Ja i moja porodica dosli smo u Australiju pre dve godine pre dve godine da bi se potom zbog muzevog zaposlenja doselili u mali pitomi gradic Vodongu, na granici Novog Juznog Velsa i Viktorije.
Branislava Milanović, U Vodongi 27. 5. 2010.
+++
Kao i svaki novodosli obilazi smmo Vodongu i okolinu sa nasom decom, i na nasu radost i odusevljenje, videli smo da u Vodongi postoji Srbska Ckva u samom centru grada. Naravno das mo bili vise ngo odusevljeni sto cemo i u tako dalekom svetu, i ovako malom mestu imati svoju Bogomolju, gde cemo moci i svoje duse da napajamo, mir i utehu od Boga potrazimo, i gde cemo imati gde cemo moci vostanice za pokoj dusa nasih preminulih da prisluzimo.
No na zalost, sve to potraja kratko. Pocese svadje, pocese da se stavljaju katanci (napomena: jos nikoga ne poznajem, osim bracnog para Rakic, koji su takodje novodosli u Vodongu). Dana 4. Maja slucajno sam polazeci u trovinu, prolazila prored kraj nase Crkve, i iskreno receno zaprepastila sam se onim sta sam videla. Gomila od pet sredovecnih ljudi tuku jednog starijeg coveka. Ova me scena podseti na kriminalne filmove, a sve se desava u sred bela dana u centru grada na ocigled svih prolaznika, i to ispred same kapije crkvenog dvorista. Stojim prenerazena i posmatram kako jedna starija zena donosi debele lance i katance i daje ih jednoj mladjoj punijoj zeni i kaze: “evo Marija”. Ona uzima i klececi stavlja jedan lanac na ulaznu kapiju. Jedna zena sa profesinalnim aparatom fotografise ovu scenu, sto sam sutradan videla u lokalnim novinama “Border Mail”. Sad vidim i zakljucujem da je ovo sve inscenirano i da su novinari bili vrlo precizno obavesteni. U protivnom otkuda bi se oni nasli bas u tom trenutku?
I dok Marija katanci crkvenu kapiju, neko u cudu povika: “Boze sacuvaj, pa ona ima petoro dece”. Tek sam sutradan saznala da su glavni organizatori bili njeni otac i majka, koja joj je donela lance. Videla sam jos da su oni proveravali dali je katancenje dobro izvedeno.
Verovatno u toj osionosti i metezu nisu me ni primetili (independent withes) niti je iko od njih pretpostavio das am i ja “njihova”. Prekrstih se pomislih u sebi: “Boze, ova zena ne zna sta radi. Dali se ona boji Boga i Bozije kazne?” Iskreno receno, posto sam se tu zatekla i videla sve, bi mi u jednu ruku i drago, sto niko ne zna da sam i ja Srbkinja, i to iz srca Srbije.
Bilo kako bilo, bruka i sramota za Srbe. Smatrala sam da je ova nesrecna epizoda zavrsena, i pitala se sta bi bilo da je tu nekom nesrecom bio i sam Vladika licno.
U medjuveremnu sam saznala pretezno od onih koji rade samnom, a ni su to samo Srbi, da tu medju Srbima postoje dve generacijje “stari” i “mladi”, te da “mladi” Srbi imaju jednu salu na ulici Melbourne Road, i da se okupljaju tamo u toj Sali otprilike 15 godina. Tamo odrzavaju i bogosluzenja a u crkvu nisu ni dolazili, osim kad su sahrane. U toj sali na kojoj ima i krst, odrzavali su i zabave okupljali se pa cak i kockali u pare. Kazu da su mnogo slobodniji i tolerantniji sto se tice vere i nacionalnosti. Kod njih nema briga za to ko tamo dolazi i sa kakvim namerama, i jednostavno “svi su dobro dosli”.
Dok, za “stare” kazu da oni poseduju Crkvu u centru grada, koja pored crkvenog dvorista ima i veliki place, crkvenu salu i parohijsku kucu za svestenika. Razmisljala sam i mislila, pa oni s utu duze, a u njihovo vreme vera je bila jaca i cvrsca, a nisu postojale kockarnice kao danas, pa su uspeli da to sve sagrade, kupe i kako rekose nikom nista ne duguju, sve isplate.
