Вести

Тренутак Светрајања Верске Истине!
Овде на земљи, пред нашим очима, усред материјалне стварности живота који свакодневно живимо…

за новинар.де Часлав М. Дамјановић; 13.04.2010

+++

Свети Дух је озарио побожни ход по мукама владике Артемија, малог растом али духовног горостаса, а моћ Божије Промисли је узвишену побожност владике Артемија преобразио у узвишену Благовест Светог Духа… овај тренутак Живота преобразио се у непроцењиви Тренутак Светрајања Верске Истине.

Да ли доживљавамо ову озареност Светим Духом и узвишеност једног од нас? Да ли смо свесни да се ишта збива? Да ли уопште примећујемо Тренутак Верске Истине? Или не?

То је изазов сваком од нас… изазов нивоу духовног у нама… изазов стваралачкој слободи и дубини интелектуалног домета сваког од нас… То – да ли примећујемо или не – тај изазов разлучује наш живот од дана Постања – да ли се доиста живи? Или се покорно животари? Или се злобно животињари?

Није суштина узвишености овог Верског Тренутка “неуралгична“ паника “обезбожених“ узурпатора српске Цркве… нити немоћ “неуралгичара“ пред узвишеношћу Побожности владике Артемије… Као што Каифа, и тезге, и Пилат, и Јуда… нису били суштина Распећа – ни суштина овог Верског Тренутка није разобличење, нити тим разобличењем коначно спасење од Јудиног некадашњег и садашњег издајства… није чак нити завршетак свих издајстава која су уследила током два миленијума, на челу са издајством Ватикана који се лажно шепури хришћанством маскирајући се злоупотребом Имена, Знамења и Тестамента Божијег Сина…
Не…
Суштина овог Верског Тренутка, која доиста траје од Исусовог хода по мукама са трновим венцем… непрестано од Његовог Распећа… непрестано од Његовог Васркса – јесте суштина Вера која доиста траје у нама, која нас доиста чини оним што јесмо… сведоцима… одговорним да покажемо и докажемо шта смо и какви смо… да ли смо радосни и захвални… или смо Јуде који не примећују… или смо још и гори изроди који злурадо преламају Љубав Одговорности Сведочења – у јерес животињарења.

Љубав Одговорности Сведочења са Светог Косова – чију Светост српске оданости Божијој Правди и српског стваралаштва Божије Истине каљају у симбол Издаје Веровања у Бога – Побожност владике Артемија преобразила је као некаквим чудом невиђеним из Свете Грачанице у Свете Ћелије… у српски манастир у којем је Богу побожно служио Благоје, рођен на Благовести 1894. лета Господњег, којег Отац Спиридон и Мајка Анастасија по рођењу и крстише по том Божијем Сведочанству Благовести – Преподобни Јустин Ћелијски. који, Божјим Промислом… и умре на Благовести – преобразила је у Свете Ћелије одакле потече и свети Николај Велимировић који подвиже Благовест Светосавља у најузвишеније стваралаштво Правог Славља Веровања у Бога.

Међутим… ни Истина нити часност Правде Крста Божијег, нити озарење побожности владике Артемија Светим Духом и подвижење његовог хода по мукама у Тренутак Верске Истине – нису никакво “чудо невиђено“.
Напротив…

То је Моћ Вере.
То је Моћ хришћанске Вере.
То је Моћ Вере Правог Славља.
То је Моћ која Милошћу Божјом траје живот човеков, и која, Милошћу Божјом – траје живот Србинов.
Та Моћ није никакво “чудо“ нити нешто “невиђено“ јер – није тумачење. И зато што ту Моћ Промисли Милости Божије не могу начети никаква тумачења – зато је Вера неразорива и залуђеност изрода тумачењима – пропада већ миленијумима у бездан немоћи.

