Вести

Do sada nezabeležena kampanja za ocrnjivanje vladike Artemija i njegovih pomoćnika, podržana u vodećim (prozapadnim) srpskim medijima, minira reputaciju Crkve u srpskom društvu+++

Sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC) je 13. februara episkopu raško-prizrenskom i kosovo-metohijskom Artemiju (Radosavljeviću) uskratio upravljanje eparhijom. Za eparhijalnog administratora postavljen je Atanasije (Jevtić), bivši episkop zahumsko-hercegovački. Ovo prvo ozbiljno kadrovsko rešenje za vreme novog srpskog Patrijarha Irineja (Gavrilovića) ne može proći bez dugoročnih unutarcrkvenih i političkih posledica.

Episkop Artemije jedan je od najpoznatijih arhijereja SPC. On je rukovodio raško-prizrenskom eparhijom SPC od 1991. godine, zamenivši na toj dužnosti nedavno preminulog srpskog Patrijarha Pavla. Njemu je pripalo teško breme – eskalacija kosovske krize 1990-ih, vojna kampanja NATO i okupacija pokrajine 1999. godine, postepeno pretvaranje Kosova i Metohije u albansku državu u 2000-im. Tokom svih tih godina vladika Artemije bio je jedna od ključnih figura srpske zajednice Kosova, neumorno braneći interese svoje pastve na lokalnom i međunarodnom nivou.

On se zalagao protiv kosovske politike vlade Slobodana Miloševića i u više navrata sastajao se sa albanskim liderima i predstavnicima Zapada. To je odigralo svoju ulogu posle okupacije NATO Kosova u leto 1999. godine.

Srpski činovnici napustili su pokrajinu zajedno sa odlazećom armijom, ali pravoslavno sveštenstvo na čelu sa episkopom Artemijem ostalo je na Kosovu. Kao i u vreme turske vladavine, Crkva se našla u ulozi jedinog zaštitnika kosovskih Srba. Misija UN i komanda KFOR priznavali su vladici Artemiju status istaknutog predstavnika srpske zajednice, što mu je omogućilo da se stalno bori i za lokalne interese svoje pastve: pomoć u obezbeđenju strane mirovnih snaga, organizacija dopremanja humanitarne pomoći, poseta izlovanim srpskim enklavama, stvaranje sistema narodnih kuhinja u enklavama, redovo prikupljanje i dopremanje pomoći iz Srbije i srpske dijaspore, skretanje pažnje na slučajeve progona iza kojih su stajali Albanci). Borio se i za političke interese: na međunarodnoj areni episkop se aktivno zalagao protiv odvajanja Kosova od Srbije.

U jeku diskusija o Ahtisarijevom planu 2006. godine episkop je sredstvima eparhije preduzeo široku međunarodnu PR kampanju za zaštitu celovitosti Srbije. Angažovana je američka lobistička firma a sam arhijerej je intenzivno nastupao na raznim tribinama – od Kongresa SAD i evropskih struktura u Briselu do Južnoafričke Republike, zahtevajući da se interesi Srba uzmu u obzir. Isto tako je aktivno delovao u Srbiji zalažući se u Beogradu za realnu, a ne deklarativnu zaštitu interesa svojih sunarodnika na Kosovu.

OZBILJNA SMETNJA

Delatnost episkopa u 2006. godini u značajnoj je meri poremetila realizaciju Ahtisarijevog plana tako što je sprečena pasivna pozicija srpskog rukovodstva. Kasnije je zvanični Beograd sledio primer odvažnog arhijereja i razvio međunarodnu agitaciju u cilju podrške svojih prava na Kosovu.

