Вести

Deo okrivljenih monaha-klirika podneo eparhijskoj komisiji za saslušanje svoju sabornu i jednodušnu izjavu u pisanoj formiCrnorečko bratstvo u Egzilu, utorak, 07 septembar 2010 14:39

+++

Deo izbeglog monaštva Eparhije raško-prizrenske (sveštenoslužitelji, tj. sveštenomonasi i sveštenođakoni, sveukupno njih 17 na broju) pozvan je, aktom privremenog Administratora Eparhije raško-prizrenske, Mitropolita Crnogorsko-primorskog Amfilohija da, na osnovu čl. 218 Ustava SPC i st. 3. čl. 67. Pravila i postupka za crkvene sudove SPC, da 6. i 7. septembra 2010 predstanu saslušanju u crkveno-sudskom postupku, koji je protiv njih poveden zbog njihovih navodnih kanonskih prestupa.

Svi sveštenoslužitelji, osim bivšeg nastojatelja manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, jeromonaha Benedikta, pojavili su se 6. septembra u 10.00 časova u prostorijama EUO, namereni da zajednički pristupe saslušanju o jedinoj konkretnoj krivici koja im se, aktom Mitropolita Amfilohija stavlja na teret, tj. “samovoljnog istupanja iz manastira i privatnog nastanjivanja“, jer su zajednički, i iz istog razloga, svoje manastire i napustili, izbegavši iz Eparhije raško-prizrenske.

Na osnovu čl. 65 i čl. 67 Pravila i postupka za crkvene sudove Srpske pravoslavne crkve, pozvani sveštenoslužitelji pripremili su svoju zajedničku pisanu izjavu-saslušanje. Po dolasku u prostorije EUO u manastiru Gračanica dočekala ih je tročlana komisija u sastavu: Jerej Sava Šmigić, sekretar ERP, protojerej-stavrofor Milija Arsović, arhijerejski namesnik kosovsko-mitrovački i protosinđel Jovan Jelenkov, nastojatelj manastira Crna Reka.

Predsednik komisije za saslušanje, jerej Sava Šmigić saopštio je prisutnim sveštenoslužiteljima da su pozvani da odgovore na pitanja koja su, po njihovom mišljenju, od važnosti za dalje vođenje postupka. Na pitanja, odštampana na prethodno pripremljenim formularima trebalo je, individualno, odgovoriti u pisanoj formi, čitkim rukopisom, za vreme koje je komisija odredila, nakon toga glasno pročitati i potpisati. Strogo je zabranjeno međusobno komuniciriati, kao i odgovarati i pisati nešto što ne sadrže postavljena pitanja. Prisutni monasi nisu mogli da se otrgnu osećaju da čitav postupak počinje da liči na jednu nadrealističnu mešavinu udbaško-isleđivačkog ponašanja i ispitnog studentskog roka.

Budući da je u pozivu na saslušanje bila navedena samo jedna krivica, ‘‘samovoljno istupanje iz manastira i privatno nastanjivanje“, prisutna bratija je na tu optužbu i odgovorila, saborno i jednodušno, u pisanoj formi, a u skladu sa čl. 65 i čl. 67 Pravila i postupka za crkvene sudove Srpske pravoslavne crkve, jer poslani akt Mitropolita-Administratora nije sadržavao poziv ni za kakvu drugu konkretnu krivicu.

Iako navedena izjava-saslušanje nije nikakva optužnica, kako želi da je predstavi informativna služba ERP na svom sajtu, nego jedno sagledavanje čitave situacije i predloga za jedno hrišćansko razrešenje, očigledno je da će i ona da posluži za dalji pritisak nad izbeglim monaštvom i njihovo crkveno-sudsko gonjenje, jer pomenuta izjava ERP info-službe ni kao mogućnost ne pominje okončanje crkveno-sudskog postupka (što je jedna od mogućnosti navedenih u Pravilima za crkvene sudove SPC) što znači da je presuda već donesena.

Da bi srpska javnost imala jasniji uvid u navedenu izjavu-saslušanje okrivljenog monaštva, donosimo je u prilogu.

NjEGOVOM VISOKOPREOSVEŠTENSTVU,
MITROPOLITU AMFILOHIJU,
ADMINISTRATORU EPARHIJE RAŠKOPRIZRENSKE

Vaše Visokopreosveštenstvo blagoslovite!

S obzirom da ste nam proteklih dana uručili pozive za saslušanje na crkvenom sudu Eparhije raško-prizrenske, odazivamo se tom pozivu saborno i zajednički, isto onako kako smo naše manastire i napustili (podsećamo-pre toga od Vas proseći kanonski otpust). U skladu Pravilima i postupcima za crkvene sudove Srpske pravoslavne crkve, čl. 65 i čl. 67, naše saslušanje Vam dostavljamo u pisanom vidu.

