Вести

Лако је ругати се љaгама…aли је часно схватати равногорски.

СРПСКЕ НОВИНЕ, Торонто; Часлав М. Дамјановић

+++

Сећање… на лепоту сусрета  са Слободном Црквом у избеглиштву

Чудно је да се данас, чак више од Истине Равне Горе, отете од Српског народа, и наружене комунистичким лажима… неизмерно више сећам Српске духовности којом ми је Слободна Српска Црква у избеглиштву испунила мисао, интелект, постојање… и душу коју до тада, у Југи… нисам ни знао да је имам. Чудно је да се данас сећам малене српске дечице, која се, стојећи на столици, прво шапатом преслишају пре сваког стиха да би их гласно тачно издекламовала… чудно је да сећањем не доминира сазнање Истине Равне Горе и Српства него неописива лепота сусрета са Слободном Црквом у избеглиштву у којој се, за разлику од Београда, слободно проповедало стварно светосавско православно Веровање у Бога… неописива лепота узајамног поштовања међу верницима и потпуна преданост молитви – “са лица им се чита доброта и спремност на несебично предавање Богу. Нема мржње, све је само мир, спокој, благост. Доброта. Топла, српска душа…“(1) – та неописива лепота поштовањa свештеника и свештениковог поштовања верника, и захвалност на свакој њиховој речи… иако већ средовечан, Радост Вере Православне открио сам тек у Слободној Цркви у избеглиштву…

Сећањем данас доминира незаборавна радост сусрета са протом из Белвуда, у близини Чикага, којем сам, Боже опрости, заборавио име… који, иако Равногорац, Светосавац, антикомуниста… није користио наше сусрете да ми говори о национализму, о комунистичким лажима, чак ни о Истини Равне Горе… не… говорио ми је о Веровању у Господа… и схватам данас да је то била моја веза са духовним оцем, јача и чвршћа од везе са телесним родитељима… и сећам се, већ тада сам осетио ту разлику, и чак и патио што се у мени родило дубље поштовање од поштовања родитеља…

Чудна је Одмазда! Њен разлог је освета!
А разлог освете је мржња којом се мрзи
Српско Веровање и Српско Сећање!

Уместо “администратора“ који – по речима професора Милана Мићуновића – “и поред организованих ‘представа’ током његових обилажења епархије рашко-призренске, довожења народа, ‘утеривања’ вероучитеља и деце у кадар објектива, како би се касније показивала ‘срдачност’ сусрета са народом“(2) – није довољно “ефикасно“ обавио свој “иследнички“ задатак – Црква поставља новог “синдикалца“ за “администратора“ – Митрополита Амфилохија – и зато што је вишег чина од претходног дискредитованог “иследника“ – Црквина “службена информатика“ одмах га маскира фразом – “мјестобуститеља“ и “чувара трона“(3) – а једна од узгредних неописивих лепота мог сусрета са Слободном Црквом у избеглиштву била је ослобођеност од ‘организованих представа’; ослобођеност од присилног ‘довожења народа’ и фалсификовања ‘присутне масе’; ослобођеност од ‘утеривања вероучитеља и деце у кадар објектива’; од режирања лажне ‘срдачности’ вештачког ‘сусрета са народом’ – ослобођеност од методичног пражњења душе на које сам био присиљен у Југи као ђак, студент, одрастао…
И зато сећање и јесте чудно – јер данас Црква чини исто што је чинио комунизам – истоветно празни душе истоветним методом… како то?
Па тако… како каже теолог Грчке Цркве Јован Тацис… што се:

“Српска Црква претвара у екуменистички театар апсурда“(4)

А како се наша Црква “претвара“ у “театар апсурда“? Па тако… што је:

“Српска Црква прогоњена изнутра“!(5)

А како је то наша Црква “прогоњена изнутра“?
Тако што, по речима професора Милана Мићуновића, “чак и у Синедриону, пред Његовим распињањем на крсту, Господа нашег Исуса Христа не осудише фарисеји, садукеји, есени и књижевници – док не испитаху сведоке и саслушаше Га као окривљеног“(6) – а данашњи “Синедрион“ не “саслушава“! Данас се наша Црква чак и не претвара да “саслушава“ као што су се њени комунистички васпитачи претварали у топчидерској Гарди – него прети, уцењује, истерује, забрањује, прогања, свргава… Kако то да данашњи Синод почињава Зло истоветно не само комунистичком, и не само истоветно усташком, и не само истоветно мржњи инквизиције – већ Зло истоветно чак и “Синедриону“ који препоручи и приреди Господа Пилату за Распеће… како то да као и некадашњи “Синедрион“ – данашњи Синод хули?

