logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    1.522 пута прочитано    Датум: 30.04.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Prof. Predrag Samardžić (Foto: http://serbiancathedral.org)I meni je trebalo mnogo vremena da se odlučim da na hartiju stavim neka svoja razmišljanja povodom Crkvene situacije na Kosovu i Metohiji.

Predrag Samardžić,Profesor Svetoga Pisma; Libertivil, Čikago-Ilinoj SAD

+++

Mnoge su me stvari sputavale. Da pomenem samo neke.
Nisam bio a nisam ni sada siguran da posedujem dovoljno informacija o pravom, činjeničnom stanju u vezi sa pomenutom crkvenom situacijom. Stoga sam se i rešio da razmišljam i analiziram samo one informacije koje su svima i odavno poznate i koje se, uglavnom, ne demantuju kao takve ali se o njima često oprečno razmišlja, raspravlja.

Drugo što me je zadržavalo da se oglasim jeste osećanje da kosovskometohijskoj aktuelnoj situaciji prethodi jedan dug period neuravnoteženog oblikovanja srpske bogoslovske misli, što se reflektuje na sadašnje stanje. A to zahteva podrobniju studiju. Umesto studije, napomenuo bih sledeće.

1. Načelno, bogoslovska misao na našem duhovno-crkvenom prostoru od Turaka donedavno je uglavnom bila u zastoju, a i onda kada je pokazivala neki ”dinamizam” ili aktivizam to je izbijalo iz matrice protestantizma, sekularizma, sholastike i tome podobnog.

Međutim, pri ovako sumornoj opštoj situaciji, mi smo uvek imali nekog bogoslova u samom vrhu svepravoslavlja. Takav je bio Sv. Nikolaj Žičko-Ohridski, takav je bio Sv. Justin Ćelijski, takav je danas Episkop Atanasije (Jevtić). I takvi su danas, Bogu hvala, i drugi, do sada na našoj sceni nebivali, bogoslovi čija imena ne moramo navoditi. I sada, zbog načelno još uvek učmalog stanja, ovi ugledni bogoslovi nemaju kontekst za bogoslovstvovanje punim zamahom. Zato, kada, recimo, episkop Ignjatije govori o episkopocentričnosti pravoslavne eklisiologije, mnogi ga, usled nedovoljno razvijenog teološkog konteksta, ne razumeju a mnogi opet naopako shvataju, dovodeći tu episkopocentričnost u vezu sa papizmom, ponekad doduše “opravoslavljenim”.

Episkop Atanasije pak je već dugo na bogoslovskoj “sceni”, i on je svojom ljubavlju za Crkvu i bogoslovlje sam oblikovao dovoljno jasan kontekst, da svako nerazumevanje i neprihvatanje bogoslovstvovanja ep. Atanasija jasno proizilazi iz nekih drugih pobuda. Jedna od tih pobuda, koja je ozbiljno iskušenje i duhovna prelest, jeste brzo i olako uskakanje “u sporenje i diskusiju” sa “Tasom” od strane raznih ”sjemeništaraca” i uglavnom bogoslovlju priučenih laika, koji smatraju da će na “teološkoj“ težini dobiti svojim nesuvislim i skorojevićskim kritikama i napadima.

Razume se, kada se pomenuti ”sjemeništarci” i priučeni laici ubace u spor sa “Tasom”, da ga ne mogu pratiti. Činjenica je da je ep. Atanasije, kao bogoslov daleko iznad njih odmakao i umesto da ga, kao takvog pozdravimo i da smo na njega ponosni (poput celog pravoslavnog i inog sveta koji ga poštuje), mi, nemajući dovoljno izgrađenu i dorađenu ličnost hrišćanina pravoslavca, a često, na žalost, ni dovoljno toga što se zove uljudnosti, ni civility-kulture, pokušavamo da ga svedemo u naš polusvet a ne retko i u sama ”preispodnjaja” (donje oblasti zemlje). Toliko za sada i ovde o tome.
Treba napomenuti da pisati o savremenim sporovima u Crkvi podrazumeva sposobnost da se sporovi sagledaju u kontekstu i uticaju promena u društvu koje su ”provejale” i crkvenu zajednicu. Ovde imam u vidu pre svega nebivali pristup informacijama i dezinformacijama ali i širenje istih, zatim politički pluralizam (koji je kod nas još uvek uglavnom partijski pluralizam) i tržišna ekonomija. I ove novine u društvu i na svoj način i u Crkvi znatno su ”usporile” moja javna razmišljanja o konkretnoj crkvenoj situaciji.

Tako, ispuštajući mnogo, reših se da ne propustim sve, pa da ipak nešto malo napišem.

2. Da počnem s osvrtom na pismo podrške vladici Artemiju, kroz koju (podršku) izbijaju takva vređanja, bukanja, pa onda malo finije stvari, cepanje dokumenata, odnosno ”peglanje”. Sve se ovo nekako stavlja u istu ravan sa molitvenim šapatom Bogu (čista ”isihia”, nema šta). Posle, valjda iz te duboke (a brzo stečene isihije) počinje, ulogu preduzima samoproklamovani “izoštreni jevanđelski vid”, koji se predstavlja kao nesporna superiornost nad Telom Crkve… Onda dolazi žal za slabim publicitetom ove solidarnosti (sa vladikom Artemijem njegovih monaha) a “sve zbog straha i neizvesnosti u čitavoj ovoj situaciji”, na šta se žali se monah, autor pisma podrške.

Kakav i zbog čega strah? Gde ste vi ljudi, jeste li vi na berzi? Pa vi niste u situaciji – dok god ste monasi – da nešto izgubite, niti da se bojite bilo drhtanjem ili čime drugim, šta god da znači ova vaša bolećiva konstrukcija.
Verni narod smatra i veruje, i uvek je kroz istoriju verovao, da ste vi tu da kroz podvig uranjate u tajne Božije Tišine. Isihija. I na tom putu, budući u Telu Crkve, identifikujete se sa Glavom Tela –Hristom. Razume se da je starac, duhovnik, ava itd. da vam u tome pripomogne.

