Вести

„Религијо, ко те уби реци?Убише ме са олтара жреци!“ (Св. Николај Србски)

за новинар.де Јереј Михаило Микић, 06.09.2010

+++

Живећи у садашњем времену пуних искушења и многих противречности, у коме се све оно што је најбоље и највредније у Србском Народу, у име „прогреса и културе“ од издајника србског порекла који су под заштитом слебденика Новог светског поретка, проглашава: застарелим, сувишним, непотребним и превазиђеним, сведоци смо великих неспоразума: вербалних па чак и физичких сукоба у Србској Православној Цркви који изазивају збуњеност и немире у србском народу и забринутост код свих православних верника широм свјета. До размимолажења, неспоразума и скукоби између присталица и слебденика Владике Артемија и Свеог Архијерејског Синода Србске Православне Цркве дошло је по разним питањима, а највише по питању вероучења, богослужења и става којег Црква у садашњем времену пуних искушења треба да заузме и да има према окружењу и проблемима у којима се сада налази србски народ. Да се некоме – зна се коме, (да му име сада не спомињемо) у Србској Православној Цркви није журило да тај проблем реши на брзину, ломећи преко кољена правду и истину, и да је било мало више разумевања и истинске братске и хришћанске љубави код оних који су решавали овај најприје измишљени а затим надувани „случај“ Владике Артемија, нема сумње да би тада многи проблеми у Србској Православној Цркви са којима се она сада безуспјешно носи, могли бити решити правично и веома лако у Славу Божију, а на корист србског народа и радост свих православних хришћана свијета, повратком свих учесника ове драме црквеним законима и прописима, и освештаним обичајима црквеног рада и поретка. Зато је потребно да домаћа и страна јавност буде упозната са правим узроком настанка сукоба, и да србски народ зна праву истину о свему томе, да би тако сваки Србин могао, слободно и самостално према својим сазнањима, на основу вере своје, да донесе свој суд према тим сдашњим проблемима у Цркви Светог Саве, у Цркви Христовој, и као православни верник Светосавац да заузме свој став „ни по баби ни по стичевима већ по правди Бога истинитог“.

Шта је то све тражио, и зашто се то све залагао, залаже и бори Владика Артемије са својим слебденицима и истомишљеницима, да је због тога од стране Светог Архијерејског Сабора Србске Православне Цркве морао бити пензионисан? Шта је то Владика Артемије као Епископ мученичке Рашко-призренске Епархије, Богу и србском народу толико пуно згрештио, па да је због тога морао напусти Косово? Таква и многа друга питања непрестално постављају себи не само Срби, већ и многи други хришћани и православни верници широм овог свијета, а одговор је увијек исти. Ништа Владика Артемије Богу и своме Србском Роду није згрешио, нити својој мученичкој Србској Православној Цркви Светога Саве; и ништа од свега оног зашто Владику Артемија сада оптужују – није истина, јер никакви греси њему нису доказани, и њему због тога и није суђено. Из тога произлази, на основу логике здравог разума, да садашње оптужбе против Владике Артемија, немају зато никаквог свог законског покрића, јер оне су неосноване и по црквеним и државним законима, и оне зато нису никакве оптужбе, него најобицније лажи и клевете, које сада због остваривања својих политичких циљева на штету србског народа, шире многобројни непријатељи и Божији и наши. Слебденици Новог светског поретка: глобализма, екуменизма и папизма – нису били у могућности легалним путем из својих политичких и вјерских разлога да уклоне Владику Артемија са Косова и Метохије, из наше мученичке РПЕ, да би тако могли неометани од било кога, ту Свету србску земљу, мирним путем да поклоне и припоје ново основаној фантомској шиптарској држави. Због тога су синови и кћери таме и обмане, и доказане слуге Антихриста приступили познатом и опробаном комунистичком методу: „Када са неким неможете да изађете на крај, а ви му онда прикачите реп, и док он откачи приакчени реп, ви сте свој посао завршили“. А то значи, да садашња „влада“ Бориса Тадића, и СПЦ коју преставља Свети Архијерејски Синод, у немогућности да придобије Владику Артемија за њихову садашњу политику мирне интеграције Сјеверног Косова у састав новоосноване фантомске државе Шиптара, по испробаном плану, виђеном и већ применитом код нас Срба, када је била у питању Источна Славонија, Барања и Срем, зато са благословом светских моћника, невидећи или не желећи да виде да они таквом својом политиком глобализма, екуменизма и папизм иду на руку србским непријатељима, у право издајство Србства: Православља и Светосавља, решили да служећи се лажима и клеветама на тај начин уклоне и удаље Владику Артемија из РПЕ и са Косова и Метохије.

