Вести

Čudo asocijacija je upravo u tome što su toliko raznovrsne i neočekivane. Evo, recimo, slika polugolog nesrećnika, umrljanog fekalijama, pored kontejnera,

Dragan Vidaković; „Živeti sa šest hiljada“ NIN br. 2953

+++

po zamisli urednika NIN-a, verovatno treba da ilustruje bedu koja caruje Srbijom.

Meni je, međutim, prvo pala na um katarza-histerično danonoćno traženje da se (svi) građani Srbije (pr)očiste i suoče, licem u kontejner, sa svojom mračnom prošlošću. (O suočavanju sa mračnom sadašnjošću i istom takvom budućnošću niko ne isporučuje nikave zahteve).

Palo mi je na pamet da se i umesto njega svakodnevno izvinjavaju širom sveta za zločine koje je neko počinio i u njegovo ime, a da on o tome nema pojma, niti je možda ikoga ovlastio da bilo šta čini u njegovo ime.

Niko se međutim ne izvinjava što se neko obogatio u njegovo ime, što se najeo, napio, našetao belim svetom, što ima vile, bazene, limuzine vredne stotinama hiljada evra, što mu kaplju desetine miliona evra zbog teške brige za nesrećnikovu evropsku budućnost i budućnost njegove dece, a da on za to , sram da ga bude, zagledan sebično u sopstveno ništavilo, izgleda da gotovo i ne haje.

Asocijacija na tekst je i da se radi o pokušaju umirenja savesti. Jedina prava pomoć svetskih lihvara-mada bi to predstavljalo contradictio in adjecto, bi se sastojala u otpisu kredita i kamata Srbiji i to bi bio jedan jedini način da se u Srbiji suzbije galopirajuća beda. Nema spora oko toga da se „poklonu u zube ne gleda“, sporna je samo formulacija da je 500.000 evropskih evra namenjeno smanjenju siromaštva u Srbiji (Đelić)!? Naravno da desetak pametnih ljudi mogu učiniti dosta za sebe sa tim parama (ali ne previše) , ali se time siromaštvo u Srbiji ne može sniziti ni za milioniti deo.

Čuvenom strategijom „vraćanja Srbije u srednji vek“ (holbrukovanje), što se vršilo sankcijama, ratovima 90-ih, bombardovanjem, etničkim čišćenjem RSK, Kosova i Matohije i velikog dela BiH, a danas otvorenom pretnjom daljeg cepanja Srbije i novim sukobima, u do sada neviđenom in vivo eksperimentu nad čitavim narodom, zapadna „civilizacija“ je, igrajući se domaćim političarima, koje je čas dizala u vis a čas bacala u blato, iz korena iščupala srpski narod i gurnula ga daleko preko ruba psihološke, demografske, ekonomske, zdravstvene, moralne, estetske, ljudske i svake druge moguće katastrofe, neviđene, nečuvene i nezapamćene u istoriji poludelog sveta, definitvno osuđenog na propast.

Razmere takvog urušavanje jednog naroda i jedne države se ne mogu se zaustaviti bez plana sličnom onome kojim je obnovljena Nemčka. A i onako tvrde da smo (Hitlerovi) Nemci. Čak i gori od njih!? Sve drugo je samo uzaludna nada da će se prosipanjem hiljadu (sto hiljada?) kanti vode u Dunav podići njegov nivo. Jedno najobičnije pranje ruku i umirivanje nečiste savesti. Sadomazocinizam!

Da i mi nismo „nevini“ u poduhvatu uništenja Srbije pokazuju porazne slike unutrašnjosti u kojoj „seljaci dobro jedu“, doduše kako gde i kako ko, i gle čuda: kupuju i hleb i mleko-imaju pare, mada se gledajući iz Beograda čini da to u opusteloj unutrašnjosti pada sa neba.

Svakim novim danom, nažalost, unutrašnjost Srbije ubrzano stari i propada: ekonomski, zdravstevno, demografski i psihološki, bez pomoći i nade, jer će neodgovorna politika rasta Beograda-metastaze na kanceroznom tkivu Srbije, uskoro odneti mnogo više od 15% teritorije Srbije koju će otkinuti Kosovo.

Srbija je prazna, pusta i urušena. Postoji sirotinja kakva se u Beogradu ne može ni pretpostaviti i krajnje je pogubno zavaravanje onih za koje je Srbija područje omeđeno Dedinjem, „krugom dvojke“, aerodromom u Surčinu i svetom vidovnjaka i fantasta godine našeg ulaska u Evropu (hit je 28.juni 2014-principijada), da rade nešto dobro u interesu Srbije, već je vreme, ako odavno nije prošlo, da ozbiljno prionu na posao ubrzanog razvoja unutrašnjosti i destimulacije rasta Beograda, naročito, ako znaju to da rade, i ako hoće, pre svega.

Ako ne, mogu donaciju od 500.000 evra da potroše na koordinaciju raznoraznih udruženja brigonosaca oko siromaštva jer : „Najveći je problem što oni (brigonosci) deluju svako u svojoj oblasti. Iako se saradnja među insitucijama popravila mogla bi da bude bolja“.

Mogao bi se, dakle, napraviti jedan super moderan centar, koji bio krov za sve one koji se iz beogradskih fotelja nameravaju baviti bedom u Srbiji, da se pod hitno nabavi nameštaj, kompjuteri, kola, sekretarice, da se pošalju kadrovi da se proučava beda u Aziji, Africi i Južnoj Americi, Njujorku i Los Anđelosu…

Samo da se paze, da ne preteraju i ne ostanu negde u belom svetu, na ulici, jer 500.000 evra nije tako teško potrošiti

Dragan Vidakovi; 26.05.2010