Ali, kakva je to drskost i ucena u izjavi:

“Ako Vladiku ne vrate na njegovu katedru uslediće nova seoba Srba sa prostora naše eparhije, a tu prevashodno mislim na naše monaštvo, koje će krenuti za svojim pastirom…”

Kakav iskorak u pustoš (”v pustuju”)!
A šta, recimo, ako vašega pastira premeste na Beogradsko-karlovačku katedru, bilo u svojstvu srpskog patrijarha, ili kao episkopa jedne od beogradskih eparhija, Hoćete li i tada napustiti Kosovo i Metohiju i i krenuti za njim put prestonice?! Koja je i gde je vaša konkretna, lokalna Crkva? Strašno je da ovde ostavljate prostora i za pitanje ko je Glava vaše crkve.
U istom paragrafu autor pisma “ne želeće nikoga osuditi ograđuje se od ćutanja bratstva na (povodom) strašnih bezakonja koja čini Ep. Administrator” (kakva samo blagočestiva konstrukcija jednog molčalnika-isihaste!).

Pa onda opet žal zbog odsustva nepokolebive podrške svom duhovnom ocu od tih istih bratstava. I osude (od njih) osude zločina od starne nametnute uprave…

Onda, smeli autor kao da oseća da mu nestaje tla pod nogama i brzo zatvara dalje mogućnosti za pitanja, razgovor, sumnju itd. zatvara svoju jekteniju (litaniju) biblijskim stihom: ”Straha že vašego ne ubojimsja, niže smutimsja”.

Krajnje neumesmo i deplasirano pozivanje na Psalme. Jer, dok u gornjim rečima psalmopevac ohrabruje narod Božiji naspram paganskih iskušenja, monah koristi dotični stih da svoje izbranike (ostale monahe koji nisu projavili toliko drskosti i nepromišljenosti) ohrabri u neposlušnosti Majci Crkvi. Ili su Sv. Arh. Sinod i Sv. Arh. Sabor možda za njega pagani ili nešto još gore? Prelest je (ne shvatljivo je) identifikovati se sa krotkom dušom koja želi spasenje u Crkvi i bojati se izraza i epiteta koje koristi “Administrator”, anticrkvenost, raskol parasinagoga, sekta itd.

Šta krotka duša željna spasenja u Crkvi ima sa gornjim epitetima? Međutim, pošto ta ”krotka duša” i nije baš tako krotka, onda, onda se otkriva da je njeno mesto na rasponu između straha-revolucije i raskola ili nešto tako.

Autor pred kraj pisma izražava i neki optimizam, jer kako reče, ”hvala Bogu da naša crkva ne funkcioniše papističko-apsolutistički”.

Međutim, vama je u isto vreme toliko potrebno da tu osu, osovinu ili most (papski, pontus) makar naslonite na telo naše Crkve i onda se šetkate trijumfalno u trouglu najpravoslavnije Crkve Kosovsko Metohijske koja se graniči sa nekoliko eparhija (pomesnih Crkava) u sklopu SP Crkve, odnosno pod okriljem Sabora SP Crkve. Doduše, za autora i njegove saborce nije uvek jasno da li je ovaj Sabor na zemlji, sa sedištem u Beogradu ili možda neki nebeski (adresa, recimo, nebeska Srbija) ili je to neki imaginarni, recimo gnostički sabor.

3. U nizu ovih i sličnih nedoumica, imam u vidu posebno odgovor drugog monaha, igumana Svetih Arhangela, Episkopu Atanasiju kao izaslaniku sv. Arh. Sinoda i Mjestobljustitelju (Administratoru) lokalne episkopije, pa onda izaslaniku i Sabora i Patrijarha (a znam da bi pojedini ove crkvene stvarnosti: Sabor, Izaslanik, Administrator, razdvajali do nepoznanica). Odgovor Igumanov u lice Episkopa Administratora-Lokalnog Episkopa kako je njihova vernost apsolutna Sv. Sinodi i Sv. Saboru.

Kom, Sinodu? Kom Saboru? Nebeskom? Gnostičkom?

Evo mu najprostije prilike da tu neupitnu, bezrezervnu odanost minimalno izrazi, pokaže na konkretnom delu, konkretnom mestu i vremenu, da isključi svaku mogućnost gnostičkih iskušenja..

Dakle, in medias res. Ne postoji nikakva poslušnost, ni odanost ukoliko ona isključuje konkretnog episkopa tog istog Sinoda i Sabora. Razume se da vi isključujete i mnoge druge, ne samo “Administratora” – a pri svemu ste, navodno, odani i poslušni njegovom, Administratorovom Sinodu i Saboru, koji bi trebalo da budu i vaši. Da se u nečemu pomalo i saglasimo, ali ne i apsolutno. Naime, i ja bih neke, nekolicinu, isključio kada bi imao tu mogućnost, pri svemu nastojeći da konkretno i delatno budem odan i poslušan Punoći Crkve izražene kroz Sabor, Sinod. Ali, gospodo i braćo, takve ingerencije ne pripadaju ni meni ni vama.

Vaša “zabeleška” o predstojećem Vaskrsu je jedna smušenost, zavezanost u čvorove … kompletan duhovni krkljanac.

4. U sklopu ove silne pastoralno-epistolarne literature, tu je i neko ”Poslanije vernog naroda”. ”Verni narod”, mada nije baš jasno koje Crkve. Eto, oni počinju njihovu poslanicu sa krajnjom zabrinutošću, a zabrinutost je tu jer se među njima obreo jedan episkop. Episkop, koji je za njih neki penzioner, ”administrator”, ali iznad svega i pre svega neko ko je za njih “nesrećni i smutonosni čovek”. Kakva percepcija , kakva dijagnoza vernog naroda!

