Вести

„Propovedaj reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, umoli sa svakim snošenjem i učenjem“ (II Tim. 4, 2).

+ ARTEMIJE, umirovljeni episkop raško-prizrenski, 22.07.2010

+++

Ovaj bogonadahnuti i bogomudri savet svetog apostola Pavla, upućen njegovom učeniku Timoteju, episkop dr Atanasije (Jevtić) shvatio je na sebi svojstven način, kao i mnoga druga mesta iz bogonadahnutih knjiga Svetoga Pisma i delâ svetih Otaca Crkve Svete Pravoslavne. On zaista ne propušta priliku da „u vreme i u nevreme“ napadne, izvređa, okleveta, oblati… svakoga onoga ko bespogovorno ne usvoji njegov način mišljenja, delanja i življenja u Crkvi Boga Živoga, ko ne pristane da mu se po svemu usliči, da bude njegova „slika i prilika“, pogotovu ako je još i njegov „brat“.

Zar se to nije „opet i mnogo puta“ (paki i mnogaždi) očigledno pokazalo u poslednjih nekoliko godina, a posebno u poslednjih nekoliko meseci? Taj čovek (iako pre jedanaest godina umirovljen) dobio je (od koga li?) neverovatnu snagu i revnost da se, poput Don Kihota, bori sa vetrenjačama koje sâm gradi, ruši i ponovo sagrađuje. Iako je uspeo – uz pomoć još neke braće, montiranog procesa, neodržanog suda – da Nas osudi i liši poverene nam Eparhije raško-prizrenske, da svojom logosnošću od oca Simeona (Vilovskog) izgradi demonopodobnog monstruma, da strpa u zatvor Predraga Subotičkog koji tamo čami šest meseci, to mu nije bilo dovoljno. Očekujući da se pitanje izručenja o. Simeona reši na najvišem državnom sudu Grčke, Areopagu, vladika Atanasije je polovinom juna obigrao celu Svetu Goru i pola Grčke dostavljajući obilno svima svoje „dokaze“ o zlodelima i manipulacijama Simeona Vilovskog. Tada se proslavio svojim intervjuom na Romfei koji je prenet i na (sada) zvaničnom sajtu Eparhije raško-prizrenske. Budući da je na to dobio adekvatan odgovor od o. Simeona, takođe na Romfei, nećemo se time ovde baviti, iako ne bi bilo bez značaja i za našu crkvenu javnost da se ta prepiska pojavi u integralnom vidu.

Beše to pokazana revnost „u dobro vreme“, ali ne beše dovoljno. Vrhovni sud Grčke, Areopag, na svome zasedanju 6. jula ove, 2010. godine, odluči da o. Simeona ne izruči pravosudnim organima Srbije. Zašto? Videće se iz njihovog zvaničnog saopštenja koje će se ovih dana pojaviti. Ono što se već zna, to je tako odlučeno zbog toga što pravosudni organi Srbije uz zahtev za izručenje o. Simeona nisu dostavili ni jedan jedini dokaz o krivicama koje mu se pripisuju. Zašto Beograd nije dostavio te dokaze? Očigledno zato što ih nije imao. Takva odluka grčkog suda baca novo svetlo na ceo slučaj Eparhije raško-prizrenske.

No, vladika Atanasije to negira i pronalazi „stvarne“ razloge oslobađanja oca Simeona. On doslovno veli: „On je (o. Simeon) oslobođen zahvaljujući opet i mnogo puta lažnom svedočenju vladike Artemija“. To reče i ostade živ, ali ni to ničim ne dokaza, kao ni mnoštvo drugih kleveta, laži, insinuacija koje je izgovorio i napisao na Naš račun. A šta je sve u stanju taj „brat“ da smisli, stvori, iskombinuje, teško je nabrojati u jednom kratkom osvrtu. Ipak, ko ima prilike, neka nađe, opet na zvaničnom sajtu Eparhije raško-prizrenske, njegov najnoviji objavljeni bogoslovski traktat: „Krivo (=nepravoslavno) shvatanje C r k v e i s p a s e nj a u teoriji i praksi episkopa Artemija i grupe monaha, njegovih učenika“, pa će mu mnoge stvari postati jasne.

Nemamo ni želje ni mogućnosti da detaljnije analiziramo sve šta nam je tamo prikačeno i prišiveno, „opet i mnogo puta“, bez ikakvih dokaza, sem umišljenih i izmišljenih konstrukcija u glavi vladike Atanasija. Primera radi, on piše: „Artemije tvrdi da on sada nije više episkop svojim monasima, ali da im i dalje jeste duhovnik, ‚duhovni otac’. Ovu tezu on razvija naširoko – pritom dosta drsko – u svojim javnim istupima, otvorenim pismima i sličnim tekstovima“, a da ne navede ni jedan jedini primer iz tog „obilja tekstova“ koji bi potkrepili tu njegovu tezu. Nešto slično Areopagu.