А хули јавно, дрско, “службено“ – хули у име некаквог “црквеног поретка“– који није “црквени“ – јер такав “поредак“ већ сам по себи – јесте хулење… како то? Према томе… чињеница да је “Српска Црква прогоњена изнутра“ – значи да Српску Цркву заправо прогони јерес – и то јерес која се окотила “изнутра“!

“Администратор“

Администратор? Који је то чин? Које звање? Звање у којој служби? Која мантија означава тај чин? Који га канон означава? Да ли је чин црквени? Да ли је звање свештено? Да ли му је сврха верска? А ако је само надимак… да ли прикрива инквизитора? Или надчасника? Или… нешто још горе? Па зато питам Митрополита исто питање које Син Господов постави Понтију Пилату:

“Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени?“(7)
Данас је звање “администратор“ стекло “популарност“ у ЕУ – иако су “администратори“ ЕУ анонимни “синдикалци“ и “мастиљари“ – властодржећи су попут гаталачких, комуњарских и ватиканских суђаја! Али… судећи по чегртању Митрополитовог претходника – иследник, политком, дрмаџија, буџа, џек–баџа… једном речју, улични цинкарош “народних непријатеља“ да се “удаље“ метком или камом – наводно за добробит “народних маса“ – а уствари за благоутробије “поретка“ – “администратор“ је заиста – цинкарош!

Међутим, џек-баџе су “старинскији“ и од Крцуна и од Ђиласа! “Синдикалци“ и “мастиљари“ – “администратори“ – или ти пак цинкароши – “старинскији“ су и од хришћанства, јер… па ето, баш цинкароши одредише чак и Распеће… али, “старинскији“ су чак и од античких Сумераца, јер врховни командант Анунакија, о којима збори Сумерско историјско сећање, Енлил, бијаше – “Администратор“! Баш тако је преведено! Његов брат, Енки – волео је људски сој – а “администратор“ Енлил – мрзео је људски сој! Према томе, можда је Митрополит “унапређен“ у чин цинкароша зато што “администратори“ мрзе – и то – мрзе по дужности звања… ко зна?

Али… пошто се ради о Одмазди – не занимају нас надчастничке “квалификације“ за унапређење на поменуто надположеније, па чак нити самозаблуделост “бити дрмаџија“ – какав такав али “дрмаџија“ – не – занима нас нешто друго – занима нас… Срам:

Љага

Зар Митрополита Амфилохија није срам – иако себе сматра паметним, па можда чак и мудрим, па можда чак и најпаметнијим – да се прими да… упркос свег претварања и позерства… зар га није срам да се прими да изиграва… да он Ђетичић… изиграва новог Крцунчића? Јер… испоставља се да у овом случају “администратор“ јесте надимак – да јесте лажна етикета за цинкароша – а цинкарење је Срам – па тако… зар Митрополита није срам да позира Љагу?

Иако Митрополит јесте доказао да намерава да направи хаос у Цркви и да у томе јесте мајстор… и иако јесте доказао да му је садистички ужитак да “удари где највише боли – у најсветије, у душу, у прадедовску православну веру – у јединствену и нераскидиву везу цркве и народа“(8) – ипак… зар Митрополита – чак без обзира на његову издају Православља, па чак и на његову издају Српског Православља, па без обзира чак и на његову издају сопствене националности – која год да је… зар га као Човјека и као Ђетића није срам да буде памћен као Љага?
Јер Љага Митрополитова биће, а и већ је – неизмерно мизернија од Јудине Издаје! Јуда се продао… а Љага? Па Љага је свесно суновраћење себе у помијару, свесно жигосање себе синонимом Љаге за вјеки навек… а што Јуда почини – он почини то за сребрњаке… а Митрополитов садизам је трговина душама и грехом… али… да ли је он Љага због сребрњака или због нечег мизернијег чак и од сребрњака? Чак ни Јуда не издржа грижу савести због Издаје, и поврати сребрњаке фарисејима – и паде од руке сопствене… а ужитак у иживљавању садизма гнуснија је Љага чак и од Каиновог убиства брата својега:

“Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени?“(9)

Ако Митрополит чини то “сам од себе“ – чини ли то зато да би спасао Ђавола? Или, ако му “други рекоше“ – како болан не схвати да се Ђаво претвара да спасава од Ђавола – за Ђавола? И да баш зато Јуда Љагу Издајства својега не мога издржат… и да баш зато и диже руку на себе?

