19:29) Покајте се Срби моји, што се обраћате за савјет врачарама и гатарама, умјесто својим свештеницима, и тако грешите са њима. (3.Мој.19:31) Покајте се Срби моји, што су многи од вас постали педери и лезбејке, а Господ Бог твој нама наређује „да не буде лезбејки међу кћерима народа твога, ни ађувана између синова Србинових. (5. Мој.23:17)

Покајте се Срби моји, што имате „очи поносите, језик лажљив, и руке које пролијевају крв невину, срце које кују зле мисли, ноге које брзо трче на свако зло, лажне сведоке који говоре лажи, и многе „Србе“ који замећу свађу међу браћом“ својом. (Пр. Сол. 6:16,19) Покајте се Срби моји, што сте оставили заповјести оца својега и науку матере своје, јер „заповјест је жижак, а наука видјело у тами, и пут је животни карање које поучава“. Покајте се Срби моји, што се „оженисте туђинкама, и тако умножисте кривицу“ Србинову. (Јез.10:10) Покајте се Срби моји, што кћери своје удајете за синове туђе, и што синове своје жените кћерима туђим. Покајте се Срби моји, што у кућама вашим по туђини са дјецом својом туђим и страним језиком причате, тако да ваша рођена дјеца због таквог вашег „родитељског“ васпитања србски незнају, како треба ни да говоре, ни да читају, ни ћирилицу да пишу. Да живите у времену Светог Пророка Немијина он би све Вас због тога великог и страшног греха пред Господом, не само карао и псовао као ја сада, него тукаи и за косе чупао. (Нем. 13:23-27) Знам ја вас и дјела ваша, и свестан сам ја тога да је мени због окамењености грехом срца ваших узалуд због тога проповједати међу вама Ријеч Божију, јер одувјек је био и остао велики раскорак између мудрости Божије и мудрости светске. Зато је „без сумње, говорити о Крсту лудост онима који пропадају, а за нас који се спашавамо сила је Божија“. (1.Кор.1:18-17) Јер Христос није мене преко надлежног Епископа послао међу вас да ја вама подилазим и да вам угађам у гресима вашим „него да проповједам Радосну вијест, и то не премудрим ријечима, да не изгуби силу Крст Христов“.

Зато ће многи од вас одговарати на дан Страшног Суда што не послушасте савјет мој као вашег свештеника да не кршите Закон Божије, и да не мрсите у време поста. То што сте ви „богати“ пролазним земањским богаством својим „којег мољац изгриза и рђа нагриза“ незначи одмах да сте ви због тога и паметни, јер иза сваког брзог богаћења и насталог таквог капитала обично стоји нека врста криминала, за који се одговара не само пред Богом већ и пред државним законима сваке земље. Зато сви они који мисле да због свог земаљског богаства којег имају више од других које Бог није обдарио са том земаљском врстом многобројних дарова својих, да они због тога могу зато да се понашају у Цркви Божијој како они хоће, и да господаре Црквом Христовом преко прилога својих, смртно греше и заборављају на мудрост и велику истину крстоносног рода србског: „да ко мало даје, а није мого више, пуно му се пише; и ко много даје, а могао је још више, мало му се пише“. Веома брзо долази време када ће сваки од нас, за увијек да склопи земаљске очи своје, и тада нико од нас смртних људи са овога свијета на онај други вечни и непролазни ништа са собом понијет неће „осим скрштених руку својих и пртаведних дјела својих“!

Тада ће сваки од нас – сада живих људских бића, дати одговор у дан Страшног Суда за почињена дјела своја. Ви ћете одговарати за све оно што сте у животу своме учинили и појединачно и као „црквена заједница“ што вам нико од свештеника није ваљао, осим сина погибије којег сте највише вољели и тако заједно многа безакоња у „име Бога, Цркве и Србства“ заједно починили. Син погибије многе од вас је духовно живе сахранио, а да ви тога нисте ни свјесни. Али ваше незнање неможе бити пред Богом оправдање, што сте се дјелима својим одрекли Србства свога: Православља и Светосавља, и свега оног вредног жртве и поштовања, што човјека чини чобвјеком, а Србина Србином, а вјерника вјерником.