Благовести у Ћелијама……и паника Јудиних јеретичара

На огромном собрању искреног српског народа на овогодишњим Благовестима у Манастиру Ћелије било је дирљиво и потресно како су многи верници такорећи прескакали један другог “да би добили благослов од владике Артемија“ тако да су се “чак и старе монахиње са муком пробијале кроз масу верника да узму благослов…“
Ова српска искреност исказују озареност Верског Тренутка Светим Духом – али… само до извесне мере… јер већ “на самом почетку Литургије“, када је ђакон у јектенију поменуо и владику Рашко-призренског Артемија – дрека епископа Атанасија заори се чак “до краја цркве“:

“Само Владика Артемије! Ништа друго!“

А само до извесне мере и зато што је епископ Иринеј Буловић служио “мимо типика“, и иако је хор “покушао да покрије његово гласно читање“ – хор није успео јер је епископ Буловић намерно чекао “да хор заврши“ – “па би тек онда почео.“

Оба испада значе намерно, па чак и злонамерно, па чак и безобзирно – провоцирање… провоцирање кога?
Провоцирање верника!

Али… па зашто би православни владике провоцирали православне вернике? Да ли због чежње верника за благословом владике Артемија? Или зато што им се учини да је ђакон у јектенију назвавши владику Артемија владиком рашко-призренске епархије – тиме изрекао протест због свргавања владике Артемија? Или… да ли провокација епископа Буловића служењем “мимо типика“ и не дозвољавањем хору да “покрије његово гласно читање“, и скарадна дрека епископа Атанасија… да ли изискују трагање за стварнијим разлозима?

После Литургије, на гробу Светог Јустина, након резања славског колача – Благовести су манастирска слава Ћелија – народ је наставио да “буквално јури владику Артемија за благослов“, па чак и “док је ишао ка конаку“, са задивљујућом смиреношћу, верници су га “опкољавали и нису му дали да направи ни корак“ и “пружали му гласну подршку.“ А епископи Теодосије и Атанасије корачали су свега пар метара испред владике Артемија као да ништа не примећују… а “није за веровати да нису видели шта се иза њих дешава“ – да ли је одговор на трагање за стварним разлогом њиховог провоцирања то да је Верска подршка Верника Верској Истини – коју су верници изразили у Ћелијама подршком владики Артемију – била још “величанственија“ од оне која је трајала “од Великог Петка до Васкрсњег Уторка у манастиру Фенек“, где су “реке људи долазиле да узму благослов од владике Артемија“? (1)

Други извештаји су још злокобнији – чини се да није у питању само обична провокација – јер су епископи Атанасије и Теодосије дојурили у Ћелије већ на вече пре Благовести, и епископ Атанасије је упао на бдење и почео да бесни и да се дере, наводно “исправљајући свештенство и монахиње“ – а уствари тероришући присутне, тако да је доста увређених верника натерао да “напусте бдење пре краја“, и оставе “монахиње у шоку“. (2) Његовом дреком на бдењу доминирала је претња владики Артемију:

“Нека се не нада да ће Сабор укинути одлуку Синода!“

То значи да епископ Атанасије “зна одлуку Сабора – пре Сабора, исто као што је договорио одлуку Синода – пре седнице Синода!“ (3)

Тврдња да су епископи Атанасије и Теодосије “кивни због оноликог народа на Васкрсу у манастиру Фенек“ – а да они нису успели “да се саберу ни једну трећину тога“ (4) доводи до закључка да Владика Артемије јесте заточен и да нема слободу кретања, и да је за Ускрс био “пуштен“ само зато „да се јавности замажу очи“, и да тамничари нису очекивали оволики одзив верника и да су зато и дотрчали у Ћелије, и да је зато заиста епископ Атанасије изгледао “изгубљен и изобличен“, и као “да је сам ђаво у њему“ – “прогонио све православно“…

Било како беше… одговор у односу на вернике и владику Артемија – очигледно је поштено изражавање православне Вере!

А одговор у односу епископоа Буловића и његово “службено надлежно“ лармало – епископа Атанасија – да се не ради само о безумљу и мржњи – већ о згражавању:

Узурпатори се згражавају од искреног изражавања Вере!
Узурпатори се згражавају од изражавања – Правог Славља!

Тужно је рећи, али… згражавање од изражавања Вере је посрнуће – а посрнуће је јерес! А јерес намеће веђ постављено питање:

Зашто су узурпатори уопште дотрчали у Ћелије?

Да ли зато што је изражавање Вере прекинуло – “блокаду мозгова“?
Верник, који је у коментару употребио овај израз, поштено и искрено верује да верни народ “може помоћи опоменом“ – и да та опомена није никаква “мржња“ – већ да се мора схватити као оно што заиста јесте – као искрена “опомена!“ (5)

Према томе, осим да злобно провоцирају, зашто узурпатори уопште дођоше?