Pukim slucajem saznadosmo da ce na treci dan Duhova u utorak 25. Maja doci i Vladika da u Crkvi odsluzi sluzbu. Verujte mi, pamticu taj strasan dan dok sam ziva. Posto sam odvela decu u obdaniste i skolu, resih da dodjem na sluzbu, posto sluzbe nije bilo na Trojice. I avaj Boze i Majko Bozija, imadoh sta da vidim. Stojimm na suprotnom trotoaru i posmatram. Jedan covek srednjih godina sa makazama sece gvozene lance. Nikog ne poznajem, ali cujem da neko doviknu: “Rajko seci to slobodna!” I ovaj uzima makaze i iznad ulazne kapije gde je natpis u luku sa zavarenim slovima, sece samo rec SLOBODNA. Boze dragi, pomislih, pa ovo je nevidjeni vandalizam. U medjuvremenu je jedna grupa mladica vec usla u dvoriste grupisali su se pred samim vratima Crkve obijaju bravu. Cujem da neko vice: “Milane probaj cekicom, a ti Davide busi busilicom”! A verovatno “ponosne” majke i ocevi sa jedne i sa druge strane Crkve to posmatraju, uzivajuci u prilici da vide, kako su svoju decu vaspitavali i vaspitali. Pa, oni razvaljuju i ruse Srpbsku svetinju u tudjini, i to na Trojicindan. Boze pomozi i sakloni!
Od suza vise ne videh nista. Srce se steglo, hoce da pukne. Okretoh se u nameri da podjem sa ovog nesrecnog mesta, i opet prenerazena videh da pozadi jedne grupe ovih razjarenih mladica, stoje i glavom i bradom, Vladika i jedan svestenik, i to sve mirno i naizgled pompezno posmatraju, cekajuci trenutak da udju u Crkvu. Sutradan sam saznala da taj drugi nije bio svestenik, vec Vladikin djakon.
I onda, opet sve inscenirano i izrezirano, dolazi lokalna televizija i Srbski Vladika pozira sa oviim “herojima”, obijacima i provalnicima u Srbsku svetinju i njihovim “ponosnim” roditeljima. Ovde mi see vec smucilo do povracanja. Nisam vise imala snage da sve to posmatram, pa sam pozurila kuci nadajuci se da cu kod kuce, ovako obeznanjena, kako nas narod kaze “doci sebi”.
Stotinu mi je misli prolazilo kroz glavu, a sve vezano na nasu Srbsku nesrecu. Setih se moje pokojne bake Vukosave, koja mi je uvek o nekim nesrecama govorila: “Cedo moje, mi smo Srbi prokleti jos ood Kosova. Upamti dok si ziva: TESKO POTOMSTVU ZLOG COVEKA. CVILECE I PLAKACE DO SUDNJEGA DANA. NIJE DOBRO UNISTITI SVOJE A HILJADUPUTA JE GORE OTETI ONO STO JE TUDJE.”
Ne pripadam ovde ni “starima” ni “mladima”, jer bi me mozda, ne daj Boze doveli u iskusenje da postanem kao i oni, a ne da se u zivotu vladam kako me je ucila moja pokojna baka. Na kraju setih se jedne od izreka Seneke: “Istrajna dobrota pobedjuje rdjave namere, i drzi se uvek onih koji ce te boljim uciniti.” A imala sam priliku, da svojim rodjenim ocima, u sta jos ne mogu da poverujem, u ovoj prici ugledam i Srbskog Vladiku, pa se pitam, KO IH I MOZE BOLJIMA UCINITI?
A mladi Srbi u Vodongi su, prema velikom Srbskom pesniku Jovanu Ducicu “Najhrabriji narod na svetu, ne zbog toga sto se nicega ne boje, nego zbog toga sto se nicega ne stide.”
A imaju od koga i da se ovoj vrlini nauce. Uz njih je bio i “njihov” Vladika.
