Вести

“Svedocim svakom koji cuje reci prorostva ove knjige: Ako ko domente ovome , Bog ce nametnuti na njega zla napisana u ovoj knjizi, a ako ko oduzme od reci knjige ovoga prorostva, Bog ce oduzeti jegov deo od knjige zivota i od grada svetoga i od onoga sto je napisano u ovoj knjizi (Jovan 22.18).”

Citavo Sveto Pismo odise velikom ljubavlju Boga i Njegovog Sina prema svim ljudima suprotno onome sto napisa Glamocki Plemic.

Hristov Duh ophodjenja prema neprijateljima je sasvim suprotan. On je pokazivao ljubav i prema onima koji su Ga pljuvali u lice. Judi je oprao noge pred sam cin njegovog izdajstva. A u samom trenutku izdaje, Isus je Judu nazvao prijateljem. Kada je raspet na krstu slusao uvrede, Hristos se molio Ocu za svoje neprijatelje: “Oprosti im jer ne znaju sta rade”. Svoju ljubav otkrio je najvise onima koji su najdublje pali, jer ljubav je najpotrebnija onima koji je najmanje imaju. On: Prodje cineci dobro, isceljujuci sve koje djavo bese nadvladao (Dela 10.38)” . “Ne psova kada ga psovase, ne preti kad strada (1. Petrova 2.23)”.

Svojim sledbenicima koji se po Njemu nazivaju Hriscani, ostavio je svoj primer i uputio reci: “Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vredjaju i gone. Da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima: jer ON svojim suncem obasjava i zle i dobre i daje dazd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube kakvu platu imate? Ne cine li tako i carinici?

I ako Boga nazivate samo svojoj braci sta odvise cinite? Ne cine li tako i neznabosci? (Matej 5.43-47)”.

Ako bi Bog i Hristos voleli samo one koji su po njihovoj volji kao Papa i Irinej, onda bi pokajanje, vera u spasenje i Hristova misija na zemlji bila uzaludni? Ako smo svi mi gresni, a jesmo, ko je po Bozjoj volji onda?  

Galimatijas nadri filozofskog recnika ili lupetanje bez smisla da impresionira neuk narod se nastavlja:

“Skrusena srca klanjamo se neogranicenoj velicini Reci Bozje, prihvatamo sveobuhvatajucu sirinu Boga Logosa koji se ne postide nas i nase gresne ljudske prirode i sav se ovaploti u nju radi naseg spasenja. Hristos, jedina istinita Svetlost ovoga sveta, zarkom toplotom Sunca Njegove utelovljene ljubavi, obasja nas i nasu zajednicu”.

Zar je Bog samo Logos ili uopste Logos, olicenje dobra i zla? Zar i zlo kod Boga postoji Irineju? I o kojoj zajednici ti govoris? Za Irineja koji Boga spusta na nivo Logos navodim pravu definiciju Logosa:

“LOGOS (grcki) – rec, govor; um, razum, moc misljenja i rasudjivanja; odnos; u stojickoj filozofiji: bozanski razum koji vlada vasionom i prozima je; u jevrejsko/aleksandrijskoj religioznoj filozofiji; bozanska stvaralacka snaga i providjenje; Po Heraklitu: Sve tece ali otac ili kralj ovoga toka je rat, tj opreka suprotnosti. U vecnom unistenju i ponovnom stvaranju vlada nepromenjivo jedinstvo-logos, svetski um ili svetski zakon.”

“Bog Logos” zbuni jednu nasu vernicu u Crkvi nakon citanja Irinejeve Bozicne Cestitke pa tiho  upita okolni narod: “Jel to neki nas Novi Bog”?, ali svi je pogledase nekako “Belo” i jadnica ne dobi odgovor.

Da li je Irinej mogao bolje srociti Bozicnu Cestitku nego sto je ova gore?

Apsolutno ne, u vreme kada se Srpska Pravoslavna Crkva reformise kroz Ekumenizam, nakon potpisivanja Ravenskog Sporazuma ( gde je potvrdjen primat Pape), propovedanje katolicke vere, prihvatanje preradjenog Svetog Pisma. Tu nauku je Irinej primio kao student na Jezuitskom koledzu kao i mnoge Vladike u vrhu SPC i sadasnji glavni kandidati za Patrijarha SPC skolovani u Rimu.

Da bude Bozicna Cestitka kompletna i u duhu njegove “Vladicanske Svetlosti”, verovatno da naplati  svoje zasluge u preobracanju Pravoslavlja u katolicanstvo, ovaj sluga reformisane ekumenisticke SPC ispostavi racun na kraju Bozicne Cestitke (vidi prilog)?

