Вести

проф. Др Ненад Ђурђевић (Правни факултет), ректор проф. Др Слободан Арсенијевић, декан Правног факултета проф. Др Предраг Стојановић Универзитета у Крагујевцу

Српска Црква никад није тражила да се због неподобне мисли неко избаци с посла и професије и остави без хлеба насушног.

Пише Марко Павловић; 01.05.2010, ПЕЧАТ

****

Српска Црква је, пак, данас доживела, у лику Патријарха Иринеја, да учествује у прогону двоје младих научника, само зато што су одлучили да случај уклањања епископа Артемија осветле са више страна.

Једне новине су објавиле вест да је штампана једна књига, али да се „не зна се ни ко ју је платио, ни штампао. Потписани су једино приређивачи магистри на Правном факултету у Крагујевцу Зоран Чворовић и Соња Спасојевић. Руководство факултета оградило се од ове књиге [… ] после чега ће одлучити о судбини приређивача“. Прво што би, поводом ове вести, обичан читалац могао да помисли јесте да се ради о новинама из неке године периода титоистичке диктатуре, и то периода теже репресије када се због израженог мишљења ломила судбина појединца. Они са дужим памћењем или ширим читањем, могли би се, на пример, сетити ситуације из октобра 1945, када су комунисти покренули хајку против опозиције коју је оличавао Милан Грол. Тада су, између осталог, хорови деце певали песму „Грола и Перу о бандеру“. Гролов недељник Демократија био је подвргнут јавном спаљивању, што је уредништво тог листа прокоментарисало као част која је „указивана од Свете Инквизиције па до Јозефа Гебелса, свима документима истине“.

Да разрешимо могућу енигму око датирања вести с почетка. Вест није од јесени 1945. Реч је о 22. Априлу 2010. Године. Новине које су вест објавиле зову се Блиц, а излазе у „европској Србији“. Крај наведене вести, у потпуности гласи овако: „Руководство факултета оградило се од ове књиге. Блицу је речено да чекају одговор СПЦ после чега ће одлучити о судбини приређивача“. Дакле, због једне књиге, „руководство Факултета“ поставило је питање „судбине приређивача“. У ствари, већ сама употреба речи „ограђивање“ опомиње на систем комунистичког тоталитаризма. Наиме, онај од кога су се комунисти „ограђивали“ требало је да сам буде ограђен, односно да буде изложен некој мери екскомуникације, која је могла бити избацивање с посла или слање у затвор.

БРИЖНА ЧЕДА СРПСКЕ ЦРКВЕ

Дан после објављивања вести у Блицу, Његова Светост Патријарх Српски г. Иринеј примио је делегацију Универзитета у Крагујевцу, у којој су били ректор проф. Др Слободан Арсенијевић, декан Правног факултета проф. Др Предраг Стојановић и проф. Др Ненад Ђурђевић. Ректор Универзитета у Крагујевцу, поздрављајући Његову Светост Патријарха г. Иринеја „посебно је нагласио да добри односи између Универзитета и СПЦ не могу и не смеју бити нарушени самовољним и неодговорним иступима појединаца као што су јавни иступи мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, асистената Правног факултета, који су се укључили у својеврсну кампању против легитимних одлука Светог Архијерејског Синода поводом ситуације у Епархији Рашко – Призренској“. Декан Правног факултета П. Стојановић придружио се Ректору у „ограђивању“ од асистената: он је рекао „да ниједан орган Универзитета и Правног факултета не стоји иза ставова које у јавности износе двоје поменутих асистената и од истих се јавно ограђује“.

Људска права нису за свакога: магистар Зоран Чворовић не негује правилни идеолошки дискурс, те је стога изложен тортури на Правном факултету у Крагујевцу.

