Вести

Rasim Ljajić je u intervjuu „Večernjim novostima“ na novinarsko pitanje „Zašto je grupa stranih ambasadora formirala neformalnu grupu „Prijatelji Sandžaka“ i

za novinar.de Dragan Vidaković, 09.03.2010

+++

ima li tu političkih motiva?” odgovorio: “Zato što su mnogi frapirani ekonomskim beznađem u ovom delu zemlje i žele da pomognu. Nikakvih političkih motiva tu nema. Ali, sve u Srbiji može da se politizuje, pa i jedna plemenita inicijativa. Šta je trebalo da kažemo: ‘Nemojte da nam pomažete. Mi imamo dovoljno i nama je super’.“

Ako se zna da su vodeći „Prijatelji Sandžaka“-„pokretači plemenite inicijative“- ambasadori Amerike, Engleske, Nemačke, Francuske i Turske, dakle predstavnici zemalja koji su na ovim prostorima, pa i na prostoru Novog Pazara, već imali “humanitarnu intervenciju” 1999.g., ne mogu da razumem da bilo koji ozbiljan čovek može da kaže da u angažmanu takvih zemalja, glavnih kreatora nezavisnosti Kosova, nema “političkih motiva”, izuzev ako ne smatra da je auditorijum mentalno hendikepiran.

Naravno da je briga „prijatelja Sandžaka“ čista politika, jer da su oni humanisti kakvim ih predstavlja Ljajić svoju brigu za sirotinju ne bi ograničili granicama Sandažaka koja ide vrhovima Golije i Javora, već bi bedu i zaostalost videli sa obe strane te njima mile granice.

Kao što se ne može biti frapiran zagađenošću samo levog dela neke reke, pa odlučiti da se iz ekoloških razloga samo on očisti, tako je nemoguće lečiti bedu samo sa jedne strane Javora i Golije i istovremeno biti prijatelj Srbije, jer beda nije deljiva po verskim kriterijumima, jer je ona ista, ali očito nisu isti interesi država koje su „Prijatelji Sandžaka“. Da je drugačije, strani ambasadori bi se zainteresovali za 700.000 gladnih u Srbiji, za Brus, za Belu Palanku, za Trgovište, za Kuršumliju, za Bojnik, za Crnu Travu, za Ivanjicu…

Inače Turska je, po navodima Jelene Guskove, ispred NATO pakta zadužena za Balkan, tako da lamentiranja ministra Davatoglua nad njegovim otomanskim duhom nisu slučajna („To je bio otomanski Balkan. Mi cemo obnoviti ovaj Balkan…Otomanska stoljeca Balkana su uspješna prica, a sada je treba obnoviti.” ), a njegovo oživljavanje je devedesetih u turskom parlamentu, pred celim svetom, najavio tadašnji predsednik Republike Turske Turgut Ozal krilaticom: „Turska od Kineskog zida do Jadrana“. I to je politika. I te kakva politika. Ali ta politika nije u interesu građana Srbije, pa ni muslimana iako im se priča suprotno.

Koliko ih ništa drugo ne interesuje pokazuje činjenica da niko ne pominje završetak puta Sjenica-Bare-Bijelo Polje koji bi povezao muslimane sa muslimanima, osim što bi povezao Srbe sa Srbima, tako ih ne interesuje ni povezivanje sa Srbijom pošto se iz entnički čiste Ivanjice stiže u skoro etnički čist susedni Novi Pazar tek posle višesatnog putovanja preko Čačka-Kraljeva i Raške ili preko Sjenice. Pa i da smo susedne države imali bi komunikaciju.

A pride je sve to suprotno Davatogluovoj izjavi u Sarajevu: “Mi želimo novi balkanski region utemeljen na politickim vrednostima, ekonomskoj meduzavisnosti i saradnji i kulturnoj harmoniji. Davatoglu dakle uopšte ne zagovara zatvorenost Sandžaka. Pa zašto je onda drugi “katolici” zagovaraju?

Prošle godine Rašku oblast je posetio efendija Mustafa Cerić. Poseta i stavovi su izazvali veliku pažnju. NIN-u je dao intervju. Ovako sam ga prokomentarisao.

• („Ne cepam ja Srbiju“ NIN br. 3049)

Slično efendiji Ceriću, i ja smatram da bi ljudi „iz uređenih biroa u Beogradu trebali da dođu u Tutin, Sjenicu,…“, naravno, pošto prvo prođu Golijom sa ivanjičke strane, jer je beda skoro jednaka i kod muslimana i kod Srba. Zato se, kada sam bio u mogućnosti, nisam angažovao da se prave bogomolje, već da se izgradi put Ivanjica-Sjenica, koji je otvoren za saobraćaj 1991., što je značilo mnogo i za jedne i za druge, za Srbiju naročito, jer se prvi put u istoriji asvaltom, kolima, direktno moglo stići u jedan dosta zanemareni i odsečeni deo Srbije, upućen tom nebrigom države pre na Tursku nego na Beograd.

Nešto pre početka rata u Bosni, na februarskoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, pozvao sam Srbe i (sandžačke) muslimane da „vode rat“: razvojem, kulturom, biznisom, razmenom ljudi, robe i ideja, podsećajući pri tome, pre svih kasnije viđenih grozota, na dugu i tragičnu istoriju paljenja i ubijanja u Sandžaku, a sve sa naivnom nadom da se nadolazeće zlo može izbeći. A nije se moglo izbeći jer je, između ostalog, Alija po sopstvenom priznanju „između mira i rata za suverenu Bosnu, izabrao rat“, i to je gola činjenica, koju je uvažio čak i Haški sud, jer je Alija (sa Tuđmanom) bio pod istragom, ali nije i procesuiran pošto je slepa međunarodna pravda čekala da on umre prirodnom smrću i bude sahranjen kao šehid.

A Sandžak nije nikakva majstorija zapaliti. U Sandžaku je majstorija održati mir i sačuvati živote, a to se ne može ni pretnjama Bajdenom ni oročavanjem vremena u kome se mi Srbi „moramo mijenjati“-„daće nam vremena“, velikodušno i preteće rečeno, a onda će oni koji sve zakuvaju uz pomoć mentora i zapadnih fabrika laži već naći krivca, a što će sve to unesrećiti hiljade i hiljade ljudi-nikom ništa.

Važno je imati konkretne dokaze američke brige za muslimane. Prva Manterova poseta kada je stupio na dužnost je bila poseta Novom Pazaru-Islamskoj zajednici u Srbiji. Treba li uopšte imati dilema gde će njegov naslednik prvo otići?!

Istrajavanje na CNN istoriji ratova 90-ih ne može doneti trajnog dobra. Ne može se budućnost graditi na tome „kako će mi biti blizak onaj ko me je ubijao i silovao moju sestru“-kako kaže efendija, zanemarujući pri tome da je i druga strana i te kako spaljivana i ubijana, i da su i sestre i majke i nekih drugih „Bosanaca“ takođe brutalno silovane. I da je jedan jedini, a nije, tragični primer zverstava nad nesrećnom Sarajkom Jagodom Janković verujućem čoveku bi naložio da obori glavu, zaćuti i zamoli Onoga u koga veruje za oproštaj. I kamo sreće da su proterali Srbe taoce iz Sarajeva, bilo bi to nemerljivo manje zlo od onoga koje ih je zadesilo, a opisano je u knjizi „Sarajevski Kazani smrti“.

Ja ubeđujem sebe da o tome efendija Cerić nema pojma, jer ne želim da poverujem da ovako priča, a da zna za njihovu tragediju-tragediju „sarajevskih letećih Srba“.

Dragan Vidaković