Вести

Уважени г. Миодраг Перић арх. намесник за Исток епархије аустралијско-нвозеландске, огласио се прво на званичној презентацији СПЦ у Аустралији,

Забринути Мирјанин, 17.08.2010

+++

а онда и у Вестима, са реакцијом и демантијем на њихов текст објављен под насловом „Мирјани против Иринејевог устава“. Било је помало „изненађујуће“ за све заинтересоване стране, да „Вести“ објаве један такав текст, који говори о једној реакцији на безакоње администрације СПЦ у Аустралији, које је кулминирало безаконитом инаугурацијом октроисаног устава. Као резултат тога „изненађујућег“, појавила се и ова рекција г. Перића.

Кључно питање – питање ВЛАСНИШТВА црквене имовине

Под претпоставком да су наводи и тврдње г. Перића делом и тачни, посебно тамо где цитира поједине чланове, пажљивом читацу тога, како он каже „предлога“ или „нацрта“ новог устава, не могу да промакну све постављене замке, које у крајњем случају потиру те саме тачке у њиховом основном значењу. Ограничићемо се само на један члан, и кључну реченицу коју је цитирао из тог „предлога“; члан 26, тачка 3 ставка ђ, која гласи:

„Покретна и непокретна имовина црквене општине може бити држана од повереништва или другог правног ентитета који је одобрен од Управног Одбора Митрополије…“

Ово је написаано типично у стилу „да се Власи не сете“, и овде се може видети ко кога стварно заводи за „голеш планину“, како г. Перић каже. Довољно је бацити мало више светла на цео овај члан 26, па је лако открити шта се уствари ваља иза брега и о каквој се овде превари ради, на шта указује организација „Забринути мирјани“, и они који су пажљиво ишчитавали тај његов „предлог“ или „нацрт“…

Ако се сконцетришемо на горњу реченицу из „нацрта“, видећемо да у њој стоји да „покретна и непокретна имовина црквене општине МОЖЕ бити држана од ПОВЕРЕНИШТВА…“ Ово МОЖЕ, у правном смислу а имајући у виду природно право, има два значења; МОЖЕ али НЕ МОРА. Дакле, овај кључни члан, који се тиче власништва не прецизира да је Црквена Општина, према вежећем закону у Аустралији неприкосновени власник своје имовине коју је она сама стекла, већ оставља простор за манипулацију, будући да у завршном делу реченице пише да она МОЖЕ бити држана и од „другог правног ентитета који је одобрен од Управног Одбора Митрополије…“

Ово би можда многима било и много јасније, када би г. Перић објаснио уствари шта заначи ова реч ДРЖАНА, која овако треба да стоји у једном „уставу“!? Ми разумемо да ово значи, да онај који нешто ДРЖИ, да је он истовремено и ВЛАСНИК.

Правни „ентитет“!?

Као што се више него јасно види, овде се помиње и неки „други правни ентитет“!? О коме је то „правном ентитету“ реч, ако сама, која је тренутно имагинарни појам, „Митрополија“, није „правни ентитет“? Исто тако из овог „предлога“ или свеједно „нацрта“, нигде се не види да је сама „Митрополија“ ПРАВНИ ЕНТИТЕТ, јер овај „нацрт“ искључује и не дозвољава да Црквено Школске Општине буду инкорпориране, да би тиме биле и ПРАВНИ ЕНТИТЕТ. Насупрот, нови црквени поредак у дијаспори захтева распуштање корпорација.

Према томе, у Аустралији треба да постоји МИТРОПОЛИЈА Српске Православне Цркве, која неће бити, за нас је једноставније објашњење; уместо ПРАВНИ ЕНТИТЕТ – ПРАВНО ЛИЦЕ. Наравно овде се поставља питање, ко је онда у овој КОНФУЗИЈИ, како г. Перић каже „да веће конфузније не може бити“, овде ПРАВНИ ЕНТИТЕТ, или ПРАВНО ЛИЦЕ?

Одговор је упућенима врло јасан.

Иза овог „другог правног ентитета“, који се помиње у овој тачки „нацрта“, а које као што се види чак према „УСТАВУ“, МОЖЕ бити власник и сваке поједине Црквено Школске Опчтине, јесте ЈЕДИНИ ПРАВНИ ЕНТИТЕТ кога је Епархија аустралијско-новозеландска формирала, заправо КОМПАНИЈА чији је ДИРЕКТОР „епископ“ Иринеј, а чији је и г. Перић један од директора.

У „предлогу“ или „нацрту“ је врло вешто уденуто ово да власник црквене имовине може бити неки „други правни ентитет“, јер је за површног читаоца ово наочиглед занемариво. Са друге стране, ово је за онога који разуме о чему се овде ради, врло невешт уметак, из тот разлога што је тренутно ова КОМПАНИЈА једини ПРАВНИ ЕНТИТЕТ.

И на крају реченице имамо додатак, који лежи као шлаг на торти овог „нацрта“ или „предлога“, и који разоткрива голотињу преваре, да је тај „правни ентитет одобрен од Управног Одбора Митрополије…“

Будући да је цео устав крајње клерикалне орјентације и да практично занемарује „лаос“, лаике, дакле верни народ, који највећим делом сачињава Цркву као Божанску установу, и да све подводи под власт и одлуке епископа и свештенства, и овде се оставља на произвољност „Митрополији“, да као њен Управни Одбор, читај: митрополит, решава све по своме нахођењу, и да је његова све и свја, односно и ПРВА и ПОСЛЕДЊА.

О томе, дали ово личи на „оправослављивање“ новог устројства СПЦ у Аустралији, како смо читали у саопштењу „епископа“ Иринеја, и на Свету Саборну и Апостолску Цркву, нека сами читаоци донесу свој суд и закључак.

