Вести

Саопштење за јавност поводом текста објављеног на Званичној интернет презентацији Епархије рашко-призренске под насловом „И поред апела владике Артемија настављају се антицрквене активности одбеглих монаха“.

Протојереј Драган Сарчевић, парох канберски, 24.07.2010

+++

Под истим овим насловом огласио се јеромонах Наум црноречког монашког братства, који ме је подстакао да се овим путем огласим, будући да сам и ја у поменутом тексту прозван у прецизно одређеном контексту; рашчињеног свештеника, расколника и како се да закључити проблематичне особе која са епископом Артемијем, одбеглим монасима и његовим блиским сарадницима одржава контакт, помаже и даје им подршку, а све у циљу стварања организованог раскола у СПЦ.

Пошто се ради о врло дискутабилним тврдњама изнетим у тексту, дужан сам да дам читаоцима нека појашњења у вези са поменутим конотацијама везаним за помињање мога имена. Наиме, састављач поменутог текста навео је да сам ја „рашчињен“, али је изоставио реч „деклараторно“, што значи БЕЗ СУДА И СУЂЕЊА. Али, у црквено правном „беспоретку“ како то тачно и оправдано тврди и сам епископ Артемије, а који већ дуже време влада у СПЦ, и да јесте било и СУДА И СУЂЕЊА, све би се опет на крају сводило на једно те исто, што врло јасно сведочи и такозвано „суђење“ архимандриту о. Симеону и монаху о. Антонију. Јер они који су унапред одређени за одстрел, њима је свеједно: судило им се, не судило, исто им се ПИШЕ. Исто тако, и моје такозвано деклараторно рашчињење има сличности са судским такозваним „рашчињењем“ архимандрита о. Симеона, јер је учињено када сам и ја био већ у другој јурисдикцији.

Из тог разлога, да би читаоцима неки детаљи мога случаја били мало јаснији, у прилогу овог саопштења, достављам и моје писмо које сам својевремено упутио Светом Архијерејском Синоду СПЦ, а које је мој бивши надлежни епископ одбио да прими и проследи, што је још једно материјално – видљиво и опипљиво сведочанство поменутог правног беспоретка.

У истом тексту се наводи дословце да су са мном „посебно занимљиви контакти“, што не одговара истини, будући да црноречко братство са мном никада није одржавало никакве „контакте“, па ни преко интернета. Уколико постоје сведочанства о томе, молио бих састављача, да их документовано изнесе, а не овако с цитирањем дела једне реченице. Овде се наиме ради о злоупотреби мога текста, кога сам послао на портал „Најважније је сачувати веру православну“ и то у рубрику КОМЕНТАРИ, која се као што је видљиво користи, да се са прилично велике временске дистанце, окарактерише као КОНТАКТ, и о једном чисто куртоазном обраћању, поздраву и речима утехе и охрабрења, у тренуцима њихових највећих искушења. На основу овога састављач поменутог текста исконструисано и наравно са одређеним циљем, чисто агитпроповски тврди да постоји веза „црноречана са расколничком групом око Сарачевића у Аустралији…“.

Кад смо код ове инкриминације, није на одмет да укратко објасним о каквој се то „расколничкој групи у Аустралији“ ради. Ово објашњење дугујем и о. Науму, будући да мене и госпођу Крстић позива, уколико смо у „расколу“ да се вратимо…

Ми у Аустралији не сматрамо да смо у „расколу“ , јер смо невиђеном диктатуром и невиђеном бескрупулозношћу и безобзирношћу новог епископа, која се граничи са иживљавањем, а о чијим је непочинствима написано море речи па и жалби како Синоду, тако и Сабору, били принуђени да се бранимо, будући да смо правним – канонским беспоретком били потпуно обесправљени, онемогућени, и немоћни да се заштитимо по било ком питању, и на било који друкчији начин, било лично, или у погледу очувања узурпиране црквене имовине. Будући да је Аустралија правна држава, искористили смо ту могућност, да у оквиру њеног правног система потражимо заштиту и нађемо уточиште, грчевито се чупајући из канџи безакоња. Наравно, овакву прилику и ове могућности правне заштите, у обесправљеној Србији, која ће можда за једно триста година постати правна држава, нажалост нису имали и немају ни епископ Артемије, ни архимандрит Симеон, ни монах Антоније а ни професор -магистар Заран Чворовић…
Посебно не сматрамо да смо у „старокалендарском“ расколу, будући да је и Српска Црква „старокалендарска“.

