Вести

“Ви сте били тамо!“
У оскудном и строго униформисаном и контролисаном “службеном“ информисању јавности

за новинар.де  Часлав М. Дамјановић, 20.05.2010

+++

– супротном поплави слободних и врло искрених коментара и информација на Интернету о свргавању и прогону владике Артемија – карактеристичан је по “послушности“ извештај “Политике“, у којем се “незванично сазнаје“ да је “епископ сремски Василије и званично понудио владици Артемију управу над манастиром Привина Глава“ у најзападнијем делу Фрушке Горе, седам километара од Шида.

Иако “коначна одлука владике Артемија још није позната“ – “Политика“, врло “послушна“ службеној контроли, користи прилику да нагласи да је “архијерејски сабор СПЦ већином гласова 4. маја утврдио канонску одговорност епископа Артемија и трајно га разрешио дужности епархијског архијереја“ и да му том одлуком “није допуштено да остане у неком од косовскометохијских манастира“(1) – али уопште не помиње сумњиво коришћење канона за прогон и свргавање – што је управо суштина проблема.

Међутим, пошто униформисаност контролисане информатике није тема овог написа, важно је нешто друго – да се супротно службеној контролисаности – такорећи истовремено на једном од Интернет сајтова на којем је дозвољено слободно изражавање – појавио напис са темом “Време непогрешивих владика који прогоне свој погрешиви верни народ“.(2)

Наравно, са дужном добронамерношћу, овај тачан и трагичан наслов мора се употпунити јер му недостаје подједнако трагична и подједнако тачна чињеница да је осим “прогона“ наводно “погрешивог верног народа“ – такође у току и прогон и наводно “погрешивог свештенства“.

Али… без обзира на допуну – чињеница да је “Политика“ искористила прилику да по ко зна који пут индоктринира јавност да је све нормално и да се не догађају никакве аномалије јер је “архијерејски сабор СПЦ… утврдио канонску одговорност епископа Артемија“ па га на основу тога “трајно разрешио дужности епархијског архијереја“ – и то “већином гласова“ – сама по себи ова чињеница је безпоговоран доказ да заиста живимо у добу “непогрешивих владика који прогоне свој погрешиви верни народ“ и “погрешиво свештенство“.

“Политикиним“ наглашавањем “већине гласова“ и “утврђивањем канонске одговорности“ – из информисања се злонамерно искључује не само стварна улога Синода – анулирање Сабора као таквог, па сходно томе и анулирање “слободног“ гласања што доводи у сумњу канонску вердостојност “трајног разрешења“ – већ се у “Политикином“ искључивању улоге Синода очитује и врло префриган, па чак и подмукао покушај “заташкавања“ свргнућа и прогонства владике Артемија: циљ “заташкавања“ је индоктринација – ништа се није догодило – ништа се не догађа – нема никакве аномалије…

Као и током сурове индоктринације која се не прекида још од средине Другог светског рата – истоветна је сврха и овог “заташкавања“ – Српском народу намеће се: “заташкавањем“ се покушава да сведе трагичан догађај на… ето… један свештеник смењен, његова кривица доказана, па према томе… ником ништа… тако накљукана лажју јавност ће ускоро заборавити догађај и суштина Истине догађаја никад ником неће ни пасти на памет – изветреће из сећања и постојања да је наша Црква узурпирана “непогрешивим владикама који прогоне свој погрешиви верни народ“ – изветреће из сећања и постојања да је наша “непогрешива“ Црква починила један тотално нецрквени, па чак и антицрквени злочин над својим наводно “погрешивим свештенством“.

Због тога је поднаслов овог увода:

“Ви сте били тамо“!(3)

То су речи Алмира Родригеза, председавајућег судског већа Хашког Трибунала, које је Родригез “помпезно узвикнуо“ на такозваном суђењу генералу Радиславу Крстићу – и то – узвикнуо их је у тренутку када су сви наводни докази о умешаности генерала Крстића у злочин у Сребреници – пали у воду и показали се да су кула од карата… али – па… ви сте били тамо!

