Вести

„Свети Оци су као Епископи и Пастири Цркве Христове знали да се ради црквене користи, – а то може да буде само спасење људи у Цркви, односно у Христу, може преиспитати

Пише Недељко, 16.06.2010

+++

и „икономијски“ преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале већег повода и изазвале веће немире“, каже Свети Јустин Ћелијски.

Случај преосвећеног владике Артемија је изазвао велике немире у СПЦ. Наравно, овај случај не тражи да епископи који имају „дар“ одлучивања примене „икономију“, односно снисхођење према Владици Артемију, јер он није ништа погрешио, већ просто да поступе према Светим Канонима, да би сачували јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа.

Напротив, епископи који имају „дар“ одлучивања су прекршили многе Каноне Светих Апостола и Отаца Цркве и без доказане кривице сменили и протерали преосвећеног владику Артемија из своје Епархије. Упркос свим клеветама и страдањима преосвећени Епископ Артемије, иако се не слаже са одлукама црквене Владе и црквене Скупштине, је заправо применио црквену „икономију“ према епископима који имају „дар“ одлучивања. Владика Артемије, испуњен даровима Духа Светог, је својим одласком у прогонство, све учинио да би сачувао јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа. Дакле, потпуно онако како уче Свети Оци Цркве и његов духовник, Свети Јустин Ћелијски. Владика је напустио Своју Богом спасавану Епархију, отишао „тамо где мора“, и упозорио све оне који су га неправедно сменили и протерали на могуће последице њихове не канонске и не законите одлуке.

Непослушна духовна деца Светог Јустина Ћелијског, заједно са другим синодалцима који имају „дар“ одлучивања у СПЦ, прекршили су сву црквену процедуру. Они од самог почетка нису поступили правилно према Владици Артемију, јер нису испоштовали Kаноне Светих Апостола и Отаца Цркве из простог разлога што су их окачили „мачку о реп“. Својим упорним кршењем и догмата Православне вере, направили су још већу смутњу у Српској Православној Цркви и тиме озбиљно нарушили јединство Цркве у вери, миру и љубави, намерно, свесно и упорно радећи на томе.

Једна од последица њихових „дарова“ у одлучивању су и сеобе монаха са Косова и Метохије. Не поштујући огромну жртву коју је поднео преосвећени епископ Артемије, који је због јединства Цркве у вери, миру и љубави прихватио одлуке Београдске патријаршије, чак и ону о прогонству са Косова и Метохије, епископи који имају „дар“ одлучивања су наставили хајку према њему, његовом монаштву и верном народу. Онај који испред Београдске патријаршије обавља високу чиновничку функцију администратора у узурпираној епархији Рашко – призренској, није хтео да састави један акт о канонском отпусту монаха, који желе само да буду ближе Богу, а да би били ближе Богу, морају да остану на путу спасења, на путу Богочовека. По том светосавском и косовском путу, староставном и увек славном путу, светом и увек сунчаном путу их је деценијама водио њихов духовни отац и Ава, преосвећени Владика Артемије. Тај пут, који је увек истицао његов духовник, Св Јустин Ћелијски, је управо окупио толико монаха, монахиња и Авине духовне деце. А ево, администратор и Београдска Патријаршија, (Свети Јустин Ћелијски је није могао назвати Српска Патријаршија), не дозвољавају монасима да буду ближе своме духовном оцу. Као да им неко може забранити да буду ближе свом духовном оцу који их води путем Богочовека?! Никакве претње епископа који имају „дар“ одлучивања, нису могле да утичу на монахе да крену за својим Владиком и Авом, јер у тим претњама нису могли да виде никакво Богољубље и човекољубље и никакву Свету Врлину, која би им указивала да их администратор или неко од епископа који имају „дар“ одлучивања може водити по Богочовечанском путу, путу Светих Апостола и Светих Отаца, а за њима и са њима Светих Српских Богоугодника, са Светим Савом на челу.

Код Светих Отаца Цркве није било свадљивости и осветољубивости, злопамтљивог не опраштања и тражења сопствене правде, него тражење „човекољубивије неке одлуке“, као што каже пети канон Св. Првог Васељенског Сабора, који управо налаже да се чешћим Саборима епископа душебрижнички расправља о црквеним проблемима и изналазе „човекољубивије неке одлуке“, чак и о људима који су у раздору и одлучењу од Цркве.

