Вести

Свемилостиви Господ наш уочи Видовдана умио је благо заталасане падине Фрушке горе, да чисте као суза праведника,

Горица Тркуља;  СРПСКЕ НОВИНЕ – Торонто
+++

у недра своја приме нове српске изгнанике, и највећег мученика овога времена, “умировљеног “ – одстрањеног – обесправљеног владику рашко-призренског и косовко-метохијског, владику нашег преосвећеног, Артемија… Распетог, још живог. Да сведочи још једно свеколико српско страдање, и своје мучеништво да угради у ђердан мученика косовских… Да сведочи каква је “густа магла паднала, на тој ми равно Косово море, “ да сведочи како “ништа се живо не види, море“… И не само на Косову, већ по васцелим Српским земљама, расцепканим, разједињеним и окупираним …

Као да сузе Господње хоће да расквасе и размекшају јад који се накупио и запекао у људима који у колонама пристижу у светињу некада раскошне лепоте, светињу – стециште интелектуалне елите 19. века, рушену до темеља, запуштену, па обнављану, а никад потпуно обновљену… Светињу чији су бели, огољени зидови и монументални облици и контуре испрани муком и сузама невино пострадалих, и који су остављени да се на њима испишу житија нових мученика и страдалника за Веру Православну.

У ваздуху лебде измешане до непрепознатљивости туга и радост. Туга због изгона, због непогрешивог осећаја страшне неправде који као камен притиска срца верних. И радост због сусрета са највећим духовником овога времена, са оним који је, после Светога Саве, српском роду љубављу и духом породио најбројнију породицу Богослужитеља и Богоугодника који су “светлост свету и со земљи“, који животима својим заветованим Богу, сведоче бескрајну Љубав детињу према Оцу своме. Као што је бескрајна и Љубав наша према Оцу нашем Небескоме.

Као што је некада на овоме месту Вук Караџић забележио најбоље и најлепше јуначке песме, тако је верни народ данас почео овде да љубављу и вером исписује најлепше молитве Господу за спасење страдалнога српског рода и свога прогоњеног духовног пастира и његове духовне деце која не пристају да поред живога Оца буду духовни сирочићи.

Ово место је постало принудно боравиште владике који је својим делима и страдањима надрастао све своје савременике-саплеменике и многе великане из рода нашега.

У временима када се под сваковрсним недаћама Српски род згрчио, чекајући следећи ударац, када су нехајност и незаинтересованост за духовно стање нације узеле маха заменивши острашћеност безбожничког режима, у Шишатовцу се уочи Видовдана окупило мноштво људи који јасно распознају Добро од зла и Светлост од таме, људи који разликују Праву веру од мешавине и збрке свакојаких “вера“ које су се размахале светом и прете да једину Светлост угасе.

Дошли смо, са многих страна и прешли многе километре да се напијемо на кладенцу чисте вере, да душе своје освежимо и испунимо Божанским миром који Света Литургија оставља у нама.

На велику жалост верних, све је мање цркви у којима се служи Света Литургија како су нам Свети Оци предали, већ се изменама наше свето Православље уводи у “свејерес“ како је говорио св. Јустин Ћелијски. Зато је сада овде духовна жеђ израженија, а духовна радост већа. Зато су манастири све више места где верни долазе… Манастири – вековни чувари вере, духовни међаши који бране да се вера скрнави, да се “старе међе“ померају…

Храм који својим величином задивљује испуњен је верним народом као никад досад. На улазу стоје они који нису успели на време да уђу у цркву.

Благодат Божија спушта се на све нас, и сви као један узносимо молитве Господу. Владика Артемије и данас служи своме Господу, служи Свету Литургију – на радост и духовно окрепљење присутних. Више стотина верних и мноштво монаха и монахиња, сједињени Вером у Господа, сједињени патњом праведника једногласно узносе молитве Богу… Радост молитве и благодат која се излива на присутне, скоро да се и физички може осетити. Ваздижу нас и узвисују на дотад недоживљене висине… Душе наше извијају се и стреме ка Господу…

Владика беседи. Речи одзвањају и неизбрисиво се урезују у свест свих нас: “ …да бисмо сачували Веру Православну која даје смисао целом нашем животу, нашим страдањима, нашим успесима и нашим неуспесима, јер та Вера Православна је једина која даје смисао животу људскоме, јер том вером ми се спасавамо од греха, смрти и ђавола. Зато је Господ дошао у овај свет да нам покаже пут, браћо и сестре, како да из овога света, из ове долине плача стигнемо у своју небеску отаџбину, у царство Христа Бога нашега…“

Понавља наш владика речи светог Јована Златоустог кога је ондашњи црквени режим и режим злочинаца расчинио и прогнао, а данашња га Црква прославља као једног од Света Три Јерарха: “Слава Богу за све “…

Док стојим у мноштву народа, на тренутак ме мисли однесу у туђину, где сам први пут осетила да се потпуно стапам са верним народом, да сам једно са њима док се молитвом Богу обраћам… Само тамо и данас овде осећам једнодушје које нераскидиво везује… И тамо сам стајала међу изгнаницима из земље, међу саплеменицима прогнаним због борбе за краља и Отаџбину, због вере у Господа, међу браћом и сестрама који на безбожје нису могли пристати. И тамо сам стајала међу светосавцима који су за веру спремни живот свој да положе… И заједно са њима осећала силу и неправду којом моћни владари овога света вековима убијају душу српскога народа…

И тамо сазнала за једног, по налогу Јосипа Броза расчињеног, владику Дионисија, на чијем је гробу патријарх Павле одржао опело, и за једног обесправљеног српског владику, владику Дамаскина, који је, као професор Призренске Богословије гасио пожар у Пећкој Патријаршији, када су је, 1980. године Шиптари запалили.
Тамо сам сазнала за многе неправде и патње које трпе изгнаници. И саосећала са њима, као што и данас сву неправду осећам…

Вечита Српска коб прогонства и изгона наставља се и сваки пут бива жешћа, јача, болнија…
Колоне прогнаника и изгнаника вековима су, са чемерног, но Богом спасаваног Косова и Метохије, пристизале у питомину сремску, банатску и војвођанску да им незацељиве ране топлином и љубављу умије и очисти… да покуша да их извида. Изгони и прогони трају… Кроз векове. Како онда, тако и данас…

Двадесети век је за Србе највеће стратиште и страдалиште… Уништавају нас и физички и духовно.
Затиру.