U pozivu koji ste nam uputili eksplicitno je navedena upravo samo ta krivica odnosno našeg samovoljnog (uslovno rečeno) istupanja iz manastira i privatnog nastanjivanja. Budući da ostale krivice nisu uopšte navedene, već se paušalno pominju ostale krivice, što Vam ne zameramo, jer znamo da ostalih krivica i nema, a i da navedena nije naša krivica, te ukoliko ih bilo ko u buduće i bude naveo, smatraćemo ih plodom nečije osvetoljubive mašte, nesvojstvene duhovnim i crkvenim licima, evanđelski neutvrđene, koje samim tim, kao nepostojeće, ne potrebuju naš odgovor, pravdanje, niti bilo kakvu odbranu. Složićete se da je besmisleno saslušavati i ispitivati nekoga o umišljenim i nepostojećim krivicama, jer bi svako svedočenje o njima bilo fiktivno, samim tim i lažno, baš kao i same neutemeljene optužbe.

Iz aspekta crkveno-pravnog ustrojstva naše Crkve, ukoliko taj poredak razmatramo u duhu one večne evanđelske pravde, ostala je samo jedna jedina optužba koju ste i naveli u pozivu upućenom nama, a to je naše napuštanje manastira bez Vašeg dopuštenja, koje smo pre toga, blagovremeno i iskreno od Vas molili.

Iz ova dva navedena razloga, a to je jedinstvena optužba i krivica kojom sve nas teretite, kao i činjenica da je naše napuštanje bilo jedinstveno, u smislu razloga i načina, mi Vam naš odgovor dostavljamo u pisanom obliku kao jedinstveno i usaglašeno svedočenje i odbranu svih nas povodom naše „krivice“, zbog koje nameravate da nas crkveno-sudski procesuirate.

Najpre, po ko zna koji put izražavamo duboko žaljenje što ste odlučili da nastali problem rešavate crkveno-sudskim putem i smatramo da je to poraz svake hrišćanske ljubavi, o kojoj je naš narod u Vašim besedama naveliko i naširoko slušao, godinama i decenijama. Zašto smo baš mi, monasi ERP verni Hristu, Kome smo rukama našeg starca duše svoje položili u najsvetijem monaškom i angelskom činu i obrazu, izuzeti od te hrišćanske ljubavi, koja se u Vašim besedama na temu ljubavi izlivala često i na ljude van Crkve i spasenja u njoj, poput Vaših reči na ručku posle hirotonije vladike Jovana Purića u Podgorici 2004.god, upućene prisutnom hodži, kome rekoste da su i oni (muslimani) „pod kapom Avramovom“, aludirajući pritom da smo i sa njima u nekakvoj bratskoj ljubavi i svezi, ili tokom međuverske konferencije u Peći 2006. godine kada ste Albance muslimane nazvali „večnom sabraćom“?

Godinama nakon toga u toj Vašoj svezi ljubavi ne nađe se mesto samo za nas nekoliko desetina monaha i monahinja iz ERP. Žao nam je što ste uopšte i napravili problem ne dajući nam kanonske otpuste, pa ga još i crkveno-sudski pretresate i „rešavate“. Ukoliko sledimo načela duhovnog svetila naše Crkve, svetog Justina Ćelijskog, podsetićemo se njegovih reči koje kažu: „Sveta Srbija radi čega živi? – Da služi Gospodu Hristu, da služi jednome istinitom Bogu… da služi večnoj Hristovoj pravdi, da odbaci sve ljudske lažne takozvane pravde. Da služi Hristovoj istini, jedinoj večnoj istini, jedinoj neprolaznoj istini, jedinoj besmrtnoj istini, a da odbaci i odrekne maskirane istinice, maskirane laži.“

Evo, ove reči predlažemo nama i Vama, kao temelj za suđenje bilo kome o bilo čemu, svakom sudu u svima svetovima, jer u svima njima je Hristos i Njegova pravda uvek nepogrešivo merilo svih naših pravdica i pravica. Sledeći ovaj nepogrešivi kanon neba i zemlje i svega što je u njima, mi Vas pitamo, da li je u haosu i muci nastaloj u ERP od 13. februara o.g. zaista moguće „terati mak na konac“ i dopustiti sebi takav luksuz kao što je kanonsko-pravna, zakonsko-književnička sitničavost po pitanju davanja ili nedavanja kanonskog otpusta, i podizanja optužbi na crkvenom ili bilo kom sudu zbog odlaska bez njih?