Разлог посрнућа…

Иако Митрополитов раскол Цркве православци већ дуго сматрају дјелом некога ко је “потпуно изгубио разум“ – ипак… да ли је помућеност ума заиста разлог његовог посрнућа? Јер… чим je унапређен да настави злобу потрчка-дрекавца, данашњи “Синедрион“ – и то под Митрополитовим фарисејским плаштом – обзнани “акт“ Забране “владики Артемију да исповеда монахе и да им буде духовник“ – а Митрополитов покорни новотарац, “владика епархије будимљско-никшићке Јоаникијe“ – пресуди “оцу Антонију Давидовићу“!(10) А истовремено – иако уопште нема мандат да то чини – Еулекс 26. маја забрани посету Косову званичницима из Србије – без дозволе – и то укључујући и северни део Косова! Ова ујдурма међународним правом без преседана би умишљена да прогна владику Артемија и његово свештенство са Косова – свакако у дослуху са злобом новог “администратора“ – који одмах затим, позирајући као “црквени поредак“, натера у прогон православно свештенство и монаштво манастира Црна Река, а медији чак “спекулишу“ да је посреди – систематско осипање “монаштва у више косовских манастира“.(11)

Дакле… да ли тако поступа неко ко је “изгубио разум“? Јер… како преноси послушни Радио КиМ из Чаглавице, приликом првог служења свете литургије у Грачаници, Митрополит је између осталог поручио да је “косовско-метохијска и рашко-призренска епархија“ – “распета“ – и да је он у Грачаници зато да “заједно са вама носим свети крст цркве Божје“ – и да “свако ко се у овом тренутку одрекне распетог Косова“ показује да “његово служење и послушање није истинско“, и да зато “очекује од свих, а посебно од свештенства и монаштва“ да “испоштују начин постојања поретка Цркве Божије“, и да је то оно “што Црква очекује и од досадашњег епиксопа ове епархије владике Артемија“!(12)

Дакле… да ли тако поступа неко ко је “изгубио разум“?

Има се утисак да није тако – јер чињеница је и буквално и суштински да је Митрополит тај који “разапиње“ Косово, да је он тај ко Српски идентитет Косова приправља на жртвеник – и без обзира на свргнуће и прогон и владике Артемија и православног свештенства и монаштва са Косова – Митрополит је тај који се за Божијим олтаром кити лажном фразом о “црквеном поретку“ – као да је Божија Црква цинкарошки “поредак“ – и који своје каћиперско позирање чегрта Ватикановим крсташким “ношењем крста“ – и у име тог ватиканског чегртања захтева безусловну послушност… па чак и од православног Владике Артемија! А све то – чак и након булеварске обзнане “немуште оптужнице“ – иако је “крунски аргумент против владике Артемија био и остао да су његови сарадници црњи од гаврана“ – и иако би чегртањем такве “логике“ “неко могао прогласити и Господа Исуса Христа кривим због издаје Јуде Искариотског“!(13) А од силеџијства верског прогона исте врсте Израиљи направише религију… а од истоветних “немуштих оптужби“ мржња фалсификова “Ексодус“ којим започе отимање од Срба Косова и Српског Националног и Духовног идентитета…

…а једино се змија зове чегртаљка:

“Милости хоћу а не жртве“(14)

Оно што се данас понавља на супрот Чистоти Вере којој ме је научила Слободна Црква у избеглиштву, змија јереси “театра апсурда“ покуашава да настави погањењем чак и светиње српске милости “за намернике“:
“…памтећи како су у гостинској соби моје бабе Драгиње мирисале дуње, како су тамо биле иконе, најлепши ћилими и чаршафи. И у ту собу ми нисмо смели ући. Она се чувала за госте. За путнике. За намернике. У њој је могао да спава и Драгутин звани Пињо, који је по занимању био просјак. После њега се све проветравало и прало. Али ми, деца, нисмо могли ту да спавамо, јер су гостинска соба и гостољубље били светиња моје бабе Драгиње која је из Драгачева у Студеницу ишла на молитву пешке.“(15) А мојој баба Вери… баш у ту собу за намернике, и у њену спаваћу собу, цинкароши угураше неког партизанског поручника а баба Веру стиснуше у велико претсобље…

Одмазда : Разлог посрнућа!

