Вести

Један квази интелектуалац, псеудодуховник и бивши епископ и бивши администратор, човек коме давање оставки полази за руком, а који није положио ни римско право,

Жељко Жугић -Которанин, 06. jun 2010

+++

усудио се да критикује еминентне правнике својом оштром реториком. Не желећи да улазим у полемику са таквим човеком, дозвољавам да се објави извод из мојег ширег рада који још увек није завршен. Свако читајући овај извод може спознати истину о ономе о чему овај незналачки-свезнајући човек у свом коментару неаргументовано, контрадикторно и смушено пише.

Својим деловањем и актима СПЦ КРШИ ЗАГАРАНТОВАНА ГРАЂАНСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ истовремено кршећи свој нормативни поредак.

Пример овоме је случај бившег епископа Рашко-Призренскога г. Артемија Радосављевића. Исти пример није усамљен у пракси СПЦ, али је илустративан будући да се ради о носиоцу највишег црквеног чина – епископског. Како Министарство Вера није надлежно у ствари кршења нормативног поретка СПЦ, пример би требало ограничитити на кршења загарантованих грађанских права и слобода.

Ипак, због карактера случаја, мора се навести и нормативни поредак СПЦ.

ПОВРЕДА ПРАВА ИЗ ДОМЕНА СУЂЕЊА

Свети архијерејски Синод СПЦ (даље Синод) је по Уставу СПЦ, члан 70. тач. 35. под б) прва инстанца у суђењу канонских кривица архијереја. Свети архијерејски Сабор СПЦ (даље Сабор) је по Уставу СПЦ, члан 69. тач. 27. под Б) друга и последња судска инстанца за све предмете о којима је Синод судио у првој инстанци.

Ово је нормативни поредак стварне надлежности органа у суђењу канонских кривица, односно преступа, архијереја СПЦ.

У случају епископа г. Артемија Радосављевића СПЦ је повредила права и слободе грађана загарантована Уставом РС, чланови 32. и 33. као и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, члан 6. ст. 1. и 2. из Рима 1950. године, а која се сврставају у групу права на правично суђење.

Дана 11. фебруара 2010. године Синод је у Београду донео Одлуку бр. 131, дан након што је Комисија Синода у манастиру Грачаница извршила проверу материјално-финансијског пословања Епархије Рашко-Призренске, тада у власти епископа г. Артемија Радосављевића, и истога саслушала у вези извршавања одлука Сабора.

Фотокопију одлуке Синода бр. 131. од 11. фебруара 2010. године прилажем као Прилог бр. 1

Синод исту одлуку базира на 74. канону Ап. и члану 70. тач. 20. и 35. под б. Другим речима, на наводно извршеној обавези трикратног и несумњивог позивања окривљеног архијереја као основ суђењу у одсуству, као и на своју Уставну позицију као суда у првој инстанци за канонске преступе архијереја и органа коме архијереји подносе извештај о свом раду ради надзора. Ово одлуци даје судски карактер.

Синод није уопште позвао епископа г. Артемија Радосављевића на седницу 11. фебруара 2010. године, а посебно не на начин који прописује 74. канон Ап. на који се позива, тако да није било основа за суђење у одсуству.

Иста седница је заиста одржана у тајности. Епископ г. Артемије Радосављевић је био позван на другу седницу Синода одржану 13. фебруара 2010. године када му је уручена поменута одлука бр. 131.

Овим су прекршена права епископа г. Артемија Радосављевића на суђење у присуству, на саслушање, на одбрану, и на изношење доказа, загарантована Уставом РС, члан 33. ст. 4. и 5.

Епископу г. Артемију Радосављевићу није омогућен увид у извештај Синодске Комисије, ни у друге доказе, који су иницирали доношење Одлуке бр. 131. од 11 фебруара 2010. године. Он се није могао одредити према њима.

Овим је епископу г. Артемију Радосављевићу повређено право да буде обавештен о доказима прикупљеним против њега, загарантовано Уставом РС, члан 33. ст 1.

Да епископ г. Артемије Радосављевић није био обавештен о седници Синода од 11. фебруара 2010. године, нити позван на њу, нити да му је омогућен увид у извештај Синодске Комисије или у друге доказе, индиректно али јасно се види из Акта који је писао 12. фебруара 2010. године и који је предао Синоду 13. фебруара 2010. године.

Фотокопију акта епископа г. Артемија Радосављевића од 12. фебруара 2010. године прилажем као Прилог бр. 2.