Суштина Родригезове надри-“помпезне“ суманутости истоветна је надри-“помпезној“ “непогрешивости“ узурпатора наше Цркве којом они кражњавају “погрешиве“ – јер је манипулација да је за “доказ кривице“ довољно да ли је неко “био тамо“ – уместо ко је заиста извршио злочин – и то тек уколико је доказано да злочин није измишљен – уз подло “заташкавање“ – успавала је српски народ:

Та индоктринирана успаваност навела је српски народ да се претвара као да се не сећа да је био лажно оптужен да је “народни непријатељ“, као да се не сећа да је био масакриран због те лажне оптужбе… као да се не сећа да је сходно тој лажној оптужби доцније такође лажно оптужен за јединог и искључивог злочинца у наметнутом, намештеном и режираном крвопролићу растурања бивше Југославије… све у свему, индоктринирана анестезија навела је српски народ да се претвара да је толико успаван као да не схвата да то што је “био тамо“ – не само да није довољан доказ – већ да није – да није уопште никакав доказ!

Индоктринација “заташкавања“ навела је српски народ да се да се лажно осећа кривим и да се зато понаша лажно – само зато јер је… “био тамо“ – а тачно је таква и индоктринација узурпираног Синода:

Трагом Јуде…
У званичном Саопштењу СПЦ каже се да је на почетку Сабора “извршен призив Светога Духа за благословен и благопоучан рад Сабора“.(4)

Размислимо да ли се можда ова формулација надовезује на суманост Родригезовог “ви сте били тамо“?
Извршност израза “извршен“ у формулацији “призива Светог Духа“, не – не исказује православну молитвеност, па чак ни вапај Господу да “благослови“ “благопоучношћу“ рад Сабора!

Не!

Дефинитивност извршности “извршености“ изражава неприкосновену “непогрешивост“!
Чију неприкосновену “непогрешивост“?
Неприкосновену “непогрешивост“ оних који владају“погрешивима“!
Неприкосновену “непогрешивост“ оних који прогоне “погрешиве“!
Сходно томе, једино их та њихова “непогрешивост“ наводно овлашћује, управо осиљује да “изврше“ – управо да “прозову“ дотичног!

А ко је дотични који је недоступан “погрешивима“?
Дотични је… ни мање ни више… Свети Дух!

Таква суманутост “непогрешивости“ “непогрешивих“ није – није духовност православних црквених послужитеља – такво “непогрешиво“ “небивање“ над “погрешивима“ јесте суманутост Ватиканове свејереси!

Трагично је али тачно да се испоставља да је оно “образовање на зло“ за које је владика Николај недавно сматрао да “не постоји у српском народу“(5) – у овом кратком временском периоду – заиста оно што су узурпатори “научили“ од богословља и теологије… научили су оно “образовање на зло“ којим су православно учење злонамерно заменили хашком ватиканском мантром “ви сте били тамо“ – јер то је једина стварна чињеница – да су они “тамо“ – они су “тамо“ у Синоду, они су “тамо“ на Сабору – они… “непогрешиви“ – а “тамо“ су зато да би прогонили “погрешиве“ – и баш зато је и једина стварна чињеница у свргавању владике Артемија да он јесте био “тамо“!

Где “тамо“?
Био је “тамо“ – на Косову!
И шта је радио “тамо“?
Борио се “тамо“ – на бедему Православља!

Али… иако је свргнут само зато што је устрајао на том бедему – “непогрешиви“ “заташкавају“ као да није кажњен због тога – него зато… што је био “тамо“!
“Заташкавају“ да је кажњен зато што је “погрешив“!
“Заташкавају“ да је “погрешив“ зато што је чинио оно једино што Православац треба и мора и што је једино дужан да чини!
“Заташкавају“ да је баш то оно што њихова “непогрешивост“ – сматра – “погрешивим“!
“Заташкавају“ да су Јуде.

