Вести

Лепа реч отвара гвоздена врата. Дешавања у СПЦ, начин којим епископ Иринеј Буловић „оплакује“ слабост епископа Артемија,

Зузана Грубљашић, 04.03.2010

+++

личи на карикатуру гладијатора који држи сабљу изнад жртвине главе, капа сузе што мора да га убије и окупљеном аудиторијуму пева родољубиве, христољубиве песме.

Гостовање епископа Иринеја Буловића и двојице цивила из области новинарства и некакве српско-косовске политике, је слика срамоте којом су тројица учесника у емисији желели да подцене свест и умност народа који је то вече имао смирен желудац да одслуша причу гостујућег епископа.

Водитељка емисије Упитник, Оливера Јовићевић је својим изразом у очима, благим осмехом и упитним изразом лица, сама показала да много не верује у причу гостујућег епископа, колико тек народ који познаје епископски рад господина Буловића не верује у његову причу. Толико да не верује ни у размак између његових речи који је правио да би удахнуо и издахнуо ваздух из себе.

Из замка у ком се ковитла вихор непријатељства против српства и православља, и у чијем казану се крчкају мехури чорбе којом треба затровати српски православни народ, изашао је администратор Атанасије и као изабран праведник послат на Косово и у Рашко-Призренску епархију.

Све те одлуке, слике и приче које слушамо од станара замка говоре нам да су детаљно испланирали сав сценаријум којим су изашли пред народ. Пре емитовања прве епизоде своје латинске серије (изолација епископа Артемија), режисере, костимографе, камермане, су узели из највећег политичког врха у Србији. „Неук и неписмен“ народ је успео да „прочита“ необјављена имена на завршетку прве латинске серије.

Иза тих гвоздених врата замка у ком се снимала прва серија прогона епископа Артемија налазе се људи народу познати. Људи који не знају за Бога, истину, правду, љубав, народ, грех и Страшни суд. Не знају ни за чистоту образа.

Чист образ је живот. Без чистог образа човек нема живот, има само дане личне обмане. Само смрад који по смрти те обмане једино привлачи црве.

Када знамо ко се налази иза гвоздених врата замка непријатељства, зашто се онда упуштамо у коментаре речником који они и желе из нас да извуку? Речник који нама неће донети добро, па ни успех, али ће хранити њихову нељудскост. Зар нису већ довољно нахрањени мржњом према спрству и православљу, па их ми својим нетактичним коментарима подхрањујемо још више?

Иринеј Буловић је човек са гвозденим механизмом у грудима. Робот који зна да хода, прича, дише, спава, подиже руку и спрем потребе користи све прсте или три прста да би направио хришћански знак. Механизам скоро исти живом човеку од Бога створеног. Све је у њему механички савршено, али се природа механизмом није могла укротити, па му оно најсавршеније из живот Божијег бића недостаје, а то је емоција истине, љубави, вере. Као национално опредељеном механизму српског порекла, недостаје му црвенило косовских божура, стих епске живе песме, рана разапетог тела, корак опанака и понос српске шајкаче.

Он зна, али не слави старца Вукашина и његове смирене речи „Само ти сине ради свој посао“. Ми који стојимо испред гвоздених врата замка непријатељства , славимо старца Вукашина, и плућа нам се гуше пред његовим смиреним храбрим речима, које је изговорио пред руком која се спремала да пролије недужну старачку крв.
Зашто онда дозвољавамо себи, да се у нашим коментарима на које смо приморани да би одговорили на њихова недела, осети горчина коју њима дајемо као храну којом јачају своја недела?

Пред гвозденим вратима њиховог замка треба да стојимо са смирењем лепих речи, не ради њих, јер они за лепоту не знају, већ ради Бога који ће наше смирење и лепоту наших речи, мисли и вере умножити снагом која једино може да победи над злом које уништава све што се зове истина.

А епископ Иринеј Буловић више не може ни бачке врапце да убеди у истинитост својих речи и својих операционих подухвата, зашто се онда ми упињемо у трошењу своје истине на коментаре који нису вредни примећивања, па тако ни коментарисања?

Оно што је обавеза српског православног и светосавског народа је то да се народ организовано подигне и да својим потписима упути патријарху Иринеју захтев (не молбу) да се на клупи доказивања исправности епархијског рада нађу заједно и епископ Иринеј и епископ Артемије. Без братске поделе клупе истине, немојмо дозволити да за пропусте одговара само епископ Артемије. Све укупно, има више српских православаца од српских епископа, па ако су поједини епископи себи дозволили да одлучују самовољно о измени литургије, онда и спрски православни народ има право да сједињено од патријарха Иринеја тражи да се и православан народ пита о судбини Цркве, као што се то пита и руски народ.

Зузана Грубљашић