Вести

Једна од многих тајни коју је са собом однео у гроб (на Дедињу у сред Београда) загорски металац, по струци машин-бравар – Јосип Броз Тито,

Владислав Б. Сотировић

+++

јесте и вредност његовог личног богатства које је поседовао за живота. Домаћи, њему савремени званични извори о томе или не говоре или се до њих не може доћи редовним истраживачким путем из разумљивих политичких разлога али зато постоје архивалије које се налазе у иностранству, тј. они фондови који нису били под цензуром титоистичке ОЗНА-е, тј. данашње БИА-е а из којих се могу извући какви-такви подаци о машин-браваревој особној имовини као државног функционера. Да напоменемо да се у Титославији нису попуњавале икакве картице о имовном стању државних функционера, иначе пореских обвезника, нити је постојао икакав закон којим се регулисао тзв. сукоб јавног и приватног интереса државника и државних службеника. Уосталом, и да јесу постојале дотичне картице (као и споменути закон) сумњамо да би се могле користити од стране истраживача као релевантна архивска грађа што је на жалост случај и са данашњим имовинским картицама народник посланика и државних функционера.

Један од таквих архивских докумената из иностранства до којег смо успели да дођемо нам бар колико-толико може помоћи у одговору на питање колико је био богат Јосип Броз Тито. Ради се о документу из совјетских (данас руских) архива из године 1950., дакле о документу који се односи само на првих пет година након преотимања власти над читавом Југославијом, а Броз је након 1950. г. земљом владао све до 1980. г., дакле још читаве три деценије. Из овог совјетско-руског документа јасно произилази, јер је тако и експлицитно и наведено у самом документу који фактички представља попис Брозове имовине, да је Тито те 1950. г. поседовао у приватном власништву 1% територије читаве Југославије. Документ је откуцан на руском језику на писаћој машини, јасно је читљив и поседује све прописане архивске сигнатурске ознаке. У левом горњем углу овог документа руком је уписана сигнатура број 21 док у десном горњем углу стоји, такође руком уписана, сигнатурска ознака број 280. На дну документа је руком уписана „1950 г.“ Документ се чува у данашњем Руском државном архиву у Москви (РГАСПИ, 496-277-21/1) и представља извештај совјетске обавештајне службе са простора Југославије својој централи у Москви а гласи овако:

„Тито поседује огромна богатства. На располагању има 22 поседа:

1.   Краљевски дворац на Дедињу [тј. тзв. “Бели Двор” отет од Карађорђевића, примедба В.Б.С.].

2.   Раскошна вила у Румунској улици у Београду [ова улица је након сукоба са Информбироом 1948. г. преименована у „Ужичку“, примедба В.Б.С.].

3.   Цело острво Бриони на Јадранском мору с дворцима, плажама, зверињацима, флотилом, пловила за разоноду.

4.   Неколико раскошних вила на обали Јадранског мора, на Брду [код Крања, отето од предратних власника, примедба В.Б.С.] у Словенији, на Плитвицама у Хрватској [национални парк, примедба В.Б.С.].

5.   Огромно имање с кућама за одмор и подземним војним базама у Хан Пијеску – право феудално имање.

6.   Имања у Бељу, Илоку, Бачкој.

7.   Имање у Земуну.

8.   Виногради и вински подруми у Вршцу.

Тито има у поседу земљу која представља 1% територије Југославије – више од 250.000 хектара (пашњаци, шуме, виногради, плаже, имања).“

Да се по овом документу аналитички осврнемо са неколико наших запажања:

·         Сам документ од стране совјетских власти није нигде и никада објављиван у јавности врло вероватно стога што би имао контрапродуктивне политичке ефекте јер би у том случају како знанствена тако и пучка јавност и у Југославији и у иностранству пре свега сматрала да је документ настао из чисто пропагандних разлога, тј. да није заснован на реалном стању ствари. У овом случају, јајачки „маршал“ и загорски машин-бравар би веома лако и вешто могао да читав документ окрене у своју корист па би тако сакупио додатне поене у сукобу са Москвом. Треба се потсетити да је те 1950. г. у Москви на власти још увек био Грузинац Стаљин који није расчистио све рачуне са својим шегртом Брозом а који се само годину дана раније спремао за војну интервенцију против његове јајачке Титославије. Из горе наведеног, сматрамо да је веродостојност података који се износе у овом документу врло вероватно тачна обзиром да је рађен за интерну употребу.

·         Један од разлога зашто је Тито претворио Брионе у особну баштину након Резолуције ИБ-а 28. јуна 1948. г. је био и „бежанијске“ природе обзиром да је скоро читаво лето те 1948. г. провео на овом отоку који му је био сигурна и недодирљива база за евакуацију у Италију у случају уласка совјетских тенкова у Југославију из Мађарске. Након престанка совјетске опасности Броз једноставно није имао срца да се одвоји од Бриона па их је убаштинио у своју имовинску картицу. Брионе је као што знамо користио и за смештај разноразних егзотичних дивљих звери у локалном приватном зоо-врту које је као (доживотно изабран) председник на поклон добијао од разноразних егзотичних председника Азије и Африке од којих су неки припадали и канибалистичкој провенијенцији.

·         Уколико се примени прост аритметичко-математички систем вредновања потенцијалне особне Брозове заоставштине након ампутације ноге у Љубљани а заснован на формули презентованој у овом извештају (за 5 година председниковања 1% територије државе) долазимо до закључка да је у најмању руку те 1980. г. загорски металац у особном власништву поседовао читавих 7% државе. Наравно, са проласком времена и браваревим учвршћивањем на власти и сами апетити овог загорског сиротана су се повећавали тако да је веома вероватно да је цифра у процентима била далеко већа.

Да „добар занат злата вреди“ доказао је Броз: ако је неко успео да добро наплати своје машин-браварске руке и занатску машин-браварску школу у Сиску био је то пре свега загорски металац, иначе „највећи син наших народа и народности“.

__________________________________________

Владислав Б. Сотировић

http://srbskipatriotskifront.webs.com