logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво, Европа    Аутор: Владислав Б.Сотировић    1.280 пута прочитано    Датум: 15.04.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

srbosek.jpgСредином априла/травња месеца ове као и сваке друге године готово да су се поклопили датуми неколико круцијалних догађаја

Владислав Б. Сотировић, 14.04.2010

+++

из европске и српске повеснице из периода Другог светског рата 1939. г.-1945. г. – засигурно најмонструознијег периода прошлости Старог континента али пре свега најмонстуознијег по питању етноцида који је почињен над српским народом од стране Хрвата и „хрватског цвијећа”, тј. данашњих Силајџићевих и Изетбеговићевих Бошњака. Магнум Кримен (тј. „Велики Злочин”) над Србима је од свог формалног хрватско-бошњачко-усташког окончања маја 1945. г. па све до данашњих дана остао мање-више како у знанственом тако и у политичком смислу једноставно недодирљив а то пре свега стога јер се сами знанствени повесничари нису много претргли да истерају мак на конац сем часних изузетака као што је хрватски професор Виктор Новак на служби у Београду који се својом истоименом књигом бар персонално из моралних разлога поклонио сенима садистички побијених Срба од стране његових сународника. За разлику од знанственика Новака, „загорски сатрап” (према званичној и фалсификованој особној биографији родом из загорског села Кумровца од мајке римокатолкиње Словеначкиње и оца римокатолика Хрвата) Јосип Броз Тито за време читаве своје владавине од 35 година (дакле имао је 35 годишњих могућности) то не да није урадио већ му такав морални чин, по угледу нпр. на западнонемачког канцелара Вилија Бранта, није ни падао на памет као да му се гадило из дна душе на све што је српско (од Мирослављевог Јеванђеља које је поклонио неком афричком председнику на својим многобројним „путевима мира” па до фундаменталног опуса београдског професора Слободана Јовановића који је и као знанственик стављен на титоистички индекс забрањене литературе у „братство-јединственичкој” Великој Хрватској са прододатком Смедеревског санџака од Вардара па до Триглава) укључујући и невину српску крв која је обилато натапала територију Неовисне Државе Хрватске пуне четири године испод хрватског и бошњачког „србосека” а уз оркестрално дириговање Ватикана.

Први у овом „средњеаприлском низу” повесних згодовина из Другог светског рата је тренутно фамозни масакр у  Катинској шуми из 1940. г. када је стаљинистички НКВД (у преводу на српски језик и варијанту СДБ = Служба државне безбедности) ликвидирао око 22.000 пољских официра и многе припаднике интелектуалне елите пољског друштва. Овде је неопходно напоменути две ствари. Прво, НКВД је спроводио, како у овом конкретном тако и у многим другим случајевима, политику „пролетерског интернационализма” која је идеолошки бачена на папир од стране два еуронемачка Јеврејина у 19. столећу – Карла Маркса и Фридриха Енгелса, да би у првој половини наредног столећа ту идеологију преко окупиране и у црно умотане Русије од стране бољшевика политички у пракси спроводили на терену опет један Јеврејин – Владимир Иљич Уљанов (Лењин-Церебаум) и један кавкаски Грузинац – Јосиф Висарионович Џугашвили (Стаљин – човек од челика). Овај последњи је од Русије отцепио Јужну Осетију и Абхазију и припојио их својој отаџбини Грузији као што је и Јосип Броз отцепио КосМет од Србије и дао га Албанији а својим отаџбинама (по официјалном животопису) припојио Истру, Ријеку, Кварнерске отоке и Дубровник а када му је Моша Пијаде сугерисао да Крајину претвори у аутономну српску област по узору на КосМет истог избацио из радног кабинета. Друго, након окупације Србије у јесен 1944. г. од стране Титових прекодринаца интелектуална „сеча кнезова” по Србији од стране бољшевичких НКВД динариода се спроводи све до дана данашњег (тзв. „негативна селекција”) по угледу на Катинску шуму.

