Вести

Zvanični sajt SPC objavio je 8. marta 2010. godine članak umirovljenog episkopa Atanasija Jevtića pod naslovom Odgovor proti Mateji Matejiću.

Protojerej-stavrofor Mateja Matejić, 09.03.2010

+++

Tekst je, inače, preuzet sa novog sajta Eparahije raško-prizrenske, koji je pokrenut posle uklanjanja episkopa Artemija sa njegovog vladičanskog trona i postavljanja administratora na njegovo mesto.

Zvanični sajt SPC funkcioniše na isti način kao i Pravoslavlje, formalno glasnik srpske Patrijaršije, a stvarno neka vrsta partijskog lista u kome je saradnja omogućena samo izabranim članovima jedne klike. Po ugledu na nekadanje novine i časopise za vreme vladavine komunizma, u kojima su objavljivani samo članci koji odgovaraju idelogiji vlastodržaca, tako i sajt SPC i Pravoslavlje objavljuju samo članke i dopise privilegovanih. To znam iz iskustva. Napisao sam i objavio prikaz knjige Nepoznata pisma svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog koju je objavio Željko Jelić. Na njegovu molbu poslao sam taj tekst i Pravoslavlju jer mi je Jelić rekao da je razgovarao sa urednikom Pravoslavlja i da mu je ovaj obećao da će prikaz objaviti. Poslao sam tekst uredništvu. Posle kratkog vremena urednik mi je poslao elektronsku poruku u kojoj me je obavestio da će prikaz objaviti ako dozvolim da ga skrate jer je predug. Pristao sam. Ali prikaz do dana današnjeg nije objavljen i NEĆE biti objavljen jer verovatno nije dato odobrenje od glavnokomandujućeg.

Pošto nisam član klike pogrčenih vladika i moji članci i dopisi nisu prihvatljivi za objavljivanje na zvaničnom sajtu SPC, tako da moram svoj odgovor preosvećenom umirovljenom (i druge svoje tekstove) da objavim na sajtu koji je za preosvećenog umirovljenog psevdozilotski i raskolnički.

Da se ovde zadržim na pitanju ko su raskolnici i odmetnici od Crkve. Pre toga treba razjasniti KO JE CRKVA? U svojoj neizmernoj gordosti vladika Atanasije smatra DA JE ON CRKVA. On navodno zbog bolesti nije mogao da obavlja dužnost u svojoj eparhiji, a može da vlada celom Crkvom. Kakvu to vlast ima nad episkopima kada ne dižu glasove protivu onih koji su sebe postavili iznad Crkve?

Svakako i episkopi Ignjatije, Grigorije, Teodosije, Irinej Bulović, Jovan, zapadno-američki Maksim i još neki smatraju da je svako od njih Crkva, pa čim se neko usudi da ukaže na njihovu samovolju, odmah nastaje dreka da se napada Crkva. U stvari, oni koji su za umirovljenog vladiku rakolnici i psevdoziloti su stvarno branioci Crkve kakvu smo nasledili od praotaca i kakva je bila sve do pojave novih mudraca sa Zapada, odnosno grupe pogrčenih episkopa. Branimo dogme i praksu Crkve kako su ih ispovedali, praktikovali i branili sveti vladika Nikolaj, Justin Popović, patrijarh Varnava, patrijarh Gavrilo, episkopi mučenici Platon, Sava, i bezbroj drugih istinskih arhijereja svete Srpske Pravoslavne Crkve. Jesu li i oni bili raskolnici i psevdoziloti?

Jesu li sadašnji arhijereji koji nisu prihvatili promene i samovolju pogrčenih episkopa raskolnici i psevdoziloti?