У односу на сва ова сабласна змијска чегртања, која заиста изгледају као дела “изгубљеног разума“, а у вези “кажњавања“ монаха Антонија, “добро упућени потврђују говоркања, да је ово више Одмазда владике бачког Иринеја Буловића, наравно преко Амфилохијеве десне руке Јоаникија – него намера да се штити устројство и поредак Српске православне цркве“!(16)

Одмазда?
То дакле значи да разлог није “изгубљен разум“ – него Одмазда!
Али… Одмазда за шта?
Одмазда Љаге је само за једно – Одмазда за оно што Љага мрзи!

А пошто је очигледно да данашњи “Синедрион“ – узурпирани Синод –хули – и пошто је очигледно да му се може да хули зато што Српска Црква јесте посрнула у “екуменистички театар апсурда“ због јереси која се јесте окотила “изнутра“ – зато је у сабласној “пресуди“ “десне руке“ Митрополита Амфилохија јерес формулисана као некаква фатаморгана – као “измишљена јерес“ – а “немушта оптужнице“ се није усудила чак да јерес и помене!

То доказује јерес – љигавци немају појма шта је заиста Вера а шта јерес – и зато и јесу свој “театар апсурда“ орочили цинкарошком неистином да је монах Антоније иницијатор “нереда испред Грачанице“ – а неред је намештен и инсцениран у дослуху са Синодом – по директиви “других“ – цинкароша који им… “казаше о мени“. Према томе, методологија злочинства и Одмазда – непобитни су доказ да Митрополитово Зла није због “изгубљеног разума“ – него због Зла у души његовој!

Којег зла?
Зла немања Вере!
Али… Одмазда за шта? Одмазда се почињава за оно што се мрзи! А шта је то што је мрзео Синедрион, и што то мрзи Синод, и што то мрзи Митрополит? Мрзи ли се Српство? Мрзи ли се Светосавље? Мрзи ли се Православље? Јесте… мрзи се све то… али – стварни разлог је:

Узурпатори мрзе Веровање у Бога!
Њихова Одмазда је – Одмазда због Веровања у Бога!
А у нашем случају – Одмазда је због Српског Веровања у Бога!

Зато је здружени напад државе и Цркве на Чистоту Српског Православља у доба патријарха Германа – данас бесомучно настављен са истом мржњом и истом злобом:

“Први (држава под окупацијом) су га имали (владику Артемија и Светосавље) као велику препреку за остварење својих планова о независности Косова, други (Црква срозана у јерес) су га гледали као препреку за приближавање ‘у љубави’ са Папом и са Американцима.“ И зато су “скраћеним поступцима, без црквеног судског процеса, на основу непостојећих кривица, приступили његовом коначном ‘пензионисању’.“(17)
А Змија чегртаљка… није Вера Православна – Змија чегртаљка је Ђаво.

“Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж“(18)

“Нико од људи није толико човекољубив нити тако богат милосрђем као хришћански светитељи. Уколико су били строги према себи, утолико су били човекољубивији и снисходљивији према слабостима, немоћима и патњама других…“(19)

А баш је такво милосрђе оних Срба који своју младост и будућност Богу и Божијем посветише… и баш је такво милосрђе оца њиховог духовног, свргнутог Владике Артемија… и баш је такво милосрђе православца који прими прогоњене монахе… а цинкароши “поретка“ Одмаздом се свете због мржње Милосрђа… због мржње тог стварног Богатства Правог Славља.

“Што се грбо роди, вријеме не исправи“(20)

У односу на верски прогон “учитељ Цркве, Свети Мелетије Исповедник, опомиње верни српски народ“:

“Неправедно је, недопустиво, ружно
од људи благочестивих да ћуте
када се дрско нарушавају закони Господњи,
када се настоји да се образложи обмана и зла прелест.“(21)

И гле, опомена Исповедникова да се не “ћути“ када се “нарушавају закони Господњи“ – ругалица је не само на рачун цинкароша… већ и на рачун Срба:

Да ли заиста схватамо да се ради о прогону хришћана и хришћанства?
Да ли данас још увек схватамо суштину борбе коју је водила Слободна Црква у избеглиштву?