Десетог „травња” 1941. г. је основана бар на Балкану прва држава Ватикана под службеним називом „Неовисна држава Хрватска” (НДХ или исправније ГДХ = „Геноцидна Држава Хрвата” и „хрватског цвијећа”) која је као владара формално имала краља, Италијана али који никада у своју краљевину није крочио. Званична идеологија ове прве ватиканске балканске државе се базирала на познатој нацистичко-расистичкој идеологији „крви и тла” и „виших и нижих раса” по којој је све Србе са простора ГДХ требало затрти тако што би се трећина физичко-садистички побила, трећина протерала а последња трећина покатоличила и самим тим похрватила. О овој држави је најтачнији опис оставио др. Херман Нојбахер, Хитлеров опуномоћеник за Југоисточну Европу записавши у својим мемоарима да „Хрватски поход уништења православног српства спада у најсвирепије злочине целе светске историје”. Дакле још свирепији него немачки поход уништавања Јевреја или поход римокатоличке инквизиције у свом догматском обрачуну са идеолошким неистомишљеницима. Садистички примери иживљавања Хрвата и њиховог бошњачког цвијећа над српским цивилима пуне четири године су засигурно незабележени у дотадашњој као и досадашњој светској повесници (како по начину тако и по броју побијених) па се стога слободно може констатовати да је свако ко се након маја/свибња месеца 1945. г. самоидентификује по било којој основи са ГДХ и њеним наслеђем једноставно речено морална фукара илити багра. Иначе, ова ГДХ је била убедљиво највернији Хитлеров европски савезник у току читавог рата али и након капитулације Хитлеровог Трећег Рајха 8. маја 1945. г. јер је ГДХ постојала и функционисала све до 15. маја/свибња 1945. г., што ће рећи да су се Срби касапили од стране хрватске и бошњачке руке још недељу дана након званичног завршетка рата у Европи.

1ustase1.jpgНа дан оснутка ГДХ али четири године касније, тј. 10. априла 1945. г. извршен је пробој логораша у злогласном „логору за клање” у Јасеновцу, које је засигурно најгрозније стратишту не само у Другом светском рату, већ и у читавој историји човечанства а било је продукт хрватског ума и ватиканског благослова. У овај тзв. „Југословенски Аушвиц”, како га је назвао у својој књизи на енглеском Владимир Дедијер, није био дозвољен инспекторски улазак чак ни највишим немачким официрима али јесте одређеним титоистичким функционерима који су подносили рапорт Брозу о напретку „коначног решавања” српског питања на просторима „повијесне Хрватске”. Ипак се овде мора констатовати да је Дедијерово поистовећивање Јасеновца са Аушвицом (тј. трећег и првог логора смрти у Другом светском рату по броју убијених) неумесно обзиром на начин убијања у њима. Аушвиц се стога може слободно назвати „логором смрти” али Јасеновац засигурно не јер је то стратиште пре свега била „садистичка кланица за иживљавање” и Аушвиц је стога у односу на Јасеновац био Дизниленд или пак Центар за еутаназију с обзиром да је велика разлика да ли се некоме одузима живот сакаћењем, иживљавањем, „србосек” касапљењем или пак удисањем Циклона Б.

