Вести

Склони смо за све да кажемо да је по допуштењу Божијем, па стварамо слику да Бог раме уз раме учествује у свим нашим лажима, интригама, осветама.

за новинар.де пише Ленка Летић, 07.09.2010

+++

У таквим тренуцима газимо по јединој истини а она је, Бог нам је свима дао слободну вољу. Том вољом нам је допуштено да дишемо, или ваздух у плућима да задржимо. Да корачамо, или на једној нози да скакућемо.

Прогонитељ се својом вољом одлучује неког да прогони. Прогоњени својом снагом себе брани од прогониеља. Бог све то посматра. Прогонитељу одузима од вечности, прогоњеном додаје венце вечности.

Бог посматра планове оног који се у прогон недужног спрема. Планови се шире и ка остварењу иду. Зашто их Бог не заустави није наше да тумачимо вољу Његову. Онај ко прогон трпи и у одбрану се упушта не ради своје сујете, већ ради заштите лика свог по лику Његовом, зна да је то пут којим мора да прође. Да није тог пута не би био ни пут којим ће Он једном кренути да би свој суд дао грешнима и своју љубав безгрешнима, да као пастир раздвоји овце од јараца.

Бог проматра и данашње суђење монасима рашко-призренске епархије. Он на то гледа као дело зле игре људи који у себи носе нељудска дела. Проматра и нас који смо са друге стране тих нељудских дела, али смо у многоме допринели да данас то монаштво стоји као жртва између нељудских дела и нас који мислимо да смо људским делима овенчани. А нисмо.

Ако се затворимо у келију свог бића и будемо искрени према себи, признаћемо да многе заповести знамо по читању речи којима се заповест пред нас поставља, али да смо само до половине реченице стигли у остварењу оног што се од човека хришћанина очекује.

Свако од нас има на свом спику емоција једног или више од једног кога мрзи, према коме злоби, и против кога је подигао прогон својих интрига или измишљених осуда. Свако од нас је једног или више од једног у грешкама и гресима јавно отркио, исмејао и достојанство бића му у прогон ставио. И свако од нас у својој души носи језеро невиних суза оних којима је зло нанео.

Бог је дошао ради обичних да би им дела до савршенства подигао. Апостоли су Му били рибари, занатлије, дрводеље, а данашњи „апостоли“ око себе скупљају титуле, дипломе и власнике банковних рачуна. Ствара се клан великих и малих. Иста су дела у политици, међу новотарцима и светосавцима. Тај троугао од тачке до тачке поседује исту дужину страница.

Обични то виде и тешко у тој боли неправде и неједнакости, по људској слабости могу до дела савршенства да се упуте. У тој слабости мисле да их је Бог заборавио, или у речима преварио.

„Мали“ хришћанин више нема где своју душу да приклони а да се ту осети једнакост и припадност. За његову бол, самоћу, немаштину, више нико нема ни осећај ни време да то осети. Политика, да ли државна или верска, увукла се између свих зидова ка чијим здањима „мали“ хришћанин креће. Моћ и призната умност царује свугде, само дроњица стоји са стране и све то посматра.

Прошла су времена када је Алија Сиротановић, као вредан радник, имао част да се нађе на новчаници и тиме сведочи да само чистота душе руке у дело може да спроведе, и да ту диплома није вођа пред почасти. Још даља су времена када се живело по мудростима нешколованих људи. И тако, окренути ка слави и славнима, окренули смо се од заповести да волимо Бога свом душом својом, а ближњег као самог себе.

Бог ту заповест није оставио да би на њу гледали као што гледамо на нечију заборављену ствар на травњаку парка кроз који пролазимо. Та заповест тражи улагање и одрицање. Ми волимо да живимо у добру и да нас нико не вређа. Волимо да се будимо у срећи а не у сузама и патњи. Волимо да нас људи цене и да нам нико клеветама име не прља, и ако сагрешимо тежимо да нам милост ближњег опрости сагрешења. Исто тако волимо да имамо храну, да смо пристојно обучени, ако нам дечији погледи тужно гледају ка оном што му сами не можемо пружити, да нам неко тој родитељској боли помогне. То исто воле и сви људи око нас. Ако искрено волимо Бога (а о томе непрекидно причамо), онда ћемо ближњем прилазити са истим кораком са којим тежимо да и ближњи нама приђе, и само тако ћемо чувати истину да смо сви деца Божија.