“Зашто да народ буде као дрва која ће се спалити?“

То питање је давно поставио владика Николај Велимировић!

Према томе… да ли узурпатори дођоше зато што и верни народ и задивљујућу смиреност владике Артемија – сматрају за “дрва“ за спаљивање – зато што сматрају да спаљивањем могу да одрже “блокаду мозгова“ – зато што Народ-Вернике не схватише као – “опомену“ – него као “мржњу“?

Међутим… ко је тај који искрену “опомену“ Вере – поштену “опомену“ Праведне Чистоте Православне Вере – схвата као Мржњу?
Тако Веру схвата само онај ко Веру – мрзи!
Тако схвата само онај ко Веру – спаљује!
Тако хришћанин – не схвата:

Хришћанин Православац не схвата тако јер – не мрзи!

Тако схвата само онај ко “мозгове блокира“ – само онај ко “мозгове блокира“ зато да би Веру завео нa странпутицу – само онај којем је у души једино чењња за ужитком церемонијалног спаљивања…

И зато… баш зато… у име суштине узвишености овог Верског Тренутка… на истој овој земљи Божијој српских Ћелија и Лелића – на којој Саблазан Злобе оскрнави Светињу Благовести – на тој земљи српској упита се недавно Свети Николај Велимировић:
“Зар је народ крив ако га безбожне старешине и лажни пророци заводе странпутицом?“ И даде наравно мудар духовни одговор:

“Није народ крив у оноликој мери као његове старешине и лажни пророци, али је крив у извесној мери јер и народу је Бог дао да зна прави пут кроз савест и кроз проповед Божје речи, те народ не би требало да слепо следује својим слепим вођама, када га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божијег закона.“

И баш зато – на Благовести Верског Тренутка Истине – баш зато што верни народ схвата и живи суштином Верске Истине – баш зато је верни народ искрено и поштено и праведно – “опоменуо“ да неће да “слепо следује слепе вође“, да неће да га слепи “воде путевима лажним“, да неће да га “лажни пророци“ – “удаљују од Бога и Божијег закона.“

И баш зато – на истој тој земљи Божијој српских Ћелија и Лелића, рече Ава изродима некадашњим “сад знаш да је Србин и во који се отели у Србији, али није православан, јер је во“ (6) – и као да Ава рече то овим данас изродима окупљеним на његовом гробу – јер наставивши прогонство Авино свргавањем владике Артемија – наставише свргавање Вере… наставише свргавање Бога.

Шенлук

Да… настављају “волови“ шенлук… настављајући да мрзе узвишену Побожност владике Артемија – укаљаше мржњом Благовест у Ћелијама које Озареност Светог Духа преобрази у Тренутак Верске Истине.

Тај шенлук мржње и злобе је оно што је доиста “чудо“. Нажалост међу Србима је то “чудо“ злобе и мржње све уобичајеније… тај шенлук немуштих изрода који се батргају да “блокирањем мозгова“ – “блокирају“ стварност…
…а о томе поје и већ рођена народска песма:

“Ој Зоране ватиканска слуго, шта учини у Лелићу туго?“
“Уби оца, а уби и брата уз садејству браће ти џелата!“
“За стид не знаш, за срам не познајеш отпадништву својем се предајеш,“
“Баш на Благовести доживјесмо саблазне бесвести“

“Покрај светитеља у храм лелијског Светог Архангела упаде банда ватиканског прогонитеља.“

Поје и Ћелије, поје и Лелићи, поји и Грачаница, поји земља српска… поје народски – онако како је свагда било – бити ће и сада – “чуваћемо наше православље, бранићемо српско светосавље!“ (7)

А изроди, слуђени мржњом, никако да схвате народску мудролију да “во који се отели у Србији“ – “није православан“ – “јер је во.“

Масакар Ускршњег поста

Репутација најкрвавијег гангстерског масакра да се насилно узапне Жезло Поглавника Злочинаца до недавно је припадала “Масакру на Светог Валентина“ (St. Valentine’s Day Massacre), када је Алфонсо Капоне са својом бандом побио противничку банду ватром из шмајсера у једној гаражи у Чикагу, на дан 14. фебруара 1929. године.
“Масакр Ускршњег Поста“ – криминално свргавање владике Артемија да би се Православље узапнуло под власт Жезла Ватикана – иако до сада хвала Богу још није било убијених – по криминалитету и садизму злочинства – превазилази Ал Капонеов “Масакар на Светог Валентина“.