Колико се сећам, свети Јустин Ћелијски је својевремено писао као савременик догађаја, о НОВОКАЛЕНДАРСКОМ РАСКОЛУ. По којој су сада логици старокалендарци расколници, а нису расколници они који користе такозвани НОВИ, односно ПАПСКИ календар?

Информације ради, када је тексту поменута реч „група“ , тренутно четири црквене општине и Манастир Нови Каленић, који је од свога оснивања био седиште Епархије Слободне СПЦ у Аустралији, нису у јурисдикцији Српске Цркве. Исто тако, користим прилику да обавестим јавност да приводим крају и припремам за штампу своју већ најављену нову књигу, са описом и зборником докумената и обимом од око седам стотина страница, а која ће представљати својеврсно сведочанство и послужити као прилог за историју Српске Цркве у Аустралији у раздобљу од последњих шест година, чије је главно обележје диктатура, коју карактерише ПРАВНИ – КАНОНСКИ БЕСПОРЕДАК.

Протојереј Драган Сарчевић, парох канберски, 24.07.2010

+++

+++

+++

Протојереј Драган Сарачевић
47 Knightsbridge Avenue
Glenwood – Sydney NSW 2768
Australija

Светом Архијерејском Синоду
Српске Православне Цркве
Српска Патријаршија, Београд

„Несхватљиво је за здарав разум, дa на почетку 21. века
јеан народ буде колективно кажњен најстрашнијом казном
и то без суда и образложења пресуде.
Оваква једнострана и на силу наметнуна решења, знак су у ствари
моралне располућености савремених носилаца правде,
знак снаге; знак су уздња у силу као крајњи метод разрешења
људских конфликата, а не у Бога и Божију и људску правду
на којима свет почива“.

Православље бр. 984, 15. март 2008, стр. 3
Саопштење Св. арх. синода СПЦ са седнице од 4. марта 2008.

Ваша Светости,
Високопреосвећена и Преосвећена Господо Господо архијереји,

Можда ће ово моје обраћање остати само „глас вапијућег у пустињи“, али не мари. Нека мој „глас“ остане као „глас Вапијућег у пустињи“, али ће зато глас моје савести, која је како каже ава Јустин ћелијски „проверена Христом“, остати на овај начин заувек забележен. Није ми намера да пишем ни жалбу, ни молбу, а још мање захтев, будући да сам се у последњих неколико година уверио, да то код „савремених нисилаца“, у овом случају „Божанске“ правде нема сврхе, зато што све остаје без одговора. Из тог разлога Вам се најучтивије обраћам са предлогом да се, уколико нађете за сходно, мој случај са целом предисторијом, комплетно преиспита, пошто Вам неке чињенице поткрепљене доказима, доставин „на знање“, што сматрам својом светом дужношћу. Дали ћете то примити са „одобрењем“, или ћете у интересу Свете Цркве, било шта предузети, то је до Вас. Моје је лично мишљење, као свештенослужитеља који је у свештеном чину у СПЦ провео три пуне деценије, да треба да Вам је на првом месту стало до достојансства, угледа и ауторитета Цркве чији сте предстојници, а што је у задње време све ово речено, озбиљно и у темељу, ако не и апокалиптички пољуљано, а захваљујући у великој мерри баш онима, који су дужни и позвани како по своме свештеном чину, тако и по заклетви, да достојанство, углед иауторитет исте, чувају као зеницу свога ока.

Конкретан повод мога обраћања јесте одлука Светог архијерејског синода, Број 611/зап. 473, од 8. маја 2008. године, која је, пре него што ми је достављена посредством епископа Г. Иринеја 20. јуна 2008. (Акт Е. Бр. 207/08), објављена на интернет презентацији СПЦ у Аустралији и Новом Заланду, доста раније, тачније 1. јуна, а после тога и у дневном листу аустралијске дијаспоре „Вести“, од 18. јуна 2008, а која гласи:

