Вести

Туга обузима сваког побожног човека, па на крају и мене грешнога, услед одлуке еп.Иринеја (бачкога) и Његовог Синода да

црноречанин, монах Антоније (Давидовић)

+++

почетак гоњења на праведника Божијег еп. Артемија поклопи са почетком најстрожијег годишњег васкршњег поста, те и нас приморава да се од истих бранимо у времену покајања, поста, молитве и смирења.

Сви нека ми опросте, али знајући да овим гестом не браним само лично себе већ и многе своје оклеветане ближње, веру нашу, Бога Србиновог, што ми и даје несмутљиву снагу у овим небивалим Синодским искушавањима васцеле Србије.

Како се назива човек који све зна, како ли лекар који зна дијагностиковати сваку болест, како ли епископ који без чињеница, по својим личним умишљајима расуђује, суди, пресуђује и кажњава, све верујући да је савршено нормалан и непогрешив у проценама – како догађаја тако и живих душа људских? Изјава епископа бачкога о мени грешном је врло острашћена, лажна и крајње самоумишљена у своју непогрешивост, те стога сведочи да господин врховни синодлија има врло велике душевне проблеме разарајућег, веома поодмаклог свезнања и самопоуздања.
Ноторна је лаж, додатно разноликим страстима обојена да сам уопште и присуствовао протестном скупу приликом кога је онемогућена англиканска прослава Божића 24.децембра 2002. год. у православној патријаршијској Цркви светог Симеона Мироточивог.

А да сам наводно тада још и на „најгрубљи начин вређао блаженопочившег Патријарха српског Павла и Митрополита Амфилохија“ представља врхунац сајенс фикшн-а, да не речем предворје савршеног неразумља. Владико Иринеје зар може бити да и Ти као цар у православној информативној сфери можеш бити толико необавештен, или можда злурад – једно сигурно јесте. Стога, да се слажем да англикански свештеници као представници „северне јереси“ немају шта тражити а камоли бајати по светом православном храму светог Симеона, чињеница је, али да сам и сам којим случајем тамо присуствовао сигурно бих спречио свако вређање било кога људског бића и његовог достојанства, наравно, сем њиховог зловерија.

Да сам протестовао против Вашега савршено припремљеног и утаначеног доласка папе Јована Павла другог у Србију, који сте до танчина били припремили уз здушну помоћ Г. Митрополита црногорског, чињеница је, али такође је чињеница да је нас (преко) педесетак, савршено мирно, у знак протеста одстојало договорених два сата у знак опомене – још, прелешћу унијатском, потпуно неспрженим савестима многих епископа српских. Затим, да је Ваш папа мало устукнуо и убрзо умро, те тако нас спасао од беде коју сте нам заједнички припремили, јер да сте којим случајем тада пробили „лед српски“ који своје православље очувава вековима свежим и новим, које онда српско око не би потом заплакало гледајући скупно Ваше вишекратно лицемерно љубљење и грљење, препуно страсти и надмености, а никако истине и љубави, јер где умре истина(унија с римокатолицима) умире и љубав, све животарећи, или боље цркавајући и то обавезно на холивудски умишљен и лажан начин. Стајали смо мирно тада – све православља ради, написавши пред собом разобличујуће Вам цитате из јеванђеља, отпевали по неку побожну песмицу, те се по истеку два часа у миру повукли, без и једне повишене а камоли погрдне речи или геста. Пази сад ово : потом сам мировао наредних 7 година у својој испосници (! ја фанатик!), и то све до овог небивалог завидног скандала Твога над Артемијем добрим.