Као што Ватикан “службено“ прокламованим “зидом тишине“ сакрива да је “Масакар на Светог Валентина“ истоветан Инквизицији – јер им је истоветно криминално узапињање Жезл Поглавника Злочинаца – тако Ватикан прикрива и “Масакр Ускршњег Поста“ и Тренутак Светрајања Верске Истине.

Разлог прикривања је криминална суштина Инквизиције:
Инквизиција није само свргавање силом са законитог и канонског трона, нити је само злочиначко отимање жезла, нити је само “скидање са списка“ живих, па чак ни само прозелитизам… напротив, Ватикан је јавно доказао масовним историјским покољима, а усташким покољем Срба и у савременом добу – да је суштина Инквизиције садизам уживања у проливању крви. А “Масакaр Ускршњег Поста“ јесте такође перверзно иживљавањe мржње садистичким уживањем у проливању крви – хришћанске православне крви.

Папска Енциклика обмана Ускрснућа!

Због истог разлога, уместо духовне и мудре православне светосавске речи, овогодишња Ускршња Порука потсећа на папску Енциклику. Бројна “потврђивања“ да Васкресење јесте “стварно“ даје понижавајући утисак некакве ТВ “расправе“ на којој се учесници невољно претварају као да “доказују“ да је Васкресење ипак, ипак ипак… стварно. “Потврђивања“ се завршавају цитатом да су “Истином о Христу и васкресењу, апостоли покорили “древни горди Рим“ и “галилејски, а не аристотеловски“ “пронели благовест са краја на крај васељене“ (Rim, 10, 18). То наводи на утисак да је разлог “потврђивања“ – демагогија. Хришћанство и Вера у Бога су се de facto пронели “са краја на крај васељене“! Међутим, нити проглашење хришћанства за државну религију Рима, нити Ватиканово такозвано хришћанство – нису “покорили“ “древни горди Рим“ – нити “галилејски“, нити “аристотеловски“ – што је само по себи фабрикација за замазивање очију, зато да би се таквом демагошком формулацијом “оправдало“ “Ватиканов хришћанство“ као доминантно хришћанство – иако – Ватиканова Свејерес није никаква нити “благовест“, нити хришћанство – јер је Ватикан – наметањем сопствене доминације над хришћанством – спровео “са краја на крај васељене“ – заиста доминацију “гордог Рима“ – ова отужна демагошка обмана уствари је усмерена директно против Православља као стварне суштине хришћанства.

Истицање пирамидалног значаја “двехиљадугодишње историје Цркве“ (8) – надовезује се на претходну демагошку обману, јер чињеница да се спис не односи ни на Историју Вере, ни на Историју Правог Славља Вере, ни на Историју Духовности, ни на Историју Истините Чистоте Веровања у Бога – доказује да Ускршњи спис јесте римокатоличка Енциклика – јер једино Установа Ватикан намеће историју цкрве као историју саме себе – наметајући тако себе као искључиву историју сопственог хришћанства! Тиме демагогија Енциклике “потврђује“ заправо глобалну “непогрешивост“ Установе Ватикан – проглашавајући је за “благовесност“ – насупрот Православљу – које то ѕаиста јесте.

Римокатоличка демагогија, која доминира патријарховим политичким изјавама од почетка, настављена је недавно када је патријарх поновио по ко зна који пут за РТРС Републике Српске да ће скуп планиран за 2013. годину у Нишу “бити највећи скуп свих хришћана“, и прилика “да се у нашем времену сагледа пут Цркве Христове“, и покушај да се сагледа могућност “да се путеви који су раздвајали, полако врате на један пут који и Црква и Господ желе, како би се испуниле ријечи Христове “да сви заједно буду“. (9)

Шта значи то “који и Црква и Господ желе? Зашто се прво каже шта “жели Црква“ – па тек после тога шта – “жели Господ“?

Да ли Господ мора да тражи одобрење од Ватикана?