A da li su gorepomenuti episkopi, i drugi, nepomenuti ali poznati, u Crkvi, ili su sebe stavili iznad Crkve? Da li su nadležne vlasti Crkve, drugim rečima da li je Crkva odobrila promene u bogosluženju? Da li je Crkva odobrila uklanjanje ikonostsa i dveri? Da li je Crkva odobrila odbacivanje zvaničnog i od Crkve odobrenog služabnika i nametanje svoga ličnog? Da li je Crkva odobrila jeretička učenja vladike Ignjatija? Da li je Crkva saglasna sa odbacivanjem kanona, odnosno da kanone obesi mačku o rep, kako poručuje umirovljeni vladika.

Da se osvrnem i na komunistički metod kojim se preosvećeni umirovljeni služi u obračunavanju sa svojim stvarnim ili umišljenim protivnicima. Kako je bar većini nas ako ne svima poznato, komunisti su umesto objektivne diskusije sa svojim protivnicma svima njima prilepljivali po neku negativnu i nepopularnu etiketu i na taj način ih činili nepopularnim.

Da se odmah razumemo da ja ne tvrdim da je umirovljeni vladika komunista, jer bih se onda služio njegovim metodom. Ne znam da li je iko iz njegove porodice bio komunista ili partizan. Ali znam da je vladika odrastao pod komunističkim režimom. On nije bio i nije sada u partiji, ali nešto od partije je ostalo u njemu. Ako čovek nepušač sedi u sobi punoj duvanskog dima, taj dim se uvlači u njegova pluća i njegovu odeću, pa smrdi na duvan iako ne puši. I kod onoga koji je odgajen za vreme komunističke vlade, uvuklo se nešto od komunističkih shvatanja i prakse.

U svom prvom napadu na mene, posle objavljivanja mog članka Čije je i kakvo je TO pravoslavlje, glavni adut vladikin protiv mene je bio njegova tvrdnja da sam poznati ljotićevac. Taj isti adut vladika ponavlja i u ovom napadu rečima Spisanije poznatog ljotićevca u mantiji… Ako sam zaista poznati ljotićevac, onda vladika nema potrebe da to ponavlja. A ako nisam, onda on vrši ulogu cinkaroša kakvih je bilo dosta u vreme vladavine komunista.

Umirovljeni vladika piše: Sve informacije veleučenog, a malo shvatajućeg Prote ističu ili iz izvora rekla-kazala ili, kao u prethodnim slučajevima sa klevetničkih anticrkvenih krugova. Ovo je ničim nedokazana tvrdnja, po komunistčkom receptu. A oni koji znaju i koji su i sami svedoci terora koji sprovode pojedini episkopi i sveštenici, znaju da pišem i govorim samo ono što je i drugima poznato.

A da se vratim na uvodni paragraf filipike preosvećenog umirovljenog. Veli: Poznati, a slabo upoznati sa stavom o Crkvi Pravoslavnoj uopšte, i o Srpskoj Crkvi posebno, prota Mateja Matejić, iz Amerike, napisao je još jedan pamflet… Rekao bi čovek da me preosvećeni poznaje tako dobro, kao da smo zajedno odrasli. A nismo! Znao sam za njega jer je nekada bio svetlonosac. Ali lično sam ga video samo tri puta.

Prvi put sam ga lično upoznao u Sofiji, u Bugarskoj. On je bio gost bugarske Crkve, a ja gost bugarske Akademije nauka. Stanovali smo u istom hotelu ali nismo imali prilike da se sastanemo. Kadgod sam se na kraju dana vraćao u hotel, portir mije davao cedulju koju je za mene ostavljao tada arhimandrit Atanasije. Tražio je da se obavezno sastanemo. Najzad se ukazala prilika: ostavio sam mu poruku kada ću biti u svojoj sobi.

Došao je. Još sa vrata je počeo da grdi Bugare. Znao sam da mi je soba ozvučena, pa sam ga molio da izađemo napolje, što smo i učinili. Kada smo bili napolju, napomenuo sam mu da je moja soba ozvučena i da nije pametno grditi domaćine. Odgovoro je bio: A baš mene briga!