Да нисам дошао у име Бога, Светог Саве и Светог Арханђела Михаила међу вас, и да вам нисам као „пастир добри“ проповједао Ријеч Божију, можда тада неби греха имали. Сада сте чули Јеванђеље Божије, које сам вам проповједао и којег због греха свога нисте разумели. Сада сте видели шта сам чинио и због греха свог нисте Божије дјело прихватили, и зато се нисте ни покајали за грехе ваше, јер нисте постили нити се Богу молили. Сви они Срби који не држе постове, а они који посте душу своју госте; сви они Срби који у цркву своју редовно не долазе, а Црква је била и остала Нојев ковчег Србског духа и нашег спасења; сви они Срби који се редовно Богу не моле, а молитва је одувјек била и остала наш разговор са Богом; сви они Срби који међусобно љубави и слоге немају, а само сложна браћа кућу граде, а несложна и стару разграђују; сви они Срби који са дјецом својом у кући енглески умјесто србски причају, и који тако не учинише као родитељи ништа за рођену дјецу своју, а камо ли за осталу нашу Србчад рођену у туђини, да она науче да говоре и пишу, раде и мисле Србски, да би тако знала чијега су рода и порода, од чијега племена и кољена. Сви ће такви Срби због тих страшних и великих греха својих пред Богом одговарати, као и они „Срби“ који су само од свог вишка у Цркву давали, док су исто време коцкајући се навелико по касинима, у њим своје плате остављали, па им је сада Бог због тога крив што коцкарске среће нису имали.

Ја ћу вјероватно као ваш парох и духовни отац којем ви по греху своме одрекосте њему право на очинство, којем ви у безакоњу своме порекосте њему право на духовно учење и управљање са благом Божијим, које ми надлежни Епископ по великој милости својој великодушно поклони и повери на чување, а ја у наивности својој прихватих, остајући му до гроба захвалан на још једном искуству више, којег сам са мојим „Србима“ стеко, незнајући да ће стадо моје од Бога ми дано да се заобада чим се прве мушице појаве кад жегe запеку. Ја ћу као ваш свештеник пред Богом одговор да дам, што можда нисам био упорнији и доследни међу вама у ширењу Ријечи Божије, што нисам из цркве одмах искључио све оне који пркршише Божију заповјест о посту и молитви, и који се успротивише црквеном реду и поретку, што сам „дремао и спавао“ док су вукови у овчијој кожи са мојим стадом савез правили, спремајући планове како да га растерају док сам ја био заузет неким другим пословима својим. Зато је испало да ја нисам био добар учитељ, јер нисам имао добре ученике. Они су под теретом греха свога од умора у цркви спавали умјесто да су учили, и тако по оној старој србској народној изреци „јунац у Беч, а во из Беча“ били и остали гори од учитеља свога. Учитељ је пожртовано ђаке своје учио сваке недеље, али се они не помакоше даље од почетка. Испало је због греха ваших да ово није Црква Божија, јер у њој није било црквеног народа; да ово није дом молитве јер сте од њега направили кафану и пећину хајдучку. Зато, када ме Господ за мој пастирски рад у вашој парохији буде питао на Старшном Суду моме, ја ћу тада морати Богу да кажем праву истину, опрости Господе мени грешном слузи своме, али Ти који знаш не само дјела наша, већ и помисли наше, најбоље познајеш живот мој, као и праву истину о моме пастирском и свештеничком раду међу Ново компонованим Србима, који никада нису ишли стопама Светога Саве, и који због тога никада нису ни разумели шта су симболи, а шта сигнали, које нам Ти остави за наше спасење, да према њима схватимо и разумемо нашу Свету веру Православну, и помоћу Светосавске вере наше живот свој да управљамо у овоме свијету. Моји парохијани били су остали моји најбољи сведоци да сам ја њима проповједао и говорио о Богу и Србству: Православљу и Светосављу, у свако време, али они због греха својих нечуше и неразумеше ријечи не моје већ Твоје Боже мој.

