Вести

Са болом у души пратимо догађања у епархији Рашко-Призренској. Овај бол нам неда да у миру проводими дане Великога Поста, него нас нагони да произнесемо молбени вапај нашим архијерејима.

Жељко Жугић Которанин, 22.03.2010

+++

Већ неколико година догађају се сукоби између Светог архијерејског Синода и његовог Преосвештенства епископа Рашко-Призренког господина Артемија. Сваки наредни сукоб је био жешћи од претходног, да би све кулминирало потресом којега смо данас сведоци. А до тога је дошло зато што ниједан ранији сукоб није расправљан онако како је требало да буде расправљан. У суштини сваког од тих сукоба био је поредак црквене власти, а ипак на Саборима нису узимани у обзир Устав СПЦ и Свештени канони Цркве. Допуштало се да се сукоби решавају методима притисака и силе од стране чланова Светог архијерејског Синода. Попуштало се у уверењу да ће се тако допринети општем миру и данашњи сукоб доказују да без истине нема мира и сагласја. Да се уступањем пред притисцима и силом никакво добро не може постићи.

Зато молимо наше архијереје, да данашњи сукоб између Светог архијерејског Синода и Њ.П. Еп. Рашко-Призренског г. Артемија разреше довођењем односа страна у сукобу у склад са поретком по Свештеним канонима цркве. Свако друго решење уверени смо биће погубно по нашу цркву установљајући безпоредак и разарајући јединство довешће у опасност и само исповедање вере у чистоти Светих догмата.

Притом, мислимо да је нужно замолити наше архијереје да одлучују на заседању Сабора по светоотачком принципу једногласности. По шесдесетом члану Устава СПЦ Свети архијерејски Сабор одлучује једногласно или већином гласова. Будући да се у овом данашњем сукобу ради о самој суштини црквенога бића, црквеноме поретку, то је прегласавање као начин одлучивања недопустив. Мора се пронаћи једногласје у истини. Притом није од значаја ако два или три архијереја због личне наклоности ка нејадинству, а не због аргумената у истини, буде противан гласу осталих архијереја. Ово је завештање и наредба шестог канона Првог Васељенског Сабора.

Обраћамо се као верници Српске православне Цркве у нади да у нашој вољеној Цркви наш глас може да се чује.

Жељко Жугић Которанин