Да је Владика Артемије на себи имао било каквог греха и кривице, Свети Архијерејски Сабор Србске Православне Цркве неби њега тада без „суда и суђења“ једноставно само насилно сменио са чела Рашко-призренске Епархије, и затим незаконито пензионисао, него би Владику Артемија за његове престпе по закону морао да суди. Због тога што Владици Артемију није суђено, то значи да он није био низашта ни крив, а смењен је и пензионисан на правди Бога ни крив ни дужан због своје политичке неподобности данашњем режиму Бориса Тадића и светским моћницима, и због тога што се Владика Артемије јавно противи садашњој екуменској и неправославној политици СПЦ. Таквим својим непоколебљивим и оправданим хришчанским, православним и србским светосавским ставом, Владика Артемије навукао је на себе мржњу и поједине своје „браће епископа“ као и цијелог репресивног и моћног државног и партијског апарата Новог светског поретка, оличеног у садашњој „влади“ Бориса Тадића. Владика Артемије годинама је неустрашиво штитио србски народ на Косову и Метохији, и јуначки и храбро бранио све његове интересе, како у Београду, тако исто у Бриселу и Вашингтону, што њему непријатељи Србства никада нису могли ѕаборавити и опростити. Оправдано супростављајући се садашњој политици Бориса Тадића, која се сва налази у служби Новог светског поретка, која не само да води у издају србских народних интереса, него са садашњом својом политиком Борис Тадић води србски народ у његово духовно и физичко робство, ка његовом уништењу, Владика Артемије тако је на себе навукао бјес и мржњу домаћих слебденика Вука Бранковића. Због таквог свог ревнитељског (зилотског) србског Светосавског родољубивог става и рада, који ће млађим србским нараштајима да остане као вечни примјер како се за Србство, живи, бори и страда, Владика Артемије се замјерио свим непријатељима Србства. Светским моћницима и слебденицима Новог светског поретка, као и домаћим издајницима Србства: Православља и Светосавља, Владика Артемије се замјерио само због тога што се он трудио, и што је увијек настојао и желио да Богу и своме Мученичком србском народу послужи по примјеру Светих Бого отаца наших, по Владичанској заклетви коју је он на дан своје хиротоније положио Богу и свом србском роду, да ће он као Епископ Цркве Бога Живога, као Епископ Цркве Св. Саве, настојати у времме и невреме своју владичанску службу да врши савјесно „духом и истином“. И заиста, Владика Артемије обављајучи савјесно своје црквене и народне дужности и обавезе замјерио се тако многима, свима онима којим Бог није Отац нити Црква Мати, а „политичарима“ у цркви и држави, због свог долседног става по питању решења проблема Косова и Метохије, којег они виде отимањем те Свете србске земље од Срба и Србије, и давањем Косова на поклон Шиптарима. Зато је Владика Артемије политички био неподобан садашњој Влади Бориса Тадића и светским моћницима, и због тога је он морао да буде уклоњен са Косова, насилно разреши дужности Епископа Рашко-призренске Епархије и незаконито пензионише. Будући догађаји на Косову и Метохији, најбоље ће ова моја запажања о насилној смени и незаконитом пензионисању Владике Артемија, и „невјерном Томи“ да ускоро то потврде или демантују.

