Вести

У „Политици“ од 26. фебруара 2010. године објављен је, у рубрици „Међу нама“, опширан текст под насловом „Споменици исламске културе у Србији из угла београдске политике“,

Др Миодраг М. Петровић, Београд

+++

са потписом: „Решад еф. Плојoвић, потпредседник Мешихата, муфтија београдско-новосадски“ (у даљем тексту РП).
РП се критички осврнуо на свеску „Упознајмо Србију 38“ под насловом „Споменици исламске културе у Србији“, што саставља „Национална ревија“, а као додатак поклања „Политика“.

Основни задаци РП су да „због обиља непрецизности и нејасноћа“ искритикује састављаче наведене свеске; да омаловажи, како каже „Уставом одабрани српски народ“ наспрам „Бошњака, Албанаца и Рома са исламском вером“, да исмеје и понизи „породицу Јусуфспахић у Београду у оквиру Бајракли џамије“, и на крају, да укаже да се та едиција појавила синхронизовано са емисијом Радио телевизије Србије у којој се „наводно доказује спрега тероризма и трговине наркотицима са исламом, са јасним циљем сатанизације ислама, ширења исламофобије, хушкајући на муслимане са амбицијом да се хајка на припаднике ове вере и кршење њихових права, као и дискриминација над њима легализује“.

Тако срочено виђење РП подстакло је Редакцију „Политике“ да испод његовог текста објави: „ ‘Политика’ се извињава свима који су повређени, или могу да буду узнемирени и погођени садржајем свеске ‘Споменици исламске културе у Србији’ “.

Пре тог извињења, и новоизабрани патријарх српски Иринеј је у „Политици“ од 30. јануара 2010. године, упутио, како је пренето, „искрено извињење припадницима исламске вероисповести, поводом својих изјава у медијима о филозофији и психологији ислама“. Патријархово извињење гласи:

„Поводом мог несмотреног, паушалног исказа о психолошком профилу муслимана, изјављујем да он заиста може да буде протумачен на начин на који су га схватили они муслимански верници и верски лидери који су се осетили повређенима, иако такву намеру уопште нисам имао нити тај несрећни исказ изражава мој стварни однос према исламу, утемељен на апсолутном уважавању идентитета, дигнитета и интегритета муслимана као појединаца, исламске заједнице као целине и ислама као велике светске религије“.

На то је главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић изјавио „да је извињење патријарха српског Иринеја, свакако прихватљив корак, којим се могу ублажити, али не и санирати последице изазване његовом претходном изјавом о муслиманима“ („Политика“ од 30. јануара 2010).

Уместо тражених извињења, исламски верници су пре могли да захвале патријарху српском Иринеју и „Политици“, односно редакцији едиције „Упознајмо Србију“ што их нису упутили на одговарајуће цитате у Кур’ану тј. на Мухамедове поруке за сурову борбу против „неверника“ и општу исламизацију. Наиме, у тим порукама се за највеће непријатеље муслимана проглашавају прво многобошци, затим Јевреји и, најзад, хришћани. Ове последње назива „следбеницима Књиге“ (Кур’ан III, 98-99 и др.), што значи следбеницима Библије – Старог и Новог завета.

Ево неколико таквих цитата, према добром издању Кур’ана у преводу:

Besim Korkut, Sarajevo 1997:

• „Борите се против оних којима је дата Књига…“ (IX, 29).
• „О Вјеровјесниче (односи се на Мухамеда), бори се против невјерника и лицемјера и буди строг према њима! Њихово пребивалиште биће џехеннем…“ (LXVI, 9), тј. пакао.
• „…Невјерници су вам, доиста отворени непријатељи“ (IV, 101; в. IV, 102).
• „Немојте малаксати тражећи непријатеље…“ (IV, 104).
• „Они би једва дочекали да и ви будете невјерници као што су они невјерници, па да будете једнаки. Зато их не прихватајте као пријатеље док се ради Аллаха не иселе. А ако окрену леђа, онда их хватајте и убијајте гдје год их нађете…“ (IV, 89; в. IV, 91; 57).
• „Када се у борби с невјерницима сретнете, по шијама их ударајте све док их не ослабите, а онда их вежите…“ (XLVII, 35).
• „У срца невјерника Ја ћу страх улити, па их ви по шијама ударите, и ударите их по прстима (VIII, 12).
• Невјерника обрадуј казном несносном!“ (IX, 3).
• „Невјерници су они који говоре: ‘Бог је Месих, син Мерјемин’ …“ (V, 17; уп. V, 72-72).
• „Месих, син Мерјемин“ се помиње и другде (IX, 30-31).

РП је, критикујући уредника текста „Споменици исламске културе“, показао не само да не познаје историју балканских народа, него ни садржину Кур’ана не познаје довољно. По њему, наиме, они су тај текст писали са „нескривеним неисламским набојем“, пошто наводе термине (нпр.“Анђео“, „Мојсије“, „Исус“) који не припадају исламској духовности“. Ако РП буде ишчитавао Кур’ан наћи ће тамо и библијско име Аврам, и веру у постојање анђела, па веру у последњи Божји суд свету и још много чега другог што се налази у Библији, а нашло се касније и у „исламској духовности“. Извесно је, међутим, да код хришћана ничег ратоборног или осветничког неће наћи у Новом завету.

Зато много разумевања имам за став Бранислава Матића у „Политици“ од 2. марта 2010. године, где у рубрици „Међу нама“, под насловом „Низ колатералних користи“ истиче: „Ја нисам обучен за давање беспредметних и инфлацијом појединих извињења…“

Већим непријатељима од хришћана Кур’ан представља Јевреје, „које је Аллах проклео и на које се расрдио и у мајмуне и свиње претворио…“ (V, 60; уп. VII, 166; LXII, 6).

Излишан је сваки даљи коментар на текст РП. Када будемо коначно схватили и прихватили учење да су сви људи слични, јер имају истог Творца коме се хришћани обраћају са „Оче наш…“, а не „Оче мој“, онда ће језик – та светлост разума (по речима Светог Саве) – служити за зближавање, а не раздвајање народа.

Др Миодраг М. Петровић
Београд

П. С. Аутор је овај текст понудио редакцији „Политике“ за рубрику „Међу нама“ где је последњих дана на ову тему објављена читава серија чланака. Међутим, вероватно из неких специфичних обзира текст је одбијен иако је чланак ефендије Плојовића објављен на седам стубаца. Ни недељник „Печат“, коме је текст потом био прослеђен, такође га из неких њему знаних обзира није удостојио објављивања.

Формат текста и илустрација -новинар.де