O kvalifikacijama i blaćenju tih jadnih monaha i monahinja koji krenuše iz svojih manastira, u kojima su proveli i po dvadeset i više godina, ne zbog medenih kolača nego pritisnuti ogromnom količinom „ljubavi“ koja se na njih izliva od strane prvog i drugog administratora Eparhije raško-prizrenske šta uopšte kazati? Ko to ne vidi? Ko to ne oseća? Naravno da u tekstu vladike Atanasija glavni i jedini krivac za sve te „besporetke“ u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, pa i za pokretanje monahâ, jeste niko drugi do vladika Artemije. Kriv je i što je „Artemije sâm, lično i isključivo, monašio“ svoje monahe. To mi je, valjda, i najveći greh. Da bi to „dokazao“, navodi primer apostola Pavla, koji, kako i Atanasije (ovde) pravilno zaključuje, „spasenje svodi na Hrista i zato ne propoveda sebe nego Njega, Raspetoga i Vaskrsloga, Njega Koji je Ljubav i Koji duhovnom ljubavlju stvara, konstituiše, Crkvu Svoju kao Zajednicu Ljubavi“. Takvim opisom rada svetog apostola Pavla kao da želi da istakne i „dokaže“ da je Artemije, umesto Hrista, Raspetoga i Vaskrsloga, valjda propovedao sebe!?

Takvih konstrukcija je sijaset u ovih četrnaest stranica teksta vladike Atanasija. Pa još, šta mi sve ne pripisuje iako su to notorne laži: „Vladika Artemije je podelio svoju pastvu…, pa i svoje monaštvo“, naravno opet (kao i mnogo puta) bez ikakvih dokaza. Čak zlurado očekuje „da vidi kakav će razdor i podelu Artemije stvoriti u Sremskoj eparhiji“ i proročki dodaje: „Jer on tamo neće mirovati.“ A kao dokaz navodi glasine: „Jer se već čulo da su njegovi privrženici kupili kuću blizu manastira Šišatovca“, pitajući se zabrinuto: „Kojim li novcem?“

O poređenju Artemija i artemijevaca, njihove grupe i grupašenja, sa grčkim starokalendarcima, bliskosti Artemija sa starokalendarcem Kiprijanom, „sa kojim je Artemije inače održavao svojevrsne odnose i to se znalo u Grčkoj, a znali smo i mi u Srbiji“, bilo je povremeno govora i u proteklom periodu. Budući da jedino Artemije nije ništa znao o tim „svojevrsnim odnosima“, bilo bi dobro da je Atanasije i to potkrepio bar jednim dokazom, kako bi bar ta nebuloza, koliko-toliko, bila uverljiva.

Tvrdeći, između ostalog, da Artemije, koji nema svoje Eparhije, ne može imati ni svoje „duhovne dece“, pogotovu u drugim episkopijama, njega živo interesuje „šta li Artemiju ispovedaju njegova ,duhovna deca’ kad i dalje buntuju protiv crkvenog reda i poretka…“ Budući da to ne može znati, niti mu ja, kao duhovnik, smem to otkriti, on zaključuje da „njihovo nedavno Otvoreno pismo administratoru Eparhije raško-prizrenske, mitropolitu Amfilohiju, najbolje potvrđuje kakvi su plodovi Artemijevog ,duhovništva’ nad takvim monasima“, jer „oni nemaju ni slovo m od monaškog obraza i zaveta“.

U svojoj znatiželji Atanasije se i dalje pita: „Šta predstavljaju grupe i grupice artemijevaca?….“ i samouvereno zaključuje: „Osim znak da Artemije već stvara eklisiološki raskol“. Jer, on (Artemije), „ustvari gazi i poriče i svete kanone i Sveto Predanje i stvara, bez ljubavi i zajedništva, nove, nepravoslavne, necrkvene, nekanonske, neliturgijske teorije o nekoj imaginarnoj, virtuelnoj eklisiologiji, pa, samim tim, i o nekoj novoj sotiriologiji…“ Budući da ni ovde ne navodi nikakve dokaze ili citate koji potvrđuju postojanje te Naše „teorije“, ostaje samo da se zaključi da to sve postoji samo u glavi autora, koji pravi konstrukcije, uistinu „imaginarne“, protiv kojih se onda vatreno bori, ističući sebe za novog Don Kihota.

I tako dalje, i tako redom. Greh do greha, bezakonje do bezakonja, i vladika Atanasije je naslikao duhovni i moralni lik episkopa Artemija, koji pored svega što mu je učinjeno još se usuđuje da „smatra da mu je učinjena nepravda“, pa se pita (iako je uveren da nije), čak i da je tako, „zašto radije ne podnese nepravdu, Hrista radi, nego deli narod Božji i cepa nešivenu Rizu Hristovu“? Da li je i ovde potreban neki komentar?

Na kraju, zahvalan sam vladici Atanasiju što me bratski podseća na divne tekstove svetitelja Božjih Ignjatija Bogonosca, Irineja Lionskog i, posebno, svetog Jovana Zlatousta, koji savetuje svoju sabraću episkope: „…Ali nemojte potpisivati moju osudu, jer ništa ne znam na sebi što je dostojno svrgnuća“. Ja, pak, budući svestan svojih grehova i mana, ne usuđujem se porediti sebe sa tim svetiteljima Božjim, iako bih poruku svetog Zlatousta mogao i Ja uputiti svojoj braći arhijerejima.

Ono što raduje jeste molitva na kraju teksta vladike Atanasija, ako je iskrena, gde on u svoje grehe, za koje moli milost od Boga, ubraja i ovo svoje pisanije.

+ ARTEMIJE,
umirovljeni episkop
raško-prizrenski

извор: Црноречко братство у Егзилу