То што Владика Артемије са осталим својим слебденицима оправдано од Србске Православне Цркве тражи и очекује да она као Црква народа Светог Саве, као Црква Бога Живога непоколеблјиво иде освештаним путем Светога Саве и стопама Светих Отаца наших, и да зато јуначки и непоколебљиво са вјером у Бога и правду Његову стоји на бранику Србства: Православља, и Светосавља као врхунца хришћанске националне идеологије, и да због тога Црква своје учење не треба и несмије да прилагођава духу овог пролазног света и потребама често пута нехришћанских држава и режима од којих многии са Богом и Црквом Његовом немају ништа заједничко, већ да ми као чланови Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Христове, морамо свој дух, и пролазни дух овог и сваког другог времена да прилагођавмо духу Христове вечности који вечито живи и дише Духом Светим у Цркви Његовој. Такаво православно учење и јуначки став Владике Артемија и његових слебденика и избеглих монаха са Косова, неможе се зато њима по ничему да узме за грех, већ као њихову православну и светосавску ревнитељску или зилотску врлину, достојну сваке пажње и поштовања; јер то није неки њихов нецрквени изум и самовољни став, него истинско православно учење Светих Отаца Цркве!

У богослужбеном погледу Владика Артемије у име Бога, Светог Саве, и Свих Светих СРБСКИХ Отаца и Матери наших, тражио је од своје браће Архијереја да они као слуге Бога Свевишњега, као слуге Народа србскога, у својим Епархијама само испоштују Одлуку Светог Архијерејског Сабора Србске Православне Цркве „да се до даљњег“ има код Срба да служи онако како се је то и до сада вековима служило по освештаним обичајима Цркве Божије. Да ли је Владика Артемије имао право као Епископ Цркве Божије, да те своје и наше оправдане захтјеве поставља и тражи од Светог Архијерејског Синода и своје браће Архијереја, (од којих се многи понашају „непогрешиво“ као римски Папа којег сада као „Срби“ пљујући по гробовима СВЕТИХ СРБСКИХ НОВОМУЧЕНИКА који пострадаше на правди Бога ни криви ни дужни само због свога Светог србског имена, и због своје Свете вере Православне, вере Светосавске, од хрватских римокатоличких усташа који злочине своје починише над србским народом са благословом Црног Папе из Ватикана, којег они и поред тога на срамоту своју и цркве којој припадају желе против воље србског народа да доведу сада у Србију) свакако да јесте, јер сваки Владика по своме положају преставља свој народ и преноси и тумачи његове жеље и захтјеве Светом Архијерејском Синоду и Сабору. Значи, да се ни по томе питању Владика Артемије и његови слебденици не огрешише од Бога, Светог Саву и свој народ, јер они оправдано само желе у садашњим тешким и преломним тренуцима по васколико Србство, да међу србским народом сачувају само што нам је предано, и што смо наследили од Светога Саве, нашу Свету веру Православну, веру Светосавску, као једину истиниту науку и веру Христову, непромењену и неизмењену до краја света и века. Значи ни по томе питању Владика Артемије није се огрешио о Бога, Светог Саву, србски народ и Цркву његову, али се је Владика Артемије таквим својим ставом навелико зато замјерио кнезу овог света, Сатани и слугама његовим.

Владика Артемије са својим слебденицима, и избјеглим монаштвом са Косова, одувјек је желе само по заповјести Светог Апостола Павла да у србском народу „сачува оно што нам је предано“ нашу Свету веру Православну, веру Светосавску, нашу Свету Србску Православну Цркву Старог Србског Рођака Господа нашег Исуса Христа, и да тако ту нашу најсветију установу србску, свету и неупрљану сачува до краја света и века, за нека будућа србска поколења. А то је било довољно да се ђаво на њега наљути, јер Владика Артемије идући путем Светих Отаца наших, који својим животом Богу угодише, и који својим Бого угодним животом тако посведочише о својој вери и љубави према Богу и Србскоме Роду, зато оправдано не желе као вјерни слуга Христов да се Црква прилагођава духу времена у коме живимо, већ да дух садашњег времена прилагођавамо по учењу Православних Светих Отаца Цркве, духу Христове вечности који обитава у Цркви Божијој; за разлику од појединих Епископа, свештеника и верника који по „разуму овог свијета“ Цркву Божију желе да прилагоде својим потребама и своме људском учењу и мудровању који води у јерес, од које се Владика Артемије са још неким православним Епископима Србске Православне Цркве на време јуначки супроставио и савесно од свега неправославног у Цркви србској јуначки оградио.