Два дана касније, тј. 12. априла 1945. г. Титова тзв. НОВЈ, тј. званично тада „Југословенска армија”, је пробила Сремски фронт. С обзиром ако знамо ко га је пробијао, зашто је пробијан и са каквим је последицама коначно пробијен намеће се логичан закључак да је Сремски фронт идејно био осмишљен и практично реализован од стране ума бившег аустро-угарског каплара (који је у Јајцу новембра 1943. г. сам себи пришио чак маршалске еполете) у функцији „српске Катинске шуме”. Наиме, Сремски фронт је пробијен по непотребну цену од најмање 13.000, како то каже званична комунистичка статистика док та цифра свесно и намерно жртвованих на Сремском фронту од стране нережимских истраживача иде и до 30.000 голобраде србијанске омладине. То је била, уједно, и једина права битка коју су Титове формације водиле против немачког Вермахта за читаве четири године „ратовања”, и која се завршила  егзекуцијом дела омладине из Србије. За аустро-угарског каплара је ипак ова „српска Катинска шума” имала вишеслојну ефективну битност због које је организована и коначно спроведена: 1) директним фронталним сударом са одлично науружаним, опремљеним и искусним снагама Вермахта желело се коначно пред сам крај рата показати победничким Савезницима да је и Тито ратовао против Немаца и тако скупити жељене моралне поене за верификацију насилног преотимања власти прво у Србији а затим и у читавој Југославији, 2) слањем омладине Србије на сремску кланицу кажњавала се читава Србија за подржавање домаћих српских четника-домаћина а не међународних несрпских авантуриста (тзв. „међународни олош” из Недићеве и Михаиловићеве реторике) а чији је Титов руководећи табор био препун, 3) затирањем српске омладине у „српској Катинској шуми” затирао се и морални отпор грађана Србије новом титоистичком прекодринском режиму у Србији са јасном поруком како ће да прођу сви непослушни, 4) сремска кланица је имала и улогу дахијске „сече кнезова” из 1804. г. јер се слањем цвета српског народа из Србије у сулудо изгинуће физички секао корен српског националног стабла како у самој Србији као матици српског народа али тако и у свим осталим српским земљама које су требале бити дате другима након рата, и 5) преко сремских и славонских равница Титови партизани су требали што пре да избију на југословенско-аустријску и југословенско-мађарску границу ради прикључења остатака Корушке, Међумурја и Прекомурја римокатоличкој Словенији и Хрватској. Дакле, србијански „Сремци” су требали да одраде за Словенце и Хрвате оно што су на другој страни у Истри и Трсту требали да одраде прекодрински Срби под паролом „Зона А, Зона Б биће наше обадве” (тј. биће преко српских костију укључене у Словенију и Хрватску) а све у функцији реализације предратних планова КПЈ о свођењу Србије у границе Берлинског конгреса из 1878. г. (што је и тренутна политика НАТО и ЕУ и њихових еуро-србијанских сателита).