Заједничко у изјавама Ректора и Декана јесте то да на Универзитету у Крагујевцу појединци (научници!) немају право да мисле (и изражавају мишљење) , него да то за њих имају да раде органи Универзитета и Факултета. Очигледно, ради се о менталном склопу наслеђеном из времена када се за мишљење морало ићи у комитет (компартијски). Реч је о времену у којем је било згажено „ја“ за рачун свемогуће колективистичке фирме садржане у једино „ми“. У складу са овом идеолошком матрицом, Ректор и Декан увукли су ( „самовољно и неодговорно“, да се послужимо њиховим речником) Универзитет у Крагујевцу у један верски уобличен спор, који се тиче Универзитета у Крагујевцу исто толико колико и било које друге друштвене установе у Србији. Ипак, Ректор и Декан препоручили су се за инквизиторе и џелате, који би да „среде“ две судбине (наравно, са ефектом „генералне превенције“).

Наводно „самовољни и неодговорни“ иступи, који су предмет инквизиторских порива једног Ректора и једног Декана су једна конференција за новинаре на тему „извештавање јавности о најновијим догађајима у Епархији Рашко – Призренској СПЦ“ и једна књига. „Страшна“ књига (стављена на Индеџ либрорум прохибиторум универзитетских власти у Крагујевцу) има наслов „Истина о случају владике Артемија“. Књига је компилација различитих текстова, сачињена са циљем, како су навели сами приређивачи „да се случај уклањања епископа Артемија са управе епархијом рашко – призренском осветли с разних страна“.

Приређивач Зоран Чворовић је иначе магистрирао са тезом „Хришћанске норме у Еклоги“. У Извештају на основу кога је изабран за асистента, Комисија (коју су чинили проф. Др Сима Аврамовић и проф. Др Мирјана Стефановски, са београдског Правног факултета, и потписник ових редова) је закључила да З. Чворовић је „заслужио епитет најбољег међу правним историчарима најмлађе генерације“.

Због компилације текстова „Истина о случају владике Артемија“, угрожен јој положај на Правном факултету у Крагујевцу: магистар Соња Спасојевић

Мр Соња Спасојевић је после вишемесечних боравака на „Макс Планк“ институту у Минхену, израдила изузетно квалитетну магистарску тезу, из које су два предлога преточена у законска решења.

Компилацију текстова „Истина о случају владике Артемија“ мр Чворовић и мр Спасојевић нису приредили у оквиру „описа“ асистентског посла, него као брижна чеда српске цркве. Ипак, без обзира на карактер књиге, против приређивача су покренути механизми какви су постојали у време комунистичких прогона, за које се чинило да су завршени са чистком проф. Др Михаила Ђурића и асистената на Правном факултету у Београду.

ЈУНАЦИ АФЕРЕ ИНДЕКС

Ко су личности које се јављају у улози најновијих инквизитора против двоје младих научника? Ректор Арсенијевић је досад био познат као доктор – гинеколог, као близак рођак Славице Ђукић Дејановић, као професор који је (са братом, деканом Медицинског факултета) пливао за богојављенски часни крст и као „јунак“ акредитације Правног факултета у Крагујевцу под бременом „афере Индекс“. Предраг Стојановић је досад био познат као најистакнутији комунистички омладински функционер на Правном факултету у Крагујевцу, као потпредседник „Батићеве странке“ и као један од хапшених и оптужених у „афери Индекс“. Трећи нови инквизитор је др Ненад Ђурђевић за кога се не би могао наћи разлог за учешће у „делегацији“ ако се не би знало да је у пријатељским односима са Шумадијским Епископом. Иначе, Н. Ђурђевић је познат као истакнути комунистички омладински функционер, као кандидат за градоначелника Крагујевца на првим вишестраначким изборима, као председник црквене општине, као члан у законодавним комисијама из области спортског права и као један од хапшених и оптужених у „афери Индекс“.

П. Стојановић и Н. Ђурђевић су на основу (језичког тумачења) претпоставке невиности (по којој се свако сматра невиним док се правноснажном пресудом не утврди да је крив) враћени у наставу и изабрани на факултетске и универзитетске функције. Међутим, ова двојица нових инквизитора (доктора права) „заборавила“ су да, претпоставка невиности важи не само за њих, него и за све друге оптужене, а нарочито за оне против којих још није подигнута оптужница, као што је случај са владиком Артемијем. Што се тиче Декана, против кога се води кривични судски поступак, благо речено, неумесно је да он узима себи за право да решава о било чијој судбини, а посебно о судбини двоје младих научника, због израженог мишљења.

Када се отвара питање слободе изражавања мишљења ваља имати у виду одредбе Етичког кодекса наставника Универзитета у Крагујевцу, у чијем чл. 2 стоји:

„Основни поступали Кодекса, односно наставничке етике су: професионална слобода, односно морална и интелектуална независност од политичких ауторитета и економске моћи било које врсте; слобода говора и истраживања; истинољубивост, односно откривање и одбрана истине, онако како је наставник схвата и препознаје…“ (Иначе, „ректор и проректор Универзитета не може бити лице које је [… ] прекршило Кодекс професионалне етике“ – чл. 70 Статута.)

Следствено, учесници пријема код Патријарха, у својству нових инквизитора, тј. Оних који би да „одлучују о судбини приређивача“ требало би да буду предмет пажње Суда части Универзитета у Крагујевцу. Требало би, али то ће бити онда када наша мајка Србија оздрави.

Примајући трочлану делегацију Универзитета у Крагујевцу, која је дошла у својству инквизитора, и прихватајући њену подршку, Његова Светост Патријарх Иринеј много је погрешио и много се огрешио.

 ГРЕХ „НИШКОГ ПЛЕМИЋА“

Најзад, симулирајући средњевековно начело симфоније, Ректор је рекао да „академском особљу Универзитета не припада право да угрожава аутономију српске цркве која постоји осам векова и која је одржала српски народ кроз његову историју“. Патријарх г. Иринеј „је гостима заблагодарио на посети и израженој подршци одлукама црквене власти“. То што је Партијарх захвалио „на израженој подршци одлукама црквене власти“ значи да је, као поглавар Цркве, прихватио да се Универзитет у Крагујевцу меша у аутономију Цркве. Јер, онај који је данас имао легитимитет да подржи одређену одлуку Цркве, по логици ствари, има право да сутра не подржи, односно да оспорава одлуке црквених власти.

Флоскула о СПЦ као институцији „која је одржала српски народ кроз његову историју“, коју је ректор Арсенијевић употребио као тешку артиљерију против два млада, сјајна научника, апсолутно је безвредна. У овој црквеној – световној хајци на магистре Чворовића и Спасојевић, суштина је нешто друго, нешто што је запрепашћујуће и застрашујуће. Наиме, српска Црква је у знатном делу своје историје била гоњена и прогоњена; речју, то је многострадална црква. То је Црква у чије је темеље, зидове, фреске узидан прах спаљених моштију њеног оснивача, Светога Саве. То је Црква која је имала једног ђакона Авакума, Николаја Жичког и Аву Јустина Ћелијског.

Српска Црква никад није тражила да се због неподобне мисли неко избаци с посла и професије и остави без хлеба насушног. Српска Црква је, пак, данас доживела, у лику Патријарха Иринеја, да учествује у прогону двоје младих научника. Поводом тога, што се у њеној историји никад није десило, морамо да завршимо овим опорим речима, увиђајући да сва одговорност лежи на Патријарху (без обзира на то ко је и како на њега утицао из окружења). Примајући трочлану делегацију Универзитета у Крагујевцу, која је дошла у својству инквизитора, и прихватајући њену подршку, Његова Светост Патријарх Иринеј много је погрешио и много се огрешио. Због тога, „убоги“ Чачанин, који је на дугом животном путу постао „нишки племић“, и који ће овај земни век завршити као српски Патријарх, требало би да, као добри отац и благи пастир, у Патријаршију позове Соњу и Зорана, и замоли их за опроштај. Јер, повредио их је много; повредио их је до Светог Саве и до Бога. У њиховом случају, повређени смо и сви ми чија душа пре свега зна за „крст часни и слободу златну“.

Društvo | Uredništvo | april 30, 2010 at 15:29

izvor: Magazin PEČAT

+++

+++

+++

 

СЛОБОДАН АНТОНИЋ

Појео вук асистенте

Говорећи на комеморацији поводом смрти Биљане Ковачевић – Вучо, у скупштини града Београда, 21. Априла 2010, Светлана Лукић је рекла: „Једног дана, када неки председник Србије за Биљану каже, као што је Обама рекао за Дороти Хејт, да је мајка цивилног покрета и херој стотина хиљада грађана Србије, знаћемо да је ова Србија заслужила да је зовемо нашом земљом“.

 ИНТЕЛЕКТУАЛНИ АНГАЖМАН

„Ова Србија“, изгледа, још дуго неће заслужити да јој грађанистичка елита укаже ту част да је призна за своју земљу. За обичног човека та то су првенствено заслужни наши грађанисти, па и „бранитељи и бранитељке људских права“ из њихових редова. Јер, ако ишта смета код њих, то је становиште парцијалности, селективна примена одређених начела, зависно од идеолошке припадности људи о којима се ради. Рецимо, ако „Другој Србији“ неко упути ружне речи, онда је то ужасно, вулгарно, увредљиво, „говор мржње“… Ако пак „Друга Србија“ такве исте речи употреби у нападу на своје истомишљенике, онда је то сасвим оправдано. Јер, како нас је подучила Светлана Лукић истом приликом: „А које су то речи адекватне и нису претеране када треба говорити о смрти, клању, геноциду, атентату, хомофобији, шовинизму и фашизму?“.

Једнако се „Друга Србија“ односи и према људским правима. Сви ти силни самозвани браниоци људских права устаће као један, ако се само додирне влас косе неког њиховог идеолошког истомишљеника. Али, ако је посреди неко ко не мисли као они, е онда се таквима може и глава одсећи. Људскоправаши ће се правити као да се ништа битно не догађа.

Најновији пример тог лицемерја јесте оно што се дешава са двоје асистената Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, мр Зораном Чворовићем и мр Соњом Спасојевић. Они су приредили књигу „Истина о случају владике Артемија“, у којој су сабрали већ објављене чланке различитих аутора о овом проблему. Треба одмах рећи да су Чворовић и Спасојевићева ову књигу приредили у својству ангажованих интелектуалаца, ван факултета, као приватна лица.

Међутим, онда смо у „Блицу“ (22. Април) могли да прочитамо следеће: „Истовремено је штампана књига која је такође требало да буде у одбрану владике Артемија. Не зна се ни ко ју је платио ни штампао. Потписани су једино приређивачи магистри на Правном факултету у Крагујевцу Зоран Чворовић и Соња Спасојевић. Руководство факултета оградило се од ове књиге. `Блицу` је речено да чекају одговор СПЦ после чега ће одлучити о судбини приређивача“.

Најпре сам помислио да је реч о типичном „Блицовом“ спиновању. Те новине су, као што је сваком разумном посматрачу наших прилика познато, један од главних носилаца кампање којом се подстичу поделе и сукоби у СПЦ и којом се настоји да се читава Црква искомпромитује. „Немогуће је да су се колеге из Крагујевца стварно обратили СПЦ са питањем шта да раде са своје двоје асистената“, помислио сам. Идеја да би нечији посао на Универзитету могао бити угрожен само због објављивања књиге из црквене проблематике толико је супротна елементарним академским слободама и представља толико јасан пример политичке дискриминације, да сам једино могао да помислим да је све то `Блиц` једноставно измислио.

КАКО ЗАПЕЧАТИТИ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ

Међутим, већ сутрадан сам на званичном сајту СПЦ наишао на вест под насловом „Пријем Ректора Универзитета у Крагујевцу“. У њој стоји да је патријарх српски Иринеј примио крагујевачког ректора Слободана Арсенијевића и декана Правног факултета Предрага Стојановића. Предмет ове посете био је управо случај поменутих асистената. Већ у трећој реченици вести се каже да је ректор „посебно нагласио да добри односи између Универзитета и СПЦ не могу и не смеју бити нарушени самовољним и неодговорним иступима појединаца као што су јавни иступи мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, асистената Правног факултета, који су се укључили у својеврсну кампању против легитимних одлука Светог Архијерејског Синода поводом ситуације у Епархији Рашко – Призренској“. Затим је ректор објаснио да је и његов универзитет, „као и сваки универзитет, осетљив на сваки вид угрожавања његове аутономије“, због чега „ни академском особљу Универзитета, уз уважавање личних слобода и права, не припада право да угрожавају аутономију Српске Цркве“.