Зато, Цркви Божијој новим црквеним расколима и народним поделама не прети Владика Артемије и његови слебденици и избјегло монаштво са Косова, него до „поделе и раскола“ у Србској Православној Цркви ће довести они Епископи који и даље упорно устају у својим гресима, који и даље упорно остају у својим неправославним ставовима и захтјевима о довођењу римског Папе у Србију, и који се тако очигледно прилагођавају духу садашњег времена и потребама садашње државне политике. Због тога до „раскола и подјеле“ у СПЦ и србском народу довешће они Епископи који у Цркви Светог Саве желе да промјену калндар под изговором да он „касни“. Некасни црквени календар, него касне са запажањем времена у коме живе сви они који такву пропаганду као слебденици Антихриста у србском народу врше, и који Бога се не бојећи а народа не стидећи уводе своје измишљене новотарије у богослужења и проповедајући друге јереси, као што је она да душе нема. Такви Епископи ако и даље буду упорни у својим неправославним учењима, ако будуи даље наставили да иду таквим својим неправославним путем, они неће мођи да доведу до раскола у Цркви Христовој, у Цркви Светога Саве, јер Црква Божија није у броју и слави земаљској, већ њезина снага и моћ проистиче из Истини и Правде Христове, и такви Епископи умјесто да доведу до „поделе и раскола“ у Цркви Божијој, они ће у ствари због таквог свога неправославног става, учења и рада, само попут сувих грана да отпадну са стабла Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Господа нашег Исуса Христа, и ништа више; али ће они зато моћи србскоме народу који се још увијек већим својим дјелом није вратио на пут Светог Саве, и упознао са Светосављем „као врхунцем хришћанске националне идеологије“ да донесу таквим својим несрбским и нехришћанским радом велику несрећу; и тако Србе за рачун Сатане, као верне слуге Антихриста, да доведу до свађа и подела, од којих ће само користи имати непријатељи и Божији и наши. Такви епископи који буду због своје јереси отпали од Цркве Бошије, они ће вјероватно и даље да имају обличје цркве, да изгледају као епископи, али они то неће бити, јер неће имати праве и истините науке и благодати Христове на себи, него ће да буду лажна црква без Бога у себи, лажна црква из Јовановог Откровења!

Захваљујући таквом стању у Србској Православној Цркви, највећи дио народа србског, а поготово верника, свештеника, монаха и монахиња већ је подељен на оне који бране и следе ИСТИНУ коју заступа и брани Владику Артемија, на његовом путу у служби Богу и Србскоме Роду, и на оне који Владику Артемија без суда и суђења нападају и оптужују, док у свему томе непријатељи Србства и Православља највише користи имају, и радосно због тога трљајују руке своје, наздрављајући и честитајући једни другима на својим постигнутим успјесима у борби против Бога и Србства, док Сатана, као крвник рода људског од почетка свему томе радосно се смије и церека!