Очигледно је да епископи који имају „дар“ одлучивања не желе да се састану и донесу „човекољубивију неку одлуку“, иако се у случају преосвећеног Владике Артемија и његовог монаштва не ради о људима који су у раздору и одлучењу од Цркве. Напротив, ради се о истинским и чистим Православцима, који по Светим Оцима Цркве бране Православну веру од разних јереси и новотарија, чувајући је чисту и аутентичну. Јасно је да „човекољубивију неку одлуку“ не могу да донесу епископи који имају „дар“ одлучивања, јер су загазили у мочвару екуменизма, папизма, глобализма и разних других новотарија и јереси и због тога су престали да буду истински и чисти православци, односно чувари светоапостолске и светоотачке вере и Предања.

Црквени народ, који је постао стварни чувар православне вере и Предања, јер се држи Светих Отаца Цркве, посебно Светог Саве, Светог Владике Николаја и Светог Јустина Ћелијског, упорно пружа руку епископима који имају „дар“ одлучивања да изађу из мочваре екуменизма, папизма, глобализма и других јереси и новотарија, како би преиспитали своју савест и покајали се. Црквени народ, угледајући се на преосвећеног владику Артемија и његово монаштво, то чини пружајући им највећу могућу црквену „икономију“, односно снисхођење где је год то могуће у њиховим погрешкама, али уз чврсто држање Православних догмата, Светих Канона и Светих Апостола и Отаца Цркве, јер ту нема никаквог попуштања и снисхођења. Како би се очувало јединство Цркве у вери, миру и љубави, српски епископи који имају „дар“ одлучивања и сви други који пропагирају екуменизам, папизам, глобализам и друге новотарије, треба што пре да се покају.

Заиста је крајње време да епископи који имају „дар одлучивања“, послушају свог духовног оца – Св Аву Јустина и да: преиспитају своју савест и да се запитају за своје донете одлуке: „Да ли нису неке од малодушности, или свадљивости, или неке сличне недобронамерности, или због неког другог разлога?“ Чињеница је да су одлуке епископа који имају „дар“ одлучивања довеле до тако великих немира унутар СПЦ. „Светим Оцима није могла бити приписивана никаква пристрасност, журба, предубеђеност, или ма каква једностраност“, каже Свети Јустин Ћелијски. А све се то може приписати епископима који имају „дар“ одлучивања, од којих су тројица духовна деца Св Аве Јустина Ћелијског.

Епископи који имају „дар“ одлучивања треба и морају да послушају савете Светих Отаца Цркве и Светог Јустина Ћелијског и да ургентно повуку и ставе ван снаге неправедно донету одлуку о смени преосвећеног Владике Артемија. Да би то урадили морају да буду вођени и руковођени Духом Светим, без обзира на њихов „дар“ одлучивања. Одлука која би из тога уследила не би било демократско надгласавање, већ, како су то радили Свети Оци увек кроз историју Цркве: „Нађе се за добро Духу Светом и нама и решисмо…“

А добро је Духу Светом и нама који смо Црква, да преосвећени епископ Артемије буде тамо, где га је Господ и послао: међу својима на многострадалном Косову и Метохији, и то као Епископ, Ава, духовник … Враћање преосвећеног Владике Артемија на трон епископа Рашко-призренског била би богомудра и човекољубива одлука, која би сачувала јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа, као што препоручују Свети Оци Цркве.

„Савремени проблеми Православне Цркве не решавају ли се Богочовеком, и на богочовечански, апостолски, светоотачки начин, не могу се решити православно и богоугодно, већ морају одвести у катастрофе, у расколе, у јереси, и у сваковрсне хуманистичке заблуде, и нихилизме, и анархизме,“ каже Свети Јусин Ћелијски.

Нека овај богомудри савет Светог Јустина Ћелијског за решавања свих савремених проблема у Православној Цркви послужи као модел свим епископима који имају „дар“ одлучивања, посебно духовној деци Светог Јустина Ћелијског, да реше све настале проблеме у СПЦ, посебно оне до којих је дошло после не канонске и не праведне смене и протеривања преосвећеног Владике Артемија из своје Епархије.

Колико ћемо још чекати, трпети и страдати, зависи само од епископа који имају „дар“ одлучивања, односно, кад ће показати Богољубље, човекољубље и друге Свете Врлине и коначно рећи: Нађе се за добро Духу Светоме и нама да преосвећени владика Артемије буде враћен на трон Епископа Рашко – призренског, који му је неправедно одузет.

Дај Боже да се то деси што пре!

Недељко, 16.06.2010