И шта значи то да се “сагледа пут Цркве Христове“ – да би се “испуниле ријечи Христове“ – “да сви заједно буду“?
Па већ два миленујмa траје “пут Цркве Христове“ – како то да тек сада тај пут треба да се “сагледа“ и открије? Да ли је Ватикан та Установа која треба да Православљу то открије? Како то када је Ватикан једини иступио са тог пута којим хришћанство траје Православљем?

Зарад “сарадње православне са католичком црквом“, патријарх оцењује “да се најприје треба ослободити личног интереса“ – а да “затим том питању треба приступити принципом љубави Господње“, и да ће тим принципом „Христово јеванђеље“ тек наћи “нови пут ка људима, уму и срцу људском“. (10)

Очигледно је да патријарх под “личним интересом“ – не помишља на папин “лични интерес“! И “принцип љубави Господње“, и “принцип Христовог јеванђеља“ – јесу Вера и Веровање у Бога – та Вера и Љубав постоје и трају – не у Дарвиновим мајмунима и амебама – него у Љубави Вере којом живи Православље – а живот Вере није никаква апстракција коју тек треба пронаћи!

Према томе – ради се о демагогошкој обмани Православља.

Тврди се да “ослобођење од личног интереса“ и “принцип љубави“ треба да буду засновани на “међусобном уважавању и поштивању међусобних односа православних са нехришћанима“ (11) – али, пошто је безпоговорна историјска чињеница да се “међусобног уважавања и поштивања“ држала Вера Православна – a да се “међусобног уважавања и поштивања“ – није – није држао и не држи Установа Ватикан – демагогија противуречи саму себе – кога то патријарх сматра “православним“ – а кога “нехришћанима“? Кога… када сам патријарх каже да се “треба ослободити личног интереса“ – зарад „атмосфере нормалног суживота“ у којој би се “поштовали сви народи и сваки човек појединчно“ (12) – а на удару су искључиво православни народи – и то на удару од кога – од Установе Ватикан? Зато је Ватикан у својој немилосрдности, да би доказао да је папа “једино спасење“ – прогласио да је “Исус на небу“ – “судија без милости“ – и да “никоме није дозвољено да с молбом дође к Њему.“ (13) Па ако је Исус “без милости“ – у кога онда људи верују? Kоме се моле? Коме… кад ватиканов клер поседује искључиви аусвајс да општи са Исусом – и зато верницима дозвољава да се моле – само папи – и верују само у папу –зато што “изван римоктаоличке институције“ – “нема спасења!“ (14)

Исту скарадност заступа и познати екумениста, шабачки епископ Лаврентије, који у интервјуу за “Курир“, на питање “у којој мери је Црква спремна на промене“ – одговара:
“Црква ће тежити томе да се приближи свом народу!“
Али…
“Неће клечати пред њим.“
А зашто Црква неће клечати пред верницима – зато што “верник треба да буде свестан да је спасење потребно њему“ – “а не Цркви.“

Па шта је то што је потребно Цркви ако не спасење?
То је демагогија истоветна патријарховој о нео-откривању “пута Цркве Христове“, које је, по речима епископа Лаврентија, најављено “и пре устоличења“ патријарха… чиме?
“Скорим помирењем православља и католицизма“! (15)

“Помирење“ је наравно демагошка обмана:
Не ради се ни о каквом “помирењу“ – ради се о “покору“! О “покору“ коме? За Римокатоличку Догму покајање “не значи молити се Богу за опроштење, жалити због греха, желети да се остави грех“ – не – Римокатоличка Догма “потплаћује“ Бога са покором“ – Ватикан вернику “опрашта и одређује покору за његов грех. То значи да верник мора да измоли, на пример, 50 пута молитву “Здраво Марија“, или да упали свеће разним свецима, или да хода на коленима око цркве, или нешто слично… заиста, римокатолички систем је потпуно пагански и уперен против Бога, и у њему једноставно нема места за некога ко је искрено религиозан.“ (16)

Можда узурпаторима Српског Православља “покора“ и одговара баш зато што нису “искрено религиозни“ – можда баш зато и срозавају Православну Цркву у Установу Бласфемије којој је народ потребан само да јој буде “покора“, те баш због тога цркви – заправо тој установи – није ни потребно спасење…

Заиста… једини пројекат Ватикана откад постоји јесте да под лажном маском хришћанства – стави и Хришћанство и човекову потребу за Богом под своју Контролу, којом ће, као искључива “службена“ Установа за Догму – владати глобално – у име Антихриста!