Pa onda zgražanje (pošto posla imaju sa nesrećnim i smutonosnim čovekom) nad njegovom navodnom izjavom kako ”kanone treba obesiti mačku o rep”. Hajde da i to razmotrimo. Pre svega, poznato je da Vladika Atanasije nikada nije rekao tako nešto vezano za svete i sveštene kanone koje je sa ljubavlju, pažnjom i poštovanjem preveo i objavio. Naprotiv, rekao je da ”neke članove Ustava SPC treba okačiti mačku o rep”. Međutim, od svega ovoga važniji je princip, koji Vladika sjajno zna i, upravo svojim znanjem i autoritetom a iznad svega odanošću Živom Telu Crkve, uspeva da ga blagosloveno primenjuje. Dakle, princip proizilazi iz Hristovog-jevanđelskog stava da uvek život ima prednost nad formalnim ispunjenjem (i onim najrevnosnijim) zakona, čak i onda kada spasavanje života formalno narušava zapovest, kanon, subotu.

Odnosno, u ”međukanonskim sporovima”, možemo doći u situaciju da se treba uzdržati od posezanja za kanonima. To su one situacije kada pozivanje na kanone postaje destruktivno, odnosno manje zalečuje, manje isceljuje a više ranu otvara. U ovom kontekstu dovoljno se setiti našeg crkvenog raskola na prostoru Amerike i šire, kada su braća iz oba tabora jedni druge zasipali kanonskom paljbom. Nije trebalo dugo vremena da prođe da bi se pokazalo kako isključivo pozivanje ili zaklanjanje za kanonski poredak na terenu postaje destruktivno. Tada treba stati sa kanonima. Ne znači omalovažavati ih, diskreditovati ih, negirati ih, nego jednostavno zastati i dati preimućstvo životnom pulsu, bilu na konkretnom telu gde se pojavila problematika, raskol.

Ep. Atanasije je prvi pozvao Srbe dijaspore da ”ohlade” sa međusobnom kanonskom paljbom, jer svako dalje pozivanje na kanone čini celu situaciju još bremenitijom, težom. Lično sam svedok da je ovaj stav ep. Atanasija bio preokret u konstruktivnom pravcu, u pravcu uzajamnog pomirenja i razumevanja zavađenih i podeljenih Pravoslavnih Srba, dece Svetosavske Crkve. Oni koji ovaj pristup ne shvataju, oni koji su žrtve ”kanonomanije”, možda je jedini način da shvate da ponekada treba i da zastanu sa kanonskom tiradom i kanonskom idolatrijom, da im se kaže, recimo, kako u toj situaciji ”pravila treba obesiti mačku o rep”. Ako bi to shvatili, tu slobodu i organski pristup samom životu, koliko god on u konkretnoj prilici ili situaciji bio nekanonski opterećen, oni bi tada umesto da neki kanonski zbornik obese mačku o rep, oslobodili se kanonomanije i, makar za kratko, zastali da se gađaju kanonima.

5. Krajnje je vulgarno proglašavati neistinitim sveukupno delanje na Kosovu i Metohiji Episkopa Atanasija, što očito ima i šire implikacije. A onda, onako “trezveno i odgovorno”, pitate ceo Sv. Arh. Sabor kako stadoše iza takvih neistina!
Dakle, za vas definitivno Sv. Arh.Sabor Pravoslavne Crkve u Srpskim zemljama ne postoji, osim neki virtuelni, gnostički ili parasinagogalni sabor, skrojen po vašim merilima.

Ovo tim pre, što već u narednoj rečenici vaše poslanice, posle gornjih smelih i “trezvenih pitanja”, pitate dodatno i autoritativno, očito krajnje zabrinuti. Pitate Sabor, zar ste njegovu istinu usvojili kao svoju istinu. Ovde, u ovoj i ovakoj relaciji, za vas zasigurno nema nikakvog Sv. Arh. Sabora, zar ne! Postoje neke navijačke ekipe ili nešto tako. Ustvari, vi se sve vreme predstavljate i ponašate kao neki partneri Srpske Crkve.

Zašto vas tako uznemirava izraz ”parasinagoga”, koji eto, po vama, jeste iz kanona sv. Vasilija ali nije iz Sv. Pisma. Mada postoji i u Sv. Pismu, u Jovanovom Otkrovenju, ali zar vam sve to nije pomalo idi mi doći mi ili…

Ili jednostavno, ”obesite to mačku o rep”. To što je, eto, iz pravila, kanona Sv. Vasilija ali, zaboga, nije iz Sv. Pisma.
Za vas Episkop Atanasije grabi tuđe eparhije, i to zaista toliko govori o vama a ne najmanje o njemu. Vama je kao nepoznato da je reč o episkopu koji je bio na nekoliko eparhija – svaki put u poslušnosti Saboru – gde mu je u više prilika i sam život bio u opasnosti, a pre toga i više godina, posebno onih godina kada je boravio u Srpskoj prestolnici. I tobož nije vam poznato da je reč o episkopu koji, služeći na nekoliko eparhija, ništa za sebe nije uzeo ili stvorio, da bi se, najzad, sa najčasnijom reputacijom, dobrovoljno povukao u peziju. I sada, kada ga Crkva poziva da pomogne u neredu na jednom njenom području, vi to nazivate grabljenje tuđih eparhija. Prostakluk preispodnji. Vladika obilazi takva mesta u eparhiji za koju vi kažete da ju je prigrabio, da svakog trenutka može glavu da izgubi od šiptarske ruke, što je vama dobro poznato, kao što je to poznato i vašem velikom duhovniku koji je izbegavao da ide u te krajeve (što mu lično ne zameram). I eto, dok Šiptari nekako i iz neke, njima poznate, računice, još miruju, dotle vi, verni narod, zasipate iz svih oružja. Vaseljenski, Svepravoslavno, nema šta.