Средином априла месеца тих ратних година се десио и један до сада вешто прикриван случај а то је да је 14. априла 1943. г. руководство В. Мачекове Хрватске сељачке странке (ХСС), које је иначе 10. травња 1941. г. отворено и јавно позвало хрватско пучанство да прихвати хрватски нацистички режим поглавника Анте Павелића и његову ГДХ, издало такође хрватском пучанству „Окружницу”, којом се од Хрвата отворено тражи: „Да ступају у редове народно-ослободилачког покрета, који је хрватски, јер је његово вођство у хрватским рукама. Под паролом демократских принципа, ми код Савезника морамо Србима избити из руку легитимацију коју данас имају”. Овај документ је иначе један од најбитнијих архивалија из повеснице Другог светског рата на тлу Југославије којим се доказује стварна позадина и суштина Титове НОВЈ и којим се објашњавају многи политички догађаји након његовог издавања (хрватској) јавности. Ова ХСС „Окружница” је издата након Стаљинградске битке која се директно надовезује на војне успехе Савезника у Северној Африци а којом је судбина читавог рата била запечаћена. Порука хрватском, тј. усташком, пучанству је апсолутно јасна: обзиром да је рат изгубљен у војном смислу потребно је бар легализовати етничко чишћење Липе Наше за послератни период у коме ће Хрвати владати читавом Југославијом. Додуше не усташки већ комунистички али Хрват је Хрват а сваки Хрват се бори искључиво за хрватске националне циљеве у овој или оној униформи. Најбезболнији и најефикаснији начин легализације недела ГХД у оквирима послератне хрватске Југославије је дакле прешалтовање хрватских постројби из табора хрватских усташа и домобрана у табор победничких комуниста под хрватским војно-политичким руководством. Када је средином 1943. г. након Курске битке исход рата дефинитивно постао јасан и само загребачко усташко руководство ГДХ издаје наређење Хрватима да мењају ознаке тј. да прелазе из усташа у партизане, што Хрвати како из усташких тако и из домобранских постројби здушно и извршавају с напоменом да су усташе из тактичких наобразби прво прелазиле формално у домобране па онда из домобрана у партизане. Тако се Брозов тзв. НОП омасовљује од средине 1943. г. и постаје на крају рата четврта војна сила у Европи, бар према самохвалисању самих комуниста. Дакле, хрватско-бошњачко-усташко-домобранским омасовљавањем јединица Титових партизана постизало се неколико крупних хрватско-националних политичких циљева: 1) пре свега се легализовао Магнум Кримен који су Хрвати и њихово цвијеће до тада починили и који ће још до краја рата да почине над Србима на просторима ГДХ, тј. западно од Дрине, обзиром да у случају хрватске победе са титовкама и петокракама на главама на сцену послератне хрватске (и словеначке) федеративне Југославије ступа политика Брозовог „братства и јединства” тј. општег помирења и закопавања ратних секира али уз признавање де факто затеченог стања а стање је било такво да је на крају рата фалио читав један милион Срба док се на просторима Брозове послератне Хрватске број српског становништва буквално преполовио: од 24% из 1940. г. на 12% након Магнум Кримена, 2)  превођењем Хрвата из усташко-домобранског табора у Брозове партизане истима се давала уникална шанса да дивљају по окупираној Србији од јесени 1944. г. па надаље. Колико је ових домобрана и усташа учествовало у титоистичком „ослобађању” Србије у јесен 1944. г. није од стране повесне науке до сада утврђено пре свега да се истина не би открила тако да тај знанствени задатак остаје у аманету некој следећој генерацији повесничара али се нпр. зна да је један од тих хрватских пребега који је дисциплиновао четничку Србију био стриц Стипа Месића – истог оног Месића који је певао усташке песме почетком деведесетих година по хрватским клубовима у Аустралији. Колики је био удео усташа у титоистичким редарственим формацијама на Голом Отоку такође остаје да се накнадно утврди, 3) читава Хрватска и сви Хрвати са све својим цвијећем се на тај начин преводе из табора поражених у табор победника након рата (исто што је урађено и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. г.). Дакле, највернији Хитлерови савезници, најноторнији садистички кољачи у читавој светској повести након рата постају „антифашисти” са све припадајућим наградама и правима. Једна од тих награда су биле Истра, Кварнерски отоци, Ријека и Задар које је „фашистичка” Италија морала да уступи „антифашистичкој” Хрватској којој је успуд придодат и српски (у сваком случају не хрватски) Дубровник. Од „фашистичке” Мађарске титоистичка Словенија и Хрватска су добиле Међумурје и Прекомурје док су од Србије у исто то време отргнути КосМет и Војводина, и 4) омасовљавањем партизанског покрета усташко-домобранским бојовницима се тај покрет могао Савезницима приказивати као опште југословенски а не само као српски као што је то и био све до средине 1943. г. У конкретном хрватском случају, политички циљ је јасно видљив: тврђењем да је партизански покрет био и хрватски (нпр. загребачки повесничар Биланџић) све тековине тог покрета припадају подједнако и Хрватима исто као и свим осталим Југословенима. На другој страни, на овакав начин се сатанизују Срби-домаћини у Михаиловићевим четничким формацијама као „сарадници окупатора” док се преведени Хрвати и „хрватско цвијеће” усташе и домобрани представљају као „антифашисти” са крајњим консеквенцама да се свим Србима прилепи етикета „фашиста” а свим Хрватима и њиховом бошњачко-муслиманском цвијећу налепница „антифашиста” (тзв. „Сребренички синдром”).