А у Светом Писму пише: „Гле, како је лепо и дивно када браћа живе заједно!“ Када у чему живе заједно? Када живе заједно у Врлини Вере – једино тада живот заједно – јесте живот Благодати Божије! И баш зато је понављање изјаве да је “избор новог патријарха проведен по божјој вољи на начин како долкује моменту и мјесту избора…“ (17) – а иза чега се у задње време сакрио чак и епископ Атанасије – заиста скрнављење – јер очито Божија Воља не благосиља ни покору, ни стицање Жезла… ни Масакар Ускршњег Поста…

Свети владика Николај рече „Уби нас незнање!“ – а данас писци Енциклике не схватају да је “незнање“ – у њиховим главама – и заваравајући себе да је “незнање“ у главама верника – замишљају да тако могу да празноглаве вернике понизе у “покору“. Али… у Србиновој глави остаде здраво и живо знање о поштењу и о Чистоти Вере – зна Србин да Господ никад не рече “моје учење или смрт“ – зна Србин да је оно што је заиста “ново“ у узурпаторском рекламирању “новог јединства“ – заиста непогрешивост и неприкосновеност жезла “владара света“ – папе–“сунца“ – владара “универзума–свемира“ – “владара“ материјалног света…

Претње!

Ускршња Енциклика садржи и политичке претње недоличне најсветијем празнику Православља, смушено изражене у стилу типичног пискарања такозване “биговићевштине“.

Прва претња је захтев на послушност – управо на “покору“:
“…свето Јеванђеље нас опомиље да се клонимо “парасинагога“!

“Парасинагоге“ су сомнабулни израз епископа Атанасија – а не Јеванђеља – и у истом смислу је и њихово објашњење “што значи засебних окупљања секташког типа, као и лажних пророка и учитеља, јер они “долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви“. (Mt 17, 15) (18)

Проглашавање криминалног “Масакра Ускршњег Поста“ – “пастирском бригом“ – доказ је ватиканског садистичког понижавања и Верника, и Правог Славља Веравања у Бога, и Вере… која је прозвана некаквим – “православним наслеђеним предањем“.
Друга опомена је такође обмањивачка:

“Владика Атанасије… посећује народ и светиње широм Косова и Метохије“, и служи “у слози и једномишљу са свештенством и народом.“ (19)

Сомнабулну скарадност ове обмане најубедљивије жигошу верници:
“У вашој посланици… приказујете лаж као “чудо“ АД-министраторa Атанасијa “који служи у слози и једномислију са свештенством и народом“. “Наш народ је и за овако нешто знао да каже – “Господ је некада и преко магарице чинио чудеса“ јер “то “чудо“ које чини владика Атанасије видe само он и његов Синод!“ А “једино чудо из ове васкршње посланице које би стварно могло бити чудо“ је да “када илегални епископ Атанасије у име “љубави“ забрани Христа (литургију и причест) половини монаштва у једној епархији, и утамничи легалног епископа те епархије – онда је стварно “чудо“ како то он са њима врши службу “у слози и једномислију“? (20)

“Нови српски Патријарх Иринеј имао је једну моралну обавезу да се поштено извини свом српском народу што је са Синодом саблазнио на стотине хиљада верника СПЦ, када је донео одлуку о суспендовању владике Артемија на почетку великог поста.“ (21)

Извињење би наравно заиста било – “чудо“. Зато су у Енциклики врло политички, и врло спретно унапред предупређене притужбе верника:

“Хвала Богу, наш народ је решен да на овом светом олтару стоји и опстоји, верујући у Крст и васкрсење Христово и наше, чувајући се неслоге и не збуњујући се причама које не воде очувању вере и духовног и националног идентитета.“ (22)

Онај ко је окорео на сопствене неистине, онај ко не мари нити за очување Вере, нити за очување духовног и националног идентитета – тај којем уопште није стало до тога – тај себе најбоље објашњава – претећи нам – и кинђурећи претњу речима аспотола, да је претња у име “интереса јединства свете Цркве“ – не Вере него Цркве – и у име “интереса Заједнице и свеопштег добра“ – а говори заиста о “заједништву“ под Ватиканом – “да не будемо тврдоглави и непокорни (Tim 1, 9), оживљавајући “старе ране“ већ зацељених подела на телу наше светосавске цркве“. (23)

Оваква политичка демагогија је обмањивачка јер уопште није верска:
Верска Чистота Светосавског Православља – била је разлог поедле!
Та верска рана је оно што није “зацељено“!

Верска рана није “зацељена“ јер су узурпатори Цркве ти који “тврдоглаво“ настављају и њихову некадашњу посрнулост у јерес, и њихову јагму за отимачином материјалног! А и зато што је циљ њихове демонолошке обмане “зацељења“ заиста – “покорa“ Свејереси Ватикана, што доказује и закључак Енциклике:

“Данашњи човек, обремењен бригама овога света и заслепљен себичним потрошачким менталитетом, избегава да се суочи са тајном живота и смрти. “Проклета питања“ којима су се бавили великани људског духа, попут Достојевског и многих других, у наше време немају много следбеника. Сведоци смо, напротив, да све више долази до изражаја “цивилизација смрти“. (24)

А баш та “цивилизација смрти“ је баш оно Зло у које нас приводе присташе Свејереси – баш то је оно Зло од којег верници бране Чистоту Вере!

У овогодишњој ускршњој поруци, београдски надбискуп Станислав Хочевар, је прецизно трасирао патријархову Енциклику чињеницом да су ове године и православни и римокатолички Ускрс истог дана:
“Само Небо позива да верници са свих географских и историјских подручја, који исповедају наду у преображајућу снагу Исуса Христа, теже за новим јединством“. (25)

Небо позива? Зар то није доктринарна материјализација неба – потекла из звездочатачке вавилонско-јудејске астрологије да небом доминира положај звезда! Зар материјализација не значи да Небо није – није домен Господњег Духа и Промисла? Зар та материјализација није потврда Ватиканове Свејереси? Зар та материјализација не потврђује због чега демагогија Енциклике избегава чак и да наговести Веру и Веровање? Зар та материјализација неба не доказује обману “свејереси“ и њено саблазно скрнављење Бога, Светог Духа, и Православне Верске Духовности?

Највероватније је баш ово стварни разлог због којег су узурпатори Синода дотрчкарали на Благовести у Ћелије – пренеражени Божјом Светошћу Тренутка Светрајања Верске Истине. Вера је оно што ти ја кажем да је вера! А ти, господе, доста ти је и оволицно колицно смо ти одредили! То је дефиниција шегрта демонологије… зато су се пренеразили.

Ко је заиста “неуралгична тачка“

Патријарх упорно понавља да је “Србија незамислива без Косова и Метохије и тамошњих светиња “! У вези с тим, у Бањалуци је рекао да „ако би се то десило“ – а то се већ итекако “десило“ – “створила би се једна неуралгична тачка која ће увијек бити разлог неспоразума“ – “а то не користи ни нама ни нашим суседима, него треба наћи пут и начин гдје ћемо бити задовољни и ми и они“ – “који имају некакве интересе на Косову“ – и да је зато “будућност Косова и Метохије велико питање и искушење пред којим се налази српски народ“ те би стога “о том питању требало размислити хладном и присебном главом.“ (26)

Шта је неуралгично? Да ли “разлог неспоразума“? Да ли то што неспоразум “не користи ни нама ни нашим суседима“? Да ли то што треба да будемо “задовољни и ми“ и сви “који имају некакве интересе на Косову“? Да ли је због свега тога “будућност Косова велико искушење пред којим се налази српски народ“?

Овако говори неко ко, као ни о Вери Православној, и као ни о Српској Духовности – тако исто нема појма ни о Духовној вредности Косова и за Србе и за Право Славље… и зато, како то небројено пута изрече митрополит Амфилохије, пошто Срби нису дорасли да о томе “размисле хладном и присебном главом“ – о томе ће размислити списатељи Енциклике у заједници са „целом Црквом“ – чиме ће “наставити да чине оно што је у традицији и духу наше цркве на најбољи могући начин, ослањајући се на помоћ Божију“. (27)

Зар то не значи да је њихов “најбољи могући начин“ – онако како свргнуше владику Артемија? Онако како су поспешили “процес брисања историјског, културног и верског идентитета Срба на Косову и Метохији“ – због чега и јесу свргнули владику Артемија – како би и они, узурпатори – без владике Артемија комотно наставили “разбијање цркве као једине институције око које су се окупљали Срби“? (28)

Свакако да узурпатори то светогрђе нити учинише, нити га чине са “Божјом помоћи“ – јер “врло је могуће да се ствара некаква косовска православна црква“, пошто “на билбордима које су широм Косова истакли Кфор и власти Хашима Таћија, су фотографије једне џамије, неког римског споменика, и – Грачанице, а све то са заједничким потписом“:

“Сачувајмо косовску баштину.“ (29)

Тужно је, али… узурпатори нас једноставно фолирају са “Божијом помоћи“ – за њих то значи згодну фразу за залуђивање маса…

А заборавише присташе, који, оптуживши узвишену духовност владике Артемија за “лудило“ – да тиме оптужише и све нас за “лудило“ – и да тиме оптужише за “лудило“ чак и самог Господа… закићени лажним ћивотом “Божије помоћи“ заборавише да Србин зна да у њиховом сестринском Ватикану постоји одређени “Свети Уред“ за “кривоклетство због лудила“ (30) – а “кривоклетство“ је наравно свака чачкалица коју Света Шамлица оклевета да се ускопистила “покори“ – зато једино раскол од Вере – не потпада под “кривоклетство лудила“! И баш зато, они што дотрчаше у Ћелије, не схватајући стварност Истине Верског Тренутка – не схватају – или се претварају да не схватају – да су они изроди од те стварности Истине – да су доиста они – “неуралгична тачка“.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

(1) “Благовести 2010. у манастиру Ћелије“, “Борба за веру“, посетилац из Епархије ваљевске
(2) “Није Атанасије него сАтанасије“, Алексија Радовановић, Новинар.де, 07/04/10
(3) “За сада анонимни свештеник епархије рашко-призренске и косовско-метохијске“, Новинар.де, 04/11/10
(4) “Није Атанасије него сАтанасије“, Алексија Радовановић, Новинар.де, 07/04/10
(5) Коментар, Блажујка, “Није Атанасије него сАтанасије“, Новинар.де, 09/04/10, 00:30
(6) Из Беседе оца Саве на Теодорову Суботу, Недеља Православља 2010, Новинар.де, 03/26/10
(7) Самоуки песник који не поштује форму десетерца
(8) Патријархова Васркшња посланица монаштву, свештенству и верницима СПЦ, 2010, Vesti-online, 01/04/10
(9) “Србија незамислива без Косова и Метохије“, Независне Новине, Бета, Аутор: Агенције, 03/04/10, 15:00
(10) Исто
(11) Исто
(12) Исто
(13) “Ко влада светом? Ватиканске убице“, Др Алберто Ривера
(14) Исто
(15) Ихтус, 040410
(16) “Ко влада светом? Ватиканске убице“, Др Алберто Ривера
(17) “Србија незамислива без Косова и Метохије“, Независне Новине, Бета, Аутор: Агенције, 03/04/10, 15:00
(18) Патријархова Васкршња посланица монаштву, свештенству и верницима СПЦ, 2010, Vesti-online, 01/04/10
(19) Исто
(20) “Добро је знати ко вам је непријатељ и шта му је циљ“, Верољуб Браничевски, Новинар.де, 11/04/10
(21) Коментар на Патријархову Васркшњу посланицу, 2010, Vesti-online, 01/04/10
(22) Патријархова Васкршња посланица монаштву, свештенству и верницима СПЦ, 2010, Vesti-online, 01/04/10
(23) Исто
(24) Исто
(25) “Тежња за новим јединством“, Ј. Т. 31/03/10
(26) “Србија незамислива без Косова и Метохије“, Независне Новине, Бета, Аутор: Агенције, 03/04/10, 15:00
(27) Исто
(28) “СПЦ пуца и на Косову?“ Р. Лончар, Ј. Арсеновић, 07/04/10, 00:00
(29) Исто
(30) “Ко влада светом? Ватиканске убице“, Др Алберто Ривера