И тада ће Господ мени грешноме да каже: „Добро, слуго добри и вјерни, унићи у радост господара свога“. (Мат. 25:21) После тога Господ ће сабрати пред њиме све парохијане моје: и добре и зле, и „разделиће их једне од других (по делима њиховим) као пастир што ралучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што стоје са десне стране: ходите благословени Оца мојега; примите Царство које Вам је припремљено од постања свијета, а онима што му стоје са лијеве стране: идите од мене проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вијечни“. Амин!

О. Михаило Микић




7 коментара у вези “Jerej Mihailo Mikić: Pastirsko pismo parohijanima”
  1. Amin!

  2. Covek prosto da ne veruje da neko moze tako dugo da pise i da ostane citav?
    Jedva sam sa mukom uspeo da procitam ovo jednostrano pismo – zalbu ovog nazovi svestenika.
    Zasto to kazem? Pa jedan ispravan Svetosavski svestenik nece tek tako napustiti svoj narod, svoju pastvu.I jos onako dzuture da ih sve od reda naziva tako pogrdno:
    “Potomci Satanista,a ne duhovni potomci Svetog Save”…
    Onda ih naziva da su svinje:” Biser ne stavljati pred svinjama…”
    Tu je “nas” svestenik Mihajlo Mikic obavezno spomenuo veru u Darvinizam,pa posto je iz tolike kivnosti osudio ne samo crkvenu upravu Sv. Arhandjela Mihajla iz Kanzas Sitija vec tu je osuo i paljbu na sav Srpski narod i pola svestenstva nazivajuci ih da su za “Papizam, Ekumenizam,Globalizam…” i onda ih sve zove na pokajanje jer su vecina Srba postali pederi i lezbejke…
    E svestenice Mihajlo, nisu vecina Srba sve to postali. Ako ih takve i ima to je zaista mali broj.
    Vi kao svestenik nadam se, skolovali ste se da ako naidjete na zalutalo stado da ga izvedete na pravi put,a ne ovako kao pobegulja da izlivate svoju zuc preko interneta.
    Ne poznajem situaciju u Kanzas Sitiju i covek bi mozda i mogao da vam poveruje da je crkvena uprava bas takva kakvu je vi opisujete al’ ne verujem da su i svi Srbi vase parohije koja i nije bas velika takvi. Pored toga postoji i vas nadlezni vladika koga vi uopste ne spominjete kao da nije ziv?
    Vidim da vas mnogo boli sto na prosalvi Vidovdana parohijani sa cr. upravom drze narodni piknik. Sta tu ima lose? Ako se mrsi zasto niste predlagali da prave i posnu hranu pa ko zeli da jede posno neka to cini.
    Sveti Vladika Nikolaj Velimirovic jednom rece:
    Ne ulazi greh u usta vec iz usta!
    Vi zaboravljate da se tako radi sirom Severne Amerike i sad ste vi prvi svestenik koji se buni ili pravi pametan.Zaboravljate da maloj parohiji u Kanzas Sitiju sigurno treba novac za odrzavanje crkve i sale, za placanje svestenika i mnogo cega dugog. Nista ne pada s Neba!
    To se isto odnosi i na “Drazin Dan” koji se isto tako slavi sirom Severne Amerike. Da li je to 17 Jula ili na dan Ustanka na Ravnoj Gori nije uopste bitno.
    Vazno je to da se prethodno ide u crkvu na Bozju sluzbu gde se drzi opelo Drazi, gde se pale svece,a posle ko zeli on ide na narodnu proslavu gde je ice i pice. Vazno je da se narod seca nasih Velikana.
    I opet u pitanju je zarada jer k’o sto rekoh nista ne pada s neba.Onda tu su i generacije rodjene u Americi,pa novodosli mladji svet koji je mahom izrastao u komunizmu pa ga jos treba uciti ne samo crkvenim zakonima vec i svemu drugom…
    Eto opet naglasajum da sa ovim ne zelim da branim ljude koje ste vi napali jer licno ne poznajem ni vas ni njih,ali steta sto za sada samo cujemo jednu stranu,Vasu stranu od koje me zaista hvata muka jer se pokazujete isuvise zadrti.
    Ajd’ i ja da zavrsim sa AMEN!