“Српски Духовни Jасеновац“**

Зато је “заташкавање“ – да данас српски народ не схвати да је Црква узурпирана “непогрешивима“ који настављају да прогоне српски народ управо зато што је лажно оптужен и измрцварен јер је наводно – “непријатељ народа“! И баш зато контролисана информатика крије од Српског народа да “сваки онај свештеник или владика или митрополит који и јесте заиста за Православну веру, али остаје у заједници са јеретицима – није ништа бољи од њих, јер не каже народ узалуд – “с ким си, такав си“.(6) И баш зато ће “Папин кардинал Иринеј Буловић добити Кардиналско прстење и крстове да би сви заједно, уз Благослов Папе, кренули свим Језуитским силама у нови Српски Духовни Jасеновац.“(7)

И баш зато доста подмукло и недовољно спретно Службено саопштење покушава да у српским православним верницима “заташка“ која се борба води – да “заташка“ да се борба води за Православље – а ту суманутост драстичнo потврђује службено “аминовање“ пропагандистичкe речитости “непогрешивог“ епископa Атанасијa, који, на пример на прослави Спасовдана у Дечанима – изрече – “Дух Свети који ће све испунити и остати у Цркви да сво време испуњава, извршава, савршава…“(8)

“Дух Свети“ ће… “остати у Цркви“?!?
А у интервјуу “Прво сведочење епископа Артемија“, свргнут и прогнан наводно “погрешиви“ владика Артемије јасно каже:

“Чувар Вере је народ!“(9)

Борба која се води заиста је борба за Право Славље Духа Светога против узурпације суманутости “непогрешивости“ свејереси која заиста јесте “Српски духовни Јасеновац“.

Треба се потрудити, по речи Христовој: „Тражите и наћићете“*** (Мт. 7, 7)

Ту Реч која је заиста непогрешива – цитирао је стварни православни духовник… владика Артемије… јер та Реч јесте суштина и Српске Духовности и Православне Духовности… јер та Реч Сина Господњег… не само зато што је Његова – него и зато што мудра суштина те мисли и предана оданост тој суштини вечито води мисао и дух православних духовника… а суманутост “непогрешивости“ ушла је у “поједине“ послужитеље наше Цркве, а “изгледа и у Сабор СПЦ“ – кроз “самозаблуделост“ “духом католицизма“ – кроз пропагирање самозаблуделих “да је званични врх Цркве уствари Њена суштина“ и “да је послушност том врху“ наводно и “послушност Христу“.(10)

То није Православље:
“То је одлика католика који желе војним методама да завладају над што већим масама људи. Код нас од искони важи да само онај ко исповеда, светим оцима кристално јасно очувано, свето учење Цркве, тај је у Цркви, и сви који су“ одани тој “вери и том учењу – то је Црква“ – а сви “епископи, свештеници и православци су – сви заједно – чувари те свете вере светоотачке и прадедовске“ – јер Црква није “институција било црквених звања“ нити институција “лажних учења“.(11)

Санчо Панча дречи на ветрењаче…

Најупечатљивији, и наравно најкомичнији израз суманутости је замлаћивање Вере иследника и надри-епископа Атанасија, који попут Дон Кихотовог потрчка Санча Панче бије битку са вретењачама… решавајући некакве “парадоксалне ситуације“ и питајући за своје сопствене “методе и принципе рада“ – “чији су?“ – као да нису његови – и чак… тачно наводећи да “није далеко од нас онај ужасни призор од пре 2000 година“ – који, узгред буди речено, није био никакав филмски “призор“ него духовно утемељење Вере… што би, да је заиста одан Вери… чини се требало да зна – “када су сахранили Њега, Христа – то тада није било довољно његовим гониоцима“ – и без да објасни да ли је то довољно његовом сопственом иследничком помахнитућу – наставља претварајући се чак и кочоперним у свој квази-“непогрешивости“: “не, захтевали су да се и гроб запечати – и још више – да се поставе војници да чувају стражу“ – па онда као пита – “чему толики страх?“(12)

Па страх је код самозаблуделих јер не схватају да треба да се, по Речи Христовој – “потруде“ – јер ко по Речи Христовој „тражи“ – тај ће “наћи.“

