Вести

Ovih dana se često setim vica o mišu i slonu kako idu preko mosta, koji se pod njima silnima ljulja, i samozadovoljne konstatacije manjeg „strateškog partnera“: ala trupćemo.

Драган Видаковић, 02.07.2010

+++

Sve cifre koje se odnose na nas i Kinu su toliko disproporcionalne, da bi bar iz tih razloga manje trebali da upotrebljavamo krupne reči, ma koliko bili oduševljeni Kinom i Šangajem-koji je, gle čuda, po Dinkiću: „tri puta lepši od Njujorka“, kao da je lepotu moguće tako meriti- ma koliko najzad shvatali da kaskamo za događajima i u panici hteli da preko noći nadoknadimo propušteno i ispravimo promašeno.

Naš izvoz od bednih 450.000 dolara i uvoz od 564.1 milion dolara (uglavnom kineskih proizvoda napravljenih u, i za, EU-nama preprodatih faktički) su sasvim dovoljni za oprez u izražavanju, kad nas već ostale cifre od kojih se vrti u glavi ne upućuju na skromnost i realnost.

Naravno da se osim viceva sećam i 2000. kada su novopečeni državnici odbijali svaku pomisao da se samo pomene da Kina postoji, kada je osim „zabranjenog grada“, Kina u Srbiji bila i zabranjena zemlja, kada se šegačilo sa kineskim lekovima koji se „prave za male ljude“ i kada se postavljalo neverovatno pitanje: „zašto bi Srbija plaćala Miloševićev kredit za Sinohemovu naftu“, što nas je koštalo osmogodišnjeg kineskog investicionog bojkota.

U tom periodu je Kina realizovala u svetu 5000 projekata sa oko 90 milijardi dolara u 174 zemlje sveta (Mađarska, Bugarska, Rumunija, Hrvatska između ostalih). Mi smo dobili 50 miliona dolara kineskih investicija, od čega je 35 uloženo u nekoliko tržnih centara.

Na sva usta je, u demokratskim medijima i tzv. građanskoj javnosti, ismejavana privredno-državna delegacije koja je, sa tadašnjim predsednikom SRJ na čelu, išla u Kinu. I da ne nabrajam more ostalih gluposti. Naravno da ja ne osuđujem neznanje i neinformisanost, pa čak i oko tako notorne stvari da se „iza (kineskih) brda nešto valja“, ali me zabrinjava da su se, ni približno svesni tog svetskog čuda (ne samo Kine već i Rusije, Indije, Belorusije, Brazila…) uopšte usudili da vode jednu zemlju.

Zarobljeni inercijom prošlosti na tome istrajavamo i dalje, a čak se i Japan, istorijskim porazom LDP (eto primera da su usred krize izbori prirodna stvar), okreće Aziji, Kini pre svega, koja će dogodine zauzeti njegovo drugo mesto u svetskoj ekonomiji, i prvi put u posleratnoj eri se distancira od Vašingtona, dok je nama „prvi stub“ još uvek duboko ukopan u Vašingtonu, a osim strateških interesa SAD na Balkanu i bombardovanja strateškim bombarderom B-2, ne razumem u čemu se sastoji naše strateško partnerstvo.

Siromašni Bangladeš je smeo da kaže „ne“ kada su insistirali da prizna Kosovo, a mi, kao neku novost, vodimo politiku „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane sveta“ i izjednačavamo zemlje koje nam nisu nikakvo zlo nanele sa onima koji nas ni jednog trena ne ostavljaju na miru. Tvrdimo da su naši stubovi i oni koji pišu podneske u našu korist i oni koji pišu na našu štetu. Mali smo i siromašni i sve nam mogu uzeti, samo vlastito dostojanstvo ne mogu. To im sami bacamo pod noge. Bez razloga?!.

Dragan Vidaković („Skok preko Kineskog zida“ NIN br. 3061)