Одлука Синода бр. 131. од 11. фебруара 2010. године сама по себи сведочи о кршењу права епископа г. Артемија Радосављевића на правично суђење загарантовано Уставом РС, члан 32. ст. 1. као и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода из Рима 1950. године, члан 6. ст. 1. под којим се између осталог разуме да свако има право да независан, непристрасан, и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Синод је као Уставом СПЦ установљен суд јединственом Одлуком бр. 131 од 11. фебруара 2010. године:

1. покренуо поступак утврђивања канонске одговорности епископа г. Артемија Радосављевића због седам побројаних разлога,
2. разрешио га управљања епархијом Рашко-Призренском до одлуке Сабора,
3. задужио га да изврши примопредају исте епархије са администратором,
4. и одређује његово боравиште и нови статус.

Дакле, Синод је самоиницијативно, што је противно и канонима, покренуо судски поступак пред самим собом. У себи је објединио функције тужиоца и судије. Тиме је престао да буде непристрасан суд.

Истим актом, и на основу истих седам разлога, Синод је донео и првостепену пресуду. Окривљеног епископа г. Артемија Радосављевића разрешио је управљања епархијом. И не само пресуду него и извршни налог. Окривљени-осуђени је дужан да изврши примопредају епархије…

Синод овим показује не само своју пристрасност, него и неправичност поступка. Суђења у процесном смислу није било. Покретање судског поступка је обједињено са доношењем и спровођењем пресуде. И таква пресуда, каква је, извршена је пре своје правоснажности. Пре потврде Сабора као другостепеног суда.

Са материјалне стране гледано, пресуда је незаконита унутар нормативног поретка СПЦ. Противна је 19. канону Картагенског сабора који налаже да епископ све до коначне осуде мора бити у пуној власти. Противна је 111. члану Устава СПЦ по коме епископа може Сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљеном престанку једног од услова из члана 104, као и на основу оправдане молбе за пензију. Дакле, Синод није надлежан да уклања епископа од управе епархијом.

Двостепеност поступка подразумева да другостепени суд, у овом случају Сабор, преиспитује одлуку првостепеног суда, у овом случају Синода, или по жалби, или као у овом случају, по службеној дужности. Није стога јасно, зашто је Синод у предмету против епископа г. Артемија Радосављевића, у коме је већ донео првостепену одлуку, осетио потребу да пред другостепеним судом – Сабором подиже оптужницу против истога. Синод поново у себи обједињује две неспојиве функције, тужиоца и судије. И потврђује своју ранију пристрасност и неправичност у поступку.

Сабор у седници од 4. маја 2010. године доноси Одлуку АСбр. 66/зап. 161 о епископу г. Артемију Радосављевићу, не позивајући се на своју функцију из члана 69. тач. 27. под Б Устава СПЦ, као другостепеног суда у предметима о којима је Синод судио у првој инстанци, него на члан 69. тач. 29. Устава СПЦ, тј. на друга своја права која има, а која у истом члану 69. Устава СПЦ нису побројана. Дакле, иста Одлука није другостепена пресуда о правима и обавезама епископа г. Артемија Радосвљевићам, и о основаности оптужби које су покренуле поступак против њега. Том одлуком он се трајно разрешава управе епархијом Рашко-Призренском без утврђене канонске кривице. То је противно члану 111. Устава СПЦ по коме Сабор може епископа уклонити са управе само по канонској осуди, која је изостала, или разрешити услед доказане немоћи, што није случај у овом предмету, или на основу оправдане молбе за пензију, које није било. Дакле, епископу г. Артемију Радосављевићу је ванправним актом унутар нормативног поретка СПЦ одузета управа епархијом Рашко-Призренском.

Али, тиме му је уједно повређено право да законом установљен суд расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка против њега, као и о оптужбама против њега, загарантовано Уставом РС, члан 32. ст. 1. и Европском конвецијом за заштиту људских права и основних слобода, из Рима 1950. године, члан 6. ст. 1. Другачије речено, то је право да законити суд кроз правично суђење одлучи о правима и обавезама, али и о кривици или невиности. Можемо рећи да ово право јесте и право на утврђивање невиности. Све је то ускраћено епископу г. Артемију Радосављевићу. Уместо Уставом РС, члан 34. ст. 3. загарантоване презумпције невиности, он носи жиг кривице. Недоказане.

О Одлуци Сабора од 4. маја 2010. године АСбр. 66/зап. 161 прилажем фотокопију обавештења Синода о истој Одлуци од 20. маја 2010. године бр. 392/зап. 420, као Прилог бр. 3.

Жељко Жугић -Которани, 06.’јун 2010

Формат текста и илустрација -новинар.де