Pre 150 godina poznati srpski knjizevnik Ljubomir Nenadovic (sin Prote Mateje Nenandovica)  povodom istog pokusaja reforme srpske duhovnosti od strane Rima napisa:

“I podiže se nauka Hristova iz Jerusalima, kao sunce iz mora, da obasja zemlju, da uništi svako tiranstvo i svaku čovekovu nečovečnost, i da osnuje društvo ljudsko na ljubavi prema bližnjima.

Rim i njegovi idoli i pristeri, potreseni iz osnova takvom istinom, zatreptiše i raspeše Hrista i njegove najbolje učenike; a hiljadama onih što su u nauci Hristovoj spasenje i utehe tražili, pobiše ili ih divljim zverovima predadoše. No zalud! Rim je u toj borbi pao.

Kad kažem da je Rim u toj borbi pao, neistinu govorim. On i sada vlada. Njegovo carstvo dalje se sada prostire nego što je bilo kad su cezari po njegovim ulicama hodali. Njegovo oružje nije više od gvožđa. Rim, kad je postao nemoćan da silom grabi, on otima; kao bolestan lav, pretvori se u samu blagost i dobrotu, pretvori se u svetinju. Kad vidi da mu se uzalud protiv hrišćanstva boriti, pretvori se u najžešćeg hrišćanina: prelije Jupiterovu statuu u kip svetoga Petra, koga je on na krst raspeo; hram što je Pompej podigao Minervi, pretvori u crkvu što se sada zove Sveta Marija Minerva; od Panteona načini crkvu Majci Božjoj i svetim mučenicima koje je on – Rim pomorio; na nehrišćanske obeliske i stubove podigne krstove i kipove apostola; od Jupiterova hrama postane crkva Marije Kapitolske; a od templa Apolonova — svetoga Apolinarija. Hram Bakusov posveti Rim svetom Stevanu, a templo Divina Vesta — svetom Todoru; od templa Konkordija, što je Kamil podigao za spomen pomirenja između patricija i naroda, i gde je senat pokatkad držao sednice — svetom Sergiju; od stubova Herkulovoga hrama podigne crkvu svetome Nikoli. — Rim je prekrojio odeždu u kojoj je služio idolima, uzeo je krst u ruke, okrenuo se na sve četiri strane sveta i povikao: „Narodi, ja sam na zemlji namesnik Isusa Hrista, jedinoga u Boga i jedinoga sina Božjeg, koji je za vas živeo i umro. Imam vlast otpuštati grehove. Ja sam posrednik između vas na zemlji i Boga na nebu. Briga o dušama vašim meni je predata; ključevi od raja u mojoj su ruci. Samo onaj koji u svaku moju reč veruje i mene sluša, biće spasen, i živeće večito u carstvu nebeskome. Narodi, ko se meni protivi, taj se protivi Bogu i Njegovom sinu!“ — I narodi, od vekova naviknuti da slušaju glas Rima, pokloniše se i rekoše: „Upravljaj našim dušama i našom savešću: mi smo tvoji. Moli Boga za nas grešne!“ — I kraljevi, videći da Rim, koji je dosada gospodario i nad telom i nad dušom svih naroda, sada traži vladu samo nad ljudskim dušama, nisu se protivili; njima duše ne trebaju. I tako Rim pusti i utvrdi svoju vladu u pet delova sveta. To su njegove provincije, u kojima ne mora da plaća i da izdržava legione; on upravlja ovima, šalje im svoje naredbe i prima nebrojeno blago preko svojih namesnika. Dve stotine miliona duša njegove zapovesti i danas klečeći sluša. I kad se nađe kakav Hus, ili kakav Luter i Kalvin, te podigne svoj glas protiv Rima, koji svagda u ime Boga i Hrista, što god hoće i šta mu god ide u korist, govori i zapoveda, — onda kroz sav svet zagrmi iz Rima strahovita reč: „Otpadnici i bezbožnici umnožavaju se, narodi, ne dajte, hoće da padne Bog!“ — I na te krupne reči narodi polete na bojište u ime Onoga koji je neprestano govorio: „Ljubite svoje bližnje“ — krv se bližnjih potokom lije. Slabi čovek, koji nije kadar ni jednoga mrava da stvori, koji se jednako žali Bogu da mu pomogne, u fanatizmu svome na bojištu misli da on gine i bori se za održanje slave i prestola Onoga o kome veruju da je sunce i zvezde stvorio. A hrišćanski Rim spaljuje i muči dobre, učene i pravedne ljude, hrišćane, isto onako kao što ih je negda pred nogama svojih idola klao ili divljim zverima predavao. Ko je protivnik Rima i interesa njegovih kaluđera, mada je dobar hrišćanin, to je otpadnik od Boga.“ (Ljubomir P. Nenadović, Pisma iz Italije, – u Rimu, aprila 1851. 132-134 str. )

“Da bi coveka podsetio u razumevanju istine Bog je svim ljudima uputio upozorenje; Lud veruje svasta, a pametan pazi na svoje korake (Price 14.15)”.