„Узети са одобрењем на знање декларатрну одлуку Његовог Преосвештенства епискпа аустралијско-новозаландског Г. Иринеја, администратора Епархије аустралијско-новозаландске Митрополије новограчаничке, којом је протојереј Драган Сарачевић лишен свештеничког чина“.
Везано за овај Ваш акт и за оно што је епископ Г. Иринеј објавио на интернету и у поменутим новинама ја сам послао свој одговор. Закључно са даном писања овог писма, реплике од стране епископа Г. Иринеја није било.
Мишљења сам да је у овом случају епископ Г. Иринеј нарушио основна административна правила, објављујући ову Вашу одлуку у електронским и штампаним медијима, пре него што ми је она са званичним актом уручена.
Противно Канонском праву, Кривичним правилима СПЦ, и црквеносудском поступку, кога предвиђају Правила за црквене судове, епископ Г. Иринеј ме је својевремено (маја месеца 2007) ставио под неограничену забрану свештенодејства са образложењем, да „постоји могућност учињеног канонског прекршаја“, који никада није доказан, будући да никада није ни учињен и да ће је моћи скинути тек пошто докажем да „претпостављеног“ канонског прекршаја није било?

Овакве одлуке (решења, казне…) Кривична правила СПЦ не познају, а што је такође непизнато у било ком данас актуелном правном поретку на свету. Напротив, ја сам и поред свега тога чисто материјалним доказима, доказао неоснованост, како оптужбе тако и казне, и да канонски прекршај за кога ме је епископ Г. Иринеј, сам лично оптужио, осудио и казнио, уопште као такав није ни постојао.

Упркос томе, епископ Г. Иринеј је остао упоран у своме ставу, не желећи ни после тога да мења своју одлуку. Поводом те оптужбе, нисам био никада изведен да одговарам на епархијском Црквеном суду, тако да његову тврдњу, коју је изнео у једном „саопштењу за јаност“, да сам наводно починио и неке „канонске прекрлшаје“, уопштено и без конкретних навода, које прекршаје, а што нико није никада доказао у било ком доказном, судском поступку. Епископ Г. Иринеј је у поменутом случају, сам истраживао лажну оптужбу, сам тужио, сам судио, и сам пресудио, и то како пише у решењу, да поновим; пошто „постоји могућност учињеног канонског прекршаја.“

Што се тиче Ваше наведене одлуке, веузане за „декларатрно“ рашчињење од стране епископа Г. Иринеја, овим његовим потезом генерално гледано, нарушен је природни правни поредак, а са канонске тачке гледишта није испоштован правилник о црквено судском поступку, где је погажен и фундаментални члан 67 Кривичних правила СПЦ, који предвииђа да; „Нико се не може казнити ниједном црквеном казном без претходног саслушања“, и члан 91 истих, као и Устав СПЦ члан 218 који предвиђају да је архијерејска власт дужна да у случају „напуштања“ црквене службе упути званични позив лицу које је то учинило, да се у року од две недеље вати. Мени такав позив није уручен, нити пак позив да одговарам на епархијском Црквеном суду. Пре него што сам обавешетен о „деклараторном“ рашчињењу, одлука г. Епископа је се појавила на интернет презентацији СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду, а исту су одмах објавиле и новине „Вести“, што сведочи о једној врсти спреге и медијске кампање, која је се водила, а која се још увек води против мене.

Следећи корак је сматрам, и још један нови прекршај црквено правног поретка. Уместо да будем према Кривичним правилима позван на Црквени суд, и уместо да ми је према члану 69 истих правила, написана и уручена оптужница, како бих имао прилику да одговарам, и да према члану 67 будем „саслушан“, епископ Г. Иринеј је сазвао седницу епархијског Црквеног суда и ту своју „деклараторну“ одлуку спровео сам у дело, злоупотребљавајући тиме свој положај, као и сам Црквени суд, дајући јој форму „пресуде“ епархијског Црквеног суда.

Подсећања ради, још је у сежем сећању случај минхенског пароха високопречасног протојереја о. Слободана Милуновића, који је сличним поступком био „рашчињен“ на епархијском Црквеном суду. Том приликом Свети архијерејски синод је установио да је учињена повреда одредаба кривичног поступка и самих Кривичних правила СПЦ, као и да је конкретно повређен чан 67 који предвиђа саслушање. Када сте поред осталих неправилноти у поступку и то установили, Ви сте све одлуке ставили ван снаге и позвали о. Слободана Милуновића на саслушање пред Великим црквеним судом.