  3. Ima nesto kod nas pravih Srba sto se nemoze kupiti novcem, a to je obraz. Taj isti obraz srbski narod nikada nije prodavao nikome do ovih nasih nesretnih dana kada je sve dobilo svoju cenu, pa tako isto i ljudski obraz kojeg su mnogi zbog toga izgubili, jer su ga prodali u bescenje.

    U sveopstoj hajci koja se sada od bivsih komunista vodi protiv srbskih svestenika, koriste se sve njihove mane i nedostaci koji su posledice nedostatka njihove vere koju mnogi Srbi danas po onoj narodnoj izreci prodadose “veru za veceru” dok je o. Mihailo Mikic prvi svestenik koji je nama javno rekao i to pravo u lice, da mi Srbi danas nemozemo kao vernici da budemo samo formalisti, vec da svoju veru trebamo da pokazujemo iz svojih dobrih dela po ucenju nase Svete Crkve, jer nece svaki koji vice “Gospode, Gospode” unici u Carstvo nebesko, kao sto nisu ni svi Srbi koji za sebe kazu da su Srbi, jer oni nemaju zivot i djela dostojna jednog Srbina, a Gospod kaze “poznacete ih po djelima njihovima”. Samo iz nasih srbskih djela vidi se koliko smo mi zaista Srbi, Pravoslavci i Svetosavci, a takvih je danas zaista malo, jer onih koji Srbuju uz pecenje, flasu i casu, od takvih Srba niko nikada nikakve koristi vidio nije. Ni u ratu ni u miru, nigde njih nema da se pokazu kao Srbi kroz njihova dobra djela.

    Da ne ulazi “greh u usta, vec da on izlazi iz usta” odnosno iz ljudskog srca u kome se najprije zacme, nije rekao Vladika Nikolaj, vec to stoji u Bibliji, ali to neznaci da mi mozemo kao hriscani da u vreme posta mrsimo, jer Gospod je rekao da se necastivi iz covjeka sa nicim drugim nemoze isterati osim “molitvom i postom”. Prema tome, ako mi danasnji Srbi necemo da budemo zvoncici koji samo zvone, vec istinski Srbi i duhovna djeca Svetoga Save i Gospoda Hrista, mi onda trebamo da postimo sve postove Crkvom odredjene, i da zivimo onako kako nas uci nasa Sveta Crkva Svetoga Save, a oni koji iz zdravstvenih ili drugih razloga nemogu da poste u vreme posta, trebaju tada da idu kod svog svestenika da im on ocita razresnu molitvu. Mnogi svestenici su kao ljudi gresni i pred Bogom i pred narodom, i mi zato imamo pravo ako smo bolji svojim zivotom od takvih svestenika da razoblicavamo greh u njima, ali svaki od nas vernika treba da zna, ako su gresni popovi da nisu gresne njihove molitve!