Зато одговорност за нове поделе и нове расколе у Цркви и србском народу неће сносити они Епископи, свештеници, монаси, монахиње и вјерни народ који неустрашиво стоје на бранику Србства, Православља и Светосавља, него ће одговорност за србске црквене и народне поделе пасти на оне који Србство, Православље и Светосавље и тако саму Цркву Божију небуду бранили. Одговорност ће сносити за нове расколе и нове поделе у СПЦ и србском народу они „Срби“ који у Јудином издајству Христа, светог Саве и србског народа буду учестовали, и они ће пред Богом и историјом и србским народом сносити сваку моралну и законску одговорност. Они, који на било који начин у томе злу буду учестовали, и који се небуду од тога зла бранили, они ће пред Богом и будућим србским поколењима морати дати одговор за своју садашњу издају Бога и Србства: Православља и Светосавља. Из недавно превазиђеног америчког раскола из којег изгледа да многи нису ништа научили, још увијек нам је у свежем сећању болна истина, да нико од оних који су до раскола својим ставом и радом довели, и који су у њему учестовали на било који начин, да нико од таквих Срба и Србкиња који су умјесто истине ширили лаж и клевете, умјесто љубави мржњу, да нико од њих свој овоземаљски живот није баш лако скончао. Сви сијачи мржње и поделе у србском народу, морали су зато још у своме овоземаљском животу, у овоме свијету са којега многи од њих нису могли баш лако отићи, да дадну свој одговор Богу за такав свој нехришћански и несрбски став и рад. Сви учесници америчког раскола прије своје смрти дуго су боловали и тако се мучили док своје грехе нису окајали, док се нису исповедили, и праву истину признали и казали, као што је то био случај и са блажено упокојеним Патријархом србским, Његовом Светошћу Г.Г. Германом, и многим другим „расколницима“ и „федералцима“. Сви су они без обзира ко били, за смртне грехе раскола и подјела у србском народу морали тако прије своје смрти да се јавно покају за грехе своје. Признајући пред Богом и народом србски, јавно истину о поделама и расколу у коме су учестовали, они су тако своје грехе окајали, и тек онда мирно тада душу своју Господу предали. О томе изгледа да они који сада због својих ситних људских интереса можда и несвесно цепају омофор Св. Саве, небрину пуно. Они као да пуно не мисле о томе са чиме ће изаћ пред Милоша и Лазара, Св. Саву и Господа Христа. Да ли ће историја као учитељица живота и Народ Србски да их спомиње као слебденик Вука Бранковића који „издаде“ Србе у боју на Косову Пољу или као слебденике храброг Обилића који распори турског цар Мурата од „ућкура па до бела грла“ и тако својим јуначким дјелом свима показа „ко је вера, а ко је невера“! Многи „Срби“ данас у своме незнању и равнодушности небрину за судбину Народа Србског или неверују у Бога и правду Његову. Шта је од тога права истина? Време ће показати! Јер животопис сваког човека пише се од његовог рођења па до смрти, а Божијој правди и суду историје нико никада утекао није, па тако неће утећи ни сада нови проповедници црквеног раскола и подела у народу србском, без разлике ко они били.

У свему томе као и увијек до сада, у свим тим догађајима који се сада дешавају а који могу бити од преломног историјског значаја за Србски Народ, великог удела имају Србски православни свештеници који су одувек били кроз дугу и трновиту славну историју Србског Рода његове главне лучоноше у борби за слободу, ослобођење и уједињење Васколиког Србства и свих Србских Земаља, у једну Свету и недељиву државу Србску. У тој борби која вековима траје између добра и зла, правде и неправде, истине и лажи, слободе и робства, пали су најбољи Србски синови и кћери који историју србску нису писали пером и мастилом већ крвљу и костима својим. Међу њима био је и велики број србских православних свештеника који су са крстом у једној руци, а са јатаганом и пушком у другој, били у првим борбеним редовима са вером у Бога и правду Његову у одбрани Србства: Православља и Светосавља!

Зато сада више нема у Народу Србском, као што је то некад било, неимара и задужбинара, хајдука и ускока, и бораца за слободу, правду и истину. Изгинули су хероји србски у многим ратовима који су вековима вођени у великим, страшним и крвавим борбама за ослобођење и уједињење Васколиког Србства, и гробови њихови остали су само да сведоче неком новом србском поколењу – докле се простиру земље Србинове. Из тих многобројних знаних и незнаних Србских гробова почели су сада да пристижу нови слебденици правде и истине, нови Обилићи, који попут Ђакона Авакума храбро носе Крст свог страдања, радосно певајући: „Срб је Христов не боји се смрти!“

Зато је Кнез овог света и решио преко слуга својих из Новог светског поретка, да сада по сваку цену још у заметку или пупољку, да уништи сјеме Србиново, да се оно тако неби развило и своје благодатне плодове донело. Међутим, он у тој својој сатанској намери неби могао да постигне пуно, да он нема свештеника својих који „мудро“ ћуте по разуму овог свијта, чекајући да виде ко ће да побједи? Правда или неправда. Истина или лаж, не знајући или нежелећи да знају да Христос до сада ниједну битку изгубио није, па неће Господ изгубит ни ову коју Сатана сада води против Старог Србског Рођака, преко нејаких леђа Србинових.