115-ustase-sa-srpskom-glavom.PNGЗа послератну рехабилитацију ГДХ у Југославији и легализацију етноцида над Србима који је почињен на просторима ГДХ су заслужна два саборца: Јосип Броз Тито и његов генерал др. повијести Фрањо Туђман. Први је ослободио Хрватску и Хрвате од авети Јасеновца, који је постао табу тема за јавне разговоре и писања а сам комплекс јасеновачке кланице редизајниран у голф игралиште или јавни парк за рекреацију и разоноду са једним усташким спомеником у облику распукле руже која се састоји од четири слова „У” која гледају на све четири стране света. Затирање јавне истине о јасеновачкој кланици се политички спроводило преко службено верификоване терминологије која се могла користити а која се сводила на то да су у овом логору фашисти убијали антифашисте. Остаје такође необорива чињеница да су у јесен 1944. г. Титови партизани, уместо да из Босне крену у оближњу Славонију и ослободе јасеновачку кућу смрти, исту ту Босну прегазили с једног краја на други да би напали Југословенску Војску у Отаџбини у далекој Србији и уз помоћ Стаљинове Црвене Армије која је у споразуму са Титом прешла Дунав заузму Београд и Србију уз тродневно играње Козарачког кола на данашњем Тргу Републике у Београду. Када су ти исти партизани након „Београдске” и „Сремске” операције некако ипак успели да се догегају до испред улазних врата у „Сабирни логор бр. III Радне службе усташке обране” испред њих се заустављају на неколико дана како би усташе имале довољно времена да колико-толико униште архиву и друге трагове свог четворогодишњег крвавог пира и наравно безбедно напусте логор. Нешто слично су и Црвеноармејци урадили пред Варшавским гетом 1944. г. Када напокон Титови партизани улазе у круг логора Јасеновца у њему не затичу ни једног џелата а локалном хрватском становништву се након тога дају одрешене руке да односе материјал из логора за изградњу приватних објеката. И из тог разлога се Јасеновац не може упоређивати са Аушвицом јер је за разлику од овог последњег Јасеновац потпуно девастиран односно декомпонован тако да данас не постоје никакви материјални трагови да је ту било најстрашније људско стратиште у читавој повести људског рода. Велики део остатка архивске грађе и експоната су Туђманове усташе докусуриле за време окупације Јасеновца од стране Зенги 1991. г. Дакле, Јасеновац није никада био „ослобођен” од стране партизана како се то званично представљало већ су титоисти ушли у напуштену кланицу и након тога све урадили да се хрватски крвави трагови Магнум Кримена над Србима избришу и забораве као да их никад није ни било.

Суштину Титове политике „братства и јединства” можемо схватити и на једном ратном и на једном послератном примеру мада их наравно има знатно више. Када је у Љубљани 1945. г. један титоистички пуковник Србин казнио петорицу хрватских партизана јер су се јавно хвалили да су били пре партизана Павелићеве усташе, сам Броз се хитно створио пред стројем и ражаловао пуковника. Већ је иначе познато да Тито за својих 35 година страховладе није никада дошао на комеморацију јасеновачким жртвама која се обележавала сваке године али је ревносно исто тако сваке године пропутовљавао разноразне светске континенте а у неким земљама је био и по неколико пута што из државничких што из сафари разлога. Иначе, Тито је лично издао наређење партизанским јединицама да у наступу кроз Славонију не дирају католичку цркву у Ђакову али сличну наредбу није никада издао у вези са српским манастирима на КосМету. У сваком случају, како за време тако и након рата основни циљ Титове политике „братства и јединства” се сводио на заштиту Хрватске и Хрвата од оправдане српске освете.