    Mozda je o. Mihailo Mikic zaista malo zadrt, ali on je izgleda zadrt u dobru, a ne u zlu, sto nemoze covjek da mu uzme kao manu vec njegovu vrlinu, jer Gospod nas Isus Hristos sa bicem je isterao “trgovce iz hrama svoga Oca”a on kao sto vidimo nije to ucinio, nego je sve njih ostavio pravednom Sudu Bozijem, da im on sudi po djelima njihovim, jer Srbstvo nije za prodaju. Ocigledno je da o. Mihailo Mikic zivi za Srbstvo i Crkvu Boziju, za razliku od mnogih drugih kojima danas nista nije Sveto, i koji zato zive od Srbstva i Crkve, jer oni sa nicim drugim u zivotu svome ne mogu da dodju do izrazaja, nego kroz Crkvu koju jezikom brane a djelima svojim se odricu i Boga i Srbstva.

    Kamo srece da mi Srbi imamo vise svestenika kao sto je otac Mihailo Mikic, Bogu vernih a Srbstvu odanih. Gde bi nama Srbima tada bilo kraj u nasoj borbi sa neprijateljima Srbstva, jer covjek ocigledno da zna o cemu pise i prica, za razliku od mnogih drugih koji nezanju bolje ali znaju “da nije tako”! A kako treba da se radi, oni neznaju i nemogu svojim zivotom primjer da nam pokazu. Zato neka Srbskom rodu i Crkvi nasoj pozivi na mnogaja ljeta o. Mihailo Mikic i njemu slicni, pa ce tada biti svima nama bolje, jer mnogo toga kako se to do sada radilo po crkvama nasim, nije bilo dobro, a posledice svega toga jeste sadasnje stanje, u kome smo mi Srbi od crkava svojih kao najveci bezboznici napravili kafane, u kojima se zato niti posti niti Bogu moli. Zato netreba nikoga da cudi nase sadasnje duhovno rasulo u srbskom narodu gde nam crkve lice na sve drugo samo ne na ono sto one zaista trebaju da budu”DOM MOLITVE” i sasude i cuvari ISTINSKOGA SRBSTVA: PRAVOSLAVLJA I SVETOSAVLJA bez kojeg srbskom narodu nema spasa ni opstanka!

    Zbog toga velikog i strasnog greha pred Bogom i istorijom, dozivjeli smo sva nasa sadasnja stradanja, patnje i progone, a da toga mnogi Srbi nisu ni svesni. Oni Srbi koji se djelima svojim odrekose Boga i Svete vere svoje, svega onoga sto Srbina cini Srbinom, jezika, pisma, obicaja itd. zakonom zivota nista bolje nisu mogli ni ocekivati u zivotu svome, osim sadasnjeg zla koje nas je pojedinacno i kao narod sve zajedno snaslo. A izlaz iz svega toga jeste samo istinsko i sveopste Srbsko narodno pokajanje i povratak zivotom svojim veri Svetih otaca nasih, a ostalo je sve djavolska obmana i njegova prevara ili zavodjenje naroda za Goles planinu!Kako smo radili kao Srbi,tako smo i prosli! Kako budemo radili u buduce, tako cemo i proci!

  4. Ako je narod toliko obezbozen,da li veliki deo odgovornosti snose nasi duhovni oci? Kakav je to svestenik koji umesto da se bori za svaku dusu,bezi od tog naroda pravdajuci se da je bezbozan? Nije li to kukavicluk,a Bog ne voli kukavice.Sta onda reci za onaj narod koji se odricu Svestenika i Vladika kojima je vatikan u srcu i idu protiv volje tog istog naroda u zagrljaj papi? Da li je taj narod pravoslavan i odan svojoj veri? Da li bi uvazeni Svestenik mogao stati na celo tog naroda i braniti svetosavlje i pravoslavlje od jeresi ili ce jednim ustima dve pesme pevati?

