Вести

Ne znam da li je moj prijatelj, poslanik SPO 1990-1992., neuropsihijatar iz Sremskih Karlovaca, bio „ljotićevac“, ali se i posle 20 godina sećam da je u afirmativnom smislu pričao o Ljotiću,

Dragan Vidaković

+++

što tada, u poplavi svih mogućih ideologija i popuštanja drugih dizgina, nije bilo ništa neobično i kužno, za razliku od danas, kako vidimo.

U to vreme nikakav problem nije bio što je neko „ljotićevac“, problem je bio što je neko SPS-ovac, jer su se udbaši, generali, diplomate, doušnici, egzekutori, sve sa decom i unucima, preobukli u demokrate i evropejce, četnike, monarhiste, pa i „ljotićevce“ ako je trebalo, a svu svoju prljavštinu su medijskom harangom prebacili na nesrećne članove SPS koji su na političkoj i životnoj sceni Srbije bili satanizovani po istom šablonu po kome je Srbija kasnije satanizovana u svetu-„Poslednji bastion boljševizma“, što reče „kralj trgova“.

No, ne pišem ovo zbog toga, pišem da podsetim da je na predlog tog poslanika SPO-Vojislava Nedeljkovića, socijalističa većina izglasala njegov predlog Zakona o vraćanju imovine SPC, dogadjaj analogan hipotetičkom slučaju da se na predlog poslanika SRS u današnjoj Narodnoj skupštini usvoji zakon o zapadnim granicama Srbije na liniji „Karlobag-Karlovac-Virovitica“-što je naravno nezamislivo čak i u „Kovinu“

Jasno je da pomenuti zakon nije bio ni ustavan (nije predviđao vraćanje imovine ostalim verskim zajednicama) ni tehnički doteran, a nije ni odgovarao ključnoj frakciji u SPS, tako da ga je po zakonskoj proceduri Milošević vratio Skupštini na ponovno izjašnjavanje. Da je ponovo izglasan, zakon bi automatski stupio na snagu. Međutim, na ponovljenom glasanju nije dobio potrebnu većinu.

Ovaj slučaj egzaktno pokazuje kako je bila „opasna“ Miloševićeva diktatura. Nisu imali pojma čak ni kakav je zakon na dnevnom redu. Iznenađujuće je međutim da je o tome ćutala i crkva i opozicija, i monarhisti i ravnogorci i svi oni koji su tvrdili da samo rade na tome da padne boljševizam, koji su navodno rušili pomoću zamaskiranih boljševika.

Preče je bilo da se satanizuje stotine hiljada ljudi koji nisu mogli u SPO koji je leta 1990. proklamovao sečenje ruku koje nose turske zastave-ko bi tad sanjao da će Ugljanin (jedan od važnih „nosilaca“ zastave) i Drašković danas biti koalicioni partneri, niti da preko noći od drugova i golja postanu gospoda (kojoj iz zadnjice viri beli lukac), kako su sebe videli DS-ovci.

Lagalo se kasnije da je Milošević držao zakon u fioci, da je odugovlačio da ga potpiše. A nije. Vratio ga je u zakonskom roku na ponovno glasanje. Dva puta sam glasao za taj zakon, i niko mi nije sugerisao suprotno, što je danas u demokratiji, za razliku od tiranije i diktature nezamislivo. Ali ništa nije vredelo. Omiljeni crkveni lik, miljenik građanskog i demokratskog Beograda na TV „Studio B“ je poslanike i članove SPS nazivao antihristima, ljude koje nije znao, niti je znao da su išta loše učinili (a i da jesu, valjda bi Ga molio da im bednim i sumasišavšim oprosti) a zna da su antihristi, što se valjda naziva hrišćanstvom?!

Preče je, dakle, bilo da se ne poremeti stereotip po kome su članovi SPS ispali, i rasejani Srbijom, iz nabora Staljinovog šinjela, da su direktni potomci crvenih komesara koji su jašući crvenim konjicama, bestijalno ulicama prolivali nevinu krv „belih“. Bolje je bilo prećutati i satanizovati ljude, ni krive ni dužne, pokazivati prstom, rugati im se, predvoditi hajku, a sve u ime nekog od krupnih razloga: demokratije, slobode, ljudskih prava, Hrista ili bilo koga od bezbroj koji su bolesnim hajkačima redovno padali na pamet čitavim prljavim tokom naše tragične istorije.

Dragan Vidaković

preuzeto NIN.RS