Или пак о томе, да ли ово све не личи на чист ПАПИЗАМ и инаугурацију папске непогрешивости у православљу, и стављања митроплита изнад канонског поретка, изнад канона и изнад саборности која је основни принцип устројства Православља, опет нека сами читаоци просуде.

„Предлог“ или „нацрт“ или „устав“ ?!

Уважени арх. намесник г. Перић тврди да је ово само „предлог“ или „нацрт“ тог новог Устава који је неопходан и који треба да се донесе, ето после 20 година од канонског помирења и после 40 (грешка; писле скоро 50 година) од трагичног раскола… Мислимо да не може бити истовремено и Нацрт и Предлог!?

Све оно што је већ припремљено и начин како је то све изведено, открива потпуно назаконити поступак настојања да се тај „устав“ инаугурише. Наиме, неистинита је тврдња г. Перића да се овде уопште ради о „предлогу“, или „нацрту“ како он каже. \

Прво, тај „предлог“ или „нацрт“ достављен је Црквнео школским општинама на свега два месеца пред већ организовано УСВАЈАЊЕ и то ни мање ни више, него на „заједничком“ састанку Црквено Народног Сабора једне и Епархијског Савета друге епархије. Ако ово размотримо, будући да се ради о једном крупном питању, или најкрупнијем питању после помирења у СПЦ у дијаспори, намеће се закључак да се овај „устав“ жели наметнути пошто пото и то на силу, а без претходне ваљане и општеприхватљиве процедуре, која подразумева израду примедби, и не само примедби већ и добронамерних сугестија, пре него што би коначна верзија његовог НАЦРТА дошла као већ израђени ПРЕДЛОГ, пред ова два највећа управна и законодавна тела.

Нормална правна процедура, будући да се и ради о једном правном акту, захтева и подразмева, да се по пријему „предлога“ или „нацрта“, како га је г. Перић крстио, од стране Црквено школских општина, да на дискусију и у генералном смислу право на МИШЉЕЊЕ,које укључује израду како примедби тако и предлога за допуну истог.

Исто тако, самим пропратним актом „епископа“ Иринеја, подручним ЦШО стављено је до знања дословце, да НЕМАЈУ ПРАВО ДА ГЛАСАЈУ, односно да доносе скупштинску одлуку у смислу, дали су ЗА или ПРОТИВ. Наравно ово је у његовом већ опробаном стилу, безакоње на безакоње. Овиме се не дозвољава њихово изјашњавање, чак и будући да се о њиховој „кожи“ ради.

Нормална правна процедура би захтевала још више рада, и наравно још више времена. У нормалној процедури Црквеношколским општинама је требало ставити у дужност да простудирају прво „нацрт“, и да у писменој форми своје закључке врате том опет заједничком „законодавном одбору“, чија би дужност била да их уважи узимањем у разматрање, и да се са њима послужи у финалној изради сада већ самог Предлога Устава који би се ставио на гласање. Наравно ово је све изостало. И Нацрт и Предлог је радио „законодавни одбор“, и на томе заједничком састанку који је већ унапред организован, постоји само једна тачка дневног реда која гласи: УСВАЈАЊЕ.

За један правни документ који треба да регулише УСТРОЈСТВО и БУДУЋНОСТ СПЦ у Аустралији, овај начин његове инаугурације представља једну најобичнију лакрдију, и излази из свих оквира уобичајеног и људског понашања, а о његовим основним хришћанским постулатима да и не говоримо.

Питање легитимета и легалитета

Посебно се поставља питање легитимитета и легалитета једног овако сазваног „састанка“ , и то два одвојена ентитета, која имају још увек свако свој посебан Устав, загарантован и признат од стране аустралијске државне администрације. Лако је у овом случају и одгонетнути због чега се то ради овако и на овај начин. Наиме, не само логично, него и правно гледано једини легитиман начин који би дао и легалитет у овом случају, био би посебан сазив Црквено Народног Сабора епархије новграчаничке митрополије, а посебан сазив Епархијског Савета епархије аустралијско-новозеландске, јер ова тела могу једино независно и легално одлучивати само, и то свако према своме легитимном Уставу.

Овде се поставља питање, на основу чега се сазива један овакав састанак који нема правно упориште? На основу ког Устава, на основу ког правила и на основу ког правног акта?

Наравно, овај основни правни принцип је у овом случају заобиђен из два разлога;

Први је бојазан, и оправдани страх, да Епархија новограчаничке митрополије са својим ЦШО не прихвати Предлог, како се то већ једном и догодило, не само у Аустралији већ и у САД и Канади.

Други је, сигурност обезбеђивања већине, јер је Епархија аустралијско-новозеландска листом за прихватање Предлога, да би се једном за сва времена избрисао и уништио траг постојању Слободне СПЦ, чиме би се овај део „грађанског рата“ међу Србима скинуо са дневног реда, али сада завођењем ДИКТАТУРЕ, и то у Цркви, и додатно у једној слободној и правној држави каква је Аустралија.

Још једно питање се овде појављује, везано за забрану „гласања“ ЗА и ПРОТИВ, будући да „епископ“ Иринеј каже да једино ова два тела имају право одлучивања, односно гласања. Наиме, како ће представници ЦШО који буду дошли на овај заједнички „састанак“ тада да гласају, ако немају чисту и јасну слику прво о томе, дали је уопште њихова ЦШО донела било какву одлуку, а друго, чију вољу ће они тамо представљати и по чијим инструкцијама и у чије име ће тамо да ГЛАСАЈУ, и то ЗА или ПРОТИВ, ако у ЦШО нису имали право да гласају, односно ОДЛУЧУЈУ.

Забринути Мирјанин, 17.08.2010