Episkop Atanasije se očito ne boji, ni šiptarskog zuluma ni parasinagoge. Zato bi bilo i najprikladnije da on i ostane na toj eparhiji, zato, dakle, što je “za sebe i na sebe prigrabio” i onaj deo posla koji niko drugi na sebe ne bi preduzeo. (Ovim ne želim da prejudiciram ishod slučaja ep. Artemija).

Kakva je to tako strašna dilema kod vas između dva teksta: Sveti Sinod i Patrijarh s jedne strane i Sveti Sinod, kao s druge starne. ”Razlika” je, navodno, ni manje ni više nego sinodski falisifikat, konstatujete vi.

Pitanje za vas: Pa zar nije Patrijarh član (predsedavajući) Sinoda? O kakvom falisifikatu je reč.

Da se možda u vašoj nedoumici ne krije rimokatolički mentalitet čija ste žrtva, a protiv koga se formalno borite. Kao da nešto nije dozrelo kod vas. Vi kao da ste shvatili i shvatate da je Patrijarh nešto više od i iznad Sinoda, pa onda, po istoj logici ili šemi (a bilo bi blagosloveno da je po trezvenosti) više i od Sv. Arh. Sabora, dakle, papa, ali ovo je “naš, vaš pravoslavni” a ono je onaj njihov jeretički, rimski papak.

Šta vam znači ona drskost i nadmenost (a vi bi verovatno i da to bude: željni glasa i istine od naše Crkve): “Zašto nas Sabor nije obavestio o ponovnom hirotonisanju ep. Atanasija”? Interesantno je da episkopa Atanasija nazivate episkopom jedino ovde i ovaj put, u ostalim vašim tekstovima on je konstantno administrator ili penzioner, najčešće i bez ličnog imena. Što ovim pitanjem Sv. Arh. Saboru jasno poručujete da u episkopu Atanasiju ne vidite i ne priznajete episkopa a priori, vi pokazujete kako ste nemoćni da vidite i prihvatite episkopa u sklopu Tela Crkve gde nema mesta ni za administriranje, niti oni koji su udovi tog Tela odlaze u penziju…

Jeste li vi poslovni partneri Sv. Arh. Sabora ili se vi svesno i namerno izrugujete episkopskom služenju i dostojanstvu?
Pri čemu se opet polomiste privodeći sv. kanone da utemeljite svoje “blagočešće”. O čemu se ovde radi? S kim to Crkva ima posla?

Posle ovoga i ne iznenađuje tako nadmeni odnos prema o. Šmemanu, o. Stamatisu, Ep. Jovanu Zizijulasu, koga još nazivate moralno posrnulim.

I sami znate da nije tačna vaša tvrdnja da ep. Atanasije putuje u pratnji KFOR-ovih zaštitnih mehanizama. Njihovu zaštitu je i pismeno odbio. A vama, očito treba njihova zaštita njemu, kako bi objasnili, da, eto, zbog toga može da stigne i tamo gde se ranije nije stizalo.

6. Kakvo je to izazivačko opštenje sa Punoćom Crkve, gde se i kojim se, navodno, izražava vernost, ljubav prema jedinstvu Svetosavske Parvoslavne Crkve? Kakav je to rečnik “Podržavam stavove bratije oba gore pomenuta manastira (man. Sv. Arhangela i Crnorečki man.) i ne prihvatam odluku Sinoda o smeni vladike Artemija jer je smatram neustavnom i nekanonskom”! Gde ovaj rečnik i dinamika u sazvežđu monaškog opita i iskustva mogu da se smeste?

Posle ovakog “srceskrušenog” glasnog razmišljanja, Protosinđel govori o nekom molitvenom pominjanju. Pa onda bi da pominje po svojoj savesti i kanonskom trezvenoumlju ep. Artemija a ne ep. Atanasija.

Teško je znati šta Dobri Bog o ovom “savesno-kanonskom trezvenoumlju” i molitvenom userdiju misli, pošto Bog najviše ćuti. Da li izvesni monasi-nemonasi, upravo zbog toga, toliko glasno govore, pišu i protestvuju? Toliko govore u ime Boga koji ćuti, da se taj govor često i neometano, upravo, kao ovom prilikom, usmeri i mimo Boga, odnosno protiv Boga.
Lično smatram da je Protosinđel izgradio takve “molitvene” pretpostavke da nema svrhe ni potrebe da pominje ni jednog od dve pomenute Vladike.

Još pouzdanije smatram da ni pomenuti episkopi zbog toga (što ih ne pominješ) ne trebaju da te pozivaju na neku odgovornost.

Ukorevate episkopa Atanasija (tu su sada silne poštapalice, stimulusi, tipa avaj, gde će mu duša itd.) koji bdi nad liturgijskim poretkom, kako, eto Strasne sedmice vas ukoreva, “kažnjava”, pa vam ne dozvoljava služenje Vaskršnje liturgije (i sve liturgije Starsne sedmice), a vi mu, onako ”monaški”, odgovarate tokom iste Strasne sedmice neizrecivom nadmenošću i ohološću, čime samo potvrđujete njegovo mišljenje o nekim od vas da ste monasi-nemonasi.
Vama je važnija odanost čisto političkog, partijskog i ideološkog tipa, vašem dojučerašnjem, a danas pomerenom, privremeno-razrešenom eparhijskih dužnosti, episkopu, nego jedan prirodan liturgički ritam u liturgijskoj zajednici sa eparhijskim arhijerejem i Pravoslavnom ikumenom, sa i preko episkopa koga vam ”privremeno” dodeli Punoća Crkve, kojoj ste vi, kako rekoste bezrezervno odani. Gde je ta Crkva ? Ako nije tu uz i sa episkopom koga vam je dodelila Punoća Crkve u Srpskim zemljama?! Ne sablažnjavajte nas više vi koji ste naslednici onih koji su kroz svu istoriju Crkve najautentičnije i najintegralnije svedočili stvarnost Crkve Hristove ovde na zemlji u svim njenim usponima i kenozama! Ovakvim svojim ponašanjem navodite nas da mislimo kako je Crkva za vas neka virtuelna stvarnost ili neka gnostička intelektualno spiritualna (ne duhovna) vežbaonica.