Осврнимо се на било коју хришћанску заједницу сабрану око неког светосавског храма. Годинама се из истог путира причешћујемо. Иста кашичица дотиче наша уста и дели нам по једнакости Тело и Крв Господа, а у свакој тој заједници има више неистине него истине, има више скривених суза него благодарне радости. Има више неједнакости од једнако подељеног Тела и Крви Господа.

И због тог лицемерства, оних који су устали против Христа и светосавља, и нас који устајемо против ближњег, монаси рашко-призренске епархије су данас пред Црквеним судом.

Бог их данас проматра. Проматра њихове прогонитеље, и нас као њихове заштитнике. У монасима налази спремност да истрају. У прогонитељима спремност на даљи прогон. У нама заштитницима спремност да се и у следећем сабирању саберемо без љубави према ближњем.

Живот хришћанина треба да је чист и моралан, да својим животом буде пример другима. Та чистота без љубави и спремности на праштање је слика без рама. Обућа човекова може да буде излизана од долазака у храмове, али ако су му дела лицемерна и раст језера недужних суза све већи, он такав не сведочи о љубави према Спаситељу, већ сведочи обману којом је огрнуо свој хришћански ход. Та људска недостојност која је нашла достојно место у светосавским храмовима довела је до тога да монаси рашко-призренске епархије буду пред Црквеним судом.

Христово распеће је данас далеко од свих хришћана. Избледела слика намученог Тела. Са именом Његовим нису се окренули распећу Његовом већ престижу, подели, сујети и владавини. Тамо негде у запећку ума и душе данашњи хришћани су заборавили на речи Спаситеља „Волите један другога као што Ја вас волим. По томе ће се познати да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом“…и у дубљем запећку речи „Ко саблазни једног од ових малих који верују у Мене, боље би му било да камен воденични обеси око врата, и да потоне у дубину морску“. Мали се годинама саблажњавају и пред великима потискују, зато су данас монаси пред Црквеним судом.

Није само Иринеј Буловић крив за ову срамоту Српске православне цркве, криви смо сви који носимо своје име. Кад је тај расколник у вечерњим сатима упутио своје свештенство и верни народ ка католичком храму у малом месту Петроварадин, да дочекају неправославног „епископа“ Жоржа, сви који су пошли са крстом око врата, окренули су лице од Господа и ка Жоржу кренули. Целивали су га целивом као свој свога што целива. Певали су пред њим богомољачке песме, а он, са осмехом на лицу, створио је слику Раја и лик змије која је преварила Еву и она превару пренела на Адама. Онда је неговани Жорж у одеждама које припадају православном епископу (а православан није, јер кроз православне обичаје не признаје православног патријарха већ оца католичке нације) кренуо у тим вечерњим часовима да дели нафору. Само је једна хришћанска душа стајала са стране и проматрала превару у којој је по не знању затечена. Кораци Жоржа су пришли тој певареној души у намери да прихвати нафору из његове руке, и када су речи изашле из те невине и преварене душе „одби“, зачуло се запрепашћење присутних „хришћана светосаваца“.

У том призору смрадне секте, само једна душа је мислила на Христа, али већ сутра каменице „хришћанских светосаваца“ су засуле душу која се осмелила да Жоржу каже „одби“. Није им Иринеј издао наређење да се лате каменица, то су учинили по свом безверју и слепилу да следе Христа. И све свештеничке одежде су заборавиле на часове теологије на којима су били у боголсовској школи. Заборавили су и завет оданости који су положили када се риза на њих навлачила. Нико се каменицама није окренуо ка делу Иринеја који их је ка Жоржу послао. Да ли је онда Иринеј крив што је несметано корачао и мешетарио по светосавској вери? Крив је само за издају којој се окренуо, а за слободан пут који је био пред њим криви смо сви ми који кажемо да следимо пут распетог Хрисата.