У Јеванђељу Божијем, тој Радосној Вести о искупљењу и спасењу рода људског, Христос нам говори о три врсте људи на земљи. О врућима или својим искреним слебденицима за које каже да ће наследити Царство Божије. О хладнима или својим непријатељима за које каже „ако се не покају да ће завршити у паклу огњеном“. И за млаке или несврстане, неопредељене или неутралне који при заласку дана са „добро јутро“ поздрављају чаршију на све четир стране „да ће их избљувати у дан Страшног Суда свог“. Зато нема ништа горе у роду људскоме од они људи који се држе љигаво, неутрално, и који своје мишљење ника неће да кажу јер га и немају. Чувајте се таквих увијек и на сваком месту. Они по природи својој немогу да буду искрени пријатељи Божији, нити било коме другом на земљи овој.

Свештенство под комунизмом највећим својим делом – држало се млако, као и сами народ из којег су потекли. Злогласна УДБА све је знала и све је контролисала, јер због недостатка вере многи свештеници су због „страха Јудејског“ милом или силом постали њезини сарадници. Таквима је посао био да уходе ближњег свога, да мотре на њега, шта он ради и чиме се бави. Тама је била тада обавила све Србске земље, Србски Народ и Цркву Божију, и светлости нигде тада на видику било није. Зато су многи неутврђени у вери Христовој покушавали да се снађу како су најбоље знали и умели, јер је било пуно оних који су мислили због маловерства срца свог, да из густе таме комунистичког робства излаза нема. Да је све пропало. Али Господ Милостиви због Славних Богоотаца и Матери наших, није у потпуности заборавио народ свој Србски. Слао је Он и тада Србском Роду своме Србске Горостасе и Пророке Нове попут о. Саве Банковића, који због своје вере у Бога и вере у Србство, у комунистичком „рају“ на земљи под Јосипом Брозом Титом, више времена проведе на робији него на слободи. Робије, прогони и заточеништва нису мимоишла ни Св. Мученика Србског Варнаву Настића, Светог Оца нашег Јустина Ћелијског и Св. Николаја Србског Златоустог као и многе друге знане и незнане Србе и Србкиње који су рађе трпиле пргоне и понижења, и ишли на робију или у заточеништво са вером у Бога и правду Његову. Не одрићући се тако Бога Христа и наше Свете вере Православне, вере Светосавске, ни по цену највећих страдања, они су тада били са онима сличним себи, Србска Црква Бога Живога – „стуб и тврђава истине“ и неустрашиви проповедници Јеванђеља Христовог. Они су били ти мученици и светитељи Народа Србског који су попут Старо завјетних Пророка за време комунистичког робства, са ланцима робским на себи али духа слободног, попут Светог Апостола Павла, својим страдање сачували у народу веру у Бога и Правду Његову, и веру у наше вољено и Богу драго Србство!

Данас се многи позивају на те великане Србскога Рода свога, па чак и они који су их некада прогонили. Једни то чине добронамјерно благодарећи Богу што у нашем Србском Роду подиже такве мученике и исповеднике вере Христове као у ретко којем другом народу на свету, а други то чине са очигледном намјером и жељом да се на тај начин сакрили иза Светих имена њихових док „олуја“ прође, и тако да умире прљаву савест своју. Не узимајући учешћа „од страха Јудејског“ у садашњој борби против сила зла која се сада у Цркви води против глобалиста, паписта, екумениста, новотараца и других заблуда преко којих Сатана плански руши Србски Народ и нашу Свету веру Православну, веру Светосавску и Цркву Христову. Они су нажалост и срамоту своју тако се сврстали сами међу оне несрећнике које ће Христос избљувати у дан Страшнога Суда свог, ако се на време не покају, и на прави србски пут не врате!