Kakvo je to slepo zaklanjanje za Dogmatiku oca Justina i paušalna osuda mitropolita Joavna Zizijulasa? Nije dogma Dogmatika oca Justina, nego je dogma njegova svetost, njegova Ličnost koja se neizbrisivo utkala u Telo Crkve. Dogma je njegov Parvoslavni itos koji je nosio i svedočio svojim životom tako integralno da se u njemu prepoznala Pravoslavna vaseljena, zbog toga je taj itos živ i prisutan i po njegovom usnuću, zbog toga je on Sveti čovek. a ne njegova knjiga ili knjige, koje su bez sumnje dobre, vredne i korisne i dušenazidateljne.

7. Šta to znači da je iskonski vernik prevaren i ostavljen suspenzijom ep. Artemija (a ovo vam je zaključak i izvod po, kako kažete, rekapitulaciji poslednjih događaja)?

Opet brzopleto i bez i najmanje smirenja (a onda se zna ko je dobitnik, pogotovo kada su monasi u pitanju) stvarate prostor da se zaključi kako pre ep. Artemija nije bilo iskonskih vernika i da su iskonski vernici oni koji veruju u ep. Artemija , odnosno u nekog ranijeg, malo iskonskijeg ali opet i samo ep. Artemija. Ovde ponovo opravdavate dijagnozu ep. Atanasija da je u prisustvu nekih od vas teško disati. Nastaje neko duhovno gušenje.

Kakav je to onda, opet, raskorak između vas, duhovne dece ep. Artemija kada on prihvata odluke Sv. Arh. Sinoda i Sabora, a vi ne. Odnosno kakav je to raskorak između njega i vas kada on prihvata odluke Sv. Arh. Sinoda i S. Arh. Sabora a vama preporučuje da se upravljate ”prema savesti”.

U praksi se pokazuje da vaš duhovnik ili ne poznaje dovoljno vašu savest u čijem formiranju je imao značajan doprinos ili da je njegov poziv na savest lozinka za nemir. (Da ne pominjem vaš ”raskorak” sa mnoštvom monaštva Kosovsko-metohijskog i drugog…).

Da li otuda i izvršenje sinodskih i saborskih odluka tretirate kao puč, desant! Kakva terminologija i rezonovanje, na čemu bi vam i Fidel Kastro pozavideo. O čemu se ovde radi? Izrazi i terminologija, a očito i stanje duha i savesti, koji više nagoveštavaju nikaragvansku revoluciju ili nešto iz tog repertoara.

Otuda i bratsko pismo ep. Atanasija ep. Artemiju nazivate više klevetničkim nego bratski. Kakav je to duh među nama, gde je tu minimum trezvenoumlja , gde je tu monaški integritet gde nema prostora, na koji bi se mogle zakačiti i zalepiti klevete i tamo i gde ih ima?

Vrlo nespretno prizivate, a u kontekstu pokušaja da omalovažite ep. Atanasija, saborsku odluku da se Sveta Liturgija služi ”po vekovima ustanovljenoj praksi” u SPCrkvi do daljnjeg. Usput, i ta odluka je od Vas i takvih kao vi shvaćena kao neka ”dogma” a što ide protiv same prirode Liturgije. Ali to je druga tematika, a ovde hoću da ukažem na vašu nedoslednost po, od vas, dogmatizovanim saborskim odlukama koje ne samo da ne poštujete kada se odnose na ep. Artemija nego ih izvrgavate ruglu i preziru.

8. Sada da vidimo ukratko na kojim osnovama i u kojim perspektivama deluje ep. Atanasije. Pre toga treba primetiti nekoliko stvari. Prvo, malo ko, skoro niko od zastupnika pozicije monaha-nemonaha Kosovskometohijskih, kao ih naziva ep. Atanasije ne oglašava se na konkretne primedbe iz njegovog bratskog pisma ep. Artemiju, gde se i iz koga se najjasnije vidi u kojim oblastima treba tražiti problem. Ja stvari ne prejudiciram, pa kažem tražiti problem, ako on postoji. Izgleda da postoji.

Onamo gde ep. Atanasije usmerava sve, izuzev jednog elementa koji je kriminalne prirode (novčane malverzacije), sve je iz vekovnog arsenala monaških podviga, iskušenja i padova, na što episkop Atanasije pokušava da usmeri energiju i koncentraciju pomenutih monaha i bratstava. Dakle, tu nema ništa posebno ni čudno- klasika. Ono što je posebno i čudno, to su reakcije (do kraja nemonaške, nepoznate monaškom iskustvu i ni najmanje utemeljene u monaški itos), što episkopu Atanasiju daje dodatnog razloga da dotičnu bratiju naziva monasi-nemonasi. Interesantno je, isto tako, da su skoro iste reakcije i ogromne većana komentatora (sve govori da su većina njih pristalice monaha kojima se obraća episkop Atanasije), izuzev nekolicine koja je tu u svojstvu ”ložača”. Za očekivati je da monaška trezvenost to jasno razluči. Dakle, kako monasi, tako i većina komentatora na monaška poslanija, odgovara na Episkopove primedbe sa nekog juridičko-ideološkog aspekta, pripomažući efektivnost svojih reakcija (zabrinutosti i ideologije) svim i svačim, čega se pre dosete (izgled lica, veličina stomaka, novotarci, ekumenisti itd.). Još kad bi bilo ponešto i da se iz UDBA dobavi, kako bi to tek tada bilo efikasno. Doduše, ima nemalo udbaške logike i metodologije u njihovim pisanjima i komentarisanjima).