Do kraja 2000. godine episkop Artemije je postao ozbiljna smetnja međunarodnim strukturama, koje su prekrajale Balkan. Involvirani u kosovski proces zapadni diplomate i političari stalno su izražavali nezadovoljstvo zbog „radikalizma“ episkopa, koji nipošto nije želeo da javno odobri njihovo delovanje u pokrajini. Ostale lidere kosovskih Srba uvek je bilo moguće optužiti za nelegitimitet, ali prava Srpske crkve bila su zvanično priznata i u UN i u drugim međunarodnim strukturama. Nezadovoljstvo Zapada postepeno se počelo dopunjavati i iritiranošću aktuelnih vlasti Beograda. Vladika Artemije je prisno sarađivao sa pređašnjom vladom Vojislava Koštunice, otvoreno ga podržavši na izborima 2008. godine. Kasnije je redovno optuživao administraciju predsednika Borisa Tadića za neaktivnost na kosovskom pravcu.

Episkop je ukazivao da je dužnost države da primeni sva sredstva uključujući i silu u cilju zaštite celovitosti zemlje i bezbednosti sugrađana. Šef eparhije je redovno javno osuđivao svaki ustupak Beograda strukturama međunarodnog prisustva na Kosovu. I uskoro su nove vlasti počele da uzvraćaju Artemiju. Prilikom putovanja na Kosovo predsednik Tadić ga je demonstrativno ignorisao. Posećivao je manastire pokrajine ne obaveštavajući o tome rukovodećeg arhijereja. Ni episkop sa svoje strane nije propuštao priliku da otvoreno prekori šefa države za kršenje pravila pristojnosti.

Sredinom 2009. godine u beogradske medije procurile su vesti o tome kako se prekomerno troše i zloupotrebljavaju sredstva koja država izdvaja za podršku kosovskoj eparhiji (mesečni rashodi vladike dostizali su 1.500 evra). Ulje na vatru dodala je poseta potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Beogradu u maju 2009. godine. Vlasti Srbije su toj poseti pridavale ogroman značaj, a jogunasti episkop nije javno blagoslovio posetu Bajdena čuvenom manastiru Dečani. A vladika to nije učinio zato što je Bajden bio jedan od glavnih propovednika bombardovanja 1999. godine i što pripada aktivnim pokroviteljima kosovske politike SAD. Vlada je morala hitno da pribegne pomoći Sinoda SPC, koji je „u ime hrišćanske ljubavi i gostoprimstva“ ukinuo odluku vladike Artemija i pozvao Bajdena da poseti pravoslavnu svetinju.

Episkop Artemije je 4. februara 2010. godine bio među organizatorima Sabora kosovskih Srba u Mitrovici, koji je sazvan u vezi sa pretnjama Prištine da će izvršiti „reintegraciju severa“. U rezoluciji Sabora je istaknuto „da je danas Kosovo mnogo dalje od Srbije nego pre dolaska aktuelnih vlasti. (…) Kosovo i Metohija se postepeno, ali dosledno, prinosi kao žrtva evroatlantskim integracijama. Za vlast u Beogradu nastao je poslednji trenutak da promene politiku i zaista zaštiti Kosovo“.

SINOD VS. ARTEMIJE

Među članovima Sinoda SPC takođe je raslo nezadovoljstvo kosovskim episkopom, koji je ometao održavanje nepomućenih odnosa sa međunarodnim strukturama. Posle albanskog pogroma 17. marta 2004. godine, episkop Artemije je podneo tužbu Međunarodnom sudu protiv zapadnih država, čija je vojska dopustila talas nasilja i razaranja. Na Zapadu je to izazvalo ljutnju i Sinod je zatražio od episkopa da opozove tužbu. Istovremeno, on je uporno odbijao da potpiše Memorandum o obnavljanju porušenih hramova sa Savetom Evrope i sa prelaznim kosovskim vlastima. Episkop je stalno izjavljivao o nedopustivosti da se „rušiteljima poverava obnavljanje svetinja“, tojest, da se ne dopusti angažovanje albanskih kompanija na obnovi svetinja. Episkop je zahtevao da se obavi profesionalna restauracija uz angažovanje srpskih i inostranih stručnjaka. Međutim, 2005. godine Memorandum je potpisao Patrijarh Pavle, ali su radovi na obnovi najčešće obavljani nestručno i nepažljivo, zbog čega i sam projekat nije doneo očekivano smanjenje napetosti u pokrajini.