Двадесет први век наставља убилачку мисију над Српством и чојством и човештвом… мисли су које ме данима опседају… а потврде стижу свакодневно…

Непрегледна маса верних прилази да узме нафору и да пољуби свету десницу владикину. Гледам благ осмех и љубав којом владика зрачи, којом свакога ко му прилази благосиља… Господе, сачувај нам владику, и монаштво наше, и нас недостојне …

Богоумилним гласом сестара и духовним песмама ублажава се бол од дубоких рана прогоном и неправдом створених.

У великој, новоопремљеној гостопримници дочекују нас благим осмесима млади монаси којима је Господ даровао прилику да буду на услузи владики Артемију и верном народу.

Окрепљених душа приступамо телесном окрепљењу. Има нас из свих крајева. Различитих акцената, но истом вером задојених.

Владика опет беседи. Тајац. Свако жели да чује речи владикине и да их у срцу своме заувек понесе…
Онда почиње песма. О Косову, о страдању. Сузе тешке као олово падају из очију владикиних и из очију монаха који су пошли у прогонство за својим духовним оцем, јер не могу да га се одрекну. Сузе које не могу да сперу грч неверице због неправде и силовитости удараца које трпе. Мушке сузе које стоје као сведочење Истине на скамењеним лицима духовника, и само појачавају очеличену истрајност на путу Господњем… Народ грца у сузама. Пева. И плаче. Болно и пркосно. Плаче. Јеца.

Господе, спаси нас, помилуј нас…

И сви знамо и осећамо да су Светосавље, Косово и Метохија и жеђ за Правдом и Истином укорењени сувише дубоко у српском народу да ће одолети и овој пошасти која нас је напала. Само боли. Ужасно. Јер долази од рођених. По крви и роду најближих…

Умилни гласови монахиња, сестара и браће извијају се у незаборав који у срцу остаје:

“на тој ми равно Косово мори
ништа се живо не види
до једно дрво високо…
Под њим ми седи владика мори
Под њим ми седи владика.
Кол’ко је сунце на небо мори,
Кол’ко је сунце на небо
Тол’ко је срце његово мори,
Тол’ко је срце његово.
У њег’ је стало Косово мори
У њег’ је стало Косово.“

И, као ниска најлепших бисера нижу се песме љубави према роду и према Богу нашем. Песме које прослављају светитеље и мученике, које чувају косовски завет. И онда стари монах из Црне Реке запева, а верни народ га прати. Дирљиво и поучно. Јединствена лекција о духовности и патриотизму. Богу захваљујемо за овако богато уздарје којим нас уочи Видовдана награди.

Из сузних очију присутних чита се:

“Поносни смо што смо Срби, што смо потомци светих Немањића, што нам је у срцу Косовски завет, што волимо своју Цркву, и свој народ и своју земљу. И што, волећи своје, не мрзимо друге, јер смо прави Хришћани, Светосавци, Срби, какви су били сви наши преци и, уз Божију помоћ, каква ће бити и сва наша поколења.
Иако не спадамо у велике народе по броју, наш живот и наша историја представљају проживљено Јеванђеље, јединствено дело неисказане хармоније и красоте. Тиме се поносимо, за ту Истину смо страдали и данас страдамо…
У Бога верујемо… али у људе не можемо веровати…“

Из сузних очију излива се љубав.

И видимо владику Артемија како оживљава Црну Реку и ствара духовну кошницу монаштва, како испуњава монашким богоугодним животом опустеле манастирске зидине и темеље, како васкрсава Веру нашу свету, како је у срца усађује да никад не усахне… Видим владику како расчишћава и поново васпоставља темеље духовном препороду…

…како неуморно путује по свету ширећи истину о страдању свога народа… како неустрашиво говори истину и смело гледа у очи злочинцима пред којима дрхти свет… како подиже светиње вековима замрле и како их пуни Божијим угодницима …

И видим недостојне који му завиде на Божијем дару и духовној снази.

Видим владику како се витешки бори за свој народ и како витешки страда у славу Божију, како венац мученички достојанствено носи …

И видим владику како говори док сви други ћуте о “Шиптарском геноциду над Србима у 20. веку“, док говори о уништеним светињама које отимају и име српско затиру…

Видим владику како држи опело косовским јунацима, како проповеда… како љубављу и Вером у Господа препорађа свет око себе.

Видим владику како достојанствено подноси страдање које му је св. Јустин прорекао “пострадаћеш од својих школских другова…“

Видим владику и његово верно монаштво како као свети ратници Христови чувају свето Православље…
И мноштво верног народа како се Богу за њих моли…

На многаја љета, владико Артемије!

Нека је слава Богу за све!

Горица Тркуља
На Видовдан,
2010. Лета Господњег

Извор: СРПСКЕ НОВИНЕ, Торонто