Interesantno je da i episkop Artemije u odgovoru na dotično bratsko pismo koristi se, monaštvu i Crkvi stranim rečnikom. Kakav je to rečnik, koji sledi posle teatralnog zajavljivanja “Ja ću po kanonima a vi kako vas savest uči”, pa nastavlja kako je ovo što se sa njim radi “linč”. “Nemamo mogućnost da javno kažemo svoju istinu, kao da se želi da me pojede mrak”, “teraju me u raskol”, a on, zamislite, episkop pa neće u raskol. Najzad, recimo, da je to sve tako, a nije. Ostaje iznenađenje i pitanje: kakav je ovo jezik? Ovo nije jezik Crkve, pogotovu kada se ovo stavi u paralelu sa onim što i kako piše ep. Atanasije. U duhu kojih kanona su ovi mučni izlivi u duhu koje i iz koje kinonije?

Episkop Atanasije u svom pismu govori, pre svega o osnovi, podlozi i uzročniku mnogih iskušenja svakog hrišćanina i posebno monaha. Ta podloga i osnova i uzročnik je jedan totalitarni mentalitet, koji episkop Atanasije naziva papski mentalitet, koji hvata maha među kliricima te da oni taj mentalitet prenose na druge (ti drugi nisu retko duhovna čada). Bez duhovne slobode i hrišćanske razboritosti ovo iskušenje se najčešće prihvata i predstavlja kao punoća, kao integritet. To razlučiti bez duhovne slobode je jednostavno nemoguće. Episkop Atanasije u svom pismu upravo nastoji na ovom ”sostojaniju duha”, na ovom tipu egzistencije, načinu bitisanja koji ne guši, ne zbija u neizvestan a rizičan naboj, nego budi najplemenitija osećanja kod slobodne ličnosti kao i kod onih sa kojima opšti i koji su u njegovoj blizini. Episkop nas priziva i napominje nam da smo skupo plaćeni, ali zato i najbogatije obdareni –slobodom u Duhu Slobode.

9. U jevanđelskom duhu a za stvarne sadašnje naše potrebe episkop Atanasije govori o iskušenju, opet, za svakog hrišćanina, a pre svega za monaha, zidanja naše ličnosti, zajednice, Crkve, na pesku umesto na kamenu vere.

- Episkop govori o kultu ličnosti među onima koji su se sebe odrekli, među onima koji su se uvek merili naspram visine Hristove (trezvenoumlje) pa su, zato i s pravom sebe smatrali i doživljavali kao najgrešnije, svegrešne , a zbog čega ih je Hristos uvek prihvatao kao svoje, sebi najbliže, zato što su bili svesni koliko su od njega Savršenog Bogočoveka daleko, koliki god da su podvižnici…

Episkop Atanasije govori o duhovnom gušenju među onima koji su poznati kao najveći osvajači slobode u istoriji roda ljudskog. Pa zar će se monasi otpadnički poneti prema onome ko im na ovo, svima nama poznato, iskušenje i turobno sostojanije duha ukazuje.

- Episkop Atanasije govori o neosetnom i teško primetnom (i tu i jeste iskušenje), pretakanju predanjskog podvižništva u “slatku” jezuitsku demagogiju.

- Episkop govori o iskušenju za pravoslavno duhovništvo da prihvati i ne razluči svoje predanjske podvige od vehabizma i gurizma, govori o iskušenju da se eksploatiše savest pod vidom duhovnog rukovodstva. Nije li ovo nešto što svaki duhovnik, starac treba da napominje svojoj duhovnoj .

- Episkop Atanasije govori o padu kriterijuma među kliricima što dovodi do poremećaja i diskreditovanja vrednosti često stavljajući duhovništvo iznad episkopstva, o podvajanju episkopa-sveštenoliturga duhovniku-duhovništvu.

- Episkop Atanasije govori o iskušenju među monasima u vidu izdvajanja jedinke do individualizacije na uštrb ličnosti i sabora.
- Vladika indirektno dodatno govori o duhovnoj i duševnoj opterećenosti i blokadi koja se predstavlja kroz apsolutnu poslušnost i apsolutno podvođenje svakog pokreta pod “kako je blagosloveno, kako je propisano”, kao da je sudbinski, fatumski za monaha sve unapred predviđeno, zacrtano i rešeno.

- Vladika govori o jedinom potrebnom –duhovnoj slobodi, pa kaže ono što svi znamo i doživljavamo, da toga nema i ne može biti onamo gde je ropski duh, ukočenost,zbunjenost, nerasuđivanje, i skoro paraliza.

- Vladika Atanasije govori Pavlovski o punoći života u Zakonu Duha Svetog koji nas čini integralnim ličnostima i celovitom zajednicom, koji nas uči i prosvećuje da živimo tipom života gde se ne ostavljaju nikakve pukotine psihološke, psihotične pa sledstveno ni prostor za moguće manipulacije…

- Vladika poziva na stojanje u Slobodi Duha Svetog, kao svagda i svugde najvećom odgovornošću pred Bogom i ljudima.
- Vladika govori o opasnosti sektaškog mentaliteta u kliru , mentaliteta koji se ozvaničava na višim jerarhijskim i crkvenim instancama. Na žalost, ovo je toliko očevidno i vekovima prisutno da je još žalosnije što se nekima mora na to konkretno i ponovo ukazati.

- Vladika Atanasije govori o monaškom itosu među izvesnim monasima, koji ne vidi utemeljenim u itosu koji su u Telo Crkve založili sv. Vasilije Veliki, Sv. Sava , Svetogorsko Predanje.

10. Šta je ovde sporno? I zar na ovom itosu ne treba propitivati, svagda i svako monaštvo. Pa zar se to ne razume samo po sebi? I međutim, to neke (monahe-nemonahe ) vređa. O čemu se ovde radi ? Ovome može da posluži kao paraleala, uverenje i stav da je Crkva zajednica verujućih u Duhu Svetome. Niko verujući ovo neće sporiti, posebno to neće učiniti monasi. Ova zajednica svoju autentičnost uvek i svugde propituje i proverava, upravo, samim prisustvom Duha Sv. Ako Duha Svetoga u njoj nema to naša konstatacija (verovanje, ispovedanje etc.,) ne vredi ništa, odnosno to je put u magiju…

Vladika govori o depresivnim i nadmenim monasima. Šta je ovde čudno i sporno? Pa zar ovo iskušenje ne prati svakog vernika? Ozbiljni monasi pak uvek kod sebe i pri sebi vide i nose ovo iskušenje; to je klasika iz duhovnog repertoara monaštva, s tim što je i klasika da ovim iskušenjima niko nije tako uspešno odolevao kao sami monasi.