Situacija se ponovila kada je vladika Artemije odbio da primi obnovljene objekte i objavio kritički izveštaj o niskom kvalitetu radova. Pokušaji da se od njega dobije pristanak nisu uspeli, pa je u ime SPC dokument o prijemu niza objekata potpisao episkop niški Irinej (Gavrilović), koji je u januaru 2010. godine postao novi srpski Patrijarh.

Mnoge su iritirali i bogoslovski pogledi episkopa. Učenik istaknutog srpskog bogoslova prepodobnog Justina (Popovića), vladika Artemije nastavlja njegovu tradiciju starog svetoočinskog pravoslavlja. On se dosledno zalaže protiv ekumenizma, osuđuje modernističke struje u savremenom srpskom episkopatu i uvođenje bogoslužbenih izmena. Monaštvo raško-prizrenske eparhije postalo je jedan od bastiona svetoočinske vere u SPC. Artemijevi pogledi neizbežno su se sukobljavali sa pogledima episkopa modernista, pristalica širenja kontakata sa inoslavnim, u prvom redu sa Vatikanom.

Tokom poslednjih godina iritiranost Sinoda pretočila se u planski pritisak na nepokornog vladiku. Godine 2006. namesnik manastira Dečani Teodosije (Šibalić) je proizveden u čin episkopa i naznačen vikarnim arhijerejem raško-prizrenske eparhije. Postepeno se vladika Teodosije, koji je sprovodio politiku saradnje sa međunarodnim strukturama i vlastima Prištine, pretvorio u osnovnog saugovarača Sinoda SPC na Kosovu. Stalnim napadima podvrgavano je i okruženje Artemija, a njega samog su optužili za nepotčinjavanje odlukama Sinoda i za finansijske prekršaje.

Sinod SPC je 5. februara u eparhiju uputio komisiju na čelu sa mitropolitom Amfilohijem (Radovićem) i episkopom Grigorijem (Durićem) radi provere vođenja „finansijsko-materijalnih poslova“. Rezultat delatnosti komisije je optužba protiv rukovodstva eparhije za finansijsko-imovinske prekršaje, pored ostalog, u delatnosti građevinske firme koju je osnovala eparhija, zatim u sistemu javnih kuhinja i prodaji dela crkvenog zemljišta Albancima. Poslednjim je trebalo da se podrije reputaciju borca za Kosovo iako su sredstva od ugovora utrošena za plaćanje u inostranstvu lobističke kampanje protiv otcepljenja Kosova. Episkopu Artemiju se stavlja na teret i odbijanje da otpusti svog najbližeg saradnika, eparhijskog sekretara igumana Simeona (Vilovskog) i to što ga je proizveo u čin arhimandrita bez saglasnosti Sinoda. Prema izveštajima iz srpske štampe, još u januaru su neki zapadni diplomate u Beogradu izražavali nadu u moguće „personalne promene“ u kosovskoj eparhiji.

POČINJE ISTRAGA

Podršku vladiki Artemiju pružili su 12. februara i učesnici Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije i Srpskog nacionalnog veća Severnog Kosova „za celokupni njegov rad u poslednjih deset godina na očuvanju Srba i srpske države na Kosovu“. Oni su optužili „deo međunarodne zajednice i deo zvaničnog Beograda za traganje za poslušnim kadrovima u eparhiji za rušenje poslednjeg stuba srpske zajednice u pokrajini“.

Malo kasnije, 13. februara je Sinod SPC na osnovu izveštaja komisije odredio zvaničnu istragu o situaciji u raško-prizrenskoj eparhiji i za vreme njenog trajanja suspendovao episkopa Artemija sa mesta čelnika eparhije. Rukovođenje je povereno administratoru, za koga je postavljen penzionisani episkop Atanasije (Jevtić). Na prvoj konferenciji za štampu o rezultatima zasedanja episkop Bački Irinej (Bulović) je govorio u veoma opreznom tonu, prebacivši svu odgovornost za prekršaje na okruženje vladike Artemija.

