Вести

Kako će priču Džemsa Harfa, direktora PR firme Rader&Fin, idejnog tvorca naše nesreće, da „progutaju“ ljubitelji „slobodnog sveta“,

Dragan Vidaković, („Slavili bombardovanje Beograda“ NIN br.2749)

+++

demokratije, istine, pravde i ljudskih prava sasvim je nejasno, ali sobzirom da se radi o totalnim zavisnicima zapadne laži, verovatno će jaki mehanizmi samoobmane učiniti svoje, kao i do sada, jer kako bi prosečan raztum mogao da poveže najgnusniju trgovinu i laž sa slavopojkama Zapadu, sa kojima su nas oni koji su oduvek „znali o čemu se radi“ zasipali decenijama.

Nedavno smo preko „Zidojče cajtunga“ imali prilike da se upoznamo da u Americi postoji firma MPRI čija je delatnost sasvim bukvalno RAT. Čak su i kancelarije nazvane po rodovima vojske. Nadalje, Nemci pišu, a „Glas“ prenosi, da je „MPRI devedesetih, u građanskom ratu, dakle ni u kakvoj agresiji Srbije, obučavao hrvatsku vojsku, koja je proterala ili ubila veliki broj Srba“.

Dakle, firma za za proizvodnju i distribuciju rata postoji. Ratovi se uostalom i proizvode da bi takve firme radile-pogotovu u opštoj besposlici, a pošto je to njihova osnovna delatnost, niko se ne čudi i ne istražuje šta će oni iz Amerike, recimo, u Hrvatskoj. Važno je samo da se besprekorno obavi posao za koji su oni dobro plaćeni, niko i ne pita kojim novcem, na način koji odavno nije viđen, sasvim profesionalno, što će reći krajnje brutalno.

A naša vlast, umesto da je po katalogu poručila to i to, bakće se sa zaštićenim svedocima, koji, gle čuda, otkrivaju „toplu vodu“ u Hagu da su se Srbi zajedno borili i pomagali međusobno jedni drugima, da su finansirali preživljavanje RSK i RS inflatornim novcem i još koješta. Dakle, izgleda da je sasvim prirodno i logično da registrovane i ovlašćene (zapadne) firme rade svoj posao, a siva ekonomija rata, tamo gde se ubacuju i mešaju zemljačka pomoć i solidarnost (Srbija, RSK, RS) to je već nešto krajnje sumnjivo i vrlo nepoželjno u belosvetskoj tržišnoj ekonomiji, i kao takvo mora se suzbijati svim sredstvima. Da se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Ko ubija, a ko samo nanosi „kolateralne štete“

Umesto da je za rat angažovan MPRI ili konkurentska firma, a za satanizaciju protivnika Rader&Fin ili neka slična po gnusnosti, tvrdilo se sasvim besmisleno da će se istina probiti sama od sebe, uopšte ne shvatajući, naručuje se rat potrebnog obima, instalira se vlast po želji, i svega ima samo treba da se plati.

Para je naravno bilo, ali su ih pojele ale. Sredinom devedesetih smo po 12 sati dnevno bili bez struje. Neko ju je izvezao, uzeo pare, a te su pare, da je bilo pameti, trebalo da budu uložene za kupovinu naklonosti, vojne pomoći, lobiranje i slično. Ovako, živeli smo kao pećinski ljudi a da ne znamo zašto. Ustvari znamo: da bi neko uzeo pare a pravedna stvar je
ionako, potpuno besplatno, trijumfovala, još od starih Rimljana. Bona causa triumphat!

Podsetimo se samo kako je Šaćirbegović naučio puno iz srpske istorije i muškim „oružjem“ vojvode Dobrnjca ( poprilično impozantne muškosti, zaludeo je visoke krugove u carskoj Rusiji, za dobrobit Srbije, za jeftine kredite i oružje, što je naš epski narod zabeležio stihovima „Fala k. i Petru Dobrnjcu“) tako mnogo uradio za bošnjačku stranu.

Kako su samo bogato i sadržajno naši neprijatelji dočekivali strance i mirovnjake koji su ipak u svojim zemljama samo činovnici sa fiksnom platom, od koje teško mogu da izdržavaju ženu a kamoli ljubavnicu, razmaženu decu, ili da sebi priušte neki veći luksuz. Pare su išle na kupovinu svih i svakoga ko je bio potreban. Kupovalo se što parama, što Šaćirbegovićem. Slično je rađeno i na Kosovu, gde se odavno shvatilo šta Zapadu treba, a ženidba visokog predstavnika Štajnera Albankom je dobar primer koji pokazuje kako se dobro radi za nacionalnu stvar kad se spoji lepo i korisno.

Zemlja nam je ojađena, pare su uludo potrošene. Dobrnjac izgleda nije ostavio potomke u Srbiji. Samo smo kukumavčili i cinkarili jedni druge, a umesto povoljnog opšteg položaja, dobili smo malu, odabranu grupu „biznismena“ i buljuk sirotinje. Umesto da smo potrošili novac da spasemo narod i smanjimo žrtve, dozvoljeno je neljudima da na našoj nesreći zidaju dvorce sa bazenima, da umesto razglednica skupljaju stanove od više stotina kvadrata, da voze kola od više stotina hiljada evra, da se brčkaju u đakuzijima, da letuju na Sejšelima, da decu školuju na skupim inostranim školama.

Drugi neprekidno rade u svoju korist., a na našu ptetu. Hrvatska angažuje poznatu advikatsku kuću iz Amerike da stavi zabranu na „odmrznuta“ sredstva SCG u SAD, razmišlja o Šarengradu, kako da ga otme od Srbije-i neće odustati. Bosna je angažovala strane stručnjake oko tužbe protiv SCG za genocid. Kosovo i Tirana i dalje sa Rader&Fin-om dovršavaju poslove oko nezavisnosti. A šta radi naša država? Luta! Najskuplje je ne trošiti novac na te stvari i čuvati ga ili ga nekoj protuvi gurati u džepove sa jalovom nadom da će istina sasvim besplatno izaći na videlo Neće! Zar to i pored svega nije jasno, a izgleda da nije.

Dragan Vidaković

(1.Poglavlje iz knjige Vladimir Vollkov Petite histoire de la désinformation, Editions du Rocher, Paris, 1998; srpsko izdanje Dezinformacija – od trojanskog konja do interneta, Beograd 2002) http://forum.krstarica.com/showthread.php?p=13366331