У моме случају, Ваша Светости, Високопреосвећена и Преосвећена Господо Господо Архијереји, Ви нисте поступили на исти начин. Исто тако у Вашој цитираној одлуци, Ви нисте навели поменуту такозвану „пресуду“ епархијског Црквеног суда, који је наводно потврдио „деклараторну“ одлуку епископа Г. Иринеја, а исто тако нисте нигде навели, као што је то епископ Г. Иринеј изнео у наслову свога саопштења на интернету, да је „Свети архијерејски синод СПЦ потврдио рашчињење Драгана Сарачевића“.

Ако је Свети архијерејски синод задња инстанца у црквено судском поступку, а против чије одлуке нема призива, како у једном своме акту каже епископ Г. Иринеј, а што знамо да није тачно, мене интересује како је и зашто је прескочено у Вашој одлуци да се наведе и та „одлука“ епархијског Црквеног суда, што би у моме случају била рецимо друга инстанца, по којој би Свети архијерејски синод евентуално требо да одлучује, а о којој није одлучивао?

Исто тако, Ваша одлука је прилично нејасна и у једну руку конфузна, будући да изазива и различита тумачења, јер Ви само кажете: „Узети са одобрењем на знање деклараторну одлуку… Г. Иринеја…“, а нигде изричито и конкретно не наводите да је Свети архијерејски синод донео решење, и ли потврдио пресуду епархијског Црквеног суда, односно да је донео пресуду, којом ПОТРВЂУЈЕ РАШЧИЊЕЊЕ, као што то лажно тврди епископ Г. Иринеј.

Ја сам на основу изнетог анализирајући Вашу одлуку разумео, да је све и даље остало искључиво и само у домену „деклараторне одлуке“, епископа Г. Иринеја, из тог разлога, што је у њеној формулацији заобиђена „одлука“ односно „пресуда“ епархијског Црквеног суда.

У моме случају гледајући га у целини, са пуном моралном и материјалном одговорношћу тврдим, да се ради о непримереном и невиђеном духовног терору, који су надамном спровеле овдашње црквене власти СПЦ.
Тврдим и спреман сам да то и докажем, да је против мене вођен један противправни, нељудски и крајње нехришћански поступак, који се може упоредити само са турским правом из времена кадија, са инквизицијом, и са стаљинистичим процесима, где је се судило онима који су већ били унапред осуђени.

Како се мој случај „окончао“, о њему сведочи и сам поступак епископа Г. Иринеја, а који је верна копија поступакка „савремених носилаца правде“, који суде, како сами рекосте у поменутом Вашем саопштењу, „… и то без суда и образложења пресуде.“ и у „знаку снаге, знаку уздања у силу као крајњи метод разрешења људских конфликата.“
Пошто мој случај има мало дужу предисторију, достављам Вам посебно у прилогу “на знање“, а посебно приказано, о чему епископ Г. Иринеј поседује кимплетан доказни материјал, како су се и на који начин према мени односили Ваши „подчињени“, а моји претпостављени; бивши епископ Г. Милутин и арх. намесник г. Ђуро Ђурђевић у току целог овог инсценираног процеса, који је имао за циљ моје деградирање, отимање парохије коју сам створио трудом дугим две деценије, и мој прогон из Сиднеја, у коме са породицом живим скоро четвртину века.

Као доказ чињеничног стања, што сам у уводу писма напоменуо, да на моје „вапаје“, није било никаквог одговора од меродавних из епархијске администрације, достављам Вам на увид и тужбу Епархијском Црквнеом Суду, коју сам поднео против бувшег епархијског епископа Г. Милутина и арх. немесника г. Ђура Ђурђевића, као и представку упућену епископу Г. Иринеју, члановима Епархијског Црквеног Суда и Епархијског Савета. Ни на један од ових докумената, од одговорних из црквене администрације нисам добио никада и никакав одговор.

Уколико никаквог одговора, на „глас вапијућег у пустињи“ опет не буде било, мени ће бити јасно, а што и васцели свет зна, да је ћутање знак одобравања.

У томе случају, сматрам да имам пуно морално право, да ово моје обраћање заједно са свим прилозима предочим јавности, као и законско право, да правду поново затражим на грађанском суду…

Ово писмо и наведени прилози су према административним правилима, и упутству главног секретара Светог архијерејског синода, предати путем поште, преко „надлежнот“ Епископа.

У нади да ћу бити удостојен Вашет цењеног одговора,
Примите изразе мога уважавања.

Протојереј Драган Сарачевић

У Сиднеју 25/12 децембра 2008. године