Да није утонуо у самозаблуделост лажи сопствене “непогрешивости“, и у самозаблуделост лажи “непогрешивости“ оних чије налоге испуњава, и да је његова инфериорност бар ослушнула супериорну мудрост онога кога прогања, знао би он да је “Духовник, пре свега, човек молитве и пун расуђивања“, и да баш зато стварни православни Духовник “никада не настоји да насилно продре у нашу душу.“(13)

Да је “непогрешиви“ самозаблудели иследник Санчо Панча само ослушнуо… схватио би која је то “велика моћ“ коју “папа има у свету“, због које је, по речима патријарха, толико неопходно “потребан дијалог са папом“(14) – схватио би да папина узурпаторска “непогрешивост“ настоји баш оно што стварни православни духовник – и баш као и Син Божији – “никада не настоји“ – “настоји“ да “насилно продре у туђу душу“! И тако би Санче Панче схватили да се та папина наводно “велика моћ“ плаши најмалецкије од малецких ситница – плаши се да му се не – не оспори – “непогрешивост“!

Попут слепог “вође“ Радоја Домановића, и Сервантесова комична прича о Дон Кихоту и његовом шегрту Санчо Панчи и њиховом улудом “војевању“ са ветрењачама – симболизује опседнутост халуцинацијама – симболизује прелест… симболизује неспособност сагледавања суштине.

Исто тако, зато да би “велика моћ“ папина насилно постигла контролу над људском душом – зато се покушава “да се што више уздигне ауторитет“ и “институција садашњег патријарха на ниво непогрешивости и светости у очима нашег народа, да би се када он позове папу сви сложили са “амин“ – јер “то мора да је воља Божија чим то вели патријарх“!(15)

Међутим… Православна Црква није нити халуцинација нити дречање са кровова, нити улудо замлаћивање Вере… јер Православна Црква “није ни патријарх, ни институција, то су од ње направили католици својом јеретичком папском непогрешивошћу.“

У Православној Цркви се “кроз патријарха добија благослов за епархију и док год је он у учењу православне вере тада и има благодат Божију, те, добро је…“ – али “чим он одступи од светоотачког, постаје саблазан на месту светом.“(16)

Понављање Јеврејске грешке

Покорност данашњих српских вазала, попут покорности свагдашњих свакојаких вазала – наравно укључујући и Ватиканову свејерес – своди се на понављање старозаветне грешке коју су починили Jевреји – “човек направи споразум са Богом – Човек проигра споразум – Бог казни човека“ (“Man makes covenant with God – Man breaks Covenant – God punishes man“). Да није у питању никакав “споразум“, и поготово да није у питању никакав “договор“ једног јединог народа, нити замлађивање некаквом неприкосновеношћу изабраности – доказујe Аврамовa мудрост записана чак и у јеврејској Тори и Талмуду – “одговорност“ (“responsibility to the other side“) – изречена о најстаријем симболу – о Крсту – који је већ пре Старог Завета био знан као “укрштeње“ Божије стазе са човековом стазом – “укрштeње“ из којег произилази човекова “одговорност“ – а не никакав споразум… “укрштeње“ које је тек Син Божији дефинисао у Веру и Одговорност Веровању.

Из те Одговорности проистиче и одговор на питање шта је црква:

“Црква је скуп оних који смерно чувају верујући у истинито учење светоотачко…“ – тамо где је “онај православни хришћанин, макар остао сам на свету, који чува учење Светих отаца“ – “тамо је Црква.(17)

Да ли je српски народ данас свестан ове Истине онако суштински како је усађена Српска Духовност била тога свесна увек до сада? Или… након свег овог махнитања самозаблуделости… да ли је почео да рамље и да се пита да ли уопште има истине у цркви? Или још горе… да ли га је мрцварење истине и кљукање лажима заиста довело у амнезију да га је баш брига?