Jer „kao što je ustrojstvo i neizmenjiva lepota pod vlašću poretka, tako je besporedak i haos uzrokovao u vazduhu bure, na zemlji potrese, na moru brodolome, u gradovima i kućama raskole, u telima bolesti, u dušama grehe“ (sveti Grigorije Bogoslov). Zato se upitajte, Vaše Visokopreosveštenstvo, da li možda isterivanjem ove i ovakve „pravde“ u ERP ne isterujete iz te Eparhije i iz naše Crkve i onu večnu Božiju pravdu, ovaploćenu u Hristu Bogočoveku?

Neće li možda ta pravda biti ista ona judejsko-prvosveštenička i pilatovska, kupljena za trideset srebrenika, koja je raspela Sina Božijeg na krstu? Neka Vam odgovori na ova pitanja budu osnova za suđenje nama, u protivnom Vaš sud nama, biće Vaša osuda i presuda sebi, pred Bogom i pred narodom! Nama je posle svih ovih dešavanja i svih Vaših „dobroželateljnih“ pisama nemoguće poći na Vaš sud, a ne ponoviti reči svetog Zlatousta: „Kome da idem? Neprijateljima mojim ili sudijama?… sada su protivnici moji sudije meni, i oni hoće ne da se sude sa mnom nego da mi sude.“ Ne bi li te reči mogao da ponovi i naš otac, vladika Artemije, koga poslaste u progonstvo i lišiste episkopske katedre bez krivice (sećamo se još reči izrečene pre nekoliko meseci o dobrom, radnom, vrednom, čestitom… vladiki Artemiju), bez kanonske osude, po optužnici toliko lažnoj (ono što pročitasmo u žutim novinama Pres) koliko je, po rečima psalmopisca, istok daleko od zapada.

Ne poredeći nas i našu nedostojnost, pa čak ni vladiku Artemija, sa tim velikim svetilom Crkve, svetim Zlatoustom, a ipak koristeći se njegovim golgotskim iskustvom, u nekoliko sličnom našem, a zasigurno sličnim onome koji prohodi naš Starac, mi samo sledimo savet svetog Grigorija Bogoslova, koji veli : ” Učiti druge – velika je stvar, ali učiti se od drugih – bezopasno je delo.“

A da li, tragajući o smislu i poreklu ovog crkveno-sudskog postupka, kojim nam se preti, da ne ponovimo i reči istog svetog Grigorija, koji veli : „Nemoguće je potpuno shvatiti kraj, ako se prethodno ne istraži uzrok.“ Naime, u Vašem pozivu na sudsko saslušanje koji ste nam uputili, naveli ste da smo svojim odlaskom prekršili 21. kanon Svetog Sedmog Vaseljenskog Sabora, a taj kanon u celosti glasi: „Monah ili monahinja ne treba da ostavljaju svoj manastir i prelaze u drugi. Ako se to dogodi, potrebno je ukazati mu gostoprimstvo, ali ne treba ga primati bez dozvole igumana.“ S obzirom da je ova kanonska odredba kratka, jasna i nedvosmislena, ukoliko je primenimo na naš slučaj, videćemo da je krivica za koju nas optužujete i stavljate je na našu savest u samoj stvari nepostojeća, s obzirom na specifične okolnosti u kojima smo mi napustili svoje manastire. Pre svega kanon se odnosi na monahe i monahinje koji su napustili manastir bez dozvole nastojatelja, tj. starešine. U našem slučaju bratstva četiri manastira ERP su napustila obitelji zajedno sa svojim starešinama, a to su : Crna Reka, Sveti Arhangeli, Bogorodica Brainska i Devine Vode. Jasno je iz ovoga da su monasi imali blagoslov svog starešine da napuste manastir budući da su i sami nastojatelji učinili isto. Tu se podrazumeva i nastojatelj manastira Sočanica, jeromonah Evtimije, jer je besmisleno dokazivati da ima sopstveni blagoslov za napuštanje manastira.