Smatram da monasi i verujući hrišćani trebaju da su najiskrenije zahvalni episkopu Atanasiju na ovako trezvenom razmišljanju rasuđivanju i poukama. Sve što je episkop rekao o monasima nije ništa drugo do rezime Otačnika, biser Žitija Svetih, sinopsis Dobrotoljublja. A to je uvek i bio onaj prostor (meros) u kome monasi jesu, kreću se i žive. Otuda iznenađuje da mnogi monasi kao i sveštenstvo i verujući narod u episkopovom pismu ne vide duhovno poučenije u pravcu nadziđivanja Tela Crkve u kome, u kojoj se spasavamo.

Episkop Atanasije je progovorio jezikom Crkve o Crkvi sa onog mesta (Kosova ) odakle smo mi , naša Crkva i pozvana da kaže Pravu reč, Reč koja je život, život večni. Zato ovo episkopovo pismo i njegovo služenje na Kosovu ishodi iz Kosova i Kosovske stvarnosti, kao srca naše svekolike stvarnosti. Zato ovo služenje i delatnost naše Crkve na Kosovu ima šire svecrkveno i svepravoslavno značenje i implikacije.

Crkva na Kosovu i Metohiji ili jednostavno Naša Crkva je ušla u jedan blagosloven proces koji će biti ovenčan blagoslovom cele naše Crkve a i šire.

Crkva se sabira u Svome Telu (“vraća se Sebi”). Mnogi koji su poveli i zaveli svoju crkvu u Crkvi Hristovoj, neprihvatljive sfere, već sada stvaraju logistiku i preduzimaju sve mere kako ovaj proces ne bi dosegao i do njih, do njihove crkve.
Otuda i svrstavanje za Atanasija ili za Artemija. Što suštinski, uopšte i nije tema, niti Crkva može tako postaviti tematiku kada je u pitanju crkvena situacija na Kosovu ili šire u našoj Pomesnoj Crkvi.

Ali, ovi “zabrinuti” a ustvari ugroženi elementi su tematiku, upravo tako-naopako postavili. I vidi čuda, svi su listom za Artemija. Zašto? Zato da začeti proces na Kosovu ne bi dosegao i do njih. Svi oni, pre svega sveštenici, i prvenstveno u Americi a i šire koji su “za Artemija” ne bi ga ni za živu glavu prihvatili za svog episkopa. Mudrom je dosta.

25. April 2010 – 17:58

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/komentari-citalaca-o-kosovsko-metohijskim-desavanjima-prof-predrag-samardzic-prof-svetog-pisma




6 коментара у вези ““O Kosovsko-metohijskim dešavanjima”, Prof. Predrag Samardžić, prof. Svetog Pisma u Libertvilu SAD 25. April 2010 – 17:58”
  1. Није тешко препоѕнати “рукопис”.

  2. Добро је г. Самарџићу, јасно је и врапцима на грани да се мора некако платити на брзину одбрањени докторат код еп. Атанасија. Не постављате ни једно суштинско питање које открива разлоге садашњег стања већ по последицама одређујете узрок. То у Цркви и није баш начин рада, пре ће бити да то подсећа на оно римокатоличко да икономија одређује теологију. Популистички оцењујете исихазам и упрошћавате тајну црквеног (у том контексту и монашког) живота. Мислите да нико никада није чуо (читао) Ваше, нимало похвалне опаске о преводу Пслатира од стране епископа Атанасија Јевтића и сл. Сада кадите али то је добро јер имате право када захтевате (тако сам ја разумео Ваш напис овде објављен) да у Цркви мора да има разговора и да се треба све довести у ред. Значи по питању администрације Свети Архијерејски Сабор, Свети Архијерејски Синод, Епархијски Епископ, свештенство и верни народ, без мешања надлежности али са пуним правима и обавезама како у силазној тако и у узлазној путањи.
    Опростите али много сте ставили тамњана у овом Вашем кађењу да је оно близу гађењу. Свако Вам добро од Господа од приученог лаика.

  3. Neverovatno kakve sve gluposti mora da trpi hartija na kojoj je dr. prof. ovo napisao. Nista manje nego da poredi v Atanasija sa Sv. Nikolajem Srpskim. E moj profesore, uzmi pa procitaj sta i kako je Sv. Nikolaj Srpski pisao. A ja, iako sam laik, sam procitao i nije mi trebao niko da prevodi.
    Jadni studenti kojima ti predajes Sveto Pismo.