  5. Kada bi svestenik bio od ovoga svijeta, narod bi njega tada volio, tako je nama Gospod rekao “ako su mene protjerali i vas ce protjerati, ako su moju rijec odrzali i vasu ce odrzati” a koliko su Srbi danas Boziju rijec odrzali vidi se po tome kako zive, i kako od crkve prave kafane, pod izgovorom da trebaju sa necim da plate popa. Zamislite muza ili oca koji bi svojoj zeni ili kecerci tako nesta rekao kada u kuci para nemaju da idu na cose i da se bave najstarijim zanatom na svijetu. Sta bi pravi ljudi pomislili tada o takvom muzu ili ocu koji salje zenu ili kcerku svoju da putem prostitucije, kroz blud prave za kucu potrebne pare. Isto je tako i u Crkvi Bozijoj, u kojoj svesetnik pravi nikada svojoj pastvi nece dozvoliti da zbog novaca prodaje veru za veceru, i da mrsi u vreme posta, jer to je tada duhovna prostitucija i duhovni blud, gori i strasniji od svakog zemaljskog bluda i razvrata. Lako je biti vernik na jeziku, ali iz dobrih djela svojih kroz post i molitvu treba pokazati veru svoju. O. Mikic je rekao da ce Gospod iz ruku svestenikovih traziti svaku izgubljenu dusu doma Srbinova koja je nastradala i prtopala zbog nemarnosti svestenikove, ali oni koji svestenika ne poslusase takvi sami izgibose, jer svaki od nas je slobodan da izabere kome ce se privoljeti Carstvu: Nebeskome ili zemaljskome, Bogu ili Djavolu, pa kako se opredelimo tako ce nam i biti. Da je srbski narod obezbozen najbolje se vidi po tome sto danas u crkve redovno neide vise 20% Srba, a to je isuvise mali broj da bi mogao svojim postom i molitvama da zadrzi bezumlje ljudsko i tajnu bezakonja koja se sada javno u SPC radi. Srbi su narod koji nestaju, zbog greha svoga, i mi Srbi zato nemamo puno vremena da promjenimo svoj odnos prema Bogu i Srbstvu svome, ako zelimo da opstanemo u svijetu ovom. Srbi imaju najvise mozda jos nekoliko godina, najvise pet, da zaustavi svoj bioloski pad ili mortalitet, i da pocnu sa obnovom svog nataliteta, a posle toga, ako se Srbi produze kao do sada, vise nista nece moci zadrzati nestanak ili izumiranje Srbskog naroda. Kada nasa djeca budu sredovecni ljudi u Srbiji ce biti dva puta vise starih nego mladih, a osim toga i sada je u Srbiji veci mortalitet od nataliteta, sto znaci da mi Srbi polako nestajemo. Zato trazite braco i sestre jos za zivota svoga da nam popovi opelo odrze, jer posle nase srmti mozda vise nece biti ni pravoslavnih svestenika! Kada Srbi nisu htjeli da zive kao Srbi, neka barem umru kao Srbi, ili neka se za zivota svoga poturce tako kada umru da bude jedan poturica manje!

  6. Otac Mihajlo je kazao istinu,a kamo srece da svi nasi svestenici progovore u ime Boga.Ovakvo stanje je u svim crkvama SPC,posebno u dijaspori.Ponegde se vodi racuna o posnoj ili masnoj hrani ali alkohola na tone.Svestenici cute jer i njima odgovara,to je jedini profit za njihove plate i ostale luksuzne beneficije.

