U istorijskom filmu o životu rimskog vođe Gaja Marcija Koriolana, adaptiranom po scenariju čuvenog Džona Logana, koji se u režiji Rejfa Fajansa snima kod nas, deo ekipe čine i naši glumci – Dragan Mićanović i Slavko Štimac.
Драган Видаковић, 22.03.2010
+++
“Večernje novosti” donose razgovor sa njima, i između ostalih, na pitanje “Gaj Marcije Koriolan, glavni junak tragedije, bio je slavljen kao ratnik i vođa, a onda je lažno optužen i osuđen za proneveru. Šta nam danas govori ova Šekspirova priča o obmani čoveka, i vlasti koja u njemu vidi samo upotrebnu vrednost?
Talentovani glumac Dragan Mićanović daje prelep odgovor:
“Cela ta drama je, kada se prebaci u današnje doba, vrlo politički aktuelna i, prvenstveno, otvara priču o heroju. Ko su heroji našeg vremena, kako ih prepoznati, šta nekog čini vođom, da li želimo lidere i da li su nam potrebni… Jer, ništa se od Šekspirovog vremena, zapravo, nije promenilo. I danas, kao i tada, nad ljudima dominira manipulacija koja uvek ima isti cilj, samo što je ona sada na vrhuncu i njene metode su sofisticiranije, a samim tim i strašnije. Film “Koriolan” želi da pokaže kako jedno društvo vrlo lako od nekog čoveka pravi heroja, i isto tako lako, izdajnika. I to jeste baza priče – neprekidna mašinerija kontrole i manipulacije političkih, ali i drugih moćnika koji su često iza scene, zbog koje čovek više nema gotovo nikakvu esencijalnu životnu vrednost, već samo upotrebnu, radi održavanja njihove destruktivne mašinerije vlasti i moći.”( http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=173417&title_add=Ko%20su%20heroji%20na%C5%A1eg%20vremena&kword_add=dragan%20micanovic%2C%20film%20koriolan)
Slavko Štimac na pitanje: „Koriolan“ vam je prvi Šekspir u karijeri, a smatra se da se „postaje“ glumac upravo ulogama u njegovim delima?
Odgovara: “Ništa novo neću reći ako kažem da je Šekspir maestralni dramatičar koji je zadužio čovečanstvo time što je tako savršeno razobličio sve ljudske slabosti i strasti – pohlepu, sujetu, osvetu, ljubomoru, laž, manipulaciju, opsesiju vlašću i moći…”
I treba li ikoga podsećati ko je sve, od 1990. do danas, bio najpre heroj, a potom progonjen žešće od bilo koje zveri? Ko je sve bio gonič i miljenik sveta, a potom progonjeni? Ko je sve bio hajkač, a zatim u bekstvu pred hajkom?
Ko je nevin u ovom blatu, u kome se na radost “međunarodne zajednice” valjamo, neka se prvi baci kamenom. Ko god je poverovao Zapadu dok ga je uljuljkivao, ko god je poverovao bajci o demokratiji, slobodi i ljudskim pravima, završio je (zlo)upotrebljen i odbačen u Haškom ili nekom sličnom kazamatu.
U toj zaprepašćujuće detinjoj naivnosti: predsednika, premijera, episkopa, biznismena, književnika, “srpske pameti”…leži naša, a i njihova tragedija, koje se postaje svestan tek kada prođe narkoza Zapadne “ljubavi”, kada zadovoljna bogomoljka pojede svoga nesrećnog partnera.
Nikad ne reci nikad („Konkurs za evropskog lidera“ NIN br. 3055)
„To, da strance uključujete kao deo svoje unutrašnje politike, je bolesno. Imamo tu bolest još u Beogradu…ali da mi to ne tražimo stranci se ne bi ni mešali“, i još puno toga poučnog, ovdašnje efemerne političke ličnosti-srpski „De Golovi“ (budući srpski kandidati za priznanje nezavisnosti Kosova po receptu kojim je De Gol priznao nezavisnost Alžira), mogu da čuju u poslednjem Đinđićevom intervjuu, koji je dao 21. 02. 2003. TV Galaksija.
Naravno, ostaje (i u Đinđićevom slučaju) pitanje od koga to momenta stranci ne smeju da se mešaju u naš unutrašnji život i uglavnom je odgovor isti: od momenta kada, po mišljenju slučajnih prolaznika ovdašnjom političkom scenom, stranci na vlast u Srbiji postave upravo njih-najpametnije, nejdemokratskije, najgenijalnije i najjedinstvenije primerke evrosrba, do njihove grandiozne pojave, još neviđene na ovim turbulentnim prostorima.
A kada se prenaduvane veličine dosete o čemu se radi, kada shvate kako su izgledali poslednji dani satanizovanog prethodnika, kada se nađu u njegovoj koži, obično biva kasno, jer su se već pojavili novi likovi koji su umislili da su svi njihovi prethodnici obični nesposobnjakovići, da će oni sve odigrati kako treba, da će nadmudriti gazde, da je upravo njih proviđenje (glavom i bradom) poslalo da definitivno usreće srpski narod i konačno spasu srpsku državu totalnom rasprodajom svega i svačega.
Primer Albanaca, međutim, najbolje pokazuje da nikad ne treba reći nikad, da ne postoje konačna rešenja, da niko, pa čak ni srpski „De Golovi“, ne mogu nešto prodati zanavek, mogu samo privremeno, kakvi su i oni sami. Više od jednog veka Albanci nisu prihvatili „kosovsku realnost“ u srpskoj verziji, i odluke bilo kog pokrajinskog komiteta ili izjave nekog od lidera nisu ih ni malo omele da stvore svoju državu kad je za to došlo vreme. A Kosovo i Metohija u sastavu Srbije nije priznavalo, kao sada Kosovo, samo šezdesetak zemalja, posle najgrubljih pritisaka, već ceo svet. Dobrovoljno. Pa šta?
Dragan Vidaković
… [Trackback]
[…] Info to that Topic: novinar.de/2010/03/23/koriolan.html […]
… [Trackback]
[…] Read More here on that Topic: novinar.de/2010/03/23/koriolan.html […]