Pored navedenih pojašnjenja dodajemo da su jeromonasi Maksim (Sopoćani) i Agapit (Banjska), kao i monasi Pajsije (Sopoćani) i Leontije (Banjska) izbačeni iz svojih manastira od strane tadašnjih i trenutnih nastojatelja, mimo zvanične (nezvaničnih je bilo od ep. Teodosija) dozvole, akta ili blagoslova nadležnog administratora Eparhije. Ovde vidimo na delu da je u ERP usred ovog smućenja koje i dalje traje, nakon nepravednog, nekanonskog smenjivanja vladike Artemije, besmisleno i nemoguće isterivati nekakav kanonski poredak i sprovoditi nekakav juridički, necrkveni puritanizam, ili sholastičku kauzalnost, jer očigledno je da stvari nisu „crno-bele“ i da je usred nastalog besporetka nemoguće očekivati apsolutno i akrivijsko pridržavanje, a još manje primenjivanje kanona. Kanoni su, naime, pisani za normalne i redovne uslove i prilike koji treba da vladaju u Crkvi.

Još ćemo napomenuti da mi nismo primljeni ni u jedan manastir, tako da ni jednom starešini nismo pravili probleme i smetnje. Takvog gostoprimstva, koje, iako se pominje u ovom kanonu (da monasi, makar privremeno, ne bi bili prisiljeni da se potucaju i nastanjuju privatno), mi smo lišeni, budući da uporno odbijate da nam date kanonski otpust u hajci koju ste poveli na nas, uz podršku Vaših sinodskih jednomišljenika, a u formi pretnji i zastrašivanja ostalih arhijereja, osobito onih koji su eventualno imali želju da nam ukažu gostoprimstvo do okončanja ove agonije, za koju ste Vi lično odgovorni, Vašim uporstvovanjem u ne davanju kanonskih otpusta nama i obeleživanju nas kao sektaša.

Ukoliko nas smatrate sektašima u smislu našeg nepristajanja(!) na Vašu ekumenistički poduprtu retoriku, kojom ste pred nama opravdavali dolazak rimskog pape i svega što takav relativistički i slobodoumni pristup životu naše Crkve nosi, mi ćemo tu etiketu od Vas „darivanu“ sa radošću nositi. Ipak, u tom svetlu gledano, kakvo poverenje u Vas i Vašu pravdu od nas očekujete, osim one gorepomenute, Svetog Zlatousta?

Svakako ovde ne prenebregavamo član 208. ustava SPC o uređenju manastira, po kome je vrhovni starešina svih manastira nadležni arhijerej, a nastojatelj je praktično njegov zamenik. Iz tog razloga ste Vi bili blagovremeno obavešteni o našoj nameri, budući da smo regularnim putem tražili kanonski otpust. Ipak, u prevodu Sveštenih Kanona Crkve ep. Atanasija Jeftića nailazimo i na fusnotu u kojoj se pojašnjava ovaj kanon. U tom pojašnjenju navodi se potreba prijema i gostoprimstva monaha koji su napustili svoj i došli u drugi manastir, kako ne bi u protivnom bili prinuđeni da poput nas borave u svetu.

Naš boravak po svetskim naseobinama, a ne manastirima, posledica je gorepomenute hajke koju protiv nas vodite, medijski i kanonski, a deo te hajke je i sam ovaj crkveno-sudski proces u koji nas uvlačite. Pozivajući se na Pravila asketska svetog Vasilija Velikog, autor pomenutog pojašnjenja još kaže da ovaj kanon ne važi, tj. monah može i bez dopuštenja nastojatelja da napusti manastir ukoliko se „duhovno u njemu šteti“. Istini za volju, ukoliko Vam je do nje stalo, priznaćete da je teško naći neku duhovnu korist u manastirima gde je umesto predhodnog mira i poverenja koje je vladalo u odnosu na nadležnu crkvenu, eparhijsku administraciju, od februara 2010. zavladao nespokoj, razočarenje i nemir, koji se preneo i na unutrašnji manastirski život.

Taj nemir je posebno bio izražen u manastirima gde je po pitanju nekanonskih promena u eparhijskoj upravi ERP bilo podeljenih mišljenja, tu je dolazilo i do fizičkih obračuna iniciranih od strane pojedinih Vaših „branitelja“ i „zastupnika“ iz redova monaha koji su ostali u ERP, da pod Vašim rukovodstvom čuvaju manastire. Ukoliko Vam se time još uvek nisu pohvalili, evo mi Vas o takvoj „usrdnosti“ i „junaštvu“ pomenutih obaveštavamo i poručujemo Vam da se u takvim okolnostima i boravku u njima duhovna korist ne nazire ni u tragovima.

Kao rešenje celokupne smutnje koju pokušavate da razrešite, po nama na pogrešan, crkveno-sudski način, mi Vam opet i opet predlažemo najjednostavnije rešenje, a to je:

1. Da povratite poredak i stanje u Eparhiji raškoprizrenskoj, koji su vladali do 13. Februara 2010. godine, ili

2. da nam dodelite kanonske otpuste za ma koju eparhiju naše Svetosavske Crkve, ukoliko Vam Vaša uverenost i utvrđenost u stavu da smo mi sektaši to dozvoljava.