Posle toga mi je objasnio razlog zašto je insistirao na tome da se vidimo. Rekao mi je: Onaj moj ludi Rista (to su njegove, a ne moje reči!) kadgod idem negde van Srbije tera me da mu kupujem knjige. I ja ih nakupujem. Ali na granici me pretresu, samo što me golog ne skinu, i oduzmu mi sve knjige. Ovog puta sam nakupovao veliki broj knjiga, i znam da će mi ih sve oduzeti na granici. Da li imaš neku vezu ovde da mi pomogne da knjige prenesem?

Poznavao sam Direktora za zaštitu autorskih prava, koji je bio nadležan za uvoz i izvoz knjiga, a uz to je bio drugi potpresednik vlade. Zamolio sam ga da pomogne o. Atanasiju, što je on i učinio. Doveo sam o. Atanasija u Agenciju za zaštitu autorskih prava a on je je doneo gomilu knjiga. Direktor je sve te knjige poslao diplomatskom poštom na adresu koju mu je o. Atanasije dao.

Izvesno vreme posle toga, kada sam bio u Solunu, idući prema hilandarskoj kući, video sam o. Atanasija koji je trčao u suprotnom pravcu. Kada je bio pored mene, nije se javio, nije zastao, ali ja sam ga upitao Da li su knjige stigle? Ne zaustavljajući se, u trku mi je odgovorio stigle su, stigle, a ni pozdrav, ni hvala. To je bio drugi put kada sam ga video.

Treći put sam video još uvek arhimandrita a ne episkopa Atanasija u Kolumbusu, Ohajo. Došao je u Ameriku sa bogoslovskim horom i bilo je uređeno da gostuju po raznim parohijama, uključujući i parohiju u Kolumbusu čiji sam tada bio paroh. Sa upravom parohije sam uredio za prenoćište pevača, njihovu ishranu, i koncerat kod nas.

Pre dolaska hora, telefonirao mi je o. Atanasije. Mislim da je pozvao iz Čikaga. Pitao me je da li u Kolumbusu postoji grčka crkva. Rekao sam da postoji. Pitao me je u kakvim sam odnosima sa grčkim sveštenikom. Rekao sam mu da smo u najboljim odnosima. Onda je zahtevao da se večernje bogosluženje na kome će hor bogoslova pevati održi u grčkoj a ne u našoj crkvi. Rekao sam mu da ću imati problem i sa upravom i sa parohijanima ako se ova promena u rasporedu učini. Naravno, to nije bio njegov problem.

Nekako sam uspeo da donekle smirim upravu i parohijane. Objasnio sam im da je nas malo i da ako je večernje bgosluženje kod nas, biće nas jako malo jer Grci neće doći. Ako bogosluženje bude u grčkoj crkvi, imaćemo pored nas bar i izvestan broj Grka pa će biti lepše.

Odslužena je večernja. Bio sam prvi na redu da govorim. Da bih još više umirio nezadovoljne parohijane i članove uprave moja tema je bila Širina i dubina pravoslavlja. Posle mene je govorio o. Atanasije. Njegova tema je bila Specifičnost srpskog pravoslavlja.

Te večeri o. Atanasije je bio gost u mojoj kući. Nije mu smetalo što sam Ljotićevac u mantiji. Dok je obedovao, rekao sam mu zašto je tema moje besede bila o širini i dubini pravoslavlja, i zamerio mu što mi je svojom besedom oponirao. On mi je mirno odgovorio: Ja tebe nisam slušao!

Teško mi pada što umirovljeni episkop krivi episkopa Artemija za zloradnje ljudi najbižih njemu od kojih su neki već u zatvoru. Da bih ga podsetio da su i neki od njegovih bliskih prijatelja osuđivani za zlodela i da su bili u zatvoru, prilažem ovu dobro poznatu fotografiju preosvećenog sa njegovim prijateljem Zoranom. Vladika zna da je Zoran bio u zatvoru zbog nedela a i da je ostao njegov prijatelj.