  7. Onaj dio srbskog narod koji se sada odrice svojih unijatskih popova i vladika, treba svojim zivotom kroz svoja dobra djela da posvedoci da je bolji od unijatskih vladika i popova, da prouci vjeru svoju, i da zivotom svojim svedoci o Svetoj vjeri nasoj. Inace, ako mi kao vernici Crkve Svetog Save, znamo sta nevalja, a sami se dobra ne drzimo, onda nismo nista bolji od onih koje napadamo i kritikujemo. Plasim se da mnoge i sada djavo vara po velikom lukastvu svome, jer Pravoslavlje nije vera poput mnogih drugih “vera” vec nesto sasvim drugo, Pravoslavlje je pravoslavni nacin zivota, a ne price i bajke za malenu djecu nasu. Ako kod nas kao pravoslavnih vernika nema zivota po ucenju Pravoslavne Crkve Hristove, onda mi nismo nikakvi Pravoslavci, vec najobicniji lazovi i lopuze, koji prvo lazemo sami sebe, a zatim i sve druge oko sebe. Sv. Apostol Pavle kaze: “pokazi mi vjeru svoju iz djela svojih” a to znaci pokazi se pred Bogom i narodom da zivis onako kako to propovjeda i uci nasa Sveta Crkva Pravoslavna. Posti kad je vreme posta, moli se Bogu svakog dana redovno, barem ujutru i uvece, pre i posle jela i kad pocnes i zavrsis neki posao, cini djela milosrdja i svakog druga dobra djela, pa ce tada i Bog tvoj da bude sa tobom u sve dane zivota tvoga. Ako mi kazemo da smo Srbi, a u crkvu samo idemo za Bozic i Uskrs i jos ponekad u toku godine, onda smo mi kao prvo slabi ili nikakvi vernici, a kao drugo losi Srbi, jer Sveti Sava je celi zivot svoj postio i Bogu se molio, i stvorio Srbsku Pravoslavnu Crkvu u vremenu kada je srbsko ime bilo ugaseno isto kao danas. Nije on stvarao neku internacionalnu pravoslavnu crkvu vec SRBSKU, znaci nacionalno jasno obiljezenu, da se u njoj poji liturgija ovog svijeta kao i onoga! Zato nema veceg greha od ovoga danas kojeg cine oni koji brisu Sveto srbsko ime iz naziva Srbskih crkava, manastira, Mitropolija i Eparhija, kao i onog djela srbskog naroda kojeg Boga jezikom priznaju, a djelima se Gospoda odricu. Takvima bi bilo bolje da se nisu nikad ni rodili! “Borba za svaku dusu” nije i nesmije da bude samoubistvo, vec izlazak i odlazak od tvakog naroda koji od crkve Bozije prave pecinu hajducku, jer svakog gresnika posle prvog i drugog savetovanja mi kao hriscani po recima Svetog Apostola Pavla treba da se klonimo, i oni nama posle toga trebaju da budu kao bezboznici, da nebi bili tako zamka usred nas. Crkva Bozija je zajednica pokajanih gresnika a ne oni koji istrajno ostaju u svome grehu. Sa takvima hriscani nemogu da imaju udjela u njihovim zlim djelima, jer kakvu zajednicu ima videlo i tama, pravda i nepravda istina i laz? Nikakvu!Isto tako ni danas mnogi Srbi u dijaspori sa Crkvom Bozijom nicega zajednickog nemaju. Za vreme konunistickog bezboznickog rezima u Jugoslaviji mnogi Srbi u crkvu nisu nikada ni isli, niti su pravoslavne svestenike u kuce primali. Oni u stvari osim po svome biloskom, fizickom i telesnom poreklu po nicemu drugom nisu bili Srbi, ni Pravoslavci, niti Svetosavci, jer oni nisu imali ni tada kao ni sada Srbskog, pravoslavnog, svetosavskog duha u sebi. Posle izlaska iz Otadzbine i dolaska u tudjinu, oni su morali nekuda da krenu da “ubiju” slobodno vreme svoje, a posto vise jugoslavenskih klubova nije bilo da se u njima druze i fudbal igraju, dosli su u crkvu koju nisu prihvatili kao Majku svog spasenja, nego su prema njoj zadrzali i crkvi nametnuli svoj anacionalni i bezboznicki odnos, i tako od mnogi crkvi napravili kafane u koje oni dolaze kada su zabave i igranke, kada u njima pjevaju lijepe pjevacice, ali takvi Srba veoma rijetko ili samo ponekad u crkvu dolaze na na bogosluzenja,a jos redje da se ispovjede i priceste, a bez uzimanja ucesca u Svetim Tajnama zivota crkve, nema Pravoslavne Crkve Hristove niti spasenja narodu Srbskom!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo