Вести

Овим речима је екуменизам жигосао Рафаил Берестов, један од првих православних духовника који је схватио да је “нови светски поредак“ претеча глобализације,

Часлав М. Дамјановић, 08.04.2010

+++

а глобализација “претеча царства антихриста и успостављања светског концлагера у коме ће сви људи бити под контролом светске закулисе“(1).

У својој јавној исповести, бивши Језуита, Др Алберто Ривера, доказује да је “папи намењена улога владара света“. Ту догму је “највише промовисао римокатолички теолог Августин, око 420. године у оригиналној верзији књиге “Божији град“ – али је та догма у свим потоњим издањима те књиге – “одстрањена“ зато да – “јавност не би сазнала“ – да је “папи намењена улога владара света“ – а сходно римокатоличкој догми та улога му је намењена зато што “Бог папи гарантује божанску правду као Исусу Христу на земљи“!

То се надовезује на папу Гргура I, који је 593. године “објавио учење о чистилишту као привременом месту прочишћења (мучења) за оне који умру као римокатолици… а Концил у Флоренсу је “озваничио“ ово учење 1493. године“ – те су зато 1550. године “језуити почели да се инфилтрирају у све религије и деноминације“ – што раде то и данас, али “на много суптилнији начин, захваљујући…“ коме?
“Захваљујући екуменском покрету.“ (2)
Заиста је у праву преосвећени владика Дамаскин Давидовић кад у својој овогодишњој Ускршњој посланици указа на упозорење Светог Николаја Велимировића – „Уби нас незнање!“ – јер заиста… руски старац Зло препозна:

Јесте екуменизам “јерес јереси“ – и то “јерес“ Ватиканове “Свејереси“.

Светосавље: Божији Дух Вере у народу Насупрот контроли клерикалне установе Ватикан!

Опасност од “антихристовог концлагера“ управо је суштина свагдањих, па и данашњег протеста Православаца против узурпатора Правог Славља! А та суштина се најчешће не зна зато што од верника присташе антихриста крију исувише својих сопствених лажи зато да би тако себи омогућили да вернике кљукају са њиховим обманама:
У сарадњи са данашњим режимом срозаним на ниво нижеразредног вазала, који послушно полтронише иностраним директивама усмереним директно против српске нације и државе – српска Црква – већ од раније срозана на ниво сарадника са окупатором – натопљена је свештенством које је временом било све мање теолошки васпитавано хришћанством – а све више злобом вазалне политичке антинационалне и антиверске демагогије.

Зато се у овом процесу срозавања Цркве на ниво нижеразредног вазала – већ деценијама прикрива чак и само сазнање о самом постојању заграничне Слободне Цркве – а поготово се прикрива стварни разлог због којег је Слободна загранична Црква настала.

Зато… да би сакрила прави разлог, и тим сакривањем своје сопствено срозавање на ниво вазала, Црква је лажно приказала – и наставља да и данас лажно приказује Слободну заграничну Цркву као дело некаквих расколника. И зато, као покорни вазал – срозана Црква наставља и данас да лажно клевета православне вернике као да су некакви “политички расколници“ – и то они “политички расколници“ којима је пропали комунизам пришио лажну етикету некаквих наводних “народних непријатеља“ – под којим су – исто као и комунистичка диктатура – и узурпатори Цркве подразумевали – а подразумевају и данас – наравно Равну Гору и огромну већину православног српског народа некадашње – па и данашње Србије.

Међутим, оно што су узурпатори Цркве – заправо присташе Ватикановог екуменизма – заиста сматрали – и што заиста сматрају “непријатељем“ – иако то јесте Српство као такво – уситину је – Светосавље.

Зашто?
Свакако због тога што је у већ постојећу уграђену суштину српског менталитета и психичке, духовне и интелектуалне структуре Светосавље уграђено као Верска Духовност Српског Националног Бића, Идентитета, и Интегритета. Али и зато што Светосавље није нити националистичка црква, нити националистички национализам, нити националистичко полтронство, нити национално вазалство, нити интелектуална послушност – него слободно стваралаштво – поштена, верна, радосна врлина – онаква каква је једино могућа у свеобухватној духовности Правог Славља Веровања у Бога. Тај Божији Дух, усађен у Срба, у њихов менталитет, у структуру њиховог постојања као таквих још од самог настанка српског народа и нације, а доцније и држава, које је доцнијим искушеништвом испаштања и стваралчким успоном довело до мудрости духовне оданости врлини, коју је досегао Растко Немањић – утврдивши оно што се назива Светосављем – а Право Славље је Светосављем досегло духовни врхунац Вере у Бога.
Зато је Светосавље на удару.

Зато су данас само изузетни духовници који појимају Светосавље – стављени под нож – не само зато што је Светосавље кичма Српства – већ зато што је Светосавље кичма Правог Славља – и зато је за Ватиканов пројекат – откад Ватикан постоји – за Ватиканову ликвидацију Правог Славља – данас битно – уништење Светосавља.
Исто као што је до данашњег дана тотално скривено од вредновања Историјске Истине и Врлине чак и само сазнање о праведном и поштеном процесу о Истини Драже Михаиловића и о Истини Равне Горе – одржаном у Њујорку паралелно са перверзним садизмом јавног убиства Драже Михаиловића на јавном линчу у Београду – а који узурпатори Светосавља и присташе Ватикана још и данас лажно рекламирају као некаквим судским процесом – тако су узурпатори Светосавља и Српства сакрили од истинског и праведног вредновања Врлине – и стварни разлог настајања и постојања Слободне заграничне Цркве:

Сакрили су и сакривају да је стварни разлог био слободно исповедање стварног Православља – насупрот Цркви коју је режим срозао у вазала и натерао у јерес.

Избеглиштво, међутим, није претворило у Српске Националне Празнике Дан проглашења Слободне Цркве, Дан Освећења Слободне Грачанице, Дан Освећења сваке поједине слободне цркве… чиме би се народ и у отаџбини и у избеглиштву натопио сазнањем да разлог није никакав раскол – да није разлог никаква политика нити идеологија – већ да је све учињено због:

Слободног исповедања Чистоте Вере!

Срозана Црква је сакрила и сакрива да је стварни разлог била – Вера!
Зато се из верске перспективе може слободно устврдити да као неумитна српска одлучност исповедања Чистог Православља – Слободна Црква наставља да постоји – и то и у избеглиштву и у отаџбини.

Али… и проглашење Националних Празника, и слободно ширење сазнања о слободном проповедању Чисте Православне Вере Слободне Цркве – било је онемогућено јер је још од времена рата, а поготово од доба Еболија и других логора у иностранству – јединство националног избеглиштва било онемогућено наравно злочиначким раздирањем Кноја, Озне, Удбе… и уоште комуниста и њихових иностраних јатака – заправо Ватикана и Европе – али… можда чак још и више онемогућено организованим роварењем и раздирањем српских сарадника са окупатором, који су се нашли на истоветној злој смери са комунистичким агентурама.

Читам ту скоро у допису једног заиста оданог хришћанина из избеглиштва, који епископу Атанасију замера што га је назвао “љотићевцем“, да је епископ Атанасије захтевао својевремено од поменутог да се нека црквена прослава у Америци – не одржи у српској него у грчкој цркви! Епископ Атанасије је то свакако захтевао зато што је поменута српска црква била једна од Слободних цркава! Али… од кога то епископ Атанасије захтева да се служба не одржи у Слободној српској цркви? Наравно од српског свештеника оданог идеологији која… каква год да је била – заснивала се – а заснива се и данас – на сарадњи са окупатором!

И тако… иако се већ у Еболију – борба против комунистичке лажи и насиља фокусирала углавном на слободно проповедање Чисте Православне Вере и на слободно одржавање парастоса Дражи Михаиловићу – светосавских парастоса без деформација у које је Црква већ тада посрнула – ипак… без празника Слободне Цркве и Равне Горе дигнутих на ниво јавне националне Истине… и без јединства избеглиштва – Цркви је убрзано била толило деформисана да се слободно може устврдити да је последица била:

Тотални недостатак Вере!

Из те деформације Вере, баш из тог Недостатка Вере – потово зато што је одмах у процес била укључена и деформација богословског и теолошког образовања – смишљено и плански су – унутар саме Цркве – временом произведени – и ондашњи, а и будући – управо данашњи – узурпатори Цркве.

Али… упркос овом срозавању и издаји Цркве – Чистота Вере одржала се у српском народу – и у избеглиштву и у отаџбини. Чистота вере одржала се не само много дуже од Чистоте националних схватања и чистоте схватања историјске истине – већ неумитно наставља да се одржава упркос свим злим деформацијама којима је спопаднута!
То потврђује да је Божија благодат духовне оданости врлини заиста уграђена у Српско Национално биће.
Међутим… срозавање, а затим узурпација Цркве – било је наравно саставни део ломљења кичме Србији – заправо Српству! И зато су и узурпатори и узурпација Српске Цркве надживели комунизам:

Зато јер је узурпација Цркве усмерена на ликвидацију Светосавља – а ликвидација Светосавља је битна за ликвидацију Православља – зато што Ватикан сматра Светосавље једним од битних елеманата Правог Славља.
Та чињеница de facto доказује да су већ у доба комунизма – исто као и у доба усташког геноцида, чији је комунизам наставак – срозавање и деформација СПЦ у јерес били под директном контролом Ватикана!

Зато је данас огавно прочитати поново одомаћене крилатице сарадника са окупатором, да је, на пример, “морални углед цркве остао у народу непољуљан“! Православна Црква није некаква установа као Ватикан чији “морални став“ у народу “није пољуљан“ – у Православљу није правослвна Црква никаква установа која је ван народа па народ поштује или не поштује њен “морални углед“ – у Православљу се ради о Вери – а Вера је у народу:

Верa у народу је оно што – није “пољуљано“ – а Црква, која послужује ту Веру усађену у народ, и наравно моралност проистеклу из те Вере, дужна је да се доследно држи те моралности коју послужује… јер су Вера, Верни народ, и моралност проистекла из Вере – срасли једно у друго… па у то мора да срасте и Црква чији је једини разлог постојања послуживање те срашћености – јер православна црква није као Ватикан некаква супер-установа која функционише – изнад – заправо – изван верника – па верници поштивају или не њен “морални углед“ – јер се том раздвојеношћу Вера своди на деформацију контроле – верници су обмањени да верују у углед Цркве–Установе – уместо да верују у Бога – у чему и јесте Свејерес Ватикана.

Зато је Ватикан чак и тај деформисани “углед“ – давно прокоцкао…

Међутим, Српство и Србе, па и Цркву, je бар колико комунизам заиста похарало и полтронство сарадника са окупатором – а та похараност траје и данас… и нажалост – најактивнија је – унутар Цркве.

“Прекретницa у битисању саме Српске православне цркве“(3)

Да ли се “прекретница у самом битисању“ наше Цркве садржи у одговору на једно од поштених питања упућених једном од данашњих присташа ликвидације Цркве – “Да ли је он Црква?“ (4)
Иако поштено, питање је заиста бесмислено јер се у православно здраво расуђивање увукло скарадно анти-расуђивање Ватиканове Свејереси – по којој је Установа Ватикан, такозвана Света Столица – искључива и једина важна – па се на ту скарадност своди и питање “да ли је он Црква?“ – зато што се тим скарадним Ватикановим анти-расуђивањем заиста исказују многи српски узурпатори цркве у православним мантијама. Међутим, у Правом Слављу важна је Вера! Важна је Чистота Веровање у Бога – а не обмана Вере сматрањем себе “Црквом“ – а уствари такозваном “Светом Столицом“ и њеним догматским и демагошким прописивањем веровања – заправо контролом зато да би се Вера обманула – зато да би се израбљивала за зле сврхе које су уствари против Веровања у Бога!

А баш зато Ватикан, и његове српске присташе – које је све јерес острастила – руше Светосавље – зато што Светосавље – јесте Вера – зато што Светосавље јесте Вера Правог Славља – зато што у Светосављу јесте најснажније укорењено најчистије Славље Веровања у Бога. Због тога… а наравно и зато што Светосавље заиста јесте кичма српског интегритета – зато Ватикан и његови најмљени идолопоклоници – и ломе кичму Вере!

И заиста, сваки онај “ко и помисли да је светосавље неки нови облик православља у било ком одступању од строгих и неизмењивих назора православља, датих и очуваних у једној, светој, саборној и апостолској цркви“ – тај заиста јесте “јеретик и шизматик“ (5)  – зато разарање под поглавништвом политкома Синода, заправо узурпатора Цркве, заправо узурпатора Вере – епископа Буловића и његових едукатора предвођених епископом Мидићем (поменимо само неке) – заиста јесте дело “јеретика и шизматика“ – и то “свејеретика и свешизматика“ Ватикана – зато што су присташе шизме чији је циљ антихристова ликвидација Бога!

То је управо та наметнута “прекретница у самом битисању“ наше Цркве – деформисана је “бит Вере“ – јер се антихристу данас – жури!

И зато су верници протестовали у доба митрополита Дионисија!
И зато верници протестују данас!

Покушај Ватиканових најамљених присташа да лажима искористе Стевана Немању против Светосавља!

Завршетком такозваног “Хладног рата“ повампирило се наказно идеолошко глобалистичко наслеђе поражено у Првом светском рату – ликвидирањем равноправности Правде за све народе која је била циљ ратовања против Нацизма у Другом светском рату и која је зато и била као таква формулисана у Нирнбергу.
А зна се да је папа Бенедикт XVI био члан Хитлер Јунгена; зна се да је за разлику и од папе Војтиле и од папе у Другом светском рату – данашњи папа био директор Ватикановог Централног Комитета за Догму. Ове знане чињенице су логичан доказ бестијалне бескрупулозности данашњег насртаја на Православље – јер је Поглавник Ватикана особа острашћена бескомпромисном одлучношћу повампирених нацистичких смерница – а пошто се данас зна “да је ЕУ до сада најсложенији пројекат Римокатоличке цркве“ – јер “лого ЕУ има и даље само дванаест звездица“ – исто “као дванаест анђела који окружују лого језуита“ (6) – неумољива логичност разоткрива закулисност Зла које је данас одлучно не само да порази Европу – већ је у журби да докрајчи поражавајући и понижавајући морални пад човековог битисања на земљи.

А насупрот рекламерском споречкавању, очигледно је да су у бит успостављања “светског концлагера“ уплетени и Јевреји, иако се сурадња прикрива не само фантазијама Месићевог “антифашизма“ подржаног од Јад Вашема, и не само склеротичним пропагираем Соње Бисерко, и не само манипулативним заваравањем Славка Голдштајна – већ и прикривањем да су у дружби уроте наследници сарадника окупатора који сходно оданости вазалству настављају полтронску оданост пораженим злим идејама…

Уствари… у току је завршна фаза “преваспитавања“ српског народског менталитета и српског националног и верског интегритета – у хрватски менталитет, хрватски идентитет и хрватски интегритет – Срби и Србија “преваспитавају“ се у – покорнe вазалe!

Ватикану је потребан покоран национализам – и да је тај покорени национализам што јачи – зато да би тим вештачким, контролисаним национализмом тотално залудео покорени народ у фанатичну послушност – папи! То недвојбено доказују историјске “вештачке деобе, пресељавања, покрштавања, мењања имена народима, али и лична имена становника одређених подручја“ – које су Ватиканова службена европска историја – коју Ватикан лажно рекламира као историју Хришћанства – јер баш “тако је Римокатоличка црква вештом (и вештачком и присилном) „алхемијом“ вековима затирала изворни национализам и осећање припадности одређеном народу или феуду“, а пошто је “феуд контролисао владар одан католичкој вери“ – Ватикан је сматрао владара све “бољим“ што “је у њему национализам изграђенији“!

А који је то “владар“? И који је то “национализам“?
Ватиканов “владар“ – значи – Ватиканов вазал!

Ватиканов “национализам“ – значи – најамнички, шизоидно фанатичан националистички национализам мржње – заиста вештачки национализам најмљен да послушно и крваво коље оне које Ватикан прогласи шизматицима!
А шта чини Ватикан са “владаром који није спреман да се потчини“?

Такав непослушан владар је – “детрониран, народ покрштен, денационализован или побијен.“ (7)
Зато Ватиканови најмљени српски политкоми настоје да искористе Стевана Немању против Светосавља – обманом да је Немања био сарадник окупатора.

“Тихи Конкордат“ сакривен Ватикановим обмањивачким “зидом тишине“

“Синоду СПЦ није “стало до мира и љубави, доброг поретка и јединства у нашој Цркви“ – “то је ваљда свима сада јасно“!
“Експедитивна безобзирност синода СПЦ и Патријарха српског Иринеја са примесама обмане у случају јавног прогона епископа Артемија и његових сарадника, монаха и верних чеда, није забележена у историји Православља“!
“Противканонско свргавање владике Артемија означава“:

“Прекретницу у битисању саме Српске православне цркве.“
“Овај историјски моменат треба тек анализирати.“

“Догађаји који следе показаће правац у коме иде прво синод СПЦ, а онда и СА Сабор СПЦ“ – а “верни народ Србски ће као и увек рећи своје мишљење када за то дође тренутак,“ јер је свестан да се “већ годинама Православљу на бившим просторима СФРЈ дешава тихи конкордат.“ (8)
Прикривање свог крвавог прозелитизма Ватикан од давнина сакрива обмањивачким декретима. Недавно је једним од декрета папа Бенедикт XVI декларисао “зид тишине“ – највиша инстанца Установе Ватикан – Политком Догме – службено је наредио “зид тишине“ – зато да би се сакрила Ватиканова обмана! И тако… “службено сакривени“ – уместо да бране Право Славље Веровања у Бога – најмљени узурпатори нашег Синода и наше Цркве соле нам памет да је папина обмана наводно “богоугодна“ – а да су православни верници… наводно – “небогоугодни“:
То заиста јесте Конкордат… једино што није “тих“ него – препреден!

Који је то “историјски моменат“ који “треба анализирати“?

Питање “историјског момента“ које се мора “анализирати“ – своди се на питање – Да ли мислимо? Да ли заиста мислимо? Да ли уопште мислимо?

“Мој задатак је да стварам!“ (My business is to create, превод аутор) Овај стих познатог песника Виљема Блејка (William Blake) – није у складу нити са мудрошћу православне духовности, нити са мојим скромним осећањима… па ипак, навео сам га зато јер сматрам да исказује оно у чему се Дух Равне Горе и Српства разликују од сарадника окупатора:

Разликују се – разликом Веровања од Неверовања!
Веровање Српског Националног Духа је стваралачко!

Стваралачка је суштина слободног, одговорног, оптимистичног, радосног… Веровање у Бога!
Баш због тога су и Светосавље и Косово и Први и Други светски рат, и робовање под Турцима, и ослобођење од Турака, и стварање слободне Србије, која је муњевито досегла ниво врло модерне европске државе… срасли једно у друго – и баш зато то заиста и јесте наш идентитет и наш интегритет – зато што наш национални Дух стваралачки – зато верује у све то!

Једном речју – наш Српски Светосавски Национални Дух верује да је Веровање у Бога – стварност – и непотребна су му за то доказивања.
Србин Верује да то јесте стварност.
И усуђујем се да кажем – тако и јест.

Међутим, суштина “историјског момента“ коју треба “анализирати“ – јесте да Ватикан, Рим, Римокатоличанство, Запад, Европа – јер упркос свему стварном што се стварно догађало у историји – Европа је заиста увек била Западна Европа – дакле Запад – дакле Ватиканов Запад:

Запад не верује да је све то стварност!
Запад сматра то митологијом!
Запад сходно томе сматра чак и своје сопствено некадашње веровање – такође митологијом!

Зато Запад демитологизира:
Ватиканов Запад демитологизира од зачетка Запада.
Може се рећи да Запад демитологизира чак од грандиозног моралног рашчлањења моралних сукобљености у античким грчким трагедијама – сетимо се само чедне Антигоне чији је антички морални подухват урастао чак у модерно филозофирање – на пример у Шпенглерово “добро против доброг“ – “добро“ личног Антигониног жртвовања за Добро – сучељено са “добром“ жртвовања за опште “добро“ – сетимо се рата под Тројом, Тројанског Коња, Ајаксовог самоубиства…

Ватиканов Запад не верује у Дух и Духовност – без обзира да ли је духовност хришћанска или митолошка – Ватиканов Запад не верује јер Дух не сматра стварношћу – и зато што Ватиканов Запад сматра Дух митом – зато га – демитологизира!

Зато данашњи “историјски моменат“ није врхунац – него завршетак демитологизације. А завршетак демитологизације значи ликвидацију свега што се сматра нестварним… јер мит је наводно нестваран – па су сходно томе нестварни и Бог и Распеће Божијег Сина и Свети Дух…

А ту и јест одговор:

У нас Срба, сарадник са окупатором, или, виђено из историјске перспективе – покорност и вазалство – у нас су третирани као издаја – насупрот жртвовању за Слободу и Правду, насупрот жртвовању за Веровање, жртвовању за оданост Духу, за одбрану Духовности, за Одбрану Врлине, за Одбрану Правде – то је разлика Срба од Срба сарадника окупатора – то је разлика Срба од униформисане испразности полтронства – то је разлика стваралачког и слободног живота Веровања у Бога – од песимистичног интелектуализма Ватикановог Запада.

Сходно римокатоличкој догми “Бог папи гарантује божанску правду као Исусу Христу на земљи“ – зато да би папа “тајно контролисао становништво сваке државе преко образовне, политичке, економске и војне моћи“ – та обмана је једино што за Ватиканов Запад – није митологија.

Сатана

Током историје преобимно филозофирање своди се на једноставно питање – како се борити против некога ко те зна боље него што ти сам знаш самога себе? А баш тим знањем нас самих – бољим од оног како ми знамо саме себе – Сатанизам манипулише Ватиканов Запад од самог почетка.

Баш том манипулацијом Сатанизам је толико изморио и ослабио Запад – заправо наслеђе Римског Царства – да је Запад изокренуо у немушт – коју данас може да такву изнемоглу построји у строј покорног вазалског збора.
Међутим… такође од самог почетка, иако му се чини да све зна, Сатанизам, па самим тим нити Ватикан, а нити шегрти – не зна о људском соју једну најобичнију ствар:

Сатана не зна ону ствар због које је пао!
Сатана не зна да ће због те исте ствари пасти и он и папа и Ватикан!
Сатана не зна снагу Божијег у човековом Веровању.

Стеван Немања

Нема бољег примера снаге Божије Духовности у човековом Веровању од Стевана Немање. Под утицајем сина, и то најмлађег сина, и то сина који је дуго времена био отсутан са двора, и то сина на којег је свакако био љут… Стеван Немања се од вештог владара – окренуо Божијем искушењу – окренуо се схватању суштине Вере и Нације… и преданим искушењем је – баш благодарећи Божијој благодети српске уграђене духовности – кроз ту српску духовност досегао опроштај који га је оспособио да најмлађем сину помогне да утемељи Право Славље Духа Божијег – у Светосавље.

Крај издајства

Све овоземаљско Крај доживи.
Доживеће Крај и Издајство.

Издајство ће доживети Крај иако је врховни политком, узурпатор Божије “непогрешивости“, наредио својим најмљеним шегртима политичким декретом да Свети Дух – од вечног – оскрнаве у – невечни.

Тим скрнављењем Светог Духа, папина “непогрешива“ шизматика – и шизматика његових овоземаљских најмљених полит-плиткоума – веровали су да ће тако прикрити своје Издајство.

Али… Дух Божији јесте вечит!
Зато и Спасење и Веровање у Бога трају! И зато ће Издајству доћи крај и сви ће знати да Издајство и Обмана јесу били – Издаја.
И јереси више неће бити…

Грешност полтронског идолопоклонства

Грешни су и инфериорност и полтронство вазала и сарадника окупатора јер су себе преварили и занемарили у себи Стваралачку Одговорност Божије Благодати… заборавивши тако „да ђаво постоји“ на тој и таквој испразносној гордости паде и Рим, који не беше ништа друго до освајач… и копија туђег духа који садистички унизи – копирајући га… уместо да је осим грандиозних грађевина овоземаљских – стварао Духовност Божијом Благодати.
Иста та плиткоумна гордост биће и крај Ватиканове Свејереси.
Иста та плиткоумна гордост биће и крај шизме шегрта.

Сарадници окупатора

Прва фаза полтронства беше им ломљење кичме наше.
Не схватише да и себи кичму ломе.

Друга фаза полтронства – пошто помислише да нам кичму сломише – упреше да нам Дух сломију.
Зато се у Цркву инфилтрираше да и нас, и Веру у Бога – у вазале деформишу. Затрчаше се полтрони и задихаше се толико да помислише уништиће нам и успомену на Дух, па чак и само Сећање на Благодат… али не схватише да полтронство и вазалство и најамништво – није Благодат Божија.

Јер… “Играње Цркве“ и изигравање Црквом – нити икад беше Благодат Божија – нити није… нити ће икад бити. Јер човекова потреба за Богом не само да је непресушна – већ човеков живот без Вере у Бога није уопште живот – него само полтронство живота – само лажни живот вазала… само живот робота коришћеног за крваве сврхе Зла.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

(1) – (Руски старац јеросхимонах Рафаил Берестов, из разговора за лист “Завтра“)

(2) – (“Ко влада светом? Ватиканске убице“, Др Алберто Ривера)

(3) – (Коментар Срђана Марјановића, на “Буловић: Саопштење за јавност“, Новинар.де, 27/02/10)

(4) – (“Да ли је он Црква?“, Прота Матеја Матејић: Одговор Атанасију Јевтићу, Борба за веру, 09/03/10)

(5) – (Исто)

(6) – (“Да ли је Европска унија до сада најсложенији пројекат Римокатоличке цркве?“, Ивона Живковић, Мој Избор, 12/12/09)

(7) – (Исто)

(8) – (Коментар Срђана Марјановића, на “Буловић: Саопштење за јавност“, Новинар.де, 27/02/10)

(9)-  (“Ко влада светом? Ватиканске убице“, Др Алберто Ривера)