Unaped zahvalna
Branislava Milanović, Vodonga
Nije Irinej nikakav Vladika,nego potureni Jezuita,sluga crnog pape i necastivog,poslat po zadatku da posvadja i podeli Srbe u Australiji,i uz pomoc zaludelih nazovi vernika preotme imanja od starosedelaca koji su sagradili i otplatili imanja na najboljim lokacijama sirom Australije.Jedino sto je preostalo da se Irinej i njegovi nasilnici tuze i odgovaraju pred sudom za pocinjena krivicna dela kojih se za tri god mnogo nakupilo,jer ako se ne zaustavi moze doci i do medjusobnog ubijanja koje ce kao i uvek zapoceti njegove pristalice,uglavnom izbeglice sa prostora bivse Jugoslavije,sa kojima veoma vesto Jezuitski manipulise.
Аустралијски Менегеле постао херој,
Читав текст интервјуа а посебно објашњење модерног Менгелеа је далеко од онога да се он каје за почињене злочине већ је то очигледан покушај да направи бизнис на рачун жртава, углавном Срба. Радећу у болницама где су се вадили људски органи за трговину, продају богатима на западном тржишту, можда и у Аустралији – према сведочанству из књиге бившег Главног Тужиоца Хашког Суда – Карле де Понте – он се својим наводним покајањем спрда са тим жртвама, јер иза сваке изговорене речи покајања о свом злочину он налази оправдање! Зар је то покајање када блатиш жртве?
Покајање не тражи оправдање јер ОПРОСТ ДОЛАЗИ ОД БОГА који зна да ли је покајање искрено.
Јуришић почиње са лажима да би завршио са лажима: Ја сам син оца Аустралијанца? Зашто крије да је Јуришић хрватско име. На бази нејасне и сакривене биографије његовог оца, за предпоставити је да му је отац имигрирао у Аделаиде после Другог Светског рата, можда на исти начин, католичким (из историјских извора) названим „Пацовски Канали“, као већина хрватских усташа-фашиста и убица из концентрационог логора Јасеновца, другог по величини по жртвама концентрационог логора после Аушвица – 700000Срба, 55000 Јевреја и 30000 Цигана. Да би оправдао своје злочине он упоређује борбу регуларне војске једне земље (Право по УН Кодексу) да одбрани своју територију од упада терориста из друге земље (Албаније) – са Ал Каидом. Неки борци Ал Каиде су се касније обучавали на Косову код ОВК за напад на Њујорк. Радећи за те Албанске терористе Аустралијски доктор је индиректно био саучесник убицама не само Срба и других нација, жртава Алабанских логора него и преко 3500 Њујоршких жртава. То се десило након што је НАТО бомбардовао Србију супротно одлукама УН, окупирао Косово и Метохију, као увертиру и вежбу за каснији, исти Ирачки сценарио. Он каже да је на тај поносни чин био понукан хероизмом свог деде Франца који је помогао партизанима у Трсту да би био одведен касније у логор у Дахау и Матхаузен? Партизани су били у Трсту и око Траста, тек од маја 1945 након капитулације Хитлерове Немачке, а Дахау и Матхаузен је примао углавном ратне заробљенике све од 1941 до краја 1944. Испада да је помагао партизанима из логора или је Јуришић измислио причу?
Ужасно је што такав доктор себе представља као добар, поносан и харизматичан Аустралијски доктор – херој – који убија, или од убијених људи узима органе да би мафија трговала њима, рушећи све људске и посебно докторске кодексе којима се заклео?
Ако Аустралија и Аустралијско Докторска Асоцијација сматрају да Јуришић може бити доктор, посебно после свега што је учинио, не видим разлога зашто не би и чувени доктор Менгеле из Аушвица био Аустралијски доктор, да је емигрирао у Аустралију након Другог Светског Рата?
Да ли Аустралија треба да провери све оне који су емигрирали после Другог Светског Рата да ли имају фашистичку прошлост, да избегне лошу репутацију, више пута поновљену у прошлости, као и недавну екстрадикцију Мађарског фашисте ( из Аделаида) за убиства Јевреја у Мађарској у време Другог Светског Рата?