Imenovanog za administratora – episkopa Atanasija, zajedno sa mitropolitom Amfilohijem i episkopom Artemijem su 90-ih godina nazivali „Tri A“ Srpske crkve. Učenici prepodobnog Justina (Popovića) tada su zajednički istupali protiv režima Miloševića i zalagali se za preporod pravoslavlja i nacionalnih tradicija. Međutim, tokom poslednjih godina pozicije i pogledi vladika Amfilohija i Atanasija su pretrpeli evoluciju, što je zaoštrilo i njihove lične odnose sa starim saborcem. Prvi koraci eparhijskog administratora pojačali su napetost unutar SPC. Episkop Atanasije je zauzeo eparhijski centar u manastiru Gračanica i pokušao da spreči ulazak u manastir pristalica Vladike Artemija. Emitovani širom sveta, kadrovi tuče monaha pored manastira naneli su nesumnjivu štetu Srpskoj crkvi. Novo rukovodstvo eparhije je delovanje prethodnika podvrglo žestokoj kritici i zatvorilo eparhijski sajt. Borba se prenela na Internet jer se mnogi srpski monasi i vernici nisu pomirili sa progonom vladike Artemija.

Lideri Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije dobili su pravo da posete episkopa kako bi mu izrazili svoju podršku. Posle susreta, oni su izjavili da se sada episkop Artemije faktički nalazi u kućnom pritvoru u svojoj keliji u Gračanici.

Srpske medije zapljusnuo je talas istupa protiv episkopa Artemija i njegovog okruženja. Već 17. februara uhapšen je Predrag Subotički, šef eparhijske građevinske firme „Rade Neimar“, koji je optužen za prisvajanje 300 hiljada evra. Sumnjiv je i sam „privredni“ karakter optužbe. Poznato je da se poslovanje mnogih eparhija SPC odvija u „sivoj zoni“ ekonomije, podalje od striktne poreske evidencije i plaćanja preko računa. Isključivi položaj raško-prizrenske eparhije, koja se nalazila pod spoljnom okupacijom i u uslovima višegodišnje anarhije, podrazumevao je korišćenje odgovarajućih mehanizama i metoda, a iznenadno „prozrenje“ revizora u takvoj situaciji izgleda veoma neiskreno. Isto je tako očigledno da je kojim slučajem vladika Artemije bio gramzivac, ništa mu ne bi smetalo da uzme mnogo veća sredstva ako bi pribegao saradnji sa ideolozima otcepljenja Kosova.

PROBLEMI I POSLEDICE

Progoni hrabrog arhijereja Srpske pravoslavne crkve već su iznedrili ozbiljne probleme. Gestovi novog patrijarha na strani Vatikana, odobrenje koje je dao za „gonjenje vladike ispovednika“ postepeno transformiše još nedovoljno koherentno „zilotsko“ krilo Srpske pravoslavne crkve u konsolidovano udruženje koje je sposobno da pruži ozbiljan otpor sadašnjem kursu sinodskih vlasti.

Do sada nezabeležena kampanja za ocrnjivanje vladike Artemija i njegovih pomoćnika, podržana u vodećim (prozapadnim) srpskim medijima, minira reputaciju Crkve u srpskom društvu. Težak udarac nanesen je kosovskim Srbima, kojima je pokazao šta čeka odlučne borce protiv otcepljenja pokrajine. Ograđivanje od nepokolebljivog episkopa može postati za Borisa Tadića pirova pobeda jer se sada ni jedno pogoršanje položaja Srba ne može pripisati „nerazumnom vladiki“. Bez „crkvenog radikala“ zvanični Beograd će biti još neotporniji na pritiske Zapada.

Odstranjenje i diskreditacija episkopa Artemija za vlast Prištine je dragocen dar na drugu godišnjicu „nezavisnosti“ pokrajine. Omrznut među Albancima, Artemije je uklonjen rukama samih Srba, a štab otpora, kakvim je ranije bila eparhija, utonuo je u razdor. Sve to treba da pomogne kosovskim Albancima u ostvarivanju njihovih planova o „reintegraciji“ Severnog Kosova.

Fond strateške kulture, Moskva

Prevod Rajko DOSKOVIĆ

ponedeljak, 22 februar 2010 12:19 Georgij ENGELGARDT