  4. „Не буди отров да трујеш другога и не буди мед да те други полижу“ (пословица)
    Десет одвојених пасуса овог чланака као десет заповести је комплетно лицемеран, ако узмемо у обзир да нема ни мало логике у изнетим чињеницама овог нарученог, слободно могу рећи, С Атанасијевог “професора Светог Писма“. „Уважени“ професор не написа у којој школи држи предавања о Светом Писму и колико кошта школарина за његову блиставу едукацију засновану на „ЧУВАЊУ ДЕЛА И АНЂЕОСКОГ ЛИКА“ тамничара Атанасија -ТАСЕ.
    Ако овај Антиправославни чланак посматрам са становишта разума, закључујем да овај “душебрижни“ професор мисли да смо сви ми “СЛЕП И ГЛУВИ“ па не видимо и не чујемо на стотине видео и тонских снимака тог истог професоровог ментора (С) Атанасија и његове папске удруге оличене у “Папском Светом Синоду СПЦ и Патријарху СПЦ“. Ако се ви “професоре Светог Писма“, правите глуви и слепи, други нису, и не ћуте, јер ћутање је као и одобравање. Ја бих вам саветовала да погледате, послушате и прочитате аутентичне снимке: вашег (С) Атанисија, његов речник и псовке као Христовог Свештеника, како себе представља, а то исто право узима и педофил Пахомије или Хризостом који пред камерама наређује свештеницима да бију народ у Христовој Цркви, изјава и лажи потпарола ткз “Светог Синода“ СПЦ Иринеј Буловић у име Патријарха СПЦ, Пријема и сусрета са Папом и екуменистима, Захвалница Иринеја Бачког у име СПЦ Папи и руковање испод слике Алојза Степинца, потпис истог а сада новопоченог (након уручења папског крста и прстена од Папе) Кардинала Иринеја Бачкого на Равенски Споразум где СПЦ прихвата примат Папе, онога који је у задња два Светска Рата директно са својим свештеницима или индиректно истребио 60% српског народа и више милиона осталих православаца, јавне похвале од КиМ шиптара, муфтије, католичког клера, КФОРа и Американаца (С) Атанасију за “успешну акцију на КиМ против Преосвештеног Владике Артемија“ и њихово обећање да ће имати увек њихову пуну подршку, као што је уосталом и имао физичку заштиту од њих, удружену са Тадић-Дачић полицијом за време насилног упада у Рашко Призренску Епархију. На стотине видео и тонских записа господине “професоре Светог Писма“ су видели Срби Православци и вама су доступни. Што би рекао наш паметни Српски Сељак: „Ако се ти Бре правиш Б…….., немој мене да правиш Блесавог. Очи су за гледање, уши за чујење а блесаво баљезгање за наивне будале“.
    Дела сваког од нас грешника красе, па свако према томе и добија заслужен назив као твој ментор (С) Атанасије – “професоре Светог Писма“.
    Господине “професоре Светог Писма“ ниси ни први ни оригиналан у тумачењу Божје Речи и Светог Јеванђеља. Условно наш, Аустралијски (условно јер се не зна његова цела биографија) отворени језуит, Владика СПЦ Иринеј Добријевић, је пре извесног времена у својој Божићној Честитки
    http://www.novinar.de/2010/01/20/ravenska-bozicna-cestitka-australijskog-vladike-spc-e-sa-prekrajanjem-svetog-pisma-uz-osvrt-na-%E2%80%9Cboga-logosa%E2%80%9D.html
    показао Србима које Свето Јеванђеље ви професоре и вама слични из “Светог Синода“ користите. За мене као лаика који чита свакодневно Свето Писмо је разумљиво зашто се ви залажете за прекројену Библију од “ Црног Папе“ након што сте прихватили његов примат након Равене и заборавили Јасеновац, Јадовно или Пребиловац као (С) Атанасије, али молим Бога да што пре, и у што већем броју, моја браћа Срби, то исто схвате и разумеју, и такве “професоре“ као што сте ви, поставе на право место које заслужују.
    Бити Православни Свештеник или Владика је узвишен позив служења Богу и народу. Свето Писмо даје савет таквима:
    „ Морите дакле уде своје који су на земљи: блуд, нечистоћа, страсти, зле жеље и лакомство,које је идолопоклонство. С њим иде гнев Божји на синове противљења, а у њима и ви негда ходасте кад живљасте у тим гресима. А сад одбаците све то: гнев, љутњу, пакост, хуле, и срамотне речи да не излазе из уста ваших“.(Павлова Колашанима 3.5-8)
    Да ли “професоре у вашем Светом Писму“ можете наћи неко место за речник и понашање вашег Атанасија, педофила Пахомија, батинаша Хризостома и падање на колена, излив љубави (идолопоклонство) доказаном антихристу Папи од стране Владике СПЦ Лаврентија и 40 највиших Свештеника СПЦ, данас предводника унијаћења и продужене руке „Светог Синода“ и Патријарха СПЦ ?
    Свако од нас је одговоран пред Господом и пред другим људима, да не промовише заблуду, него помагати да свако слободно и по својој савести, сам мисли и верује, да би имао могућности да сам утврђује шта је истина и не дозволи себи да буде заведен од такозваних верских стручњака – “фарисеја Светог Писма“, да им соле памет, када већ сами виде, чују и одлучују којем ће се приволети царству.

  5. Osvestila sam se negde na 3.strani. Punih 11 kucanih strana!! Cega?! Najvise mi se dopao onaj deo o KULTU
    LICNOSTI. Pa ovo nije kult, ovaj covek je zaljubljen! Molimo se za njega, ali nikako ne citati njegovo tumacenje Svetog pisma. Da nas ne presretne neko svetogrdje, daleko bilo.

  6. Profesor Svetog Pisma -na ovakav nacin jedino moze biti razumljiv i prihvacen na nekom jezuitskom ili katolickom univerzitetu.Ovakav nacin predstavljanja moze biti prihvatljiv jedino papi.Text lici na “poruceno ubistvo”,jedino nam ostaje da nagadjamo koliko je ovakav text placen,ili profesor ocekuje napredovanje ekumenistickoj karijeri.
    Da li neko zna kome ovaj profesor drzi predavanje iz “Nebuloze “?
    I ako sam svaku drugu u textu citala ,da samo spomenem “Vladika govori o depresivnim i nadmenim monasima”.
    Nadaleko vidjena tasina shizo-manija , na njegovim delima se pokazala…a onda se pojavljuje profesor koji nas takadje zabrinjava sa naklo-manijom takvih nedela …Neka cudna depresija zavladala u SPC ..ako ovakvi budu bili profesiri Svetog Pisma..tesko da ce se depresivno stanje poboljsati.
    Profesor se trudio da koristi mudre reci ,ali “Mudro zborih ali me niko nije razumeo”
    Znaci ,mudro sam ih ponizio i okaljao ,ja obrazovani profesor Svetog Pisma .
    Obrazovan si onoliko koliko obraza imas.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo