Вести

Početkom 90-ih, u nekom kafiću u Zagrebu, susreli su se Jovan Rašković i Franjo Tuđman. Tokom razgovora, Rašković je skrenuo pažnju Tuđmanu da su „Srbi lud narod.“

Драган Видаковић, 29.04.2010

+++

Pred zadnje predsedničke izbore u Srbiji Mlađan Dinkić je zaludeo narod pričom da će svi koji se upišu u biračke spiskove dobiti akcije vredne 1000 evra. I navalili Srbi da se upisuju. I mlado i staro, i pismeno i nepismeno, i kljasto i pravo. Skupilo se oko pet miliona građana Srbije pod Dinkićevu šljivu, ni nalik Tarabićevoj. Poverovali su da devastirana Srbija može da podeli pet milijardi evra, koje bi, da je tako šta moguće, preko noći ušle u potrošnju, digle inflaciju do neba i pre jutra Srbiju pretvorile u finansijsku ruševinu.

Neverovatno je ali i istinito da su građani poverovali da im se može podeliti neto iznos srpskog godišnjeg izvoza, da su poverovali da pet stotina milijardi dinara neko može da naštampa i upumpa u njihove džepove, a da ih pri tome neće odneti cunami prema kome je onaj od pre nekoliko godina samo dečija igra.

Naravno da mi se nekada čini da nam je od Raškovića bolju dijagnozu postavio Markes, pošto smatram da je znajući za slučaj Srbija u svoj Makondo, iz romana „Sto godina samoće“, dovukao negde iz sveta i „epidemiju zaborava“, koju su već sledeće godine izlečili Melkijadesovi Cigani donevši sa sobom lek iz neke od zemalja koju su u međuvremenu pohodili.

Nažalost Melkijadesovi Cigani nikada nisu svratili u Srbiju koja je obolela od hroničnog zaborava, bez nade da će se izlečiti.

Moguće je međutim da niti smo ludi niti zaboravni, već samo čekamo da se upristoje, zasviraju i za pojas zadenu sviralu razni mađioničari, gutači vatre, bacači noževa, hodači u snu, pripovedači gluposti i ini koji našu pristojnost i strpljenje smatraju dokazom ludila i zaborava.

Lekovita istina („Kroćenje goropadi“ NIN br. 2817)

Najvažnija činjenica u hronologiji SPO-a napisana je potpuno pogrešno i sigurno da odgovara samo onima koji bi rado da izbrišu prošlost-jer je nemoguće se uvek pozivati na grehe mladosti.

U NIN-u čitamo: „Zima 1994.: neuspešni pregovori sa Slobodanom Miloševićem o ulasku u Vladu Srbije.

Bilo je sasvim suprotno od toga; razgovori su bili vrlo uspešni. Predsednik Milošević je, pred gomilom novinara i čitavom javnošću, predstavljen kao „duhovita i šarmantna osoba“-Vuk, a sam Milošević je, s arogancijom koja mu je došla glave, pred TV kamerama izjavio da je imao još jednog interesenta u međuvremenu, ali je izazivački, kako je umeo, rekao da je „knjiga zatvorena“. To su, pretpostavljam, bili oni koji su kasnijom ulaskom u rekonstruisanu vladu imali nameru da menjaju Srbiju „hodom kroz institucije“-Đinđić, što sve znači da Milošević posle 1992. nikada nije imao većinu u Skupštini, da posle 1991. nikada nije izveo tenkove na ulicu, što znači da je uvek, od 1993. godine-od manjinske vlade, vladao sa nekima od onih koji se danas prave ludi, ili su bar duboko uvereni da su u ovoj zemlji svi ostali ludi ili da boluju od neizlečive kolektivne amnezije.

Sama realizacije uspešnih dogovora nosilaca dve pobedničke liste, od kojih je 1994. formirana vlada Mirka Marjanovića, morala je da uvaži činjenicu da je lista Vuka Draškovića sabrala glasove najljućih protivnika Slobodana Miloševića, te su se tragovi nekako morali zaturiti, mada su trezveni odmah videli o čemu se radi, tako da već od tada nastaje veliki pad popularnosti i SPO i Vuka Draškovića.

Pošto je, po Poslovniku, poslaničku grupu moglo da obrazuje minimum 10 poslanika, a samo su poslaničke grupe mogle da učestvuju u formiranju Vlade Srbije, na predlog poslanika SPO iz okvira šire liste čiji je nosilac bio Drašković, potreban broj poslanika je smanjen na 6, pa se potom sa te Draškovićeve liste izdvojila grupa (jedina koja je to mogla) od 7 poslanika ND koja je sa SPS formirala Vladu Srbije.

Dakle, Vladu Srbije su formirali poslanici sa dve liste: liste koju je nosio Milošević i liste koju je nosio Drašković, i to je jedina istina. A kako je to spajanje, dva potpuno suprostavljena politička tabora izvedeno, isključivo je stvar morala, politike ili političke trgovine, kako ko voli.

Kada se kritikuje vlast, naziva se kriminalnom i arsenalom drugih epiteta, ali bi bio red i da se kaže da bi svi koji su učestvovali u toj vlasti, koji su joj bacili pojas za spasavanje, davali infuziju i uživali privilegije, morali da snose i dobro i loše što je ta vlast donela, da se ne može biti u vlasti a napadati kao da nisi, kao da si ljuti opozicionar, kao što se to i danas sasvim bezočno radi.

Dragan Vidaković