Ima preosvećeni umirovljeni i vrlina i odlika koje mu niko ne može osporiti. On jeste jedan od naših najinteligentnijih i najučenijih episkopa. Ali upravo u tome je njegova tragedija. Zbog toga pati od kompleksa superiornosti ili srpski rečeno od gordosti.

Mnogima je poznata i lista njegovih pogrdnih izraza koje koristi i za prost narod i za poneke od svoje sabraće.* Svojim grubim izrazima nipodaštava i ponižava one kojima se obraća. Mržnjom je nadahnuo svoga pulena, vaspitanika koji je poznat kao pop Mrzan jer mržnju propoveda i sa amvona. Taj sveštenik čija vera niukom slučaju nije ljubav, koristi komunistički pogrdan izraz ljotićevci, koji su komunisti uporebljavali za pripadnike hrišćansko-etičko-političkog pokreta. On je od te imenice iskovao još jednu još pogrdniju a to je ljotićevština.

Kao što je Smerdjakov bio tvorevina Ivana Karamazova, tako je taj pop Mrzan duhovni porod umirovljenog vladike. A i on, Smerdjakov, i preosvećeni umirovljeni, blizanac Ivana Karamazova, su rod rođeni starca Feraponta. Dok su Zosima i Aljoša stalno sa ljudima, Ferapont koji je stalno zatvoren u svojoj keliji, priviđa đavole i juri ih po sobi vičući izgonjaja, izgonjaju (izgoneći, izgonim)!

I vladici i njegovom pulenu se priviđaju ljotićevci, pa i oni ako ne viču, makar u sebi ponavljaju izgonjaja, izgonjaju! Šestdeset i četiri godine posle završetka i svetskog i građanskog rata, oni još uvek ratuju protivu ljotićevaca. Divna izreka umirovljenog vladike koju je izrekao u besedi u crkvi svetoga Nikole na Kosovu, vera je ljubav, izgleda važi samo za Šiptare i njima je namenjena, a ne Srbima, a pogotovu ne Ljotićevcima.

Prema Dostojevskom postoje dve vrste inteligencije. Jedna je bogomdana inteligencija oca Zosime i Aljoše. Druga je luciferska inteligencija Ivana Karamazova i Kirilova. Neka preosvećeni umirovljeni razmisli i odluči koje vrste je njegova inteligencija.

Protojerej-stavrofor Mateja Matejić

_________

*„….Miraševci, psevdoziloti, sektaši, evroslinavci, trabanti, komunjare, mediokritetski mentaliteti, skorojevići, konvulzivni ‘duhovnici’ i njihovi sufleri i epigoni, duhovni slepci koji su veru učili po zvezdama i mesečevim menama, novopečeni ‘tipičari’, ziloti, maloverni smućeni i smušeni ljudi okorelih savesti, putujući cirkuzanti, dojučerašnji udbaši koji sramote hram Božiji, crni magovi, dozlaboga sramne propalice, neupućeni i bolesni ljudi sa papističkom ‘nepogrešivošću’ koji uglas pevaju budibogzna šta i leže po patosu, ljudi koji imaju svoje nadimke, a ne znaju ni da beknu, veleučeni ‘kanonisti’, a ustvari diletanti i sektaši, mutivode i crkvorušitelji, famozni i neslavni odmetnici, bezakonici, besavesnici, antiduhovnici, nesrećni narodorazbijači, zavedeni i neznaveni bogomoljci, slični jereticima, jezuitski inkvizitori, špijuni, ogavne uhode i žbirovi, beskrupulozni lažljivci, klevetnici i podmetači, fanatici koji prave halabuku i brukaju Crkvu, histerični ljudi neurotične uskosti, isključivosti, neznanja i beslovesja, inkvizitorski, mediokritetski mentaliteti, štrajkači, otkačeni popovi…”

Format teksta i ilustracija novinar.de