Можемо ли кривити Иринеја због преваре ако нам је Господ рекао „Чувајте се да вас ко не превари! Јер ће изаћи многи лажни пророци и превариће многе. Они ће чинити чудеса, не би ли преварили и изабране. Тада ако вам ко каже: овде је Христот, не верујте му!“.? Не можемо. Криви смо ми кроз које су речи Господа прошле као и вода што пролази кроз шупљу цев.

Зашто је било лако Иринеју да нас превари, и зашто је тако лако монахе рашко-призренске епархије довео пред Црквени суд (читај суд безбожника у Цркви Праведника)?, зато што нема искрене љубави у нама, ни према Богу, ни према Његовим заповестима, и зато што су многи мали саблажњени, преварени и као играчке били у рукама оних који су се ученицима назвали, и зато што су многи одежду обукли јер по лењости нису били за рад који тражи жуљевите руке и потоке зноја, па су кроз свештенички позив видели добит а не паству која им је на бригу поверена.

Ко може од хришћанске пастве да се похвали да њихов парох зна све главе у чије куће улази, и све одаје слике живота оних којима дом по свећењу водице познаје? Мало, скоро ни то мало. Сем торбе, роковника и предмета који су потребни да би се чин свећења водице обавио, нико не може да каже да је њихов парох оставио науку Христа у њиховом дому, да их је упозорио на грешке, грехе и опасности које вребају. Сваки парох има довољан број парохијана у својој надлежности. Ко може да каже да се у парохији којој припада живи по заједници хришћана са апостолима, или бар приближно по тој заједници љубави, бриге и поделе на једнаке делове? Нико.

Тренуци стварања измена у литургији да ли су донели неуморне кораке пароха у домове својих парохијана и неуморне речи којима су их на опасност упозоравали? Нису. Речи су биле спорадичне, успутне. Чекало се да неко то протумачи. А да ли је ту тумачење било потребно? Није. Све и да има хришћанске потребе за тим изменама, било је довољно да се виде животи оних који су ка тим изменама кренули и да се спозна да се Свети Дух на такве не спушта, и да Свети Дух кроз такве неће дотицати речи старине, оне која их је у побожности и одрицању изњедрила и изнела. Зато су данас монаси рашко-призренске епархије пред Црквеним судом (читај суд безбожника у Цркви Праведника).

У многоме је кривица у нама који следимо пут светосавља. Пасивни смо на ближњег, саможиви за себе.

И даље се спотичемо и не испуњавамо завет који кажемо да смо дали када смо за Господом кренули, и даље на Његове речи гледамо као на нечији предмет остављен на травњаку парка кроз који пролазимо.

Док не испунимо у истини Његове речи „Воли Бога свом душом својом, и свом мишљу својом, а ближњега свога као самога себе“, не можемо на себи носити Његову благодат која ће нас чувати од слепила и превараната.

Православном вером данас корачају људи који се руководе само импулсом свог умећа, зато нам православље и страда. У уму носе Бога, а у срцу носе себе. Због таквих корака ојачао је Иринеј, Амфилохије, Атанасије, Григорије, и сваки други Иринеј…због таквих корака чекало се да неко дође и протумачи њихово мешетарење по светој литургији. И кажу да све, скоро све, враћају као што је некада било. Ако је тако, зашто онда скидају двери, јуришају на олтаре, бацају завесу са двери у просторе мемљивих подрума, када слика Распећа сведочи и следеће „Тог часа завеса у храму, која је раздвајала светињу над сетињама од светилишта, раздра се на двоје…“

Да читамо речи из Јеванђеља ради свог вечног живота, а не ради знања које ћемо пред светом показати, и од тог знања направити немире и надметање, данас светосавље не би пропадало и данас би се монаси рашко-призренске епархије налазили у својим светињама, у рукоделању или молитви, не би стајали пред Црквеним судом (читај суд безбожника у Цркви Праведника).

Ленка Летић