Вести

Наша штампа преноси да је у Ватикану папа Бенедикт XВИ са 24 бискупа из Ирске, иза затворених врата, разговарао о педофилији

за новинар.де Драган Видаковић, 19.02.2010

+++

(каква бенигна обланда за њихов грозоморан злочин) међу свештеницима и суочавању са штетом коју је она нанела цркви у Ирској и кризом у коју је увалила.

Током истраге је откривено да су црквени поглавари у Ирској деценијама штитили свештенике који су сексуално злостављали децу док су се многе њихове колеге правиле да тако шта, у њиховом свету лажи, уопште и не постоји.

У објављеном извештају о резултатима истраге су иначе изнети докази о сексуалном, физичком и психичком злостављању деце, које је деценијама трајало у римокатоличким школама, домовима и сиротиштима. Бестидници су иначе припадали ирском римокатоличком реду „Хришћанска браћа“ и реду часних сестара „Милосрдне сестре“

Хиљаде случајева сексуалног злостављања деце од стране католичких свештеника у Америци и другим земљама широм света су већ одавно постали класика бесрама, бестида и садизма. Коме се број чини претераним може да погледа сајт ВЕСТИ (извор вести је РТ Војводина) где пише да је „Број нових тужби против католичких свештеника у Америци због сексуалног злостављања прошле године (2008) премашио 800, што је повећање од 16 процената, каже се у саопштењу цркве”

На сајту Православље, угледни антрополог светског гласа, академик др Србољуб Живановић, професор елитног медицинског колеџа у Лондону, иначе британски држављанин, каже:

Фрањевачки ред Католичке цркве представљао је главну групу свештеника која је наводила Хрвате да почине геноцид. Они су били најострашћеније убице, кољачи и команданти концентрационих логора. У „Хрватским Народним новинама“ од 4. јуна 1941. год. пише да је Фрањевачки самостан у Широком Бријегу одређен за главни припремни центар за обуку хрватских терориста и кољача под вођством фрањевачког свештеника др Радоја Главаша. Фра Мирослав Филиповић – Мајсторовић из католичког самостана Петричевац код Бања Луке (у коме су перфидно хтели да организују састанак папе Војтиле и патријарха Павла, примедба Д.В.) благосиљао је усташе „Кољите, нека крв падне на моју душу, а ја ћу вам дати опрост гријеха у име Цркве за све што данас почините“. На суђењу ратним злочинцима сам је изјавио да је лично убијао најмање 100 жртава сваког дана. Католичка црква је амнестирана за злочине.

На једном од састанака међународне комисије у Њујорку, када сам рекао да поседујемо имена преко 315 католичких свештеника који су клали и убијали, један од америчких стручњака је рекао: „Ви у Србији не радите ништа на расветљавању, ми смо скупили преко 1.400 имена католичких свештеника који су окравивили руке“. Ако знамо да је у целој Југославији било преко 2000 католичких свештеника у то време, значи да су од тројице – двојица убијали.

Ново време намеће међутим нове теме и од нас се тражи да се не враћамо у прошлост и да се не оптерећујемо глупим питањима шта је ко нама урадио. Важна је само будућност (а из мрачне прошлости, са којом ми наводно треба да се суочимо, не дају нам ни трепавицу да дигнемо), па је у складу са тим на дневном реду екуменизам-процес помирења, сарадње, зближавања и јединства хришћанских цркава.

Елите и зналце екуменизма интересују компромиси и договори око неких догматских размимолилажења и литургијских новина који би, у зависности од исхода, могли катализаторски да делују на њега. Али екуменизма нема без народа који верује и поштује своју цркву, а осим чувања традиције, многе лаике посебно интересује да ли ће екуменизам елита помоћи да се од горе поменутих звери у свештеничким одорама направе људи. Ако би екуменске реформе допринеле да се коров несоја уништи, оне би имале и те каквог смисла и оправдања.

Али, ако приметимо, да су сви ти монструми (да не вређам звери, јер им звери нису ни налик) настали у свету беспоговорног папског примата и догме о његовој непогрешивости, у свету човекобога, у свету у коме се служи литургија на начин који се предлаже као спасоносан, а то све, нажалост, не да их није очовечило и обожило, него их је шта више направило баш онаквим какви јесу, а какви су не снили се ни у најкошмарнијем сну а камоли се дешавали на јави, може се закључити да није реално очекивати да ће било какав екуменизам и за јоту променити на боље стање масовних тешких менталних поремећаја, од којих смо претходно навели само неке.

Сви ми у со да се претворимо не би им могли ручак осолити а камоли неким заједничким службама или усаглашеним догмама од таквих направити нешто налик на људска бића. Уопште немам представу како се реално постојеће зло може припитомити екуменизмом.

Пре ће бити да ће се фронт зла само померити на исток и да ће оно: распомамљено, осокољено новим конвертитима жељним доказивња, по принципу “Турчину руке крваве до лаката, а потурици до рамена”– како Љ. Симовић лепо каже у “Косовском боју”, само још жешће распалити болесну машту иновирану и подржану од неких нових фра Мајсторовића и фра Сотона. У име Христа, наравно. Као и обично.

Драган Видаковић