Српска Слободна Црква у избеглиштву јесте била “пример српског задужбинарства“(22) – али на супрот некадашњим лажима комуниста и данашњим лажима узурпатора Синода и Цркве – као и дуговековно српско задужбинарство – тако и Слободна Црква – стварно неимарство српског задужбинарства – није била никаква политичка реакција издане Србије и преварене Истине – нити никакав “раскол“ – већ дело Духа Српства за Чистоту Вере – против срозавања Вере у јерес “театра апсурда“.

Зато је данас пресудно питање:

Да ли данас још увек заиста схватамо да је Борба Равне Горе и Срба била за Дух Вере?

Да ли данас заиста схватамо да је Одмазда – Одмазда проданих плитких цинкарошких умова, и то у послератној прошлости Одмазда инфериораца у униформама облуђених лажју комунизма, а данас Одмазда инфериораца у мантијама облуђених мржњом који се свете Одмаздом зато што је кичма Духа Србиновог жива и несаломљива?
Зато је Србин дужан да борбу за Дух данас настави мислећи поштено равногорски… јер… Време је учинило своје:
Љагу, која се “грбо роди“ – пред Истином су облуђене инфериорне Јуде у мантијама данас сами срушили – накот је руглом својијем сам доказао сопствени срам – укаљао је боље од себе – и зато накот и мрзи то боље од себе. Зато… не само ретки појединици, којима свака част – већ сви Срби који су под светим барјаком Српског Националног Бића – наравно без сарадника окупатора – уместо да улудо придикују и кукумавче – дужни су да свако себе упита:

Схватам ли онако као што су схватали
дивови Духа Равне Горе?
Чиним ли то што схватам онако како је то њихов Дух чинио?
Јер… лако је ругати се љaгама…
али једино часно је схватати и борити се поштено равногорски.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

____________________________________________
(1) “Запис о градитељима и једном времену“, Горица Тркуља, Торонто, децембар 2004.
(2) “О псевдозилотима, парасинагогама и верном народу“, Професор Милан Мићуновић, Манастир Црна река, 05/26/10
(3) СПЦ.рс
(4) “Српски екуменизам у акцији“, Јован Тацис, теолог Грчке Цркве, објављен у часопису Православна Штампа, Манастир Црна река, 05/26/10
(5) Исто
(6) “О псевдозилотима, парасинагогама и верном народу“, Професор Милан Мићуновић, Манастир Црна река, 05/26/10
(7) Јн.18,34
(8) “Запис о градитељима и једном времену“, Горица Тркуља, Торонто, децембар 2004
(9) Јн.18,34
(10) “Владика Јоаникије “пресудио“ монаху Антонију (Давидовићу)“, Новинар.де, 25/05/10
(11) “Смена у Манастиру Црна река“, Ј. Тасић, Новинар.де, Данас, 26/05/10, 19:56)
(12) Исто
(13) “О псевдозилотима, парасинагогама и верном народу“, Професор Милан Мићуновић, Манастир Црна река, 05/26/10
(14) Осија 4, 1
(15) “Витомиру црно на бело“, Грешни Милоје, Борба за Веру, 18/06/10
(16) “Владика Јоаникије “пресудио“ монаху Антонију (Давидовићу)“, Новинар.де, 25/05/10
(17) “Српски екуменизам у акцији“, Јован Тацис, теолог из Грчке Цркве, објављен у часопису Православна Штампа, Манастир Црна река, 05/26/10
(18) Владика Николај Велимировић
(19) “Витомиру црно на бело“, Грешни Милоје, Борба за Веру, 18/06/10
(20) Валтазар Богишић, цитат, Апел за одбрану правног поретка СПЦ, Новинар.де, Извор: Вести-Онлине, 24/ 05/10, 14:26
(21) Апел за одбрану правног поретка СПЦ, Новинар.де, Извор: Вести-Онлине, 24/ 05/10, 14:26
(22) “Запис о градитељима и једном времену“, Горица Тркуља, Торонто, децембар 2004

www.ravnogorskivenac.com