После неправославних и срамотних оптужби, тј. клевета г.Иринеја логички, али и на самом делу уследише непобожне и нехришћанске претње и казне. За разлику од г. бачког свети владика Артемије зна да размонашавање ни као појам не постоји у православљу (јер се монашки завети дају самоме Господу Богу), а камоли размонашавање монаха који је слободовољно дао своје завете Господу и непоколебљиво жели да се труди испуњавати их, али господине међу те завете убројите макар и на крају заветне стихове светог цара Давида : „онога који тајно клевета ближњега свога тога изгоних“(псалам 100,5) јер „безаконика речи су превара и лаж, не хтеде да се опамети да чини добро, иђаше сваким путем рђавим, А НА ЗЛО НИКАДА НЕ УЗНЕГОДОВА“(псалам 35,4). Уколико су „надлежни архијереји“ скрили истину православну под своје скуте, зар је преступник, владико, онај који не жели истину да скрива, те да ли му је потребан благослов за то од стране оних који лажују, и опет којим га чудом може добити од оних који су достојни разобличења – наравно, разобличења никако не због својих личних греха већ једино због греха ширења лажи и саблазни на православну истину Божију и то на највећу жалост нашу – СА МЕСТА СВЕТОГ. Благослов од надлежног, склоног лажљивости, за деловање против лажи истога, и све то на његовој маркираној територији (!?) – то је папизам у пракси и то на жалост под православном мантијом. Ето какве нам индијске бајке ви предлажете наместо светог православног исповедништва и сатирања лажи добром речју и делом.

Могло би се рећи да „монах Антоније деструктивно делује против Цркве“, само у овом нашем болесном случају где сте се Ви г.бачки са све Вашим личним ставовима и методама, и са све Вама инструисаним Синодом – Себе поистоветили са појмом Цркве.

„Трагикомични протести“ 13.02.2010.године – господине Непогрешиви, на којима се скупило око 150 монаха и преко 1 000 народа верног, а које сте Ви са Својима медијски савршено пригушили, показали су да „фанатици црноречки и рашкопризренски“ у миру певају побожне песме молећи се за епископа свога кога сте Ви и Ваши унутра наново и наново распињали. Сви смо здушно показали тада свој „фанатизам“ јер смо умилно отпевали у почаст похвално богослужбено достојаније епископу кога сте Ви послали да провири кроз врата патријаршиска и извести Вас о количини оних који се моле промрзли леденим ветром, снегом и кошавом, али никако не и православном вером. Такође, што се тиче господине (уд)бачки Иринеје Вашом и ДБ-овском припремом наводне туче у Грачаници, иако сам на конференцији за новинаре то непобитно показао и доказао, само ћу Вам напоменути да су нас „фанатике и зилоте“, опет и опет, Теодосијевци тукли док смо ми њих искључиво ВУКЛИ не би ли нас пропустили у Цркву свету код Владике нам страдалног, тукли нас заједно са Твојим специјалцима у цивилу, Твојима из Твога ДБ-а.(необориви докази биће ускоро јавни и јасни свима).

Даље, ако у мом интервјуу Правда постоји макар једна неистина, стварно би било охоло да будем брзопротоколно осуђен за одстрел, а да уопште не разазнам – чега то ради господине епископе бачки – који само у овом малом извештају изнесе оволику хрпу умишљаја, лажи и клевета. Конференција за новинаре стварно беше насупрот црквеном поретку, али поретку који си ти осмислио и инструисао, поретку по коме ми можеш киднаповати духовника отевши му каубојским „православљем“ благословену епархију, поретку у коме под невиђеном пресијом држиш сваког следног патријарха у страху и муци.

Господине бачки удаљи се и Сам на своју поверену ти епархију из милог ти патријаршског Београда, не даји више изјаве сам у име свих – и тада видећеш ме вазда како клечим и молим за благослов Његову Светост, у супротном ми једино преостаје да се и сам потрудим на Твом заслуженом повратку на велики кућни одмор, јер се Твој премор види готово у свакој Ти реченици.

Прозорљиви господине од чијих очију ништа скривено не бивствује, који си следно томе снимио и мој 15-огодишњи живот „ван сваког црквеног и монашког поретка, у непослушности цркви (читај Теби), и свом надлежном епископу који је сада владика (Тобом инструисани узурпатор и киднапер) Атанасије“, мени „неодговорном и неуравнотеженом“ није Тобом суђено да будем бар нижеразредни сведок ове Твоје инквизиторске мантијом и панагијом светом – прикривене ујдурме, али…

И ето, владико, колико Ти речи толико инсинуација, колико слова толико у Твом тексту неправде, непоретка и узурпације престола на „катедри Твога свезнања“, али опет и ја неуки и приглупи осећам се бар малко моћан једино Истином коју и Теби свесрдно желим на спасење Ти вечно и свеблажено епископе бачки г. Иринеје.

Амин.

црноречанин, монах
Антоније (Давидовић)