Многи се свештеници тако и сада као и за време комунистичког робства одрекоше Бога Христа и нашег вољеног Србства. Народ то види, ћути и трпи као и поједини свештеници јер су уплашени и индоктринирани од садашњих црквених и државних власти, па им због тога непада на памет да се одупру и супроставе данашњим рушиоцима Србства: вере и оточества, Православља и Светосавља. Зато је браћо Срби и сестре Србкиње, синови и кћери Светог Православља, нашег милог и Богу драгог Светосавља, наступио последњи час да нешто и ми урадимо на спасењу своме, ако нам је заиста стало и ако желимо да очувао Србско народно и црквено једенство и слогу. Сутра може бити исувише касно. Као прво сви они који кажу да у Бога верују, а колико верују најбоље се види по ономе што чине и раде, требали би да се покају за грехе своје, знане и незнане, учињене делом, речју и мишљу, и затим да опроштај затраже од Светосавске браће своје, и потом да се исповеде код Владике Артемија, а он је човјек и Владика милостива срца, па ће зато радо у славу Божију, а ради слоге и јединства у СПЦ и србском народу, да им опрости и да их разреши свих греха њихових, осим хуле на Духа Светога, и потом сви заједно као Срби: Православци и Светосавци, као духовна браћа и сестре који имамо заједничког Оца нашег Небеског, да се причесте сви заједно како то и доликује вјерној дјеци Светога Саве, за опроштај грехова наших и за живот вечни, Истинитим Тјелом и Крвљу Христовом, уз чврсто обећање Богу, Светом Сави и Свим Светитељима, Просветитељима, Исповедницима и Мученицима мученичког србског народа нашег и цијелог Православног свијета, да ћемо заједнички поштовати, у дело спроводити и чувати јединство Србске Православне Цркве и нашег многострадалног Србског Народа, и од памтивјека устаљени црквени ред и поредак који нико неможе да мења онако како га „уши сврбе“ – јер закон је по речима Цра Душана Силног – ИЗНАД свију нас, смртних створења људских, који ћемо прије или после морати умрети и затим од Господа плату примити по дјелима нашим. Св. Апостол Павле никоме од нас није рекао да наше Свете обичаје мењамо, него у међусобној љубави и слози да „чврсто држимо предање, којем смо научени“ (2 Сол. 2:15) и да „сачувамо оно што нам је предано, клонећи се поганих и празних разговора и спорова лажно названог знања, којем се неки приволеше и тако отпадоше од вере“ Христове и нашег вољеног Србства! (1 Тим. 6:20-21)

Тада ће све ово зло које нас је сада снашло Законом Живота због греха наших, по праведном Суду Божијем, да се окрене у нашу Србску корист и славу Божију. На Србима ће тада да се испуне речи Христове из приче о слепцу описаној у Св. Јеванђељу по Јовану гл. 9:3 или о Лазару гл. 11:4 да је све то тако требало да буде на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз зло које нас је снашло, и дјела Божија покажу на нама – грешним Србима. „Јер треба и подвајања да буде међу нама, да би се показали који су постојани“. (1. Кор. 11:19) Све зависи од тога како ће Црква своје садашње проблеме да реши. Да ли ће да их решава љубављу Христовом и мудрошћу Његовом или по жељи Кнеза овог „света који сав у злу лежи.“ Од те судбоносне одлуке, зависи и будућност и јединство Србске Православне Цркве и Србског Народа, односно од те одлуке које садашње наше Цркве и народне воће требајау да донесу, зависи наше Србско народно бити или не бити, зависи сам наш Србски опстанак или нестанак као народа, са позорнице живота овога свијета.