Слично је говорио и декан Правног факултета. Он је, како стоји у саопштењу, „обавестио Његову Светост да ниједан орган Универзитета и Правног факултета не стоји иза ставова које у јавности износе двоје поменутих асистената и од истих се јавно ограђује, поштујући одлуке Светог Синода на челу са Патријархом“.

„Јадни ти асистенти!“, помислио сам. „Ректор и декан да се због њих извињавају патријарху?! Њихова академска каријера је овим запечаћена!“. Јер, свако ко је на универзитету зна колико су асистенти рањиви и колико их је лако отерати с факултета. Када дође време реизбора једноставно се појави други кандидат, коме се у реферату да предност и – готово. Или, чак ако је реферат за реизбор и позитиван, на гласању се појаве уздржани гласови, не постигне се тражена већина (јер сва наша изборна тела раде на ивици кворума) и онда се кандидату само тугаљиво саопшти: „Жао нам је, али нисте прошли. Шта да се ради…“

ИДЕОЛОГИЈА ИМПЕРИЈЕ

А сад, замислите следећи случај. Светлана Лукић је у цитираној реченици „хомофобију“ изједначила са „клањем, геноцидом и фашизмом“. Замислите, сада, да су Чворовић и Спасојевићева, такође приватно, објавили књигу у којој оштро нападају СПЦ због њене „хомофобије“ – оптужба која је, иначе, за цркву уобичајена и редовна у другосрбијанском идеолошком вокабулару. И сад замислите да је све остало исто – чланак у новинама у којем се напада дотична књига, ограђивање управе факултета, очекивање да црква каже своју реч „после чега ће се одлучити о судбини приређивача“, посета ректора и декана патријарху, извињавање и ограђивање… А све уз заклињање највиших представника универзитета да ће они „поштовати одлуке Светог Синода, на челу са Патријархом“.

Мислите ли да би ико жив у Србији остао од заглушне дреке о „угрожавању људских права“ и „клерикализацији универзитета“, од намргођених спикера Б92 који читају патетична саопштења на десетине људскоправашких НВО, од округлих столова на ту тему, од специјалних емисија са Марком Караџићем као главним гостом, од коментара забринутих колумниста и још забринутијих писама председнику Тадићу…? Мислите ли да би ико остао жив од посета представника различитих комитета за људска права из Брисела и Вашингтона, од Јелка Кацина и његове намргођености због још једног „доказа неспремности Србије за ЕУ“, од згражавања европских комесара и апела згађених париских и њујоршких „либералних интелектуалаца“…? Случај Чворовића и Спасојевићеве несумњиво би у засенак бацио чак и судбину керуше Миле!

Овако, ником ништа, „појео вук магарца“. Људска права, очигледно, ионако нису за сваког, већ само за лојалне поданике Империје. Чворовић и Спасојевићева нису међу њима, они не негују правилни идеолошки дискурс који би их као такве легитимисао. Штавише, можда чак мало сметају неким локалним оперативцима или идеолозима Империје? Зато, медији о њима неће извештавати, браниоци људских права за њих неће знати, грантова за њихову заштиту неће бити…

Али, они којима је заиста стало до људских права, они који су истински либерали и демократе, знаће већ колико је све то што се дешава са Чворовићем и Спасојевићевом погрешно. Заиста, ова кампања са владиком Артемијем отишла је мало предалеко. То већ почиње да личи на хистерију, у којој се губе сва мерила достојанства. Човек се мора запитати шта ће то цркви, шта ће то крагујевачком универзитету? Чворовића и Спасојевићеву треба оставити на миру. Они имају право да износе своја мишљења о црквеним споровима, чак и да у њима заузимају страну, а да то не сме да утиче на њихов академски статус. Ово ипак није 12. Век.

У тренутку када овај текст буде објављен знаће се одлуке Св. Архијерејског сабора о владици Артемију. Надамо се да ће тиме бити стављена тачка на ову ружну епизоду наше новије црквене историје. Надамо се да ће тиме бити стављена тачка и на овај ружан случај академског застрашивања двоје крагујевачких асистената.

Колумне | Слободан Антонић | април 29, 2010 ат 15: 21

извор: ПЕЧАТ