Тито је након рата настојао по сваку цену да ухвати генерала Михаиловића како би му се судило пред „народним судом” што му је коначно и пошло за руком. Орден који су САД доделиле посмртно Михаиловићу (сличан орден Михаиловић је добио и од француског генерала Шарла Де Гола) није смео да се преда његовим наследницима. Међутим, за сво време тридесетпетогодишње Титове диктатуре Брозов режим није ништа урадио да се кључни хрватски нацисти попут пре свега поглавника Анте Павелића изруче руци правде а који су лагодно живели у иностранству. То је нпр. случај са „хрватским Ајхманом” – Андријом Артуковићем који је мирно живео у својој вили насред Лос Анђелеса и нико није ни покушавао да га изручи Југославији јер званична Титославија то није ни тражила. Да је Броз употребио и један промил енергије коју је потрошио на хватање и сатанизацију генерала Михаиловића, да приведе Артуковића правди, данас би свет имао другојачију представу о стварном стању ствари на терену у Југославији за време Другог светског рата што би се свакако адекватно одразило и на ставове појединих западних влада или пак јавног мњења на процес нестанка Југославије почетком деведесетих. Међутим, уместо да се јавно суди усташким, тј. хрватским и бошњачким, крвницима судило се генералу Михаиловићу тј. Србима и Србији и то у сред Београда уз директне радио преносе.

Коначну рехабилитацију ГДХ је спровео „демократа” Фрањо  Туђман а која се директно надовезује на Титову рехабилитацију хрватског Магнум Кримена. Оно што Тито није хтео да уради урадио је Туђман, тј. довео је Артуковића у Југославију, тј. у Хрватску, односно у земљу у којој је овај и починио злочине. Али, када је Артуковић доведен у Хрватску од стане Туђмана који је такође био усташки бојовник у првим ратним месецима пре него што је на позив оца прешао у Титове партизане? „Хрватски Ајхман” је доведен онда када је био на самрти и то зато да умре и буде сахрањен у својој отаџбини и то у усташкој униформи, истој оној у којој је и вршио своје монструозне злочине над Србима. Туђман је у Загребу организовао судску фарсу на крају које је Артуковић коначно осуђен, али веровали или не, због убиства 15 партизана!!! Наравно, оваквом скандалозном судском пресудом су постигнути битни конкретни политички резултати: 1) Туђманов режим се могао представити међународном фактору као демократски и антифашистички и тако забашурити своје право усташко лице, 2) партизански покрет из Другог светског рата се могао представити као антифашистички, тј. покрет који се борио против фашистичких усташа и осталих фашиста-нациста а што је била ординарна лаж која је постала озакоњена истина у Титославији преко механизама испирања мозгова кроз филтере јавних информативно-образованих сервиса (о документованој сарадњи партизана са усташама и Немцима видети нпр: Милорад Козић, „Четници Косте Пећанца”, Просвета, Ниш, 2004 и Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Погледи, Крагујевац, 2006). И на крају, 3) Артуковићево учешће у етноциду над Србима, Ромима и Јеврејима је оваквом срамном пресудом једноставно игнорисано са политичким циљем да се истина о Магнум Кримену избрише јер уколико нема судског поступка за те злочине они се једноставно нису ни догодили. То би нпр. било идентично када би се Ајхману судило за 15 убијених немачких комуниста. Иначе, Туђманова „демокрацијска” Хрватска је поред Артуковића довела и доста других његових колега усташа из емиграције који су се у новој Хрватској легализовали уживајући чак и државне пензије и добијајући државну бригу и смештај од стране Туђмановог режима. Такав је нпр. случај са усташком кољачицом Надом Шакић која је била управница женског дела касапнице у Јасеновцу и која је својим рукама клала српске затворенице. Усташица Шакић након доласка у Туђманову Хрватску живи у луксузном апартману једног загребачког старачког дома о државном трошку. Таква Туђманова усташка политика је сасвим схватљива ако се узме у обзир да је овај Титов генерал јавно пред препуном салом и камерама као председник Хрватске демократске заједнице (ХДЗ = Хрватска до Земуна) у предизборној кампањи изјавио да је Павелићева ГДХ била израз тежњи и жудњи хрватског народа. И био је у праву. Хрвати су и тада као и за време Туђмана не само желели већ и здушно учествовали у Магнум Кримену.