Судећи по речима “кардинала“-епископа Буловића у службеном Саопштењу о Сабору, чињеница да је некаква “претња“ наводном црквеном “поретку“ “нарочито… небивала клеветничка хајка против Његове Светости Патријарха, Светог Синода и Сабора и подбуњивање неупућених верника против сопствене Цркве и њених канонских епископа, као и покушаји обликовања секташког и парасинагогалног, Православљу потпуно страног, менталитета, чије су коловође заблудели и неодговорни појединци који делују преко антицрквених, расколнички усмерених сајтова…“(18) – очигледно је да:

Прaвославна Духовност Српског Националног Бића – не рамље!

Очигледно је да упркос што и контролисана информатика и целокупна културолошка диктатура, и наравно узурпатори цркве “војују“ на томе пуном паром – очигледно је да је Српском народу јасно да када се “у Светом Православном Сабору нешто гласа“ да то “значи да се ради о једној групи која обавезно лаже и другој која је сигурно у истини“ – а да на супрот надгласавању “у Сабору мора бити једногласје са јасним учењем светих отаца“ – јер…
“Јер иначе не би било Цркве.“(19)

Верни Српски народ не сме дозволити да га заваравају хохштаплераји наводног филозофирања да током Времена и Ђаво такође “еволуира“:

Стварни православни хришћанин зна да се Ђаво довија, зна да Ђаво својим довијањем мајсторски поспешује своју обману… али – стварни православни хришћанин зна такође да упркос свем мајсторисању – Ђаво не “еволуира“ – јер је Ђаволово мајсторисање… замлаћивање немоћног:

Ђаво је немоћан да обмане Божију Истину!

Зато се индоктринација овим санчопанчовским заблудама да Ђаво “еволуира“ – које се обмањивачки користе као некакав доказ да су екуменизам и ватиканизам некаква наводно “еволутивније“ схватања Вере – морају схватити за оно што заиста јесу:

Мора се схватити да је то Ђаволово обмањивање!
И као такво – мора се одбацити!

Можда су Адам и Ева били прва људска бића која су требала да схвате Божије и човекову одговорност према Божијем… међутим… стварну суштину тог схватања – тек је Божији Син ускладио у човековом духу.
Махнитањем своје халуцинаторне самозаблуде данашњим покушавањем срозавања тог усклађења Божијег у човековој души, они који су се наводно одали свештенству – па сходно томе и одговорном служењу очувања Чистоте Вере – својим данашњим издајством Чистоте Вере – управо понављају исту старозаветну грешку коју су починили Јевреји њиховим халуцинаторним самозалужењем да су “непогрешиви“ зато јер наводно поседују некакву искључиву тапију на праведност… а данашње Јуде Православља понављају издајство Чистоте Вере зато што су се самозаблудели Ватиканом, чија свејерес такође наставља исту старозаветну грешку.

“Размонашени размонаси и распопови размонашују монаха. Пред Богом?“ ****

Патио је народ који је Син Божији волео… Фарисеји су мучили и кињили народ лажући га да своја недела чине као у име Сина Божијег… обмањујући верни народ да ће престати са мрцварењем чим ућуткају Сина Божијег… и исто као и данас… лицемери су ширили лажи, мржњу, расколе…
…зато да би “заташкали“ сопствену јерес.
Тако бејаше…
…али тако и настави да бива:

Да ли су, као некадашњи фарисеји, и потоњи фарисеји у ватиканским одеждама лицемерно веровали да ће их то што поседују грандиозне грађевине испуњене уметничким “призорима“ починити светијим од светих?
Можда…

Да ли зато, због те грандиозне илузије, Ватикан већ два миленијума покушава да од Хришћанства направи саблазан – сопственом “непогрешивошћу“?
Јесте…

