Вести

Hrvatski predsednik Ivo Josipović rekao je za akciju “Oluja” da su to bili dani ponosa i slave, prenosi „Slobodna Dalmacija“. “ ’Oluja’ je bila legitimna akcija oslobađanja okupiranog područja Hrvatske“,

Драган Видаковић, 25.07.2010
+++

nastavio je dalje, u istom stilu, u razgovoru sa 130 branitelja, učesnika te vojno-policijske akcije „slave i ponosa“, posle čega su mnogi dobili odlikovanja. „Nažalost, zbog jednog malog dela događaja koji nisu bili dobrodošli, često se dovodi u pitanje cela operacija što je netačno i nije dobro s istorijskog, političkog i moralnog stanovišta“, zaključio je Josipović.

Glavna tačka Haške optužnice Slobodanu Miloševiću se zasnivala na planu „Potkova“ (opkoljavanje i proterivanje kosovskih Albanaca u Albaniju po sistemu potkovice) koji je izmislila Nadežda Mihajlova a dalje bestijalno razradili Jozef Fišer i Rudolf Šarping-deportacija, nečovečno postupanje, izbeglice i izbeglički kampovi u Makedoniji i Albaniji su danima pretresani u Haškom tribinalu uz zgražavanje „slobodnog sveta“.

Ono što Josipović javno priznaje bez ikakvih posledica, Miloševiću- koji to nije priznavao, je uzimano kao ključni dokaz krivice. Ono što su za Hrvate „dani ponosa i slave“, za Srbe su dani srama, najtežih optužbi i potpunih padanja. Da je Milošević rekao da su kosmetski Albanci okupatori sopstvene imovine i svojih domova ceo svet bi pomislio da je stvarno poludeo.

„Mali deo događaja koji nisu dobrodošli“ zapravo označava najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata, najnečovečniju deportaciju predvođenu Piterom Galbrajtom, i to je baš klasična potkovica, u kojoj je poginulo ili nestalo hiljadu ljudi, a ostali su autoputem (gladni, žedni, zastrašeni i umorni, sa majkama koje su mrtvu decu nosile na grudima 48 sati) mitraljiranjem Agotićevih aviona nemilosrdno usmeravani ka u Srbiji.

Jedan ministar vlade RSK je nedelju dana pre „Oluje“ slomio nogu igrajući fudbal!!! Vojska RSK je bitku izgubila mnogo ranije što najbolje ilustruju reči starice u traktorskoj koloni koja na pitanje novinara gde joj je sin, doslovce kaže „da je sa vojskom utekao u Beograd“, što sve, više nego jasno, ukazuje da su „dani slave i ponosa“ zapravo dani u kojima je nazaštićeno civilno stanovništvo, i to isključivo žene, deca i starci, naočigled, i uz saglasnost licemernog sveta, u roku od dva dana, divljački proterano u Srbiju.

I to nije zločin jer postoje dve knjige međunarodnog prava: jedna za Srbe, a druga za ostale. Ta knjiga pisana za Srbe nije opširna, sadrži samo jedan član i jednostavan princip, po kome je ispravno sve što Srbima nanosi štetu, tako da je krajnje vreme da prestanemo da kukumavčimo da nešto nije urađeno po međunarodnom pravu i da se žalimo njegovim institucijama. Jeste, sve je po međunarodnom pravu, samo što ono nije ono što mi mislimo. Ono sa pravom, pravdom i logikom nema veze, ono je samo ogoljeni instrument ostvarivanja interesa najmoćnijih zemalja sveta i ništa drugo.

I mi očekujemo bolje odnose sa Hrvatskom koja progon 240.000 nenaoružanih i potpuno nezaštićenih i nemoćnih ljudi iz svojih domova obeležava kao „dane slave i ponosa“ Očekujemo potpuno naivno da se prognanima vrati imovina, da se rasteretimo i malo danemo dušom. I sam pisac tužbe za genocid, u svojstvu predsednika Hrvatske rekao je u Beogradu da tužbu mogu da povuku ako se vansudski poravnamo, a poravnanja nikada neće biti dok Hrvatska ne ostvari svaki svoj naum u vezi toga. A kad se to sve završi, i kada sve platimo do zadnje pare, ostaje naravno još toga: teritorijalni zahtev Hrvatske, naprimer, kako to žurno poručuje Jadranka Kosor.

Ne treba dakle nama samo real politika po pitanju Kosova, nama uopšte treba da siđemo na zemlju sa svojih umišljenih visina i počnemo da radimo samo ono što i drugi. Ništa manje i ništa više. A da učimo, imamo od koga. Primeri Hrvata, Albanaca, Slovenaca su dosta i za početak i za kraj nauke. Nema razloga da beskonačno otkrivamo „toplu vodu“.

Dragan Vidaković