Зашто Српска Влада, њен Аустралијски Амбасадор или Српска Православна Црква не уручи протест и захтева, да Аустралија изручи Јурушића Србији (као „Капетана Драгана“ Хрватској) или бар Суду у Хагу, и да му не дозволи да ради као доктор у Аустралији?
Да ли ће након овог сазнања и прмоције књиге „КРВ НА МОЈИМ РУКАМА“, Српска заједница у Аустралији, а посебно у Аделаиду, остати равнодушна и не изразити протест, укључујући мирне демострације испред зграде Владе Јужне Аустралије, Краљевске Болнице а такође и испред зграде Владе у Канбери? Посебно помињем српску заједницу у Аделаиду јер су најближи том монструму.
Са мало наде очекујем да се огласи и Српска Православна Црква у Аустралији. Једини проблем који би могли имати је да им Иринеј не да Благослов, јер он чува Благослов за његове разуларене чете омладинаца који обијају Српске Светиње, или његовим Србима, новоконпонованим Православцима, пет јуначина који бију једног старог Србина на дан „Славе Света Тројица“, како пише сведок Бранислава из Водонге, него да се замера неком католичком брату, доктору интелектуалцу истих склоности и особина, који је уживао по Албанији и КиМ, маскарирајући Србе и вероватно вадио и трговао њиховим органима.
Предлажем да сви новинари и коментатори са Новинара.де, пошаљу писмо државном тужиоцу Аустралије да покрене истрагу, самим тим што у његовој књизи има доста материјала за јавно тужиластво, а можда би и једна петиција са пар стотине или хиљада потписа имала већи ефекат.
Из личног искуства могу да закључим да у данашњем саставу незаслужних епископа имате оне који су васпитани по удбашком рецепту и тако промовисани да изнутра руше Светосавље, и оне који су ухватили удицу Новог светског поретка и тиме не само да руше Српску Православну Цркву, него са убеђењем запада врше слугерањски посао и уздижу себе у висине мислећи да ће у служби ђавола боље проћи. Све оне владике који не мире српски народ и не шире Светосавље треба маркирати као слуге америке, ѕапада и ватикана, – мрачне силе данашњег времена, којима Богу хвала се приближава крај. Не заборавите, и ланац има два краја!
Nista od svega ovoga. Sta se ljudi tako lako palite.
Vladika je snimao novi akcioni film i normalno je zbog censkih snimanja da su jedni bili protiv,a drugi za,a na ovo mislim za one koji su stavljali lanac i katanac i za one koji su isti lomili na vratima crkve.
Scenario je radjen u kancelariji SUDBE!
Jel’ sada jasno?!
Eh moja Branislava…………zaista sramota, ali dok su pojedinci kao Leposava medju Srbima, Bozijeg blagoslova nece biti.
Ipak cestiti srbi u Vodongi jos uvek ima i uskoro ce doci dan kada ce pravda i Boziji mir da ipak pobedi……budi strpljiva i vera u Boga.
Blagoslova nece biti dok nazovi srpski Vladika sa zadovoljstvom posmatra tucu,Srbin na Srbina,cekajuci da se razbije katanac na Crkvi da bi na taj nacin usao,dok jedna prava pravoslavka iz sveg grla vice onoj petorici sto biju starca,“razbijte mu tintaru“.Druga bajna pravoslavka katanci kapiju,dok jedni aplaudiraju na taj uzviseni cin,drugi se krste.Ovaj kulturni cin pokazuje da u srpskoj zajednici nema odmora dok traje obmana.
… [Trackback]
[…] Here you can find 33720 more Info to that Topic: novinar.de/2010/05/31/potresna-zbivanja-u-vodongi-za-novodosle.html […]
… [Trackback]
[…] Find More on that Topic: novinar.de/2010/05/31/potresna-zbivanja-u-vodongi-za-novodosle.html […]
… [Trackback]
[…] Read More Information here on that Topic: novinar.de/2010/05/31/potresna-zbivanja-u-vodongi-za-novodosle.html […]
… [Trackback]
[…] Find More on that Topic: novinar.de/2010/05/31/potresna-zbivanja-u-vodongi-za-novodosle.html […]