Ukoliko u njoj ustrajete mi možemo samo ponoviti reči, takođe progonjenog, svetog Grigorija, koji je rekao: „sebe predajemo na sud neprijateljima, da biste vi i dalje bili i ostali posramljeni i pobeđeni, kada vas naša bolest (šta je tuđije od ovoga?) ubedi u naše zdravlje“.

Smatramo da je ta Vaša misao o našem „sektašenju“ izvor našeg međusobnog nerazumevanja i da će ona ostati kamen spoticanja u ma kom i ma kakvom Vašem pokušaju da nastali problem rešite, osobito Vam tu neće pomoći crkveno-sudsko, policijsko-birokratsko potezanje kanona i pravila, jer šta je to što je rađeno po kanonima i pravilima u ERP od 13. februara do danas, i zašto poštovanje kanona i pravila očekujete samo od nas, a ne i od inicijatora smutnje u ERP, za koju ste i sami najvećim delom odgovorni, a u čijem delovanju se moglo videti frapantno kršenje i kanona i ustava SPC?

Smatramo da takvo postavljanje stvari po pitanju našeg odlaska, od kog samo Vi pravite problem, pa ga još prenosite na crkveno-sudski teren, i to upornim odbijanjem kanonskih otpusta, neće kao ishod imati nikakvu pravdu i pravičnost u svom razrešenju, ukoliko razrešenja uopšte bude bilo. Ipak teško da će bilo kakvog, osobito ne crkvograditeljskog, ljudskog, ponajmanje evanđelskog rešenja uopšte i biti, ako se bude ono tražilo po kanonima i ustavnim paragrafima, toliko pogaženim i poniženim u ERP u proteklih nekoliko meseci.

Zato od Vas očekujemo, ako zaista mislite ono „lasno ćemo ako jesmo ljudi “, kako umete i sami da kažete „komšijama“ Šiptarima i ukoliko „budemo ljudi“ kako je govorio blaženopočivši i neponovljivi Patrijarh Pavle, da nam date kanonske otpuste, kako bi posle ove višemesečne agonije, koja se, ne našom krivicom, produžava na opštu sablazan našeg naroda, konačno pronašli mir u nekom manastiru, makar on bio i u predgrađu ma koje eparhije u kojoj se poštuje predanjski bogoslužbeni i svaki drugi poredak, ukoliko već smatrate da ćemo u Srbiji, kako rekoste, ne jednom „otvarati nova sektaška žarišta“.

Ovim ćete prekratiti i svaki, uvek mučni sudski postupak, kao idalje komplikovanje, već složene situacije u ERP, za koju ste trenutno odgovorni, kako bi u miru i jedinstvu svi nastavili svoje služenje u jedinospasavajućoj Pravoslavnoj Crkvi Božijoj. Da je ovo jedini put do rešenja narušenog mira i pokidanih sveza hrišćanske ljubavi, kako u ERP, tako i svakog od nas pojedinačno, donosimo Vam i reči gorepomenutog svetog Grigorija, koji o ljubavi veli: „Ona naliči rastinju koje, ako nasilno pogazimo, a potom udovoljimo njihovoj slobodi(!), ponovo se razbokori i vrati u pređašnje, nepogaženo, stanje. Time rastinje pokazuje svojstvo po kome ga nasilno možemo polomiti i pogaziti, ali ga ne možemo ispraviti.“

Eto, u Svetim Ocima, blagoglasnim trubama Duha Svetoga, vazda nalazimo na putokaze i ukazanja: koji su to putevi života, a koji su putevi smrti; koji su to putevi mira, a koji putevi razdora, na Vama je odgovornost izbora, a naš izbor je od početka progona našeg Starca, a time i nas samih jasan, jer se nadamo da ste: “ zaključili da ćemo mi u svemu biti saglasni, mada vas je u to, bar mislim, uverilo i ovo što vidite – i pravdoljubivi otac i blagopokorni sin zajedno sede i ugađaju jedan drugome podstičući u vama tu iskru pobožnosti i jednodušnosti, kakva je ona po sebi; neka vas u to ubedi i ova reč.“(sveti Grigorije Bogoslov).

Ostajući svagda verna čeda Svetosavske nam majke Crkve, prosimo vaš Arhijerejski blagoslov i celivamo Arhijerejsku desnicu.

24. avgusta/6. Septembra 2010.
Manastir Gračanica

izvor: http://mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/152-2010-09-07-14-40-05.html