Неби се зачудио зато, да слебденици Новог светског поретка који су сада проценили да је после успјешног цепања србског државног јединства дошао погодан тренутак за цепање и омофора Светог Саве и разбијање Србске Православне Цркве по покрајинама или новооснованим државама, у којима ће она да буде само једна од многих других верских заједница без икаквог стварног утицаја у друштвуи, и на духовно опустошени и разорени Народ Србски, па да Сатана преко слуга својих због тога не изврше још већи притисак на све оне који о томе одлучују и тако доведу до раскола у Цркви и направе поделу у народу са несагледивим штетним последицама. Ако се то зло недај Боже заиста и деси у нашем времену, онда ће проклество свих предака и потомака наших, да падне на главе и на дјецу до трећег и четвртог кољена, колио Бог походи на синовима и кћерима грехе Отачке, свих оних Срба и Србкиња, који су на било који начин својим неутралним ставом или штетним радом до тога довели и дозволили да до подела у цркви и србском народу дође. Таквима би боље било да се нису никад ни родили.

Ово је несумљиво најгоре време у новијој историји Србског Народа, када због тога Црква није смела себи дозволити, да униђе у сукоб са било киме, а поготово да безпотребно и неоправдано улази у сукоб са Владиком Артемијем, његовим монаштвом и верним народом из РПЕ и са Косова и Метохије и цијелога свијета, који су часно обавили свој дио посла у очувању Србства и Православља у тој нашој србској покрајини. Одузимање Владици Артемију Рашко Призренске Епархије, без суда и суђења, и изрицањем забране његовом повратку и боравку на Косову, верујући народ широм Православља схватио је то са правом или не – као политичку ујудруму, као издају Бога и Србства од стране Синода и Сабора Србске Православне Цркве, а поготово од појединих владика који су због своје прошлости наводно уцењени и сада од стране државних власти као што је то био случај и за време комунизма. Зато сваки Србин треба да учини све што до њега стоји, да се садашњи проблеми у нашој Цркви што прије превазиђу и реше у духу љубави Христове и Његове истине. Само таквим радом ми можемо да ојачамо Светосавску веру нашу која ће да окупља, уједињује, обожи, сложи, помири и збратими разједињени Србски Народ. Од тога зависи наш СРБСКИ опстанак или нестанак, и зато нико од верујућих Срба и Србкиња нема право да буде по страни од садашњих догађаја који се одигравају у Србској Православној Цркви, а који су од судбоносног значаја по Васколико Србство!

Ја сам јавно рекао оно што сам мислио, и сматрам да сам тако душу своју спасао. Ако сам ја, као Срби и православни свештеник којег само болу „све ране србског рода мога“ нехотично можда са овим мојим писањем некога увредио и тако Богу згрешио, нека мени опрости Господе тада, по великој милости својој све грехе моје, јер ово ће онда бити најмањи грех почињен у животу моме, јер Господе не жели смрт грешника него да се он покаје и на прави србски пут врати, а ти ђаволе који само чекаш да некоме ногу подметнеш, и затим са собом да га тако свучеш у велике дубине пакла вечног, немој да се буниш и лажи да шириш, него докажи где сам погрешио. Сматрам и верујем, да ми зато од људи и Срба правих нико неће узети за зло, што сам своје мишљење јавно изнео, и да свако од нас има право на своје мишљење другачије од става, мишљења и погледа било кога, па тако и мога, и да свако може добронамјерно да изнесе у јавност и укаже прстом на све оно што по његовом мишљењу сада неваља у Цркви и србскоме народу и друштву нашем, и истовремено отворено, јасно и храбро свима да каже шта би се требало радити и чинити да се те грешке поправе и тако из ове садашње кризе у СПЦ и србском народу са Божијом помоћи, а уз наш труд и жртву напокон изађе; али да нико нема право без обзира ко то био, у име „демократије, науке или било чега другог“ а поготово да нико нема право у име екуменизма, папизма, глобализма и других јереси нашега доба, са којима се разара и уништава Црква Христова, Црква Светог Саве, највећег Србина, Православца и Светосавца у историји Рода србског, а без које Србству нема спаса ни опстанка, да таквим својим нехришћанским, несрбским и нецрквеним наопаким ставом и радом, руши Србство и Православље. Амин.

Јереј Михаило Микић