Зато Ватикан “настоји“ да узурпира Бога у човековој души… а прича се да је патријарх тражио од владике Артемија да напише молбу да жели да се повуче из епархије – и то због болести! Па писана молба значи доказни материјал… а прича се такође и да је владика Артемије одоговрио патријарху да га тера да направи два прекршаја – да прекрши каноне, јер владики је доживотно додељена епархија – и да лаже да је болестан… а знано је да у историји Православне Цркве ниједан патријарх није терао свог епископа да лаже… да ли се ово парадоксално скрнављење Православља – наравно уколико су причања истинита – догодило по директиви Ватикановог двомиленијумског “настојања“ да натера Нојеве потомке да заводљивост покорничког минимализма схвате као драж радости Веровања… претварајући се да све чини у име Сина Божијег… а уствари… не фермајући Га нити за лањски снег? А “владика Иринеј бачки се сада развио више од Светих отаца, сада зна све и више не слуша никога… То се у православљу зове прелест, самозаблуда – када мисиш да ниси у прелести, већ да све знаш, кажу свети оци – то је први знак да си у њој“!(20)

…и док неколицина верних монаха и шачица српских верника дрежди испред Патријаршије… иако шачица… ипак знају они да “кога год да питате, Атанасија, Амфилохија или Иринеј… они све знају, од фудбала па до тога како се пале свеће и хода улицом…“(21) – али и шачица верних зна… зна да о Вери православној – поменути неће ни да чују.

“Еволуција“ Ђавола

Да је антички грчки филозоф Платон изрекао и само једну мудрост, а изрекао их је повише, онда би и ту једну знала шачица оданих који се моле испред Патријаршије… јер се односи на узурпаторе наше Цркве:

“Ако је човек недовољно образован или заведен погрешним образовањем онда је он најзверскије од свих земаљских бића“!
…а манастир Привина Глава је од свих манастира у Србији најудаљенији од Грачанице… доста трња, о Господе!

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com
__________________

* “Непозната писма“, Николај Велимировић
(1) “Владика Артемије иде у Привину Главу“, Новинар.де, 16/05/10, Извор: “Политика“, М.С.П. 14/05/10
(2) “Време непогрешивих владика који гоне свој погрешиви народ“, Недељко, Новинар.де, 16/05/10
(3) “Касапљење генерала, истине и народа“, srpskadijaspora.info/vest, 13288
(4) Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Београду од 26. априла до 5. маја 2010. године, СПЦ.РС
(5) “Непозната писма“, Николај Велимировић
** Коментар, Лепосава, “Прво сведочење Епископа Артемија“, Новинар.де, 16/05/10, 13:06)
(6) Коментар “Прво сведочење Епископа Артемија“, Новинар.де 16/05/10, 13:06
(7) Коментар, Лепосава, “Прво сведочење Епископа Артемија“, Новинар.де 16/05/10, 13:06
(8) “Храмовна слава манастира Високи Дечани“, СПЦ.РС, Из архиепископије 14/05 /10, 8:56
(9) “Прво сведочење епископа Артемија“, Манастир Црна река, 05/14/10
*** (“Духовник“, владика Артемије, Сабрана дела, опус)
(10) Монах Антоније: “Магловите висине иринеја бачког“, Новинар.де, Извор: дневни лист Правда, 08/05/10
(11) Исто
(12) “Храмовна слава манастира Високи Дечани“, СПЦ.РС, Из архиепископије 14/05 /10, 8:56
(13) “Духовник“, владика Артемије, Сабрана дела, опус
(14) Коментар, зрн, “Иринеј: Потребан дијалог са папом“, Новинар.де, 14/05/10, Преузето Срна/Вести-OnLine, 21:46
(15) Монах Антоније: “Магловите висине иринеја бачког“, Новинар.де, Извор: дневни лист Правда, 08/05/10
(16) Исто
(17) Исто
(18) Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Београду од 26. априла до 5. маја 2010. године, СПЦ.РС
(19) Монах Антоније: “Магловите висине иринеја бачког“, Новинар.де, Извор: дневни лист Правда, 08/05/10
**** Јеремија Крстић, Коментар на “Монах Антоније: Магловите висине Иринеја бачког“, Новинар.де, 09/05/10, 02:56
(20) Монах Антоније: “Магловите висине иринеја бачког“, Новинар.де, Извор: дневни лист Правда, 08/05/10
(21) Исто

www.ravnogorskivenac.com