93-lipa-nasa-u-plamenu.jpgНа крају, у јеку пропаганде из Тадићевог Београда да је коначно дошло време за српско-хрватско повијесно помирење, еуро-војвођански „Данас” је 12. априла 2010. г. на страници 6.-ој објавио чланак Хрвата Давора Бутковића: „Хрватска се не треба испричавати због НДХ” а који је јасно темпиран у правцу легализације затирања Срба с леве стране реке Дрине настављајући политику Јосипа Броза Тита и Фрање Туђмана на негацији хрватског Магнум Кримена. Аутор, наиме тврди да је сувремена Хрватска и хрватска демокрација заснована не на ГДХ већ на одлукама ЗАВНОХ-а из 1943. г. што ће рећи да је Туђманова Хрватска легални наследник Титове ЗАВНОХ-овске Хрватске а не Павелићеве усташке ГДХ. Наравно, све у циљу негирања било каквих моралних и легитимних права Срба на било какав вид ратне одштете за повесни етноцид од пре 60 година (а који је скоро окончан „Олујом” из коловоза 1995. г.) а који су управо његови сународници починили и који је до сада остао незапамћен по својој садистичкој свирепости у повести људског рода. Уколико проанализирамо Бутковићеве непримерне и апсолутно једнострано-пристрасне ставове долазимо до следећег закључка: тзв. Прво заседање  ЗАВНОХ-а је одржано 13. и 14. јуна, 1943. г. што ће рећи баш у време  билатералног споразума о сарадњи Немаца са партизанима у оквиру политике „Мартовских преговора”. У то време, тј. тог јуна 1943. г. етнички Хрвати (дакле не пучанство са простора Хрватске!) су представљали занемарљиво мали корпус у оквиру патизанских оружаних формација иако су били готово искључиво „руководећи кадар”, како су то сами и истицали. Тек касније се удео етничких Хрвата у партизанима постепено повећавао али као што смо то и видели планским прешалтовањем из усташко-домобранских постројби. Дакле, ако је ЗАВНОХ некога представљао тог јуна 1943. г. то сигурно нису биле етно-хрватске „антифашистичке  снаге”, како  то наводи Давор Бутковић јер су тада етно-Хрвати заједно са својим цвијећем превасходно били у кољачким постројбама поглавника Анте Павелића. Ако је тај ЗАВНОХ икога представљао са простора касније титоистичке Хрватске то су пре свега били хрваћански Срби и то они који су преживели хрватски „србосек” а чији су потомци пола столећа касније с правом пљунули на Туђманову шаховницу скинуту са улазних врата у јасеновачку касапницу и узели оружје у руке да се одбране од нове демонокрацијске ГДХ (која је поред усташке шаховнице озаконила и усташку валуту „куну”) прогласивши tadicpapa_fv.jpgсвоју сопствену државу Републику српску Крајину како би се занавек одвојили од хрватског геноцидног бића. Тадићева иницијатива и тајни преговори са хрватским председником Јосиповићем о трајном билатералном помирењу Срба и Хрвата нема за циљ ништа друго већ финализацију Брозове и Туђманове политике легализације хрватског Магнум Кримена. Остаће на крају ипак бар негде записано да су у другој половини 20.-ог и почетком 21.-столећа четири Хрвата (Броз, Туђман, Тадић и Јосиповић) успели да легализују етноцид над Србима спроведеним средином 20-ог века од стране друга четири Хрвата (Павелића, Артуковића, Филиповић-Мајсторовића и Будака).

________________________________

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

Serbian Patriotic Front

promoteit-890996208_16.jpg

http://srbskipatriotskifront.webs.com




1 коментар у вези “Legalizacija hrvatskog “Magnum Crimen”-a”
  1. Zahvalni smo Vladislavu B. Sotirovicu na ovako iscrpnom clanku sa kojim nas jos jednom uverio o volsebnom radu i vodjenju Srbije i Srpskog naroda od strane titica Borisa Tadica.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo